Srbija čak nema ni precizne podatke o tome koliko se stanova rentira, mada se na prošlogodišnjem popisu stanovništva 123.000 ljudi izjasnilo da živi u tuđim stanovima. Ipak, porez za rentiranje stanova platilo je manje od 2.000 vlasnika nekretnina.

Kako naplatiti porez?

Portali i novine puni su oglasa za iznajmljivanje stanova. Cene kirija vrtoglavo su rasle poslednjih godinu dana zbog platežne moći stranaca, pa su u fokus stavile pitanje zarade i poreza. Međutim, teško je ući u trag onima koji rentiraju stanove.

„Uđete, recimo, u registar RGZ-a. Imate stavku – najam nekretnina, opština u Beogradu gde je izdata, za tri meseca, samo jedna nekretnina. Da li je to normalno? Pa, nije, naravno“, kaže Milić Đoković, licencirani procenitelj i sudski veštak.

Podstanari su, ipak, vidljivi za profesionalne upravnike. Prema Zakonu o stanovanju, oni su dužni da popišu sve stanove koji se rentiraju, a podatke koriste iz baze „Infostana“.

„Dešava se da je u savremenim kompleksima, koji imaju preko 200 stanova, veoma teško identifikovati sve vlasnike stanova, pogotovu jer ima dosta stranaca. U jednoj zgradi koju vodimo, ima 200 stanova. Strankinja ima 24 stana u svom vlasništvu i logično je da neće živeti u svim stanovima“, ukazuje Ljubiša Banovački, predsednik Udruženja profesionalnih upravnika u Beogradu.

Nova funkcija javnog beležnika?

Advokat Nikola Premović rešenje za bolju naplatu poreza vidi u tome da se zakonski propisi, koji regulišu rentiranje stanova, izmene na način da se kao obavezna forma zaključenja ugovora o zakupu uvede forma solemizacije od strane nadležnog javnog beležnika.

„Javni beležnici, u tom slučaju, automatski podnose prijavu poreza na prihod od nepokretnosti. Država bi na taj način dobila jasnu i preciznu evidenciju preko nadležnih javnih beležnika i poreske uprave o broju izdatih stanova“, objašnjava Premović.
U pravno uređenim zemljama i zakupca i onog koji rentira stan štite propisi.

„U Engleskoj imate preko 100 propisa koji se nezavisno bave izdavanjem stambenih nekretnina. Vlasnik nekretnine mora da dobije saglasnost od banke, ako evenualno ima hipoteku. Mora ponovo da ugovori osiguranje za nekretninu, da se zaštiti od stvari koje zakupac može da uradi ili sebe od zakupca ako se zakupac povredi u kući“, ističe Nebojša Nešovanović, direktor međunarodne konsultanske kuće nekretnina CBRE.

Put ka redu – elektronska prijava

U Poreskoj upravi se razmatra uvođenje elektronske prijave poreza za one koji izdaju stanove, saznaje RTS.

Izmene Zakona o stanovanju i uvođenje obaveze da profesionalni upravnici dostavljaju podatke o rentiranim stanovima, stručnjaci vide kao put ka uvođenju više reda u rentiranju nepokretnosti.

Ono od čega bi trebalo krenuti, jeste formiranje centralnog registra nekretnina koje se iznajmljuju, kao i njegovo redovno ažuriranje.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Kako efikasno oporezovati rentiranje nekretnina? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ulaganje novca u nekretnine kako bi se zaradilo na njihovom iznajmljivanju, u Srbiji ima tradiciju još od vremena oslobođenja od Turaka. Čim su Turcima videli leđa, ugledniji Srbi su se bacili na ovaj unosni posao, predvođeni svojim vladarima. Ovi se nisu libili da kupuju i daju u zakup i ugostiteljske objekte, potvrđujući time da je kafana jedna od najvažnijih društvenih institucija u upravljanju državom.

Tako su knez Miloš, knez Mihailo i mlađi Obrenovići bili vlasnici Hotela „Jelen“ u čijem sastavu su bile i dve kafane, te „Velike pivare“ i kafane pored carine na Savi. Knez Aleksandar Karađorđević je posedovao „Srpsku krunu“ i kafanu s baštom na Paliluli. Dve suparničke dinastije, koje očima nisu mogle da se vide, u nečemu su se ipak slagale: patriotizam ih nije sprečavao da nekretnine u svom vlasništvu najrađe iznajmljuju – Austrijancima.

Kuća kuću zida

Rentijerstvo je i u međuratnom Beogradu bilo zanimanje koje je najčešće donosilo veliki novac, društveni ugled i pripadnost gradskoj eliti. Izdavanje nekretnina je bilo veoma  popularno i među institucijama, poput Srpske kraljevske akademije ili Državne hipotekarne banke, koje su davale pod zakup stanove i lokale u brojnim zgradama. U ovom društvu je bila i Srpska pravoslavna crkva, koja je trnovit put do duhovnog života finansirala i unosnim prihodima od rentijerstva.

Prema podacima koje je objavio Slobodan Ž. Vidaković, dugogodišnji urednik Beogradskih opštinskih novina, u Beogradu je 1929. godine bilo oko 260.000 stanovnika, a među njima više od 2.500 velikih rentijera. To je bila grupa ljudi koji su u društvu predstavljali klasu za sebe. Oni su stalno ulagali u novu gradnju, budući da je ubiranje rente donosilo zaradu koja je bila i do 20 odsto veća nego od ulaganja u druge delatnosti.

„Ko ima novca, uložiće ga za zidanje kuća i zgrada i pored poskupljenja građevinskog materijala, jer mu je rizičnije da novac uloži u drugi posao. Ima mnogo takvih Beograđana, koji su se obogatili zidajući kuće za gotov novac. ’Kuća kuću zida’ govorili su nam ugledni arhitekti, koji znaju kuće po Beogradu“, pisala je ondašnja štampa.

Povezanost sa političarima  

Brojnost rentijera, kao i njihova povezanost sa političkim strukturama, omogućavala im je veliku moć u društvu. Rentijeri, organizovani u Udruženju vlasnika zgrada, uspevali su često da nametnu svoje interese, bilo da su se suprotstavljali pokušajima države da ograniči visinu zakupa, ili da uvede etažnu svojinu, odnosno vlasništvo nad pojedinačnim stanovima. Za naplatu kirija su angažovali nastojnike, koji su takođe imali svoje udruženje.

Koliko je rentijerstvo u međuratnom Beogradu bilo unosno, pokazuje i primer Luke Ćelovića, veletrgovca, osnivača i predsednika Beogradske zadruge, koji je bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji početkom 20. veka. U kraju Mali pijac, u Savamali, tada zapuštenom delu grada, krajem 19. veka prvo je podigao svoju kuću, zatim Hotel „Bristol“ i zgradu Beogradske zadruge. Ćelović je posedovao palate sa luksuznim stanovima za izdavanje u Krunskoj, Karađorđevoj, Zagrebačkoj i Bosanskoj ulici, kao i manje u Javorskoj ulici.

Od palata do straćara

Golub Janić, rentijer, veletrgovac i narodni poslanik, takođe je bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Porodica Janić je bila vlasnik nekoliko većih placeva u okolini Terazija. Među njihove poznatije objekte ubrajali su se i Hotel „Balkan“, imanje „Ruska kruna“ u Dečanskoj ulici i nekoliko kafana i lokala u Ulici Kralja Milana. Manje čuvene, a takođe njihovo vlasništvo, bile su i neugledne prizemne i spratne zgrade sa stanovima za izdavanje u centru Beograda i njegovoj okolini.

Dakle, veliki rentijeri su pored zgrada sa skupim luksuznim stanovima, posedovali i neuslovne objekte sa mnogo malih stanova. U te stanove se ulazilo iz dvorišta ili sa dvorišne terase i njih su izdavali sirotinji. Recimo,Teodeta Panđela je imala nekoliko placeva u Pištolj-mali, koji su bili deo velikog poseda u vlaništvu njenog supruga Jovana. Panđela, koja je živela na uglu Vlajkovićeve ulice, preko puta Skupštine, izdavala je placeve pored Dunava najvećoj sirotinji. Najbedniji stanovnici metropole tu su podizali straćare u kojima su uslovi bili do te mere loši, da su ih opštinske vlasti kasnije porušile.

Armija bezimenih gazda i gazdarica

Pored bogatih rentijera, postojala je i bezimena armija „gazdarica“ i „gazda“, koji su na dalekoj gradskoj periferiji, na sopstvenom imanju pored svog stana, zidali stanove i sobe za izdavanje. U tu grupu su spadali i oni siromašniji, koji su u podzakup izdavali deo stana, najčešće jednu ubogu sobu.

Ko su bili ljudi koji su iznajmljivali stanove i sobe, takozvane kirjadžije? Zakupci velikih luskuznih i skupih stanova bili su pripadnici srednje i više klase, imućnije porodice čiji su članovi bili, kako se pisalo u štampi, poznate gradske ličnosti – direktori, inženjeri, advokati, profesori, lekari i viši činovnici. Međutim, za razliku od rentijera, malo je podataka o zakupcima luksuznih stanova u međuratnom Beogradu.

Teško onom kod koga se useli

Ipak, ponešto o njihovim navikama se može saznati zahvaljujući „Crnoj knjizi kirjadžija“. U toj knjizi su beogradski rentijeri, okupljeni u svom udruženju, vodili evidenciju o nepoželjnim stanarima i upozoravali jedni druge koga da izbegavaju.

Evo šta su stanodavci pisali o pojedinim bogatim podstanarima: „Kiriju neuredno plaća. Velika štetočina. Pijan kući dolazio i tukao mlađe. Gde god dođe, tamo štetu pravi. Teško onom kod koga se useli“. Zatim sledi jedno „higijensko-ekonomsko“ zapažanje: „Nečist, do krajnosti. Godinu dana nije čistio prozore, niti parket prao. Jednu sam kiriju potrošio dok sam stan od tolike nečistoće očistio“.

Niko im nije dobar

U „Crnoj knjizi“ ima i primera koliko kirija su dugovali pojedini podstanari: „Rđav platiša, ostao dužan kiriju za osam meseci, svega u iznosu od 10.000 dinara. Neka ga se članovi čuvaju kao velikog prevaranta“. Veliki prevarant očigledno nije pripadao beogradskoj sirotinji, kad je mogao da iznajmi stan koji je mesečno koštao preko 1.000 dinara u vreme kada je četvoročlana porodica živela od prihoda od oko 3.000 dinara. Ipak, tadašnja štampa primećuje i da se neki sopstvenici kuća večito žale na svoje podstanare „i niko im nije dobar“.

Zakupci malih i neuslovnih, ali uprkos tome skupih stanova za tadašnje prosečne plate, bile su siromašne porodice i samci, oni koji su radili kao niži činovnici, sitni trgovci, zanatlije, radnici, ili su imali povremeni posao, a među njima je bilo i penzionera. Iako ih je povezivao skroman kućni budžet, oni su se veoma razlikovali među sobom po svom obrazovanju, kulturnom miljeu iz koga su potekli, kao i po nacionalnosti. Poznati publicista u to vreme Petar Đorđević piše da je među njima bilo beogradskih starosedelaca, došljaka sa sela, Starosrbijanaca, Ličana, ruskih izbeglica, Mađara, Nemaca…

Ništarija koja bi da živi na račun drugoga

Rentijeri su u svojoj „Crnoj knjizi“ imali podatke i o nekima od ovih, platežno skromnih kirjadžija. „Slab platiša, kiriju duguje po dva meseca i nikada se gazdarici ne pojavljuje na oči, već beži“, jada se jedna rentijerka. Drugi rentijer kuka da je prošao još gore, jer je njegov podstanar „pobegao noću i nije platio kiriju za dva meseca“.

No, posebnu pažnju na listi žalbi beogradskih rentijera zaslužuje jedan podstanar koji je i sam bio rentijer, ali je živeo po iznajmljenim stanovima, kako bi što više zaradio dajući pod zakup sopstvene nekretnine. Rentijeri o svom „kolegi“ pišu: „Neuredan platiša, ucenjivač, drugi dan kad se uselio tražio da mu se smanji kirija, kaže ima i svoju kuću koju izdaje i zna kakve su cene. Ništarija koja bi da živi na račun drugoga“.

Zorica Žarković, novembarsko izdanje Biznis i finansije Biznis TOP

Чланак Popularnost rentijerstva među Srbima: Crna knjiga kirjadžija се појављује прво на Biznis i Finansije.