U selu u samom podnožju Bjelasice u Crnoj Gori, gde izvire reka koja s pravom nosi naziv Bistrica, nalazi se manastir iz 14. veka. Sagrađen je u vreme Cara Dušana i prvog srpskog Patrijarha Joanikija. Njegov nastojatelj danas je Andronik Rakočević koji uvodi raznovrsne inovacije u funkcionisanje ovog manastira. Jedna od njih je i uzgoj pastrmki u specifičnim uslovima.

„Na petstotina metara od izvora Bistrice, s desne strane reke nalazila se velika šljunkara. Inicijativom i angažovanjem Hadži Dragiše Jeremića, predsednika saveta Mesne zajednice Ravna Rijeka, prostor je uređen. Napravljeno je veštačko jezero. U početku, želeći da čujem tuđa iskustva obilazio sam ribnjake, ali je većina bila skeptična kad se pomene zemljani ribnjak. Zvao sam i stručnjake za ribarstvo, ali su i oni smatrali da prostor mora da se izbetonira. Međutim, tragajući, naišao sam na jedan članak dr Đoka Drecuna koji se bavio ribarstvom u Crnoj Gori i Jugoslaviji, i shvatio da ipak može da se gaji riba u zemljanim ribnjacima. Manastir koji je tek obnovljen nije imao novca za velika ulaganja, ali priroda kao da je sama napravila ono što nam treba“, počinje svoju priču Andronik Rakočević.

Dobri uslovi za uzgoj ribe

Pomenuto veštačko jezero prostire se na hiljadu kvadrata, a dubine je 1,82 metara. U početku su, da bi uvideli postoje li mogućnosti da se tu uzgaja pastrmka, ubacivali pastrmku iz susednog ribnjaka, za koju su primetili da nakon izvesnog vremena dobijala još bolji ukus. Ocu Androniku je stalno bilo na pameti i iskustvo uzgajivača ribe iz veštačkog jezera u Veruši, koji je imao veliko uginuće ribe. Razlog je bio slab protok vode. Međutim, u jezeru gde se ogleda šuma Bjelasice to nije bio slučaj.

„Za uzgoj pastrmke je važan protok vode u sekundi, temperatura i količina kiseonika. Ovde je protok vode 150 litara u sekundi, temperatura 8,1, a leti se ugreje na 15 stepeni. Bitno je i da nije velika prenaseljenost ribom. Podloga je šljunkovita, prednost je što su jezera iznad nivoa reke, tako da sav otpad koji riba napravi ide kroz zemlju. Radili smo analize vode koje su pokazale da je izlaz iz jezera čistiji nego ulaz“.

Pošto su završili sve analize, u uzgoj ribe upustili su se 2017. godine, nabavivši mlađ. Te ribe su na početku imale 10 grama, ali su vrlo brzo dostigle težinu od 200-300 grama po komadu, ne samo zbog dobre ishrane već i zato što je u jezeru bila mala naseljenost, ali i ostali uslovi za uzgoj su bili pogodni.

“Sledeće godine sam kupio džak ikre iz ribnjaka sa Buča, dobio sam i cuger gde se ikra inkubira. Tada je važno da se izvorska voda ne muti, a idealna temperatura je 8,9 stepeni. Izleglo se dosta ribe. Poučen tim iskustvom naredne godine sam od cerade napravio bazen u koji sam ubacio mlađ iz koje su se izlegle ribe. Nisam mogao da ih pustim sve u jezero, da ih one veće ne bi pojele. Trudio sam se da izlovim ribu, a onda smo pregradili jezero, tako smo dobili jedno veliko i dva manja jezera. Te godine sam uspeo da uzgojim 10 tona pastrmke“, kaže Rakočević.

Apsurdno je što Crna Gora uvozi ribu

Sva ta iskustva su mu značila da krene samostalno da odvaja matice pastrmke u kavez, tako da ima ozbiljno matično jato od kojeg dobija ikru. U međuvremenu je iskopano još jedno jezero. Kada izlovi ribu, potrebno je do dve godine da ona poraste. Potom se iz prvobitnog bazena gde naraste do pet grama prebacuje u veći bazen da naraste tri do četiri puta toliko. Potom u jedno, pa u drugo jezero, do ulova i željene težine od 400-500 grama. Ribu hrani jednom dnevno granulama bogatim proteinima i mastima italijanskog proizvođača.

„Sada planiram da napravim mrestilište sa betonskim ogradama i zgradu. Ovde je idealno za uzgoj pastrmke, a kupci su iz Bijelog Polja i okoline, ali i šire. Sve ovo ne bih mogao da nemam veliku podršku naroda”, kaže Rakočević koji izražava čuđenje što Crna Gora uvozi ribu: “To je apsurd, jer ona se u ovakvom prirodnom okruženju i bogatstvu može veoma uspešno uzgajati“.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Plodna zemlja

Foto: Danijela Nišavić

Чланак Jeromonah koji je porušio predrasude da se pastrmka ne može uspešno gajiti u zemljanom ribnjaku се појављује прво на Biznis i Finansije.

Posmatrano po glavnim grupama proizvoda, u odnosu na isti mesec 2020. najveći porast cene beleže krompir – 89 odsto, industrijsko bilje od 55,4 odsto i žita za 43,1 odsto.

Cene proizvođača proizvoda poljoprivrede i ribarstva u septembru 2021. godine, u odnosu na avgust
2021. godine, u proseku su povećane za šest odsto.

Posmatrano po glavnim grupama proizvoda, u periodu januar-septembar 2021. godine u odnosu na isti
period 2020. godine, najveći uticaj na rast cena zabeležen je u grupama voće od 55,7 odsto, industrijsko bilje 46,1 odsto, žita 26 odsto, a u grupi povrće za 14,5 odsto, saopštio je RZS.

Izvor: Fonet

Foto: Pixabay

Чланак Cene proizvoda u poljoprivredi i ribarstvu u septembru povećane su za 41,4 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Centar za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju „Mali Dunav“ je deo Oglednog dobra „Radmilovac“, koje pripada Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nekada je ovaj kraj grada bio daleko od zelenog, bar u ekološkom smislu, a još dalje od oaze, u svakom smislu.

Tuda je tekao potok „Ševarice“, koji je lokalno stanovništvo toliko zagadilo da ga je narod preimenovao u „Šugavac“. Okolne deponije su širile neprijatan miris, a koritom potoka tekla je kanalizaciona voda koju su nastanjivali pacovi i zmije.

Onda je 2006. godine grupa entuzijasta i istraživača koji se bave ribarstvom i hidrobiologijom, na čelu sa dr Zoranom Markovićem, profesorom ribarstva i akvakulture na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, „zavrnula rukave“ i upustila se u projekat oporavka jednog dela ovog imanja.

Korito je očišćeno i popunjeno čistom vodom koja je doticala iz izdani, sa preko 120 metara dubine. Tako stvorena živa maketa druge po veličini evropske reke nazvana je „Mali Dunav“.

Uporedo sa sređivanjem toka, na njegovom donjem delu izgrađen je Centar za posetioce koji je trenutno jedini deo „Malog Dunava“ koji je otvoren za javnost. Za razliku od drugih, sličnih centara koji su finansirani sredstvima države ili fakulteta, „Mali Dunav“ je građen i gradi se isključivo zahvaljujući entuzijazmu profesora Markovića i njegovih saradnika. Novac za njegovu izgradnju, koja još traje, pribavljaju konkurišući za različite projekte, prihodima od pružanja naučnih i stručnih usluga, od organizacije obrazovnih radionica, od poseta Centru…

Šta se sve može videti u „Malom Dunavu“?

Centar za posetioce, koji zauzima 5,5 hektara, trenutno je najpopularniji deo celog Oglednog dobra, bar među običnim građanima, koji žele da uživaju u prirodi ili da vide nešto novo.

Pre šest godina otvorio je svoja vrata za organizovane posete dece školskog uzrasta, a potom, u leto 2020. godine, i za porodične i individualne posete.

„Centar ’priča’ priču o Dunavu, biljkama i životinjama koje žive u njemu i oko njega, o alasima, mostovima, značaju vode za našu planetu, nastanku prvih naselja i prvih kultura uz Dunav tokom praistorije, ostrvima…“, objašnjava za „B&F“ profesor Marković. Prema njegovim rečima, sadržaji su osmišljeni tako da služe unapređenju obrazovanja, nauke i kulture, zdravijeg života, humanijeg odnosa između ljudi i ljudi prema prirodi, ali i upoznavanju sa svim aspektima Dunava.

Odmah po ulasku u Centar, nalazi se javni akvarijum sa izložbom riba koje žive u Dunavu i njegovim pritokama, a odatle možete krenuti na različite strane. Ljubiteljima vodenih ekosistema pažnju će verovatno privući 20 ribnjačarskih objekata. To su jezera za realizaciju istraživačkih programa, a pre svega programa ishrane i selekcije riba, zatim nekoliko jezera za pecanje, poluostrvo i ostrvo do kojeg vodi viseći most koji je posebno interesantan deci željnoj avanture, sa pratećim Muzejom ribarstva…

Centar poseduje i mrestilište riba, vodenu botaničku baštu, zoološki vrt sa vodenim pticama, stanište za kornjače, kutak „Njeno veličanstvo – voda“, ostrvo koje simbolično predstavlja evoluciju života na zemlji. Možete obići i „Naselje praistorijskog ribara“, sa prikazom nekoliko hiljada godina civilizacije, od pećinskog načina života, preko kulture Lepenskog vira, Starčevačke i Vinčanske civilizacije. Tu su i „Naučno-kulturni kutak“, sa scenom, laboratorijom i bibliotekom, kao i izložbom studentskih maketa „vodenih priča“, sojenica, letnja učionica…

Posetioci mogu da plove drvenim čamcima, odmore za stolovima u „debelom hladu“ ili na ležaljkama okačenim o drveće, ili da se osveže u „kafiću ispod lipe“. Deci je na raspolaganju i brod-pentralica sa toboganima i zidnom površinom za friklajmbing, a onima koji žele da u prirodi organizuju slavlja, poput rođendana, za određenu svotu novca dostupni su i posebni prostori sa autentičnim sedećim nameštajem.

Koliko znamo o „aorti Evrope“?

Centar radi tokom cele godine, ali za posetioce je otvoren od 15. aprila do prvih dana novembra. Ulaznica košta 300 dinara, uz doplatu ukolliko posetilac želi profesionalnog vodiča, da iznajmi čamac ili usluge profesionalnog fotografa za lične, pa i za potrebe snimanja reklama.

Profesor Marković kaže da je Centar najposećeniji vikendom, a svako ko dođe u ovaj deo Vinče ima svoje „najomiljenije“ mesto. „Za odrasle je, bez dileme, najzanimljiviji deo Centra ‘Naselje praistorijskog ribara’ u kojem mogu videti kako su izgledala naselja uz Dunav tokom praistorije. Za najmlađe posetioce to su prostori sa životinjama, brod–pentralica, jezera za plovidbu čamcima ali i delovi namenjeni za pecanje, gde mališani imaju priliku da ulove svoju prvu ribu”. Koliko su deca oduševljena „Malim Dunavom“ pokazuje i to što roditelji moraju da razvijaju neverovatne strategije kako bi ih ubedili da je vreme za polazak kući.

Međutim, deca ne dolaze samo da bi se igrala, već i da bi nešto naučila. Tokom školske godine najviše ga posećuju đaci, za koje Centar organizuje tročasovne i šestočasovne obrazovne radionice. „Moram priznati da se nekada veoma prijatno iznenadimo koliko posetioci poznaju vodene sisteme, često i oni najmlađi“, kaže profesor Marković, napominjući da to, nažalost, ne važi za prosečno znanje našeg stanovništva o Dunavu.

Srećom, sada imamo mesto na kojem možemo da naučimo sve što nas zanima o drugoj najvećoj reci u Evropi.

Ogledno dobro „Radmilovac“

Ogledno dobro „Radmilovac“, u čijem sastavu je i „Mali Dunav“, pripada beogradskom Poljoprivrednom fakultetu. Ime je dobio po Radmili, supruzi industrijalca Milana Vukičevića, koji ga je davne 1941. godine ostavio u legat studentima Poljoprivrednog fakulteta, kako bi na njemu sticali praksu. Prostire se na 85 hektara, na kojima se gaje raznovrsno voće, povrće, ratarske kulture, pčele, ribe…

Na 15 hektara ovog gazdinstva uzgaja se i vinova loza, od koje studenti i njihovi mentori prave vino i druga alkoholna pića. Od ostalog voća prave sokove, džemove i druge prehrambene proizvode, koji se mogu kupiti u „Radmilovcu“ i u prodavnici u krugu Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.
Profesor Zoran Marković kaže za „B&F“ da je u toku priprema prostora za degustaciju na otvorenom prostoru, kojim će biti upotpunjena ponuda degustacione sale u „Radmilovcu“. Tako će zainteresovani kupci moći da u još lepšem ambijentu isprobavaju studentsko ili rektorsko vino, pekmez od paradajza, sezonsko voće…

Marija Dukić

Biznis i finansije, broj 189, septembar 2021.

Foto: Bif

Чланак Centar za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju „Mali Dunav“: Kada naučnici „zavrnu rukave“ се појављује прво на Biznis i Finansije.