Ovaj rat uticao je globalno na inflaciju, na cenu energenata i hrane imajući u vidu da je Rusija značajan izvoznik gasa i nafte, a Ukrajina i Rusija čine 30 odsto ukupnog izvoza pšenice, piše Radio Slobodna Evropa.

U Ukrajini je do 26. decembra zabeleženo skoro 18.000 civilnih žrtava rata, prema podacima Kancelarije visokog poverenika Ujedinjenih nacija za ljudska prava (OHCHR), a milioni ljudi su raseljeni.

Srbiju je rat zatekao u potpunoj zavisnosti od ruskog gasa. Sa druge strane, zvaničnici Srbije računaju na podršku Rusije kada je reč o statusu njene bivše pokrajine Kosovo, koja je proglasila nezavisnost 2018. godine.

To su neki od razloga zašto se Srbija nije pridružila sankcijama Zapada protiv Rusije zbog rata. Ipak, Srbija je podržala rezolucije Generalne skupštine UN kojima se osuđuje agresija Rusije protiv Ukrajine.

Rusi su došli – žive i rade u Srbiji

Preko četiri hiljade ruskih preduzetnika i firmi registrovano je tokom 2022. godine u Srbiji, što je značajno više u odnosu na prethodnu godinu – 159, pokazuju podaci koje je Agencija za privredne registre Srbije poslala Radiju Slobodna Evropa (RSE).

Rusima za ulazak u Srbiju ne treba viza i mogu da dobiju privremeno boravište. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), od 25. februara do 21. decembra u Srbiju je došlo 219.153 ruskih državljana, ali se nisu svi zadržali.

Srbija je, inače, jedna od šest država u Evropi u koju ruski državljani mogu da putuju bez viza. Druge zemlje su Bosna i Hercegovina, Belorusija, Turska, Gruzija i Jermenija.

Broj ruskih državljana, baš kao i ruskih firmi i preduzetnika u Srbiji naročito je uvećan nakon što je predsednik Vladimir Putin, 21. septembra, objavio delimičnu mobilizaciju u zemlji. Broj Rusa koji dolaze u Srbiju dodatno porastao.

Povećane stambene rente

Prema rečima Blagice Kostić, agentice za nekretnine iz Beograda, stambene rente su porasle za 30 odsto.

„Cene u Beogradu i Novom Sadu su najviše skočile i kada se uzme prosek cena u celoj Srbiji dođe se do te statistike“, kaže ona za RSE.

Ona navodi da je na to uticala globalna inflacija (rast potrošačkih cena), ali i dolazak velikog broja ruskih državljana u Srbiju.

„Već od marta su krenule da rastu rente stanova koji su na tržištu, a već u avgustu u problemu su se našli i stari zakupci, kada su njihovi stanodavci odlučili da im podižu kirije ili da ih jednostavno izbacuju iz stanova i traže druge stanare koji su spremni da plate veće kirije“, navodi Kostić.

Kaže da su se pojedini građani koji imaju mogućnost da rade od kuće iselili iz Beograda zbog cene iznajmljivanja stanova.

„Deo ljudi odlazi u okolne gradove, tamo rentiraju stanove po značajno nižim cenama i onda putuju“, rekla je ona.

Sve je poskupelo

Potrošačke cene, kojima se meri inflacija, u novembru 2022. godine, veće su za 15,1 odsto, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine. U odnosu na decembar 2021. godine povećane su za 14,6 odsto, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

U protekloj godini najviše je poskupela hrana, prema podacima RZS. Tu prednjače mleko, jaja i mlečni proizvodi koji su 40 odsto skuplji nego 2021.

Cene ribe veće su za 23 odsto, hleba, žitarica, ulja i masti za 20, a slično je i sa mesom koje je skuplje za 19 odsto u proseku.

Građani Srbije povrće plaćaju 17 odsto više nego prethodne godine.
Drastično su poskupeli i energenti, pa su cene čvrstih goriva veće za 50 odsto, dok je gas skuplji za oko 20.

Istovremeno, Srbija je i u 2022. ostala među zemljama sa najnižim primanjima i najvećom nezaposlenošću u Evropi.

Izvor: Radio Slobodna Evropa
Foto: Pixabay

Чланак Koji su sve uticaji rata u Ukrajini na Srbiju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz zemlje se vadi neka mineralna sirovima (novijim rečnikom neobnovljivi resurs), da bi se eksploatisala uz prilično visoke direktne i indirektne troškove, i to samo na određenom geografskom prostoru, naravno u limitiranom periodu, koji zavisi od rezervi i tempa eksploatacije.

Kakve su sve nevidljive, ponekad i nemerljive zdravstvene, posledice po ljude, prirodu, lokalnu zajednicu i šta posle?
Renta i prirodni kapital

Lokalni prostor rezervisan za masovnu i sistematsku eksploataciju minerala, isključuje većinu drugih privrednih aktivnosti, posebno poljoprivredu i turizam. Povećana potrošnja i zagađenje vode (pitanje prečišćavanja ulazi u ovu kalkulaciju) devastacija zemljišta (uključujući troškove rekultivacije i remedijacije tla), jalovišta (ma kako obezbeđivana), emitovanje čestičnog zagađenja, gasova sa efektom staklene bašte, kao i zvučno zagađenje (buka), poremećaji flore i faune, vizuelno remećenje prostora i još mnogo toga – sve to su faktori koji podižu ukupne troškove rudarenja, kako nekadašnjeg tako i današnjeg.

Međutim, komercijalno rudarstvo na ovim prostorima staro je više hiljada godina (poznati ostaci i nalazi prvih primera rudarenja u svetu procenjuju se čak 43 hiljada godina), pa je potpuno izvesno da se neće ni zaustaviti usled novog ekološkog senzibiliteta i zarad potpuno čistog ili „zelenog“ razvoja.

Mnogi smatraju da je rudna renta u nas nedopustivo niska, pa je i to, između ostalog, povod da se ekološke grupe obruše na projekte koji se izvode ili planiraju u oblasti korišćenja prirodnih resursa, te da se suprotstave „uzurpatorima“.

Naravno da su u oku javnosti zainteresovane ili već delujuće kompanije poput kompanija Rio Tinto, Zi Đin, ili ruski Gasprom. Valjda od ovih „velikih“ nikome ne pada na pamet da se pozabavi malim i srednjim rudarskim zahvatima kao što su korisnici minaralnog materijala u Jelen dolu, stoletna eksploatacija mermera na Venčacu, mnoštva kamenoloma za podloge autoputeve, kao i šljunka iz korita Morave kod Čačka, gline za keramiku po Vojvodini…, što izaziva podrivanje korita reka i remećenje eko-sistema.

Međutim, do sada se, ni jednoj drugoj kompaniji, braći Rusima ili Kinezima (da ne pominjemo ubedljivo najveće zagađivače naše RB Kolubaru i Kostolac) nije poručivalo: marš iz Srbije. Kao da su u Srbiju baš ovi novi tek sada, umarširali na tenkovima neke (strane) armije, protiv volje ovdašnjih naviših rukovodilaca i naroda. A nije tako izgledalo, niti 2004, ni 2008, ni 2018. Možda je verovatnije da se nešto drugo iza brda valja: nepoverenje i jedna varijanta opasne „građanske neposlušnosti“, uslovljene tim nepoverenjem.

Renta i naknade – teorija, zakon i život

Renta je kategorija ekonomske teorije. Njena pravna operacionalizacija bi trebalo da proističe iz namere zahvatanja rente (ekstra-dohotka) koji bi se namenski upotrebljavao u svrhu kompenzacije negativnih eksternalija, neke po javni interes rizične i štetne aktivnosti.

Pojednostavljeno objašnjenje eksternalija je trošak po životnu sredinu, odnosno oštećenja koja se tiču susednih privrednih aktivnosti i opšteg ekonomskog interesa. Dakle, ako postoji javni trošak koji nije zahvaćen tržišnom cenom, ekonomska održivost nalaže da negativne eksternalije treba da se kompenzuju posebnim pravnim instrumentima. Renta je samo jedan od njih, tu su kazne i dozvole, stimulacije itd.

Prema Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara Republike Srbije, umesto prirodne ili rudne rente, barata se kategorijom „naknada“.

One mogu biti veoma različite, kao što su: naknade za geološka istraživanja, za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina; preko naknade za korišćenje energije i energenata; za promenu namene poljoprivrednog zemljišta; korišćenje šuma i šumskog zemljišta; lovostajem zaštićenih vrsta divljači; za vode; za zaštitu životne sredine; za plovidbu i korišćenje luka, pristaništa i objekata bezbednosti plovidbe na državnom vodnom putu; korišćenje javnih puteva i javne železničke infrastrukture; za korišćenje javne površine; za korišćenje prirodnog lekovitog faktora; za korišćenje turističkog prostora i za elektronske komunikacije. Pa ko se u svemu tome snađe. Preduzetnici bi rekli – gomila parafiskalnih nameta.

Mineralne sirovine, poput ruda bakra i gvožđa, uglja, nafte ili gasa, prirodno su bogatstvo u vlasništvu države Srbije, odnosno njenih građana. Zbog toga, firme koje ih eksploatišu moraju državi da plate naknadu za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina, koja je poznata i pod popularnim nazivom rudna renta, a određena Zakonom kao naknada. Visina rudne rente se propisuje tako što „osnovica za rudnu rentu predstavlja prihod koji je firma ostvarila od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, a stope rudne rente su određene u procentima“.

Procenti variraju u zavisnosti od mineralne sirovine – rudna renta za ugalj je tri odsto od prihoda, za metalične rude je pet odsto, a za naftu i gas sedam odsto. Srbija se svrstava u države sa najnižom stopom rudne rente u Evropi. Tako na primer dok je rudna renta za naftu i gas u Hrvatskoj 10%, u Sloveniji 18%, Ruminiji 12%, Rusiji 22%, u mnogim razvijenim zemljama visokog ekološkog senzibiliteta rudna renta iznosi i između 25% i 30% ekstrahovane rudne sirovine.

Različitost tretmana i vrednovanje sopstvenog prirodnog kapitala, kroz prirodnu rentu, zavisi od visine dohotka neke zemlje, njene pretenzije da ostvari što veći priliv stranih investicija. Objektivne (nezavisne) naučne procene nigde nisu popularne. Međutim, naplata rudne rente mora da zadovolji najmanje dva interesa i da se novac pri tome namenski troši. Ako se prirodni kapital nadoknađuje lokalnoj zajednici koja trpi zbog njegovog iscrpljivanja, logično je da se sredstva ulažu u ostale produktivne faktore.

Ima li održivog rudarstva?

Da li ima održivog rudarstva – pitanje je sad? Neki popularni aktivisti tvrde da je održivo rudarstvo oksimoron – kao što je naprimer „drveno gvožđe“ ili „suva voda“. Sa tim se možda slaže deo (ultra)ekologa. Veći deo inženjera, pravnika, ekonomista pa i lekara, smatraju da je održivost kompromis između prava ljudi da žive bolje kao i prava budućih generacija da ne naslede Planetu u gorem stanju, a koji proističe iz principa međugeneracijske pravde. Naravno da se taj koncept moguće sprovoditi korak po korak. Nema takvog „čistog“ razvoja, ni „zelenih“ radnih mesta, kao ni „cirkularne ekonomije“, ili čak „bio-ekonomije“ koji su model i vrednosti po sebi. U skladu sa principom integralne održivosti društva, potrebno ja da se sa ekološkom održivošću, preklapaju ili teškom mukom, usaglašavaju i socijalna i ekonomska održivost, u koju spadaju i ciljevi kao što su redukcija siromaštva, smanjivanje štetnih nejednakosti, program ostvarivanja prava žena i devojčica, smanjivanje socijalne patologije, humanizacija tehnologije i funkcionalnost institucija.

Srbija, se svrstava u države sa nanižom stopom rudne rente

Prema teoriji, održivo korišćenja neobnovljivih resursa postoji ako se ne dovodi u pitanja agregatna produktivnost proizvodnih faktora u vremenu. To znači i takav razvoj, koji može dovesti do iscrpljivanja pojedinih resursa, naprimer rude, ako produktivnost svih ostalih faktora (rad, kapital, infrastruktura, tehnologija, ljudski resursi, znanje) permenetno popravljaju produktivnost tako da mogu da kompenzuju odsustvo iscrpljenog prirodnog resursa i omoguće relativno bezbolanu tranziciju na neku drugu proizvodnju, ne dovodeću i u pitanje rast dohotka i zaposlenost.

Onaj ko se bavi održivim razvojem mora da se bavi i ekologijom u najširem smislu, dok onaj ko se bavi ekologijom u užem smislu i ne mora da se bavi razvojem. I tu se stvar ne završava. Kontroverzi oko održivosti, ekološke, socijalne, institucionane, humane, tehnološke…, trajaće još ko zna koliko. Neće se sve nedoumice otkloniti ni jednom novom konferencijom, deklaracijom UN, teorijom ili knjigom.

Sukob interesa – nacionalna i lokalne javne politike

Kako se raspodeljuje rudna renta u Srbiji? Tako što od uplaćene rudne rente – 60 odsto pripada budžetu Srbije, a 40 odsto opštini na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija. A ukoliko se eksploatacija vrši na teritoriji Vojvodine, onda se novac od rente deli tako da 50 odsto ide u republički budžet, 10 odsto u pokrajinski, a 40 odsto u budžet opštine na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija. Naravno da su za izmenu sistema i regulacije rudne rente najviše zainteresovane lokalne zajednice.

Evo primera: kompanija Gasprom, potpisala je sa Vladom Srbije, još 2008. godine strateški sporazum o eksploataciji nafte sa vojvođanske zemlje. Eksploatacija je podignuta na nivo koji se nije mogao pretpostaviti pre preuzimanja. Milion tona godišnje, to je bila je „granica snova“, kada su u vreme Jugoslavije eksploatacija dostizala jedva 800 hiljada tona godišnje. Današnja eksploatacija prostire se na tri opštine a iznos ekstrahovane sirova nafte u pojedinim godinama je blizu 1,5 miliona tona.

Ubrzanje eksplaoatacije uz odgovarajuće ugovorne uslove ide na ruku kompanijama koje su još i strateški partneri, razume se iz nekoliko osnovnih razloga:

– prvo, svakome danas, pa i ruskom partneru, jasno je da sagorevanje nafte u zelenoj tranziciji globalne energetike nije proces koji ima dugoročnu budućnost;

– drugo, rudna renta koja se obračunava na izvađenu naftu, plaća se po bagatelnoj ceni od 3% od proizvedene sirovine, dok je zvanična naknada za naftu i gas po našem zakonu 7%;

– treće, obračun vrednosti ekstrahovane količine sirove nafte, odnosno izveštaje o tome, kao i uplate u budžet države vrši sam NIS, bez ikakvih mehanizama države da vrši kontrolu tog prostupka;

– četvrto, činjenica da je posebnim međudržavnim sporazumom predviđeno da se posebna tarifa rudne rente na naftu (od 3% umesto 7%) naplaćuje sve do momenta “postizanja isplativosti projekata”. Kao elementi za postizanje tog cilja navode se izgradnja Južnog toka, od kojeg se odustalo, mada je kasnije Srbija povezana na tzv. Južni ili Turski tok. Na NIS se primenjuje „zakonodavstvo“ (ili praksa) koje je važilo na dan potpisivanja sporazuma, a koje važi i dan danas.

Međutim, tri vojvođanske opštine na kojima se nalaze naftna polja tražile su još 2014. godine da NIS plaća rudnu rentu od sedam odsto, ili da se uplaćeni novac drugačije raspoređuje – da svi prihodi od trenutne rudne rente pripadnu opštinama koje trpe direktne posledice eksploatacije, a da se republika i pokrajina odreknu svog dela.Međutim, Memorandum o saradnji tada su potpisale opštine Srbobran, Kikinda i Kanjiža, a ni osam godina nakon toga „nema pomaka“.

Obeštećenje društva

Pokazalo se u praksi da nema jedinstvene političke ocene efikasnosti rudne rente. Naime, u nas su opštine po zakonu dužne da novac od rudne rente troše za unapređenje uslova života lokalne zajednice, a posebno za izgradnju infrastrukture.

Tako se, naprimer, u vojvođanskoj opštini Kanjiža od tog novca održava javna rasveta, kanali, ili se asfaltiraju ulice. Međutim, već davno je u javnost procurela namera lokalaca da renta i za NIS iznosi sedam odsto, kao bi opštinama pripalo dvostruko više novca. Nasuprot toj ideji, iz vrha države poručuju da se rudna renta „ne menja tek tako jer bismo time destimulisali strane partnere“. Ministarka energetike je za podizanje visine naknada u dogovoru sa ruskim partnerom, ali je učigledno da preovlađuje politički interes, a ne ekonomski motiv.

Jedna činjenica mora da bude nesporna. Renta nije obeštećenje svih oštećenih učesnika, koji bi mogli da budu uskraćeni. To je prvenstveno obeštećenje društva, lokalne ili nacionalne zajednice ljudi koji polažu pravo na javni resurs. Tako se može razumeti devastiranje zemljišta, osiromašenje rudne žice, seča šuma, zagađivanje reka, efekat gužvi i prenaseljenosti gradova, pretrpanost plaža na morskoj obali, pa i deo učinka klimatskih promena.

Međutim, nema takvog ekološkog interesa, politike i strategije, po sebi, u kojima se ne prepoznaju ljudi i njihov interes, odnosno bilo kao javni ili pojedinačni. Ne mogu se u celini sačuvati svi ekosistemi, netaknuti prirodni predeli, beskrajno čista voda, ako se ne bude zadovoljio osnovni interes ljudi da imaju dovoljno vode, vazduha i hrane, kao i uslove za dohodak i zaposlenost. A kada to već imaju, onda bi se moglo desiti da imaju i uslove da poprave stanje životne sredine, prirodnih retkosti i ukupnih resursa.

Pojednostavljeno govoreći, to je teorija supstitucije dela prirodnog kapitala novim stokovima stvorenog kapitala. Čini se da je ljudski kapital u toj strukturi (obrazovanje, stručno i opšte znanje, institucije i kultura) najvažnija komponenta stvorenog kapitala. Institucije, nažalost najslabije ocenjeni pokazatelj-stub konkurentnosti za Srbiju, najvažniji su indikator funkcionalnosti faktora proizvodnje kao i toga koliko je neki razvoj održiv ili ne i šta sve može da proistekne od (ne)održivog rudarenja u Srbiji. Nedostatak elementarnog poverenja u pravosudni sistem, vladu, javne ustanove, policiju i odgovornost političkog liderstva, od nacionalnog do lokalnog nivoa u Srbiji, ne može da kompenzuje nikakva rudna renta.

Izvor: Nova ekonomija, piše profesor Petar Đukić

Чланак Rudna renta u Srbiji: Neki su nam braća, a neki dobiju „Idite iz Srbije“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nepoznato je, međutim, kako bi se povećanje te naknade odnosilo na poslovanje strateških partnera Srbije u rudnoj industriji – pre svega pojedinih kineskih i ruskih kompanija koje posluju na osnovu međudržavnih sporazuma. Sporazumi, kojima su obezbeđene povlastice, imaju veću pravnu snagu od državnih zakona Srbije.

Da „rudna renta ne može tako lako da se menja“ bio je stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića u junu 2020. godine, kada su ga novinari u Loznici pitali o njenom povećanju.

„Ne možete lako da menjate rudnu rentu, jer nećete moći da napravite dogovor ni sa ruskim NIS-om (Naftna industrija Srbije), ni sa Kinezima, koji su ušli u velike investicije i koji su nam mnogo pomogli što su uzeli ‘Bor’ (Rudarsko-topioničarski basen u Boru) i spasili nas“, odgovorio je Vučić.

Profesor Đukić, stručnjak za ekonomiju i održivi razvoj, objašnjava za Radio slobodna Evropa da su u polemici oko povećanja rudne rente sučeljena dva „potpuno drugačija“ stanovišta – političko i stručno.

„Čisto političko stanovište – ‘mi sad imamo neke strateške partnere, gde sad da menjamo zakone da pogoršamo uslove investiranja u Srbiju’. A na stručnom planu ima nešto vrlo važno – postoji značaj takozvanog ‘prirodnog kapitala’ koji je smešten na zemlji ili ispod zemlje, i korišćenje tog kapitala mora da se naplati u svakoj državi, u svakoj privredi koja hoće da bude održiva“, istakao je on za Radio slobodna Evropa.

Šta je rudna renta?

Mineralne sirovine, poput ruda bakra i gvožđa, uglja, nafte ili gasa, prirodno su bogatstvo u vlasništvu države Srbije, odnosno njenih građana. Zbog toga, firme koje ih eksploatišu moraju državi da plate naknadu za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina, koja je poznata i pod nazivom rudna renta.

Visina rudne rente je propisana Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara. Osnovica za rudnu rentu je prihod koji je firma ostvarila od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, a stope rudne rente su određene u procentima. Procenti variraju u zavisnosti od mineralne sirovine – rudna renta za ugalj je tri odsto od prihoda, za metalne rude je pet odsto, a za naftu i gas sedam odsto od prihoda. Srbija se svrstava u države sa najnižom stopom rudne rente u Evropi.

Naplata rudne rente, prema objašnjenju profesora Đukića, mora da zadovolji dva interesa i da se novac namenski troši.

„Jedan je ekonomski – da se privredi i državi kompenzuje gubitak jer se eksploatišu neobnovljivi resursi. A drugo su troškovi zagađenja životne sredine“, rekao je Đukić.

Kako se sprovodi zakon?

Pored ocene da je rudna renta u Srbiji niska u poređenju sa drugim evropskim državama, profesor Đukić napominje da nije u pitanju samo promena visine rente, već i sprovođenje zakona. Naglašava da nije realizovano ni ono što zakon propisuje.

„Mi smo dugoročno na gubitku permanentno zato što smo siromašni, i kao da to ne možemo ili ne želimo da naplatimo“, rekao je Đukić.

Jedan od problema zakona je to što firme same obračunavaju i dostavljaju nadležnima podatke o količini eksploatisanih mineralnih sirovina i prihodima od prodaje i same utvrđuju koliku rudnu rentu treba da plate.

Ako se rudna renta ne plaća, Ministarstvo rudarstva i energetike ima pravo da ukine dozvolu za eksploataciju. Izveštaj državnog revizora iz 2019. godine pokazao je da bi korišćenje neobnovljivog rudnog bogatstva bilo racionalnije, a budžetski prihodi od rudne rente veći, da je nad nosiocima eksploatacije vršena adekvatna kontrola. Upozoreno je i da postoji rizik da iznos naknade koju obračunavaju nosioci eksploatacije ne odgovara stvarnom stanju.

„To je zavisilo od dobre volje kompanija i poštenja da prikažu pravo stanje“, pojašnjava Đukić.

Ministarstvo rudarstva i energetike nije dostavilo Radiju slobodna Evropa podatke o rudnoj renti – koliko je uplaćeno u proteklih pet godina, ko je najviše uplatio, ali i ko su najveći dužnici i kolika su im dugovanja.

Za NIS povlastice

Iako je zakonom propisano da je rudna renta za naftu sedam odsto od prihoda, to ne važi za Naftnu industriju Srbije (NIS) koja u Srbiji drži monopol u eksploataciji i preradi nafte i gasa.

NIS je od 2008. godine u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta, a prodaja većinskog paketa akcija po ceni od 400 miliona evra bez tendera ugovorena je međudržavnim sporazumom Srbije i Rusije.

Jedna od odredbi tog sporazuma je i da za NIS važi povlastica po kojoj rudnu rentu plaća u visini od tri odsto od prihoda. Odnosno, za NIS važe uslovi oporezivanja koji su Srbiji bili na snazi u momentu potpisivanja sporazuma Srbije i Rusije i kompanija ne podleže bilo kakvom pogoršavanju uslova oporezivanja, do momenta „dostizanja isplativosti“ projekata koji su dogovoreni sporazumom. Projekti dogovoreni sporazumom bili su – ulaganje u modernizaciju NIS-a u vrednosti od 500 miliona evra, izgradnja skladišta gasa u Banatskom Dvoru, kao i izgradnja gasovoda „Južni tok“.

Međutim, od „Južnog toka“ koji je bio deo sporazuma, Rusija je odustala zbog sankcija Evropska unije, a u međuvremenu je kroz Srbiju prošao ruski gasovod „Turski tok“.

U godinama nakon prodaje NIS-a Gaspromnjeftu, Naftna industrija Srbije se nalazi na samom čelu liste kompanija sa najvećim profitom u državi, a eksploatacija nafte je povećana u odnosu na period pre privatizacije.

NIS: Pridržavamo se zakona Srbije

Na pitanje RSE da li bi pristali na povećanje rudne rente, Naftna industrije Srbije je odgovorila da „NIS posluje strogo se pridržavajući zakona Republike Srbije“.

„Kompanija će tako činiti i ubuduće, poštujući svaki propis u svim oblastima svog poslovanja“, navodi se u pisanom odgovoru NIS-a.

Dodaje se i da NIS, „vodeći se transparentnošću u poslovanju“, uplate državi na ime rudne rente objavljuje u redovnim finansijskim izveštajima. Podaci za 2020. godinu još uvek nisu objavljeni. Prema izveštaju o poslovanju NIS-a za 2019. godinu, na ime rudne rente je državi uplaćeno milijardu i 400 miliona dinara (manje od 12 miliona evra).

Godinu dana ranije, 2018. godine, NIS je na ime rudne rente uplatio milijardu i 460 miliona dinara (oko 12, 5 miliona evra), što je i najveći iznos za rudnu rentu u proteklih pet godina – pokazuju poslovni podaci kompanije.

Poređenja radi, 2017. godine je uplaćeno milijardu i 200 miliona dinara (10,2 miliona evra), a u 2016. je uplaćeno oko milijardu (8,5 miliona evra).

Vojvođanske opštine „na dvostrukom gubitku“

Kako se deli novac od uplaćene rudne rente takođe je propisano zakonom – 60 odsto pripada budžetu Srbije, a 40 odsto opštini na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija.

Ukoliko se eksploatacija vrši na teritoriji Vojvodine, onda se novac od rente deli tako da 50 odsto ide u republički budžet, 10 odsto u pokrajinski, a 40 odsto u budžet opštine na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija.

Tri vojvođanske opštine na kojima se nalaze naftna polja tražile su još 2014. godine da NIS plaća rudnu rentu od sedam odsto, ili da se uplaćeni novac drugačije raspoređuje – da svi prihodi od trenutne rudne rente pripadnu opštinama koje trpe direktne posledice eksploatacije, a da se republika i pokrajina odreknu svog dela.

Memorandum o saradnji tada su potpisale opštine Srbobran, Kikinda i Kanjiža, a sedam godina kasnije „nema pomaka“, rekao je za RSE predsednik opštine Kanjiža Robert Fejstamer.

„Naravno, lokalne samouprave koje su unutar ove inicijative i dalje traže neku vrstu rešenja, da bismo mogli više novca da dobijemo. Ako NIS dobija novac od nafte koju dobija iz naše zemlje, da što više ostane na području opštine – to je i logično i mislim da nije ni toliko bezobrazno mišljenje nas u lokalnoj samoupravi“, smatra Fejstamer.

Izvor: Radio slobodna Evropa

Foto: Pixabay

Чланак Đukić: Da je Srbija naplatu rudne rente realizovala po zakonu, u budžetu bi bilo mnogo više novca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zadatak države je da stvori uslove za razvoj rudarstva, te da država i građani moraju imati korist od toga – kroz zdravu životnu sredinu, veće prihode, zaposlenost i kvalitetne investicije.

Ministarka Zorana Mihajlović je najavila je povećanje rudne rente, koja je definisana Zakonom o utvrđivanju naknada za korišćenje javnih dobara, za koju je nadležno Ministarstvo finansija, istakavši da se rade detaljne analize, posle kojih će se obratiti tom ministarstvu da bi se pokrenula procedura izmena.

Visina rudne rente u Srbiji već dugo je ista

Inače, visina rudne rente u Srbiji već dugo je ista i iznosi od jedan do sedam odsto. Ta naknada plaća se za korišćenje različitih javnih dobara – a najmanja je za eksploataciju soli i sonih voda, kao i za nemetalične sirovine, osim nemetaličnih sirovina za dobijanje građevinskog materijala, i iznosi jedan odsto od prihoda. Za korišćenje drugih resursa i rezervi mineralnih sirovina, uglja i uljnih škriljaca, nafte i gasa, radioaktivnih sirovina, metalične sirovina, tehnogenih i nemataličnih sirovine, podzemnih voda iz kojih se dobijaju korisne mineralne sirovine ili gasova koji se s njima javljaju naknada iznosi od tri do sedam odsto prihoda, a za one resurse koji se podvrgavaju piro, hidro ili elektrometalurškom postupku naknada se plaća od neto prihoda.

Naknade za korišćenje rudnih bogatstava plaćaju se u svim zemljama, a u Srbiji su među najnižim u Evropi. Tako je rudna renta u Hrvatskoj deset odsto, Mađarskoj i Rumuniji 12, Sloveniji 18 procenata, a u Ruskoj Federaciji – 22 odsto, piše Dnevnik.

Gde ide novac od rudne rente

Novac koji se ostvari na ime rudne rente uplaćuje se u budžet republike, pokrajine i lokalne samouprave. Najviše novca, odnosno 60 odsto, koji se ostvari od naknade za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa, prihod je budžeta Srbije, dok 40 odsto pripada budžetu lokalne samouprave na čijoj se teritoriji obavlja eksploatacija. Kada se eksploatacija obavlja u AP Vojvodini, 50 odsto novca od naknade za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa pripada budžetu Srbije, 40 odsto pripada lokalnoj samouprave na čijoj se teritoriji obavlja eksploatacija, a deset odsto je prihod budžeta Pokrajine.

Od novca koji se uplati u budžet Srbije, 35 odsto se koristi u skladu s godišnjim programom radi podsticanja razvoja rudarstva i sprečavanja i otklanjanja štetnih posledica nastalih eksploatacijom mineralnih sirovina. Novac od naknade za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa koji pripada lokalnim samoupravama koristi se za unapređenje uslova života u njima, a pre svega za izgradnju infrastrukturnih objekata i drugih objekata u cilju poboljšavanja uslova života, na koji saglasnost daje Ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine.

Predsednik Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić kaže da je veoma važno da se novac koji se ostvari od rudne rente usmeri tamo gde je to najpotrebnije i tako korist imaju svi građani Srbije – zdravstvo, školstvo, obrazovanje…

„Najbolje bi bilo kada bi država eksploatisala sva rudna bogatstva u našoj zemlji, ali mi za to nemamo snage i moramo tu mogućnost ustupamo stranim kompanijama. Rudna renta u Srbiji je niska i trebalo bi da se obezbedi da ona bude viša, ali mislim da do toga neće doći jer bi zbog toga kompanije koje istražuju rude u Srbiji bile demotivisane da ih eksploatišu i otišle bi u neku zemlju koja nudi povoljnije uslove po tom pitanju“, ističe Vuletić.

Možemo i sami

„Država treba da razmisli o tome da li u toj oblasti treba isključivo da rade strani investitori, da bi profit koji se ostvari ostao u našoj zemlji. Trebalo bi da država, kada se proceni da je eksploatacija isplativa, investira u istraživanje i kasnije eksploataciju i da, ako je potrebno, za to podigne kredite, a pre svega je neophodno da se pametno gazduje u tom sektoru i tim resursima i da odluku o tome donose stručnjaci“, kaže urednica portala „Energija Balkana“ Jelica Putniković.

Najviše novca od naknade za ugalj

Po osnovu naknade za korišćenje mineralnih sirovina, pre četiri godine u Srbiji je naplaćeno ukupno gotovo 5,2 milijrade dinara. Od toga je za njihovu eksploataciju u Vojvodini uplaćena oko 1,2 milijarda, a u centralnoj Srbiji 3,9 milijardi. Te godine najviše novca stiglo je od naplate naknade za ugalj, a potom eksploataciju metala i nafte.

Izvor: B92

Foto: Pixabay

Чланак Najbolje bi bilo kada bi država eksploatisala sva rudna bogatstva u našoj zemlji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Bez ovog metala nije moguće proizvoditi baterije ni za električne automobile, ni za komjutere, ni za mobilne telefone. Kao izuzetno lak, litijum se upotrebljava i u avioindustriji, a koristi se i za proizvodnju raketnih goriva.

Preduga priprema

Može se reći da je u lozničkom kraju pravo blago, procene su da samo na najvećem nalazištu ima oko 136 miliona tona. Toliko se nalazi još samo u po jednom rudniku u Čileu i Argentini.

Međutim, mada su rezerve otkrivene još 2004. godine, otvaranje rudnika je još u fazi predpripreme. Predsednik Srbije je razočaravajućim glasom podsetio da je svojevremeno srpska vlada za dalje propitivanje ležišta ugovorila krajnje skromnu rudnu rentu.

„Sada se živ jedem, hoću da poludim“, razgnevio se Vučić na predizbornom mitingu. Nije se usudio da građane detaljnije upozna koliko Srbija dobija od kanadske firme „Rio Tinto“, jedne od vodećih rudarskih kompanija u svetu za istraživačka prava i radove koja podrazumevaju i pravo prednosti u slučaju da dođe do eksploatacije.

Cena resursa

Isto pitanje se više puta potezalo i povodom tri odsto NIS-a za vađenje nafte. Tvrdilo se da je reč o izuzetno niskoj stopi, baš kao što i kineski „Ziđan“ izdvaja jako malo za crpljenje Borskog rudnika bakra i zlata.

Zakonska obaveza je pet odsto vrednosti izvučene iz utrobe zemlje. Predsednik je po pitanju rudne rente bio i oprezan; podsetio je da bi bilo veoma teško naknadno menjati davno dogovorene uslove poslovanja, s obzirom da su u oba slučaja novi vlasnici mnogo uložili.

Takođe, postoje države, i to ne mali broj njih, koje vodeće kompanije privlače još nižom naknadom za izvađene resurse, pa bismo u slučaju da precenimo nadoknadu ušli u rizik da nas istraživači napuste.

U delu javnosti je ustaljeno mišljenje kako Srbija jeftino rasprodaje svoje resurse, pogotovo rudne. U tvrdnji ima istine, zakonska obaveza za vađenje metala je pet, za vađenje nafte sedam odsto vrednosti izvađene količine.

Dok je bio u vlasništvu države Srbije, NIS dugo nije ni plaćao rudnu rentu, tek je dve godine pred privatizaciju utvrđena nadoknada od tri odsto, povišena na sedam znatno nakon što je Gaspromnjeft postao novi vlasnik. Za vađenje gline, laporca i ostalog građevinskog materijala taksa je jedan odsto.

Popaljivanje mase

Osim rudne rente država Srbija direktno uzima i 15 odsto dobiti svakog pa i rudarskih preduzeća. Posredne dobiti država, zajednica u celini, ima od zapošljavanja i zarada ovdašnjeg stanovništva, saradnje kompanija sa domaćim dobavljačima i drugim poslovnim partnerima. Tu je i doprinos tehnološkom razvoju, korektan odnos prema lokalnoj zajednici.

Ipak, najviše se dobija razvojem prerađivačkih delatnosti naslonjenih na izvađenu rudu. Dobit, i po ljude, i po državu je tim veća što su prerade modernije i sa što finalnijim proizvodnim programom. Dobit po jedinici proizvoda je u svakoj ozbiljnoj prerađivačkoj fabrici znatno veći nego što je kod vađenja rude.

Pogledajmo šta bismo dobili kada bismo, primera radi, udvostručili rudnu rentu, čime često, pogotovo pred izbore, stranački lideri „popaljuju“ masu.

Beznačajno za budžet

Godine 2017, kada su cene goriva i ruda bile osetno, ali ne previše iznad višegodišnjeg proseka, država je od rudne rente pribavila 5,2 milijarde dinara; od rudnika metala je pristiglo 1,3, od naftaša 1,12 milijardi. Ostatak je za vađenje uglja, građevinskog materijala i eksploataciju mineralnih voda.

Rudne rente, čija je visina u javnosti ocenjena niskom, su u budžet unele 2,4 milijarde. To je činilo manje od 0,2 odsto državne kase, beznačajno za budžet.

Ako bismo udvostručili rentu, što je žestoko uvećanje i čime bismo izbili baš u svetski vrh po nadoknadi, dobili bismo još dvadesetak miliona evra. Pitanje je koliko je uopšte upitno upuštati se u prepirku sa kompanijama i rizikovati da napuste ovdašnja nalazišta, kao što nam se desilo kada smo povisili nadoknadu za crpljenje ležišta bornih sirovina.

Prerađivačka industrija

Čini se da je od povike na visinu nadoknade, mnogo korisnije razvijati domaće kapacitete za rudarenje i naslanjajuću prerađivačku industriju. U ovom trenutku nismo dovoljno snažni da sami razvijamo velike kompanije u rudarstvu, gde su ulaganja velika a povrat uloženog je spor, čini se da je uputnije razvijati fabrike za prateće rudarske poslove.

Još bi bilo efikasnije kada bismo razvijali prerađivačku industriju. Ne samo da vadimo i topimo rudu i berzanski prodajemo bakar, već da država Srbija podstiče osnivanje i razvoj preduzeća za brojne prerade crvenog metala.

Ne samo da vadimo litijum, već i da proizvodimo baterije i elektromobile. Naravno, i mnogo šta drugo za šta je potrebna rudna sirovina sa ovog područja.

Dogovor oko ekologije

Dobit od ovakve orijentacije je kroz masovno zapošljavanje, zarade, ali i tehnološki razvoj bez kojeg će budućim generacijama biti veoma teško. Istovremeno, pak, voditi i računa o zaštiti životne sredine, čemu su, primera radi, ovdašnji naftaši u poslednjih desetak godina poklonili dosta pažnje i uložili novac.

Tako je umesto povike na visinu rudne rente mnogo bolje sa „Rio Tintom“ dogovorati oko ekoloških normi prilikom veoma složene tehnologije izdvajanja litijuma. Takođe, korisnije od podizanja rudne rente na crpljenje bakra je sa „Ziđinom“ pregovarati o tome da se u novom rudniku u okolini Bora „Čukari peku“ koristi podzemnom eksploatacijom, a ne neuporedivo spornijom metodom zarušavanja.

Izvor: 021.rs

Чланак Srbija jeftino rasprodaje svoje resurse, pogotovo rudne се појављује прво на Biznis i Finansije.