Ove godine očekuje se konačna presuda u postupku koje je javno tužilaštvo u rumunskom gradu Konstanci pokrenulo još 2018. protiv Danijela Boldora, osumnjičenog za pranje novca, carinske prevare, falsifikovanje dokumenata, prikupljanje i transport opasnog otpada i utaju poreza. Ukoliko bude osuđen, Boldoru preti kazna do deset godina zatvora za pobrojana krivična dela, koja na prvi pogled deluju kao tipična biografija još jednog u nizu „kontraverznih biznismena“.

Ipak, ova priča je daleko od tipične i ima više verzija. Javni tužilac u ovom procesu Teodor Nita, tvrdi da je Danijel Boldor kriminalac koji je izveo jednu od najvećih prevara u istoriji postkomunističke Rumunije, ali i da je on „veoma pametna osoba, čija je najveća veština da se predstavi kao častan čovek“. Nasuprot tome, Boldor je za stanovnike svog rodnog mesta, rudarskog gradića Baja Mare u Transilvaniji gde većinom žive Romi, heroj koji je spasao tamošnje ljude teške bede i vratio im dostojanstvo.

Treća verzija prisutna u rumunskoj javnosti predstavlja Boldora kao „ekološkog“ Robina Huda, koji je zajedno sa sirotinjom „preveslao“ bogate preokrenuvši tok opasnog otpada. Prema ovoj varijanti, umesto da kao mnogi njegovi sunarodnici u dogovoru sa stranim kompanijama uvozi otpad koji je pretvorio Rumuniju u smetlište, on je izvozio gomile beskorisnog transilvanijskog mulja širom sveta. Prodavao ga je stranim firmama „pod firmom“ da su to koncentrati vrednih metala i na tome zaradio bogatstvo ne samo za sebe, već i za mnoge svoje komšije.

Četvrta verzija potiče od samog Danijela Boldora, koji izjavljuje: „Ja nisam ciganski kriminalac, ja sam Ciganin koji je izgradio svetski uspešnu korporaciju. Za razliku od evropskih nevladinih organizacija koje insistiraju da nas nazivaju Romima ali ništa nisu uradile za nas a novac za te projekte su stavile u svoj džep, ja sebe i svoje nazivam Ciganima, ali ovi Cigani ovde voze BMW i žive u luksuznim kućama zahvaljujući meni. Država ništa nije učinila za ove ljude, a sada, pošto sam postao suviše veliki igrač, državni mafijaši žele da me izbace iz igre, kako bi nastavili da zarađuju na đubretu kojim su zagušili Rumuniju“.

El Dorado pod smećem

Ova saga o đubretu, u kojoj se o istom trošku prepliću rodoljublje, korupcija, kriminal i kao što će se pokazati licemerje koje daleko prevazilazi granice Rumunije, počinje još u vreme sedamdesetih godina prošlog veka. Tada je u neposrednoj blizini gradića Bija Mare punom parom radilo državno preduzeće „Kuprum“, u to vreme najveći metalski kompleks u Evropi koji je mesečno prerađivao tone dragocenih ruda, najviše zlato i bakar. Posle pada komunističkog režima, od fabrike koja se prostirala na površini od oko sto fudbalskih terena ostali su samo ruševine zarasle u korov i veliki boj ljudi bez posla.

Stoga su mnogi počeli da odlaze u inostranstvo, što je učinio i Danijel Boldor, koji se sa 24 godine zaputio 2001. u Veliku Britaniju. Zaposlio se kao fizički radnik na gradilištima, da bi vremenom pokrenuo sopstvene građevinske poslove. Partneri iz tog perioda ga opisuju kao veoma uspešnog preduzimača, ali i škrtog na rečima, koji nikada ništa nije otkrivao o svojim poslovima. Boldor se kao imućan poslovni čovek vratio 2011. iz Britanije u svoje rodno mesto.

Njegova verzija priče glasi da je to učinio kako bi negovao ostarele i bolesne roditelje. Ubrzo je u razgovoru sa jednim od bivših rudara saznao da se u močvarnom đubrištu koje okružuje Bija Mare, krije El Dorado. Naime, nekadašnja fabrika je sa svakom tonom prerađenog zlata i drugih minerala, bacala bar još jednu tonu zemlje koja je takođe sadržala dragocene metale, ali u premalim količinama da bi njihovo vađenje bio isplativo sa ondašnjom tehnologijom. Boldor je kao građevinski preduzimač znao da trgovci širom sveta tragaju za takvim rudnim koncentratima, koji se najviše koriste u građevinskoj i elektronskoj industriji, naročito u Kini i Južnoj Koreji. Za razliku od uobičajenog industrijskog otpada koji u proseku sadrži tek oko 4% metala, otpad koji se klasifikuje kao rudni koncentrat, mora u svom sastavu da ima najmanje 30% metala.

Boldor je rešio da se baci na novi posao i da od ruševina i mulja napravi bogatstvo. Otvorio je 2013. godine kompaniju „Exitico SRL“, kupio veliko skladište, industrijske mašine i kamione i zaposlio Rome iz svog mesta da za njega vade i pakuju otpad koji je on počeo da izvozi kao „koncentrat metala“ po svetu.

Svi pošteni

Proces trgovine je izgledao ovako. Iskopani otpad se vagao, pakovao u posebne vreće i zapečaćen se tovario na kamione koji su odvozili ovaj tovar u luku u Konstanci, gde su ga nadležni podvrgavali raznim hemijskim ispitivanjima kako bi dobio dozvolu za izvoz. Tokom naredne četiri godine, Boldor je izvezao deset miliona tona ovakvog otpada u Kinu, Singapur, Makao, Vijetnam, Južnu Koreju, Ujedinjene Arapske Emirate, Južnu Afriku, SAD, Belgiju i Španiju. Svi ovi kupci dobili su laboratorijske nalaze koji potvrđuju da se u koncentratu mulja pronađene veće količine vredne rude.

Boldor je u pomenutom periodu na izvezenom otpadu prema zvaničnim papirima zaradio više od šest miliona evra. Životni standard u nekada siromašnom rudarskom mestu Bija Mare je naglo skočio, a Boldor se i dalje šetao u trenerci iako je u međuvremenu kupio još devet kompanija i nekoliko parcela u Rumuniji, akcije u jednom skijalištu u Švajcarskoj i luksuzni stan u Dubaiju.

Problemi su počeli 2016. godine sa tovarom koji je spakovan u 123 kontejnera i poslat za Kinu. U papirima je pisalo da je reč o 2.700 tona rudnog koncentrata koji sadrži 39% bakra. Ali kada su tovar pregledali nadležni u luci Šangaj, on im se učinio problematičnim i poslali su ga na dodatna ispitivanja. Nalazi iz kineskih laboratorija su pokazali da je reč o običnom šutu koji je sadržao svega 2% bakra, ali je zato u sebi imao višak arsena i kadmijuma, koji se često nalaze u rudarskom otpadu.

Kinezi su o ovome obavestili rumunske vlasti, koje su naložile javnom tužilaštvu u Konstanci da ispita o čemu se radi. Tužilac Teodor Nita, koji je pokrenuo istragu, izjavio je kasnije da je na prvi pogled sve delovalo besprekorno. Boldor je imao račune u najboljim evropskim bankama, dozvolu za rad u SAD, zapošljavao je kvalifikovane inženjere od Paname do Turske a klijenti su mu se stalno vraćali.

Ali potom se javio još jedan kupac koji je tvrdio da je prevaren na isti način kao i Kinezi. Roberto Santos, direktor jedne španske kompanije za preradu rude, požalio se da je od Boldora kupio 112 tona koncentrata bakra za koji je platio 120.597 evra. Kada je stigao tovar, učinio mu se sumnjivim, a njegove zebnje da je u pitanju obično smeće potvrdili su nalazi u španskim laboratorijama. Tražio je svoj novac nazad, ali Boldor mu ga nikad nije vratio i više se nije javljao na telefon. No, zato su počeli da se javljaju investitori iz Velike Britanije i SAD koje je Boldor ubedio da ulože u njegov posao, optužujući ga da godinama nisu dobili ni centa od obećane zarade.

Tužilac Teodor Nita je posle dve godine istrage prikupio dokaze da je otpad koji Boldor izvozi gomila opasnog smeća, te da firma „Exitico SRL“ ima brojne lažne račune i zvanično je 2018. godine protiv njega podigao optužnicu. Boldor pak kaže da će na kraju ispasti kako je samo on zločinac a svi drugi pošteni, navodeći da se u ovom procesu ne tereti niko od državnih službenika koji su godinama odobravali izvoz njegovog tovara. Boldor tvrdi i da su kineska i španska kompanija koje su ga tužile za prevaru, njegov otpad preprodale dalje širom Azije i Afrike, kao koncentrat vrednih metala.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: gorkhe1980, Pixabay

Чланак Muljanje s muljem: Rumunski Robin Hud u trenerci се појављује прво на Biznis i Finansije.

U jednoj ulici u redu ispred centra za distribuciju pomoći stoje ukrajinske izbeglice. U drugom redu Nepalci, državljani Bangladeša i drugi čekaju ispred imigracijskog odeljenja da obnove radne i boravišne dozvole.

Poput Italije 70-ih, Ruminija je na korak od tranzicije iz zemlje emigranata u zemlju useljenika, piše u svojoj reportaži The Economist.

Rumunska ekonomija, kako se navodi, postojano raste već celu deceniju, a prošle godine za 4,7 posto. U 2010. BDP po osobi, usklađen s cenama, iznosio je 53 posto proseka Evropske unije, a do 2021. popeo se na 74 posto, prenosi Jutarnji list.

U međuvremenu se broj stanovnika smanjio s 23,2 miliona, koliko ih je bilo 1990. godine, na 19 miliona, koliko ih zemlja ima danas. Natalitet je pao nakon revolucije 1989., a milioni građana su emigrirali. Zemlja se tako sada suočava s velikim nedostatkom radne snage.

Poslepodnevni red ispred imigracijskog odeljenja u Bukureštu je dug. Nikky, dadilja iz Nigerije, kaže da bi volela da radi u Velikoj Britaniji, ali da bi radije živela legalno u Rumuniji, nego ilegalno u Britaniji. Atharv, softverski inženjer iz Indije, i Nico, barmen iz Šri Lanke, ne govore rumunski, ali to im dosad nije predstavljalo nikakvu prepreku.

Odlazak u „ilegalce“ radi bolje plate

Hoteli, barovi i restorani očajnički traže radnike, ali najveća nestašica radne snage je u građevinarstvu.

Aleksandru Bajkulesku, zamenik generalnog direktora građevinske kompanije Hidro Salt, ima 350 zaposlenih. Od njih 200 su stranci, uglavnom iz Šri Lanke i Vijetnama. Zapošljavaju ih preko agencija, ali rumunska birokratija je toliko preopterećena ogromnom potražnjom da mnogi od pozvanih nikada ne stignu – završe u drugim zemljama, poput Ujedinjenih Arapskih Emirata, mesecima pre nego što stignu njihove rumunske vize.

Bajkulesku radnicima isplaćuje platu od 1.000 dolara mesečno plus smeštaj i hranu, ali do 40 posto novozaposlenih odlazi u roku od nekoliko meseci kako bi kao ilegalci okušali sreću u zemljama u kojima se bolje plaća.

„Ne mogu da proširim posao zbog ovih problema“, kaže on.

Rumunska birokratija je, kako kaže Monika Roman, akademkinja koja proučava imigraciju, toliko komplikovana da mnoge kompanije jednostavno odustaju od uvoza novih radnika. Umesto toga pokušavaju da privuku one koje su veće kompanije već uspele da dovedu. Mnogi radnici, koji dolaze bežeći od očajničke bede, rado prihvataju bilo kakav posao u inostranstvu.

Adrijana Iftime, glavna direktorka Saveza poslodavaca građevinskih kompanija, kaže da je sektoru potrebno najmanje 100.000 novih radnika do kraja 2024. godine.

Građevinci žele da zadovolje potražnju za radom na infrastrukturi koju nakon pandemije podstiče EU sredstvima iz fondova za obnovu. Rumunija će dobiti 27 milijardi evra, od čega će do 17 milijardi otići na izgradnju, navodi Iftime.

Kada se pridodaju drugi izvori finansiranja iz EU-a, Rumunija bi mogla da dobije više od 80 milijardi evra do 2027. Strani radnici su, kaže ona, „rešenje kada nema drugog rešenja“.

Tokom 5 godina – sa 3.000 do 100.000 radnih dozvola

Godine 2017. Rumunija je imala kvotu od 3.000 dozvola godišnje za radnike izvan EU. Ta brojka je skočila na 100.000 do prošle godine, ali mnogi su krenuli za stranim radnicima koji su već bili u zemlji.

Oana Toju, zastupnica iz parlamentarnog odbora za rad, kaže da dok Rumuniji trebaju strani radnici kao „brzo rešenje“ za problem nedostatka radne snage, mnogi od onih koji su potrebni zemlji već su tamo, njeni su građani.

Međutim, problem je što sistem socijalnog osiguranja i kaznena porezna pravila mnogima od Rumuna rad na pola radnog vremena čine besmislenim, posebno majkama s malom decom.

Mnogi Rumuni još uvek emigriraju negde drugde u potrazi za boljom platom, ali neki se vraćaju kući.

U međuvremenu raste broj Rumuna rođenih u inostranstvu. Do kraja 2022. u zemlji je bilo 113.520 državljana zemalja izvan EU-a, što je povećanje od 110 posto u pet godina. Bilo je tu i 54.765 državljana EU-a, 113.000 ukrajinskih izbeglica i oko 200.000 imigranata iz susedne Moldavije – iako većina njih ima rumunsko državljanstvo.

Mircea Mocanu, koji je na čelu UN-ovog odeljenja Međunarodne organizacije za migracije u Bukureštu, kaže da njegov tim računa da će, isključujući Moldavce, do kraja decenije u Rumuniji biti 600.000 stranaca, što je velika i vrlo brza promena.

Izvor:B92
Foto:Pixabay

Чланак Balkanska zemlja koja je procvetala се појављује прво на Biznis i Finansije.

U tekstu, koji je većina rumunskih novina preuzela iz nemačkog tabloida „Bild“ i nekritički širila, jedan nemački poljoprivrednik kaže: „Većina Nemaca nije navikla da satima radi u polju. Odmah se žale da ih bole leđa. Rumuni i Poljaci su jači.“

Može da izgleda kao da nemački poljoprivrednici zapošljavaju ljude na osnovu zdravstvenog stanja kičme. Ali sledeća prednost radnika sa istoka, među kojima su većina Rumuni, jeste da kada stignu tamo rade bez prestanka, a ne kao Nemci “što ih bole leđa”. Osim toga, vole da budu skoro zatvoreni, bez kontakta sa spoljnim svetom van svojih spavaonica i radnog prostora. Ali ne smete reći da su kao u nekom radnom logoru, jer bi to uznemirilo zagovornike slobodnog tržišta u Rumuniji.

Zapravo, rumunske radnike isto bole leđa, kao i radnike iz Poljske, kao i one iz Vijetnama što rade u Rumuniji. Samo što se oni ne žale, jer nemaju izbora. A kada polome kičmu, ovi ljudi nisu na teretu nemačkom zdravstvenom sistemu. Oni se vrate kući, većina njih godinama bez zdravstvenog osiguranja, i pokušavaju nekako da se leče. To je taj veliki biznis. Kičma ti pukne na Zapadu, a lečiš je kod kuće.

Povremeni „saradnici“

Ovaj proleter – bez zemlje i bez prava – je evropski proleter, i to je sve što je EU uspela da stvori u oblasti rada. Interne migracije radi preživljavanja upakovane u „pravo na kretanje“. A lideri, elite u Rumuniji, ni reč ne kažu na to, čak ni ne započinju priču o ovom suštinski važnom pitanju, o možda najvažnijoj debati u vezi sa budućnošću EU: Zašto ne postoji transnacionalni evropski radnik kome je dostojanstvo zagarantovano?

Proizvedene su mase povremenih „saradnika“, tj. radnika-korisnika aplikacije, i oni predstavljaju tu ogromnu globalnu i evropsku proizvodnju. I oni su prvi pokazatelj da se sve raspada. Čim su u Italiji objavljeni prvi smrtni slučajevi, stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, bez para, i put pod noge u Rumuniju. A evropski lideri nisu ništa imali da kažu o ovom fenomenu tektonskog pomeranja miliona ljudi, to im nije bilo važno.

„Dragstor“ radna snaga

Upravo tako izgledaju idealni zaposleni, i za nemačkog i za rumunskog biznismena (jedino što rumunski hoće da mu rade za još manje pare, a neki se nadaju da će zahvaljujući COVID-u zadržati ovo bogatstvo kod kuće). A na Zapadu, poslednjih četrdeset godina kresan je budžet takozvanoj „državi blagostanja“. Mnoge zaposlene su zamenili radnici sa Istoka.

Pre ove špargla krize, Austrija je organizovala prevoz za hiljade negovateljica iz Rumunije. Austrijska država ne može da neguje stare, trebaju im negovateljice koje će biti prikovane uz krevet bolesnih i starih 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji.

Ovo se događa i u mnogim drugim zemljama EU. Ono što kao država ne možete da rešite, mogu vam rešiti očajni radnici uz minimalan trošak. U Britaniji, još od prošle godine poljopriverdnici kukaju da će im Bregzit uništiti biznis, jer više neće biti ljudi sa istoka EU i sa Balkana za teške i slabo plaćene poslove. I na severu Italije, agrobiznis će propasti bez ovih radnika.

Univerzalni vojnik sa Istoka

Radnik koji nije radnik, koji je fleksibilan i jeftin, koji nema potrebna osiguranja, koji je u rukama nekakvih agencija koje ga danas šalju da bere šparglu, sutra da meša beton, koji ne košta koliko domaći radnik, koji čini agrobiznis profitabilnim, to je savršeni radnik, to je univerzalni vojnik sa istoka.

On je evropski državljanin i ima pravo da radi šta mu volja, na primer da se zatvori u spavaonicu pored neke italijanske ili nemačke farme. Svi se pretvaraju da su iznenađeni kada čuju da svake sezone zapad vapi za milionima ovakvih radnika (samo za berbu špargle svakog proleća u Nemačkoj je potrebno 300 000 radnika).

Šta je suština Operacije „Špargla“? To da je za EU njen istočni deo bio i ostao proizvođač neophodne jeftine radne snage. Pored svih onih masnih profita, koje izvlače velike kompanije osnovane u istočnim zemljama EU.

Veličanje jeftine radne snage

Kada čujete naše lidere kako veličaju jeftinu radnu snagu, treba da znate da oni samo ponavljaju ono što evropski lideri hoće da čuju već decenijama. Zašto? Od vitalnog značaja je imati rezerve radnika spremnih da rade za manje plate, da biste time imali kontrolu nad domaćim tržištem rada.

A onda se naravno javljaju ta teška filozofska pitanja: Šta u stvari hoćemo od EU, je li to to? Je li to taj veliki cilj? Da imamo rumunsku srednju klasu po velikim gradovima, a da nam se vojska polu-migranata polu-robova potuca pod evropskim sjajem?

Zašto ne predložimo drugačiji evropski san? Zašto ne pregovaramo o uslovima? Zato što se na svaku kritiku čitava vojska aktivista dere da si „antievropejac“. Ali naprotiv, mi hoćemo nešto vrlo jednostavno – da svi koji rade u EU budu pokriveni normalnom mrežom socijalne zaštite. To je izgleda antievropski i anti-NATO zahtev. I još naravno, kineska propaganda.

Veliki dar Evrope: prilika da se preživi

Prilika da se preživi i dalje se predstavlja kao veliki dar od Evrope. I ne samo to, mogli smo da vidimo kako se evropski pogledi prekorno okreću ka nama, zato što nas previše ide tamo. A onda, mesec dana kasnije, počeli su da šalju flote aviona po ljude. Sada oni više upadaju u oči nego pre, kada su putovali u hiljadama pretrpanih autobusa i kombija koji održavaju taj ključni saobraćaj EU–periferija.

Obično se pravimo da ništa ne znamo o tome – ovu masu prekarnog proleterijata guramo pod tepih i čak stavljamo u tu fantazmagoričnu kategoriju „dijaspore“. A sve ove godine Rumunija je prodavala tu divnu priču o građanskoj Rumuniji, koja izlazi na ulice i zahteva pravdu i evropejstvo. Priča za malu decu, koja se rasprši čim kinete. Realnost je to da stalno zaobilazimo unutrašnje nejednakosti Evropske unije koje se više ne mogu ignorisati.

Gluposti o „demokratskom“ virusu

Neprekidno slušam te gluposti kako „virus jednako pogađa sve klase, i bogate i siromašne jednako, itd.“ U Njujorku su radnici-migranti nagurani u male stanove za velike kirije, u Indiji se dešavaju ogromne migracije prekarnih radnika iz urbanih u ruralne sredine. I u mnogim drugim delovima sveta oni koji ispaštaju od prvog dana karantina su stotine miliona ljudi čiji je status sveden na nešto između radnika i roba.

Oni su najpre i najviše ugroženi ovom bolešću i njenim ekonomskim posledicama. Prvo su oni ostali bez posla i u nepreglednim kolonama automobila krenuli nazad za Rumuniju, još pre mesec dana.

Beda gurnuta pod evropski tepih

Zato moramo da raščistimo šta je problem u Evropi: tretiranje mase radnika kao građana drugog ili trećeg reda zbog raznih pritisaka od strane biznisa. Papa Franja nam se obratio porukom u kojoj govori o zagarantovanom univerzalnom osnovnom dohotku. Ali, kakav „garantovani univerzalni osnovni dohodak“, ako čovek koji naporno radi nema puno zdravstveno osiguranje u EU, nema slobodne vikende i nema izbora?

Nažalost, ova vrsta radnika je tražena, promoviše se i ostaće u trendu. Ne radi se samo o onima koji rade teške fizičke poslove. Isti scenario se polako preslikava na sve oblasti rada za koje nisu potrebne izuzetno visoke kvalifikacije – dakle, na 90% nas.

Beda sveta gurnuta pod evropski tepih, grunula nam je u lice. Ne živimo svi u raju, neki od nas ne mogu da priušte sebi izolaciju. Biznis vrši pritisak za povratak na posao, ali ne vidim da iko zahteva da se evropski radnik tretira kao Evropljanin. U Španiji se priča o povratku na građevinske poslove i u fabrike. U Rumuniji, uprkos strogo ograničenom kretanju, rad u građevinarstvu kao i u mnogim fabrikama nije prestao ni na trenutak. Ovi ljudi nemaju zemlju, a ni Evropsku uniju.

Izvor: Costi Rogozanu, Voxpublica

Foto: maxmann, Pixabay

Чланак Operacija „Špargla“: Lomiš kičmu na Zapadu, lečiš se kod kuće се појављује прво на Biznis i Finansije.