Putnici na letovima austrijskog avio-prevoznika, Austrian Airlines, od 12. aprila 2023. godine mogu da koriste uslugu otpremanja prtljaga na aerodrom jedan dan unapred.

Stvari se predaju na željenoj lokaciji dan pre leta, a dobijaju se nazad kada stignete na odredište, na traci za prtljag. Usluga je trenutno dostupna samo u Beču i košta od 26 evra, u zavisnosti od broja komada prtljaga i lokacije za preuzimanje.

Prijava se vrši onlajn.

Koferi, sportska oprema ili dečja kolica se mogu preuzeti kod kuće, u kancelariji ili hotelskoj sobi, a putnici sutradan nastavljaju put opuštenije bez čekanja za prijavu prtljaga. Nakon predaje, prtljag se može pratiti do ulaska u avion.

Bečki aerodrom i kompanija Austrian Airlines obezbedili su ovu uslugu u saradnji sa kompanijom Airportr Technologies LTD, koja avio-kompanijama nudi tehnološku platformu za inteligentna rešenja za prtljag.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак Nova usluga otpremanja prtljaga na aerodrom jedan dan unapred се појављује прво на Biznis i Finansije.

Aviokompanija izgubi kofer putnika koji je bio označen njegovim imenom. Posle opsežne pretrage, jave putniku da njegov kofer, na žalost, nisu uspeli da nađu. Aviokompanija nadoknađuje gubitak putniku, i život ide dalje.

Ali nastavlja se i život izgubljenog kofera. Otpisan kao „nepreuzet“, skuplja prašinu u magacinu dotične aviokompanije, zajedno sa gomilom ostalog izgubljenog prtljaga koji „niko nije tražio“. Posle tri meseca, aviokompanija prodaje sav taj neplanirani višak robe drugoj kompaniji, specijalizovanoj za trgovinu.

Novi vlasnik obije bravu na koferu – ako je uopšte ima – istrese sadržaj, odabere stvari koje mogu imati prođu na tržištu i svaki komad pojedinačno ponudi na prodaju diljem Sjedinjenih Država, pa i van njihovih granica.

Od igle do NASA-ine kamere

Procenjuje se da je u SAD, pre izbijanja pandemije, godišnje u proseku oko 25 miliona kofera i putnih torbi završavalo kao izgubljeni avionski prtljag. To je, kako su tvrdili avioprevoznici činilo mizernih 0,03 odsto ukupnog putničkog ptrljaga koji se svake godine prevozi širom Sjedinjenih Država.

Ali to ne znači da je vrednost svih predmeta „izgubljenih u prevozu“ mala. Naprotiv. Koliko može biti unosan posao preprodaje izgubljenog prtljaga svedoči podatak da je jedna američka firma, specijalizovana za tu vrstu trgovine, postala monopolista na tamošnjem tržištu.

Monopolista se zove jednostavno „Unclaimed Baggage“ („Nepreuzeti prtljag“). Firma se nalazi u malom gradu Skotsoboro u Alabami, a u njenom magacinu na oko 50 kvadratnih metara do nedavno, pre pohoda korone, kupce je čekalo na hiljade stvari izgubljenih u transportu avionom, vozom autobusom, brodom…

Među njima je bilo predmeta velike vrednosti, od retkih violina do posebno pravljenih komada nakita sa ugraviranim imenima i porukama. Tu su mogle da se nađu i neobične stvari, od „iskopina“ iz drevnog Egipta i viteškog oklopa, preko dela nadgrobne ploče sa uklesanim imenom, pa do kamere koja je korišćena u Nasinom svemirskom liftu.

Sve je počelo sa pozajmicom od tašte

Ideja kako se može unovčiti sekundarno tržište izgubljenog prtljaga – što je formalan naziv za posao koji balansira na ivici legalnosti – nije osvanula u naše doba koje pršti od inovacija i podjednako od nedostatka etike u poslovanju. Ona je započela svoj život pre ravno pola veka, u vreme koje mnogi sa nostalgijom pominju kao daleko moralnije.

Osnivač preduzeća „Unclaimed Baggage“ Hjugo Dojl Ovens vratio se 1970. godine iz Korejskog rata u rodni grad Skotsoboro i zaposlio se kao prodavac osiguranja. Posao mu se nije dopadao, ali pošto je već napunio 39 godina a u džepu nije imao neku prestižnu diplomu, nije imao ni mnogo izbora.

Ovens je bio strastveni radio amatar i koristio je svaki slobodan trenutak da na taj način komunicira sa prijateljima, ali i mnogim nepoznatim osobama. Jednog dana, putem radio ćaskanja, saznao je da autobuska kompanija u Vašingtonu ima gomilu nepreuzetog prtljaga, kojeg je želela da se oslobodi.

U to vreme, izgubljeni prtljag najčešće su bacali na deponije ili prodavali službama za otkup smeća. U tome niko nije video neki naročito izgledan posao. Niko, osim Ovensa. Došao je na ideju da to može biti njegova slamka spasa da konačno stane na sopstvene noge.

Ovens se obratio za pozajmicu na neočekivanom mestu – tražio je od tašte da mu pozajmi 300 dolara, što u sadašnjoj vrednosti iznosi oko 2.000 dolara. Ostalo je nepoznato kako je uspeo da je šarmira, tek dobio je pozajmicu da otkupi sve izgubljene stvari iz magacina autobuske kompanije u Vašingtonu.

Otkup prtljaga od velikih avio-kompanija

Ovens je, potom, na kraju grada sklepao „neformalnu“ prodavnicu, stavio natpis „Nepreuzeti prtljag“ i uz pomoć supruge i dvojice sinova rasporedio stvari po improvizovanim štandovima. Dan ranije je dao mali oglas u lokalnim novinama – i prodao svu robu za manje od 24 sata.

Vest o novoj delatnosti u Skotsoboru počela je da se širi munjevitom brzinom od „usta do usta“. Ovensu je posao krenuo toliko dobro da mu je uskoro šef na „redovnom“ poslu postavio ultimatum: ili će prodavati osiguranje, ili izgubljeni prtljag. Ovens se bez mnogo premišljanja opredelio za – prtljag.

Novopečeni preduzetnik je uspeo da do 1978. godine sklopi ugovore o kupovini izgubljenog prtljaga od kompanija Eastern Airlines, National Airlines i Air Florida. Količine robe su se ubrzano uvećavale, pa je zaposlio šest ljudi samo da razvrstavaju nabavljene stvari.

Ovens je kasnije pričao novinarima da u ovom poslu ne teku baš uvek med i mleko: „Nikada nismo mogli da znamo šta je u tim koferima dok ih ne otvorimo. Kupovali smo mačku u džaku. Ali ponekad je ta mačka bila i te kako vredna“.

Koliko vredna pokazao je bilans na kraju Ovensovog života: umro je 2016. kao monopolista na ovom tržištu, kao čovek koga su znali širom Alabame i čija prodavnica je postala turistička atrakcija.

Kako poljubiti što manje žaba da bi se došlo do princa

Kada je porodični posao preuzeo 1995. godine Ovensov sin Brajan, on se i dalje tako dobro razvijao, da je novi direktor proširio magacinski prostor. Ipak, u poslednjoj deceniji je došlo do promena koje nisu išle na ruku sekundarnom tržištu izgubljenog prtljaga. Avio kompanije su uložile mnogo novca u RFID čipove i centralne sisteme za nadgledanje da bi smanjile količine zagubljenih stvari.

Doduše, to nisu radile samo zbog brige za putnike, već pre svega zbog velikih troškova za nadoknadu, koji su u proseku iznosili oko 2,1 milijardu dolara godišnje. Trenutno, na američkom tržištu važi propis da ako aviokompanija izgubi prtljag, dužna je da putniku na ime nadoknade uplati i do 3.500 dolara na domaćim letovima, a do 1.780 dolara na međunarodnim.

Kao i njegov otac pre njega, tako je i Brajan Ovens objašnjavao zainteresovanim novinarima da postoje brojne procedure u sortiranju ovako pribavljene robe. Pre svega, firma je dužna da prijavi nadležnim organima sve vrste ilegalne robe koja je promakla njihovim kolegama – od droge i oružja, do pornografskih sadržaja. Ostatak se takođe sortira na više kategorija: roba za preprodaju, ona koja se odvaja za donacije i roba koja ide u reciklažu ili se baca.

Sve u svemu, potrebno je „izljubiti mnogo žaba da bi se došlo do princa“, objašnjavao je Brajan Ovens, koji je od oca očigledno nasledio i dar za slikovito izražavanje. Na kraju, samo oko jedne trećine predmeta u pribavljenom prtljagu završi u preprodaji, pri čemu se prodaju po 20 do 80 odsto nižoj ceni od njhove realne vrednosti na tržištu.

Korona prizemljila i ovaj biznis

Ovensovi su tokom proteklih pedeset godina veoma dobro usavršili tehniku „kako poljubiti što manje žaba da bi se stiglo do princa“, imajući u vidu da se pre izbijanja aktuelne pandemije, u njihov magacin svaki dan slivalo na hiljade predmeta. Prema rečima Brajana Ovensa, od njih se dnevno u proseku moglo izdvojiti oko sedam kilograma vredne robe.

Prošle godine, više od milion kupaca iz celog sveta otputovalo je u mali grad u Alabami, da bi kupili nešto od tih stvari, uključujući i „sitnice“ poput platinastog sata marke „Roleks“ koji regularno košta 64.000 dolara, a prodat je za 32.000 dolara. Ili dijamantskog prstena od 5,8 karata, koji je procenjen na 46.000 dolara, a prodat je za 23.000 dolara.

Dešavalo se i da kupci slučajno u Alabami nađu sopstvene stvari koje su izgubili tokom puta. Iako propisi nalažu da kada na pribavljenoj robi postoje podaci o vlasniku, preprodavci su dužni da ga kontaktiraju, izgleda da se u kompaniji „Unclaimed Baggage“ nisu preterano zamarali tim pravilom.

Pitanje je, međutim, kako će se dovitljiva porodična firma koja je od sklepane barake „na crno“ izrasla u tržišnog monopolistu snaći u vremenu koje preti sve ređim putovanjima pa time i manjim količinama izgubljenog prtljaga. Novinski izveštaj iz avgusta ove godine navodi da magacin čuvene prodavnice u Alabami trenutno preživljava samo na ranije stvorenim zalihama i tek u tragovima podseća na slavne dane pre korone.

Zorica Žarković

broj 177, septembar 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Peprodaja izgubljenog prtljaga: Bizarni monopolista се појављује прво на Biznis i Finansije.