Nepoznato je, međutim, kako bi se povećanje te naknade odnosilo na poslovanje strateških partnera Srbije u rudnoj industriji – pre svega pojedinih kineskih i ruskih kompanija koje posluju na osnovu međudržavnih sporazuma. Sporazumi, kojima su obezbeđene povlastice, imaju veću pravnu snagu od državnih zakona Srbije.

Da „rudna renta ne može tako lako da se menja“ bio je stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića u junu 2020. godine, kada su ga novinari u Loznici pitali o njenom povećanju.

„Ne možete lako da menjate rudnu rentu, jer nećete moći da napravite dogovor ni sa ruskim NIS-om (Naftna industrija Srbije), ni sa Kinezima, koji su ušli u velike investicije i koji su nam mnogo pomogli što su uzeli ‘Bor’ (Rudarsko-topioničarski basen u Boru) i spasili nas“, odgovorio je Vučić.

Profesor Đukić, stručnjak za ekonomiju i održivi razvoj, objašnjava za Radio slobodna Evropa da su u polemici oko povećanja rudne rente sučeljena dva „potpuno drugačija“ stanovišta – političko i stručno.

„Čisto političko stanovište – ‘mi sad imamo neke strateške partnere, gde sad da menjamo zakone da pogoršamo uslove investiranja u Srbiju’. A na stručnom planu ima nešto vrlo važno – postoji značaj takozvanog ‘prirodnog kapitala’ koji je smešten na zemlji ili ispod zemlje, i korišćenje tog kapitala mora da se naplati u svakoj državi, u svakoj privredi koja hoće da bude održiva“, istakao je on za Radio slobodna Evropa.

Šta je rudna renta?

Mineralne sirovine, poput ruda bakra i gvožđa, uglja, nafte ili gasa, prirodno su bogatstvo u vlasništvu države Srbije, odnosno njenih građana. Zbog toga, firme koje ih eksploatišu moraju državi da plate naknadu za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina, koja je poznata i pod nazivom rudna renta.

Visina rudne rente je propisana Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara. Osnovica za rudnu rentu je prihod koji je firma ostvarila od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, a stope rudne rente su određene u procentima. Procenti variraju u zavisnosti od mineralne sirovine – rudna renta za ugalj je tri odsto od prihoda, za metalne rude je pet odsto, a za naftu i gas sedam odsto od prihoda. Srbija se svrstava u države sa najnižom stopom rudne rente u Evropi.

Naplata rudne rente, prema objašnjenju profesora Đukića, mora da zadovolji dva interesa i da se novac namenski troši.

„Jedan je ekonomski – da se privredi i državi kompenzuje gubitak jer se eksploatišu neobnovljivi resursi. A drugo su troškovi zagađenja životne sredine“, rekao je Đukić.

Kako se sprovodi zakon?

Pored ocene da je rudna renta u Srbiji niska u poređenju sa drugim evropskim državama, profesor Đukić napominje da nije u pitanju samo promena visine rente, već i sprovođenje zakona. Naglašava da nije realizovano ni ono što zakon propisuje.

„Mi smo dugoročno na gubitku permanentno zato što smo siromašni, i kao da to ne možemo ili ne želimo da naplatimo“, rekao je Đukić.

Jedan od problema zakona je to što firme same obračunavaju i dostavljaju nadležnima podatke o količini eksploatisanih mineralnih sirovina i prihodima od prodaje i same utvrđuju koliku rudnu rentu treba da plate.

Ako se rudna renta ne plaća, Ministarstvo rudarstva i energetike ima pravo da ukine dozvolu za eksploataciju. Izveštaj državnog revizora iz 2019. godine pokazao je da bi korišćenje neobnovljivog rudnog bogatstva bilo racionalnije, a budžetski prihodi od rudne rente veći, da je nad nosiocima eksploatacije vršena adekvatna kontrola. Upozoreno je i da postoji rizik da iznos naknade koju obračunavaju nosioci eksploatacije ne odgovara stvarnom stanju.

„To je zavisilo od dobre volje kompanija i poštenja da prikažu pravo stanje“, pojašnjava Đukić.

Ministarstvo rudarstva i energetike nije dostavilo Radiju slobodna Evropa podatke o rudnoj renti – koliko je uplaćeno u proteklih pet godina, ko je najviše uplatio, ali i ko su najveći dužnici i kolika su im dugovanja.

Za NIS povlastice

Iako je zakonom propisano da je rudna renta za naftu sedam odsto od prihoda, to ne važi za Naftnu industriju Srbije (NIS) koja u Srbiji drži monopol u eksploataciji i preradi nafte i gasa.

NIS je od 2008. godine u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta, a prodaja većinskog paketa akcija po ceni od 400 miliona evra bez tendera ugovorena je međudržavnim sporazumom Srbije i Rusije.

Jedna od odredbi tog sporazuma je i da za NIS važi povlastica po kojoj rudnu rentu plaća u visini od tri odsto od prihoda. Odnosno, za NIS važe uslovi oporezivanja koji su Srbiji bili na snazi u momentu potpisivanja sporazuma Srbije i Rusije i kompanija ne podleže bilo kakvom pogoršavanju uslova oporezivanja, do momenta „dostizanja isplativosti“ projekata koji su dogovoreni sporazumom. Projekti dogovoreni sporazumom bili su – ulaganje u modernizaciju NIS-a u vrednosti od 500 miliona evra, izgradnja skladišta gasa u Banatskom Dvoru, kao i izgradnja gasovoda „Južni tok“.

Međutim, od „Južnog toka“ koji je bio deo sporazuma, Rusija je odustala zbog sankcija Evropska unije, a u međuvremenu je kroz Srbiju prošao ruski gasovod „Turski tok“.

U godinama nakon prodaje NIS-a Gaspromnjeftu, Naftna industrija Srbije se nalazi na samom čelu liste kompanija sa najvećim profitom u državi, a eksploatacija nafte je povećana u odnosu na period pre privatizacije.

NIS: Pridržavamo se zakona Srbije

Na pitanje RSE da li bi pristali na povećanje rudne rente, Naftna industrije Srbije je odgovorila da „NIS posluje strogo se pridržavajući zakona Republike Srbije“.

„Kompanija će tako činiti i ubuduće, poštujući svaki propis u svim oblastima svog poslovanja“, navodi se u pisanom odgovoru NIS-a.

Dodaje se i da NIS, „vodeći se transparentnošću u poslovanju“, uplate državi na ime rudne rente objavljuje u redovnim finansijskim izveštajima. Podaci za 2020. godinu još uvek nisu objavljeni. Prema izveštaju o poslovanju NIS-a za 2019. godinu, na ime rudne rente je državi uplaćeno milijardu i 400 miliona dinara (manje od 12 miliona evra).

Godinu dana ranije, 2018. godine, NIS je na ime rudne rente uplatio milijardu i 460 miliona dinara (oko 12, 5 miliona evra), što je i najveći iznos za rudnu rentu u proteklih pet godina – pokazuju poslovni podaci kompanije.

Poređenja radi, 2017. godine je uplaćeno milijardu i 200 miliona dinara (10,2 miliona evra), a u 2016. je uplaćeno oko milijardu (8,5 miliona evra).

Vojvođanske opštine „na dvostrukom gubitku“

Kako se deli novac od uplaćene rudne rente takođe je propisano zakonom – 60 odsto pripada budžetu Srbije, a 40 odsto opštini na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija.

Ukoliko se eksploatacija vrši na teritoriji Vojvodine, onda se novac od rente deli tako da 50 odsto ide u republički budžet, 10 odsto u pokrajinski, a 40 odsto u budžet opštine na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija.

Tri vojvođanske opštine na kojima se nalaze naftna polja tražile su još 2014. godine da NIS plaća rudnu rentu od sedam odsto, ili da se uplaćeni novac drugačije raspoređuje – da svi prihodi od trenutne rudne rente pripadnu opštinama koje trpe direktne posledice eksploatacije, a da se republika i pokrajina odreknu svog dela.

Memorandum o saradnji tada su potpisale opštine Srbobran, Kikinda i Kanjiža, a sedam godina kasnije „nema pomaka“, rekao je za RSE predsednik opštine Kanjiža Robert Fejstamer.

„Naravno, lokalne samouprave koje su unutar ove inicijative i dalje traže neku vrstu rešenja, da bismo mogli više novca da dobijemo. Ako NIS dobija novac od nafte koju dobija iz naše zemlje, da što više ostane na području opštine – to je i logično i mislim da nije ni toliko bezobrazno mišljenje nas u lokalnoj samoupravi“, smatra Fejstamer.

Izvor: Radio slobodna Evropa

Foto: Pixabay

Чланак Đukić: Da je Srbija naplatu rudne rente realizovala po zakonu, u budžetu bi bilo mnogo više novca се појављује прво на Biznis i Finansije.