Čudovišne epidemije u istoriji, smrtonosno širenje buboničke kuge, tifusa, kolere, malarije i tuberkoloze, naučile su ljude da izbegavaju glodare, da isušuju močvare i uništavaju insekte, da grade kanalizaciju i peru ulice, da ne truju vodu za piće sopstvenim izmetom i još da ne pljuju po podovima (što je bila tema jedne od prvih uspešnih medicinskih kampanja). Sa druge strane, u naše doba, epidemija Kovida-19 naučila nas je da koristimo Zum i Netfliks.

Dve i po godine otkako se pojavio na kineskoj pijaci u Vuhanu, sada, nakon četiri velika talasa, pregršt neugodnih sojeva, kampanja vakcinacije i raznolikih mera kojima se sa promenljivim uspehom ratovalo protiv zaraze, nakon ekonomskih gubitaka, političkih potresa, bujanja drugih bolesti, razorenih brakova i prijateljstava, anksioznosti i smrti voljenih osoba, korona virus se povlači ostavljajući svet koji sigurno nije ništa bolji od onog uoči Nove 2020. godine.

No, uprkos pojedinim dugoročnim posledicama kao što je postkovid sindrom i izvesnoj preraspodeli bogatstva, kao i posle svake krize, svet je otišao dalje. Tome na neugodan način ubedljivo svedoči nesrećni rat u Ukrajini, nova kriza na koju je sada usmerena sva globalna pažnja, sav politički i medijski prostor, kao da zaraze nikad nije ni bilo.

Da li će svet ipak biti drugačiji posle ove pandemije?

Nije novost da je Kovid-19 bila prva pandemija koja se dogodila u eri razvijenog interneta i da je ova zaraza bila bar taman toliko drugačija od svih prethodnih koliko se naša digitalna civilizacija razlikuje od onog prethodnog, analognog sveta. Virus se svakako nije širio internetom, ali strah od njega jeste, uz globalne lavine neistina i poluinformacija, pseudonauke i teorija zavera. Istovremeno, internet je kao oblik komunikacije bio od ogromne koristi milionima obolelih ljudi i još većem broju onih koji su trpeli izolaciju. Zato i ne čudi što je pandemija najviše uticala na korišćenje samog interneta.

Mada su internet giganti poput Amazona i Gugla beležili zapanjujući rast bogatstva, povećano korišćenje novih servisa za komunikaciju u razvijenijem delu sveta, jednako u Americi i Evropi, pa i u Srbiji, nije bilo praćeno trajnim prelaskom na onlajn kupovinu i odustajanje od “analognih” usluga. O ovom pitanju se izuzetno mnogo pisalo tokom prve godine pandemije – brojni analitičari epohe su predviđali potpuni restart planete – novi digitalni svet koji je virus iz nehata stvorio i u koji samo treba ući. Naknadna analiza će, ipak, pokazati da skok postoji, ali da nije bio tako veliki.

Ključno pitanje je ipak nešto drugo. Život je nesumnjivo komforniji, ali ne i suštinski drugačiji ako umesto biblioteke diskova i bioskopskih repertoara pretražujete Netfliksov sadržaj. No, prave životne i ekonomske promene ne može doneti par novih aplikacija i sobni trenažer naručen pouzećem, koliko to može pitanje da li je pandemija za ogroman broj ljudi promenila njihovo radno mesto preselivši ih iz kancelarije na trajni rad od kuće. Brojne analize svojevremeno su pokazivale da je tokom pandemije došlo do porasta rada na daljinu, što je otvorilo ogroman broj zaista strateških pitanja – onih o načinu rada u budućnosti.

Rad od kuće kao najveća promena

Prema podacima JRC centra Evropske komisije (Joint Research Centre), pre pandemije samo oko 5,7 odsto stanovnika Evropske unije imalo je iskustvo rada na daljinu, dok se tokom 2020. godine čak 40 odsto kompanija u Evropi okušalo u ovom novom obliku organizacije rada. Osnovno pitanje koje su, suočeni sa ovim podacima, u prethodne dve godine postavili mnogi analitičari o radu na daljinu je – da li će opstati? Ako se to dogodi, pandemija će ipak ostaviti jedan trajni i svakako dubok trag na modernoj civilizaciji.

Opsežno istraživanje pod nazivom “Teleworking in the COVID-19 pandemic: Trends and prospects” koje je na ovu temu nedavno sprovela međuvladina organizacija OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj – Economic Co–operation and Development) koja okuplja gotovo sve razvijenije zemlje, otkriva složenu prirodu ovog fenomena – do rasta rada od kuće je došlo, ali ovaj porast izuzetno mnogo varira kroz privredne sektore i tipove poslova.

Istraživanje OECD-a očekivano pokazuje da su se za ovu vrstu organizacije rada najčešće odlučivale kompanije u digitalnoj sferi, komunikacioni i tehnološki servisi, koji su na rad od kuće poslali u proseku oko 50 odsto zaposlenih. No, zanimljivo je da su se za rad od kuće češće odlučivale veće kompanije nego mala preduzeća, kao što su to češće bile žene nego muškarci. Zaposleni sa većim nivoom kvalifikacija su u proseku češće radili na daljinu – radnici sa visokim obrazovanjem u Americi su 15 puta češće radili od kuće nego oni sa nižim obrazovnim profilom.

Mada donosi izvesne ekonomske koristi, rad od kuće za mnoge zaposlene bio je pakao, a za poslodavce prava enigma – da li ekonomske dobiti mogu opravdati jasno zabeleženi pad produktivnosti? Navedeno istraživanje daje zanimljiv odgovor – produktivnost ovog oblika rada direktno je povezana sa željom zaposlenog da radi od kuće. Na drugoj strani, mada većina ljudi očekuje da će rad od kuće biti češći nego pre pandemije, izuzetno mali broj zaposlenih bi želeo da puno radno vreme radi kod kuće.

Pandemija je tako, uz sva svoja zla, urbi et orbi pokazala neke nove softvere i nove oblike komunikacije, kao i mogućnost rada na daljinu, otkrivajući oba njegova lica. No, sada kad se virus povlači u istoriju, čini se da je to više ličilo na vrlo ubedljivu i dalekosežnu javnu promociju, nego na nepovratno uranjanje sveta u novu tehnološku paradigmu. One, nove tehnološke promene, inače su same sebi dovoljne kad je reč o menjanju sveta. O tome svedoče prethodne tehnološke revolucije, kojima nikada nije bio potreban kakav zloćudni virus da promene život ljudi.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: Pixabay

Чланак Šta smo naučili iz pandemije korona virusa? се појављује прво на Biznis i Finansije.

I dok svet s jedne strane brine zbog miliona izbeglica, skoka cena goriva, računa za grejanje, hleba – ono oko čega se klimatolozi hvataju za glavu nalazi se miljama daleko, na Arktiku: posle Amazonske prašume, Arktik je drugi najveći rezervoar ugljenika na svetu gde se ispod debelog sloja permafrosta (“permanent frost” – večiti led) nalazi dvostruko više organskog ugljenika nego u Zemljinoj atmosferi. Prema pisanju zapadnih medija, ovaj region se zbog ratnih dejstava zagreva četiri puta brže od ostatka planete, usled čega se otapa i permafrost čime se oslobađaaju ugljenik i metan – ovo, kažu, preti da pretvori Arktik u neto emiter ugljenika. Naučnici još nemaju podatke o tome koliko tačno ugljenika region apsorbuje ili emituje u određenom trenutku, pa tako niko i ne zna kada i pod kojim uslovima može doći do prelomne tačke.

Poseban problem je što su usled ratnih sukoba koji su se preneli i na naučne zajednice zastala istraživanja na Arktiku koja bi trebalo da obezbede značajne podatke o globalnom zagrevanju. Upravo radi istraživanja u vezi sa Arktikom svojevremeno je osnovan Arktički savet, međuvladino telo koje koordinira arktičku politiku i saradnju. Početkom marta je sedam od osam arktičkih država – Kanada, Danska, Finska, Island, Norveška, Švedska i Sjedinjene države – najavilo da će suspendovati svoje učešće u ovom telu. Naučnici smatraju da je zaustavljanje arktičke saradnje “pogubno po čovečanstvo” jer zaustavlja praćenje, razumevanje i reagovanje na klimatske promene na Arktiku, gde se nalazi značajan izvor informacija”.

Direktne i indirektne emisije

Ratni sukobi najpre izazivaju povećanje emisija gasova usled ratnih operacija. S druge strane, moglo bi se reći da na neki način utiču i na smanjenje emisija jer zaustavljaju lokalne ekonomije pa time i masovnu proizvodnju koja šteti planeti. Ipak, tokom sukoba obično dolazi do kolapsa upravljanja životnom sredinom što dovodi do drastičnog skoka zagađivača. Neodržive aktivnosti mogu trajati znatno duže od samih sukoba, zbog oslabljenih institucija i neuređenog sistema.

Meta borbi često su infrastrukturni objekti od vitalnog značaja, što uključuje i elektropogone i naftna postrojenja – procenjeno je da su požari i izlivanja nafte tokom Zalivskog rata 1991. doprineli sa više od dva odsto globalnoj emisiji CO2 te godine. Ako se u blizini ratnih dejstava nalaze lednici, požari stvaraju čađ koja se taloži na ledu i izaziva njegovo ubrzano topljenje.

Meta ratovanja može biti i vegetacija, kao što je to bilo u Vijetnamu, Kambodži i Laosu kada je jedan od vojnih ciljeva bilo i uklanjanje šumskog pokrivača – tada je izgubljeno oko 45 odsto vijetnamske šume. Zapaljivim zmajevima spaljena su i zaštićena područja u Izraelu, u severoistočnoj Siriji spaljeni su usevi, a u Nagorno-Karabahu spaljena je šuma verovatno kako bi se omogućilo dronovima da lakše obavljaju svoje zadatke.

Indirektne emisije teže je kvantifikovati, ali je šteta koju nanose obično veća jer se proteže i u budućnost, i ima jači efekat na civilno stanovništvo.

Kada se uništi energetska infrastruktura, gorivo je ljudima i dalje potrebno pa se okreću štetnijim a manje efikasnim alternativama. Na primer, u Siriji se nafta prerađuje u zanatskim radionicama, bez poznavanja problematike o zagađenju. Isto važi i kad je reč o krčenju šuma za ogrev i za potrošnju drvenog uglja kao što je to slučaj u Jemenu, Južnom Sudanu, Siriji.

Za isporuku hrane, vode i skloništa civilima potrebni su značajni resursi, a humanitarni sektor ima značajan ugljenični otisak: procenjuje se da je u 2017. godini potrošnja goriva koštala 1,2 milijarde dolara ili čitavih pet odsto ukupnih troškova planiranih za pomoć, a iskorišćena je uglavnom za logistiku i napajanje generatora za električnu energiju. Bez humanitarne pomoći se u ovakvim slučajevima ne može, pa mnoge oganizacije već prelaze na čistu energiju kao što je to slučaj sa UNHCR, kako navode strani mediji.

Zbog ratnih sukoba zemlja stagnira, strane investicije se povlače a upravljanje državom je slabo što dovodi do toga da stare tehnologije koje su visoki zagađivači ostanu u upotrebi. Zatim, zastarela energetska infrastruktura delimično menja namenu i usklađuje se sa potrebama stanovništva – primera radi, elektrane koje su suočene sa prekidom u snabdevanju gorivom prelaze na ugalj niskog kvaliteta, a u Libanu je čak elektrana Zouk radila na lož ulje. I transportne flote bivaju uništene pa se povlače ponovo u upotrebu stare koje su korišćene pre uvođenja regulatornih propisa, a ponovo se aktiviraju i napušteni rudnici.

Zastareli i neodržavani objekti nisu samo problem energetskog sektora: u Libiji, 90 odsto otpadnih voda ispušta se u more neprečišćeno, a skoro polovina postrojenja za prečišćavanje ne funkcioniše. I upravljanje čvrstim otpadom se pogoršalo – skoro 40 odsto otpada je ostalo na ulici gde su se stvorile alternativne deponije koje su zatim spaljivane na otvorenom. Slični problemi sa upravljanjem otpadom dešavali su se i u Gazi i Jemenu.

Do povećanja emisije ugljen-dioksida može dovesti i napuštanje poljoprivrednog zemljišta ukoliko je prethodno uništeno, kao što se dogodilo u području severnog Iraka. Takođe, uništavanje brana dovodi do nestašice vode, a to između ostalog onemogućava i pokušaje gašenja požara.

I oporavak je mač sa dve oštrice

Gradovi razoreni ratnim dejstvima ostaju zatrpani kontaminiranim otpadom, i zahtevaju ozbiljnu rekonstrukciju što predstavlja ogroman izazov i zahteva veliku potrošnju energije. Procenjuje se da je samo za raskrčivanje ostataka iz grada veličine Alepa u Siriji potrebno više od milion kamionskih tura.

Za izgradnju je potrebna ogromna količina materijala, a posebno je štetna proizvodnja cementa koja stvara skoro osam odsto GHG, a još je neefikasnija u područjima sa zastarelom tehnologijom.

Za zanemarivanje nije ni čišćenje zaostalih mina po završetku sukoba, gde prioritet nije ekologija već zaštita ljudskih života.

Mnogo je još elemenata koji, bilo tokom ili posle ratnih dejstava, negativno utiču na životnu sredinu. Ali, kad do njih dođe, logično je očekivati da se lokalno stanovništvo bori da preživi, bilo da je u pitanja način da se obezbedi hrana, ili grejanje. I dok svi govorimo o “korporacijama koje misle samo na profit a ne i na planetu”, često zapostavljamo uticaj politike na životne uslove: odluke o pokretanju ratnih dejstava – ko god bio za to odgovoran – mogu trenutno da donesu satisfakciju jednoj od zaraćenih strana, ali je odgovornost za opstanak planete dobrim delom i u rukama svetskih političara.

Piše: Lela Saković
Izvor: Objavljeno u publikaciji „Klima i biznis – zašto se isplati poslovati održivo“
Foto: Pixabay

Чланак Ratovi i klima: Stradaju ljudi a strada i klima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Razumevajući sve veći značaj održivosti i ogromnu pretnju koju nose klimatske promene, Deloitte je dopunio prethodna istraživanja angažovanjem više od 2.000 izvršnih direktora iz 21 zemlje kako bi ispitao zabrinutost poslovnih lidera i kompanija i aktivnosti koje sprovode u vezi sa klimatskim promenama i održivosti. Izveštaj takođe istražuje raskorak između ambicija kompanije i uticaja, kao i mere koje menadžment kompanije može da preduzme da bi premostili taj jaz.

Briga i optimizam: Pokretači promena

Uticaji klimatskih promena u velikoj meri brinu rukovodioce. Većina (79%) ispitanika veruje da je svet stigao do kritične tačke kada je reč o reagovanju na klimatske promene. To je za 20 procentnih poena više u odnosu na istraživanje Deloitte-a koje je sprovedeno pre osam meseci, što samo naglašava sve veći značaj brzog delovanja. Štaviše, 88% anketiranih su optimisti i smatraju da se neposrednom akcijom mogu ograničiti najgori efekti na planetu. To je sličan porast u odnosu na 63% u anketi sprovedenoj pre osam meseci. Rast zabrinutosti, ali i optimizma, pokazuje da su lideri sve svesniji potrebe da reaguju bez odlaganja.

Podaci pokazuju da menadžment kompanije oseća značajan pritisak na više nivoa:
• Skoro svi ispitanici (97%) nagovestili su da su njihove kompanije već negativno pogođene klimatskim promenama, dok je polovina rekla da njihovo poslovanje trpi efekte (npr. poremećaj poslovnih modela i mreža snabdevanja širom sveta).
• Osamdeset jedan procenat ispitanika je lično doživelo neki klimatski događaj (npr. ekstremne vrućine, snažne oluje, veliki požari) u poslednjih 12 meseci.
• Pored toga, grupe stejkholdera – uključujući regulatore, akcionare, potrošače i zaposlene – doprinose ovom pritisku da se mora reagovati.

„Klimatske promene više nisu ni u dalekoj ni u bliskoj budućnosti. Ovde su, sada, i odluke koje danas donosimo odrediće kvalitet života za generacije koje dolaze“, kaže Miroslava Gaćeša, direktorka u Sektoru za upravljanje rizicima. „Bolja budućnost zavisi od korenite i trajne promene stava i ponašanja vlada, preduzeća i pojedinaca. Poslovna zajednica može da pomogne u modelovanju novih oblika saradnje koji prepoznaju najbolje ideje, bez obzira na izvor – i kreiraju nova i trajna rešenja koja će imati najveći učinak za njih, njihove stejkholdere i njihove zajednice.“

Postoji raskorak između ambicija, aktivnosti i uticaja

Kompanije reaguju: Dve trećine ispitanika reklo je da njihove organizacije koriste održivije materijale i povećavaju efikasnost korišćenja energije; više od polovine usvojilo je energetski efikasne ili po klimu pogodnije mašine, tehnologije i opremu; a većina planski smanjuje putovanje avionom i obučava zaposlene o aktivnostima u vezi sa klimom akcijama i njihovom uticaju.

Međutim, manje je verovatno da će kompanije sprovesti aktivnosti koje pokazuju da su ugradile klimatska razmatranja u kulturu i da će više rukovodstvo da se saglasi i utiče na sprovođenje značajne transformacije. Iako su sve mere održivosti važne, Deloitte-ova analiza izveštaja identifikovala je pet aktivnosti od značaja koje, posebno kada su preduzete zajedno, pokazuju dublje razumevanje poslovnih prednosti održivosti. To su:

• Razvoj novih proizvoda ili usluga pogodnih za klimu;
• Zahtevanje od dobavljača i poslovnih partnera da ispune specifične kriterijume održivosti;
• Ažuriranje ili premeštanje pogona i objekata kako bi bili otporniji na klimatske uticaje;
• Uključivanje klimatskih razmatranja u lobiranje i političke donacije; i
• Vezivanje nadoknada višeg rukovodstva za učinak u smislu održivosti.

U poređenju sa drugim merama, mnogo je manja verovatnoća da su kompanije već preduzele ovih pet, a više od jedne trećine organizacija nije sprovelo više od jedne mere. Mada su zabrinutost za životnu sredinu i optimizam u vezi sa promenama i dalje snažni, organizacije će sve više morati da razmisle o preduzimanju odlučnijih akcija kako bi ograničile najgore uticaje klimatskih promena.

Takođe, anketirani izvršni direktori izabrali su prepoznavanje brenda i reputaciju, zadovoljstvo kupaca, kao i optimizam i dobrobit zaposlenih kao tri od četiri glavne prednosti napora njihovih kompanija u primeni održivosti, što ukazuje na to da mnogi direktori za upravljanje iskustvom kupaca vide aktivnosti u vezi sa klimatskim promenama kao korisne za odnose sa svojim stejkholderima. Najniže rangirane koristi (prihodi i od dugogodišnjeg i od novog poslovanja, vrednost imovine, troškovi investicija i operativne marže) sugerišu da direktori i dalje imaju teškoća sa kratkoročnim troškovima prelaska na budućnost niske emisije ugljenika.

Lekcije lidera održivosti

Deloitte-ovo istraživanje otkrilo je grupu lidera — 19% uzorka – čije organizacije služe kao model za hvatanje u koštac sa održivošću na efikasan i delotvoran način, u zamenu za istovremeno ubiranje koristi. Ove vodeće organizacije sprovele su najmanje četiri od pet značajnih aktivnosti u cilju postizanja održivosti. U poređenju sa onim organizacijama koje nisu sprovele više od jedne aktivnosti– 35% od ukupnog broja (skoro dvostruko više od grupe lidera) – ovi lideri:

• više su zabrinuti zbog klimatskih promena (74% naspram 52%);
• očekuju da će klimatske promene imati veliki uticaj na njihove poslovne strategije u narednim godinama (73% prema 50%);
• planiraju postizanja neto-nulte emisije do 2030. godine (82% prema 50%);
• manje je verovatno da vide troškove kao prepreku za sprovođenje održivosti, što ukazuje na to da oni možda bolje razumeju troškove nepreduzimanja aktivnosti i postižu veću saglasnost višeg rukovodstva; i
• verovatnije je da će razumeti povoljnu poslovnu priliku održivosti za niže hijerarhijske nivoe u svojoj organizaciji, zadovoljstvo stejkholdera i rezultate u širem smislu.

Чланак Klimatske promene: Raskorak između ambicije i uticaja се појављује прво на Biznis i Finansije.