Kada je Dubrovnik postao Kraljeva luka u seriji „Igra prestola“ koja je osvojila svet, svet je nagrnuo u Dubrovnik. Navala turista je bila tolika da je Unesko zapretio ovom gradu na Jadranu da će mu oduzeti status svetske baštine, ako toliku najezdu ljudi koja preti kulturnom nasleđu ne stavi pod kontrolu.

Teško da će mesta u Srbiji, koja su poslužila kao filmske lokacije, imati problema poput Dubrovnika da se odbrane od opsade turista iz sveta, ali je za početak dovoljno da i domaći gosti počnu da otkrivaju turistička mesta koja su pre njih otkrile filmadžije. Tako misle turistički poslenici istočne Srbije, koja sve češće „dobija uloge“ u popularnim domaćim serijama.

Dodatni prihodi u lokalu

„Crna svadba“, „Beležnica profesora Miškovića“, „Tajna vinove loze“, ali i „Senke nad Balkanom“, manjim ili većim delom snimane su ili su se bavile istokom Srbije. Dunav, Đerdapska klisura, Rajačke i Rogljevske pivnice kao filmski setovi nisu bili samo lepa pozadina, već u neku ruku i vizuelni ključ koji poboljšava filmsku priču. Kada na to dodate mistiku, bajkovitost i skrajnutost ovog dela Srbije, dobijete kulinarskim rečnikom rečeno – recept za dobro jelo.

Zajedno sa Srpskom filmskom asocijacijom to su prepoznale opštine Majdanpek, Kladovo i Negotin. One poseduju „Film frendli“ sertifikat, kao i više od 30 gradova, opština i institucija u Srbiji koje su takođe prošle kroz kompletan proces sertifikacije. Svi oni su morali da uvedu procedure i cenovnike za izdavanje dozvola za snimanje i da sačine bazu lokacija koje su dostupne za filmske produkcije.

Na taj način je olakšana komunikacija između filmskih i TV kuća i javnog sektora, bar što se tiče dobijanja dozvola za snimanje. Ujedno, opštine su otvorile vrata za dodatne prihode od iznajmljivanja svojih lokacija i od usluga za potrebe produkcije.

Ljudi koji snimaju film ili seriju moraju negde da jedu, spavaju, potrebne su im i usluge lokalnih zanatlija i preduzetnika i to je direktna korist od ovakvih poslovnih aranžmana. Preduzetnici u ovom kraju misle da je ipak veća ona koja dođe kasnije, kada se film „zavrti” i postane reklama za kraj u kojem je snimljen.

Dve strane popularnosti

Petar Jovanović, vlasnik smeštaja „Odmor“ u Donjem Milanovcu uveren je da je reklamiranje istočne Srbije u domaćim serijama izuzetno korisno ne samo za one koji rade u turizmu i ugostiteljstvu, već i za privrednike u drugim delatnostima. „Imajući u vidu da je ovaj deo Srbije dugo vremena bio zapostavljen i nedovoljno poznat, a što je možda i doprinelo da odjednom postane toliko zanimljiv filmadžijama, sada konačno dobija priliku da se bolje promoviše i na turističkoj mapi. Još od vremena jugoslovenskog filma, kada su pretežno u Donjem Milanovcu snimani popularni filmovi tog doba poput ’Ćao inspektore’ ’Svemirci su među nama’, ’Dama koja ubija’, nismo imali priliku sve do pre nekoliko godina za ozbiljnu promociju kroz igrane serije ili film“, podseća Jovanović.

Ovaj mladi preduzetnik smatra da bi ovakvu šansu „na filmu“ privrednici u stvarnosti trebalo da iskoriste tako što bi i sami bili „glasniji“ u predstavljanju preimućstava svoga kraja. S druge strane ističe kako ne bi smelo da se dozvoli da ono što izdvaja istočnu Srbiju, njena priroda i specifično kulturno nasleđe, upropasti preterana komercijalizacija, jer puku jurnjavu za novcem vrlo često prati nedostatak dobrog ukusa.

Slično razmišlja i Vladimir Nojković, direktor turističkog prostora „Lepenski vir“. Istorijsko nasleđe ovog dela Srbije je prema njegovim rečima posebno upravo po tome što seže u drevnu prošlost, kao i po svojim običajima, mitovima i religiji u kojima vekovima zajedno egzistiraju različite kulture i narodi. To potvrđuje i veliko interesovanje etnologa i drugih stručnjaka za folklor, običaje i rituale na ovim prostorima.

Ipak, kada se pojedina drevna verovanja i običaji „iseku“ iz svog konteksta i „prevedu“ na način koji ima za cilj da pojača dramatizaciju u filmskoj radnji, onda uvek postoji opasnost ne samo da se njihov smisao „izgubi u prevodu “, već i da to postane loša reklama, upozorava Nojković.

Umetnička sloboda baš slobodna

Novinari odavno znaju da uzbudljiv naslov diže čitanost i kada nema nikakve veze sa ostatkom teksta, a često ni sa istinom. Za razliku od novinara, filmadžije imaju pravo na umetničku slobodu, ali uz svo uvažavanje umetničkog doživljaja stvarnosti, u nekima od aktuelnih serija kultura i stanovništvo na istoku Srbije nisu verno prikazani, smatra Milan Radojković, vlasnik turističkih brodova za vožnju Đerdapom.

Naprotiv, mnogo toga je preuveličano i izmišljeno, ali živimo u vremenu kada bez reklame, kakva god ona bila, praktično i ne postojite, kaže Radojković i dodaje: „Svaka reklama je dobra reklama ako se iskoristi na pravi način“.

O tome svedoči primer Rumunije, koja je od Vlade Cepeša, poznatijeg kao grof Drakula i njegovog zamka napravila turističku atrakciju koju obilaze milioni turista tokom godine, ističe David Đurđević, nekadašnji direktor Turističke organizacije opštine Kladovo. On je takođe uveren da je ovoliko interesovanje filmadžija za istočnu Srbiju u poslednje vreme dobro i za turizam i za ostalu privredu. Zastupljenost ovog kraja u domaćim serijama je ipak samo ulaznica u najširu javnost, a kako će se ona nadalje iskoristiti zavisi od ljudi koji tu žive, jer kao što serije dođu i prođu, tako se ni uspeh ne postiže preko noći.

Odskočna daska za druge industrije

Rogljevačke i Rajačke pivnice u blizini Negotina već decenijama se u ovdašnjim strategijama pominju kao naša turistička šansa, dok stanovnici okolnih sela već decenijama opominju da se i ono što je ostalo – urušava. Na kraju, ispada da su najkonkretniju šansu pivnicama dale filmadžije.

Tu su, kaže Suzana Mihajlović Jovanović, novinarka iz Negotina, snimljene važne scene za mnoge domaće filmove i serije, od „Čarlstona za Ognjenku“, „Enklave“, „Senki nad Balkanom“, „Hotela Beograd“, do filma „Što se bore misli moje“ čiji su kadrovi snimani ove jeseni.

Bilo da su Rogljevačke i Rajačke pimnice „glumile“ sebe, ili turski deo nekadašnjeg Beograda, neko makedonsko selo i još štošta drugo, to pomaže razvoju turizma, saglasni su ovdašnji preduzetnici. „Ljudi češće dođu kad čuju da se ovde snimao neki film ili serija. A kada dođu, detaljnije obiđu ove krajeve, uživaju u domaćim proizvodima i vinu. Ali pivnice imaju svoje goste i mimo toga, jer su neobične, bogate istorijom, pritom se nalaze na izuzetnoj prirodnoj lokaciji, okružene vinogradima”, ističe Barbara Radosavljević, vlasnica „Pivnice Radosavljević“ u Rogljevu.

Nagli uzlet domaćih serija u poslednjih nekoliko godina obično se vezuje za koristi koje to donosi filmskoj industriji u Srbiji, uključujući i sve veće interesovanje stranih producenata za snimanje na ovdašnjim lokacijama. Ali iskustvo naših sagovornika iz istočne Srbije potvrđuje da je procvat filmskog preduzetništva odlična odskočna daska i za preduzetnike u drugim industrijama, uključujući i reklamu za kraj u kome žive i posluju.

Posmatrano tako, ljudi u istočnoj Srbiji mogu i da zažmure na umetničku slobodu zbog koje se dešava da ne razumeju jezik koji se u nekoj seriji predstavlja kao njihov. Ili što im se pripisuju takve magijske moći da kada bi ih stvarno imali, reklama im ne bi ni trebala, bar ne u konkurenciji na „ovome“ svetu.

Jelena Bujdić Krečković

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Foto: Suzana Mihajlović Jovanović

Чланак Predstavljanje istočne Srbije u domaćim filmovima i serijama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako biste odlučili da pogledale sve domaće serije koje su premijerno emitovane u poslednje četiri televizijske sezone u Srbiji, bilo bi vam potrebno punih 27 dana, i to bez spavanja. Samo ove sezone je prikazano 100 novih naslova, a pre dve decenije u Srbiji se snimalo najviše šest domaćih serija godišnje. Ukoliko bismo sadržaj pretvorili u sate, ove sezone je proizvedeno više od 500 sati domaćeg serijskog programa, a tokom poslednje četiri godine preko 2.300 sati, više nego za 15 godina pre toga.

Kada je reč o žanrovima, do 2018. godine komedije su činile 60% naslova, drama 27%, a potom serije inspirisane događajima iz prošlosti. Od 2018. komedije su i dalje dominantne, ali se pojavljuju trileri, raste interesovanje za događaje i likove iz prošlosti i povećava se broj telenovela.

Ovi podaci su izneti na panelu „Eksplozija serija u regionu“ na Weekend Media Festivalu u Rovinju, a u razgovoru za B&F potvrdili su ih i oni koji učestvuju u trenutnoj hiperprodukciji serijskog programa koji se snima u Srbiji.

„Mislim da je uzrok ovakvog rasta pre svega odluka Telekoma Srbija da uloži u proizvodnju dramskog programa. Zahvaljujući tome, naša zemlja prati rast proizvodnje dramskog programa u celom svetu, koji je podstaknut razvojem striming platformi. Istovremeno, Srbija je zauzela vodeću poziciju u regionu po obimu i kvalitetu serija koje proizvodi. Na kraju, to utiče na razvoj domaće filmske industrije i zapošljavanje velikog broja ljudi. Pored toga, otvara se prostor za prodaju naših serija na stranim tržištima, što je dobro i za nas lokalne producente, i za one koji ulažu u dramske sadržaje“, smatra Tea Korolija, izvršna direktorka producentske kuće Adrenalin i producentkinja popularne serije „Besa“.

U posao se ne ulazi bez milion evra

Ono što je, međutim, ostalo po starom jeste da nema sistematizovanih podataka na osnovu kojih bi se moglo zaključiti koliko trenutno vredi domaće tržište serijskog programa. Ipak, upućeni u ovu industriju su saglasni da najviše novca u domaće serije ulažu Telekom Srbija i Junajted medija, sa vrlo grubim procenama da Telekom za te namene odvaja oko 30 miliona evra, a Junajted medija oko 20 miliona evra godišnje.

S druge strane, i bez statistike je vidljivo da ubrzani rast ovog tržišta, koji je započet 2018. godine, nije uspela da zaustavi ni korona, premda je snimanje serija složen poduhvat i u normalnim uslovima.

Vreme koje potrebno za to zavisi od broja lokacija i koliko su zahtevne scene koje se snimaju, objašnjava Korolija i dodaje: „Za kvalitetnu dramsku seriju potrebno je najmanje osam dana snimanja po epizodi, ali se preporučuje da to bude minimum deset dana. Snimanju prethode pripreme koje zavise od puno faktora, na primer kod serije kao što je ’Besa’, potrebno je uraditi pripreme u više različitih zemalja. Ono čemu se u Srbiji još uvek ne posvećuje dovoljno vremena, naročito u vrtlogu hiperprodukcije je pisanje scenarija i rad na njemu. I to se uvek vidi u finalnom proizvodu. Potrebno je najmanje dve godine da napišete seriju od nule.“

Koliko košta proizvodnja jedne serije zavisi od velikog broja faktora, i zato je svaka od njih „finansijska“ priča za sebe. Ipak, neko je pravilo da su najjeftiniji sitkomi, dok su najskuplje „istorijske epohe“. Prema iskustvu producenata, milion evra je minimum bez koga se ne planira pokrivanje finansijske konstrukcije za najjeftiniji serijski program.

„Broj ljudi koji radi na produkciji jedne TV serije zaista varira. Mi smo na ’Besi’ ukupno angažovali oko 480 saradnika, računajući glumce i ekipu. Za producenta je najveći izazov da uskladi toliko saradnika različitih karaktera na različitim funkcijama, u specifičnim uslovima, na duži vremenski period, a da svi zajedno daju svoj najveći doprinos istom projektu. To je ujedno i najteži segment u ovom poslu, i ono što nažalost ne možete nigde da naučite, iskustvo je presudno“, ističe Korolija.

Prema njenim rečima, ovu industriju, kao i ostatak privrede, „muči“ manjak stručnjaka, počev od producenata koji su sposobni da uspešno rešavaju mnogobrojne probleme i iznesu ceo projekat od početka do kraja, pa do pomoćnika reditelja, pisaca, kasting direktora…

Osim ulaganja dva „velika igrača“, Telekoma i Junajted Medije u domaći serijski program, ljudi koji rade u ovoj industriji smatraju da su i podsticaji države i te kako uticali na to da danas govorimo o fenomenu hiperprodukcije serijskog programa. Takođe, i sve veći globalna borba za publiku među inostranim striming platformama preslikala se i kod nas. Samo su naši igrači lokalni.

„Zaposlenost u sektoru filmskog i serijskog programa porasla je za 80 procenata od uvođenja podsticaja 2016. godine, i sada u ovoj industriji ima preko 4.000 stalno zaposlenih. Takođe, procenjujemo da će ove godine priliv od inostranih projekata premašiti 2019. godinu, koja je bila rekordna sa 40 miliona evra priliva. Prema podacima iz rebalansa budžeta, Ministarstvo kulture je ove godine izdvojilo oko 9,9 miliona evra za podsticajne mere. Ali važno je napomenuti da ovakve podsticajne mere daje još 97 zemalja u svetu“, kaže Milica Božanić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije.

Asocijacija je u saradnji sa Ekonomskim fakultetom u Beogradu, pre dve godine uradila istraživanje o tome kakve su ekonomske efekte imali podsticaji za audiovizuelnu produkciju. Nalazi su pokazali da od ukupno odobrenih sredstava, svega 7% je upotrebljeno za proizvodnju serijskog programa.

Jedna prodaja strancima pokrije većinu troškova

Kakav je odnos troškova i zarade u ovom poslu? Bogdan Stoiljković, dugogodišnji producent koji je radio na i serijama „Crni Gruja“, „Treći Rajh“, za B&F kaže:

„Serije koje se snimaju u unutrašnjem prostoru, uglavnom najmanje koštaju. U tom slučaju, većina zaposlenih radi za mesečnu platu, uglavnom je reč o kupljenim pravima iz Španija ili Francuske, i po epizodi koštaju oko 40.000 evra. Ali serije koje se snimaju napolju su poskupele u poslednjih šest meseci, i teško da mogu da se snime bez 150.000 evra po epizodi“. Pored skupljih snimajućih dana, hiperprodukcija serija je podigla i honorare koji se isplaćuju glumcima. Dnevni honorar određenog glumca zavisi, naravno, od njegove popularnosti, a glumci sa takozvane „A liste“ u Srbiji zarađuju po danu snimanja najmanje 1.000 evra, pa i dvostruko više.

Producenti ne žele javno da govore o iznosima za koje se prodaju aktuelne domaće serije na stranim tržištima jer je to, kako tvrde, poslovna tajna. Ali kažu da je trenutna situacija na tržištu takva, da ukoliko seriju prodaju samo jednoj zemlji, tim novcem mogu da isplate veliki deo troškova koji su pratili snimanje. Cena, naravno, zavisi i od toga koliko je serija imala epizoda, i da li se prodaje na teritoriji nekadašnje Jugoslavije ili su kupci zemlje u kojima se govori drugim jezikom.

„Mislim da su se cene pre deceniju ili dve znatno razlikovale od današnjih. Mi smo nekada ’Crnog Guju’ prodavali televizijama u regionu za samo 1.000 evra po epizodi, a svi se sećaju koliko je ta serija bila popularna. Ali, činjenica je i da proizvodnja serijskog programa danas košta više“, kaže Stoiljković.

Prema mišljenju stručnjaka, zbog ovako velike proizvodnje serija u regionu, vrlo često trpi njihov kvalitet. Procenjuje se da Srbija ima objektivne kapacitete da pored redovne TV produkcije proizvede četiri do pet naslova koji mogu da se plasiraju na globalno tržite, Hrvatska dva do tri, a Bosna i Slovenija po jedan. Preostalo se prikazuje na domaćem tržištu, ali sudeći po podacima o trenutnoj popularnosti domaćih serija u Srbiji, gledalaca ne manjka.

Aleksandra Galić

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Hiperprodukcija domaćih serija: Program za mesec dana gledanja bez spavanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Trenutno, četvrtinu svetskog tržišta knjiga čine kriminalistički romani, a rastuća popularnost ovog žanra, pa time i isplativost ne samo za izdavače već i za autore, dovela je do toga da ponuda višestruko premaši tražnju.

U situaciji kada uporedo sa vrtoglavim umnožavanjem pisaca koji isključivo ili barem povremeno pišu krimiće podjednako vrtoglavo rastu i očekivanja čitalaca od takve vrste književnosti, sve češće se dešava da i vrlo kvalitetni autori, koji pišu na engleskom jeziku, ne prolaze kod izdavača i primorani su da sami izdaju svoja dela.

Prva zbirka balkanske krimi priče

Čemu onda mogu da se nadaju autori trilera koji pišu na „malim“ jezicima, kao što su balkanski, i kakva je budućnost kriminalističkog žanra na Balkanu? Možda nije ushićujuća, ali je verovatno bolja od budućnosti balkanskih država.

Potvrda za ovu tezu je prva zbirka balkanske kratke krimi priče „BalkaNoir“, koju je izdala izdavačka kuća „Kastanjotis“, veoma poznata i cenjena u Grčkoj. Antologija sadrži dvadeset i jednu, po prvi put objavljenu kriminalističku priču, čiji su autori po tri pisca iz Rumunije, Bugarske, Grčke, Turske, Hrvatske, Slovenije i Srbije, kao i sedam eseja o istoriji kriminalističkog žanra u ovim zemljama.

Gde je ideja nastala? Naravno u kafani!

Inicijatori zamisli da se Balkanci konačno udruže, makar to bilo i u oblasti kriminalističke fikcije, su dvojica grčkih pisaca, Vasilis Danelis i Janis Ragos. Ragos je novinar koji kaže da obožava da piše i kriminalističke romane, kao i scenarije za filmove i serije. Okupiran je prilično nekonvencionalnim projektom – da klasike grčke književnosti preradi u kvalitetne stripove.

Danelis voli da napominje da je znatno mlađi od svog sunarodnika, pa je zato do sada stigao da objavi samo četiri kriminalistička romana. Poslednjih godina živi u Istambulu, gde je na turski preveo zbirku krimi pripovedaka grčkih autora, a priprema se da na grčki prevede odabrane turske pisce koji se bave ovim žanrom.

Njih dvojica priznaju da se ideja o balkanskom noaru pretočenom u zajedničku knjigu, kao i sve drugo na ovim prostorima, „krčkala“ prilično dugo. Nastala je još pre sedam godina, na skupu u Cirihu posvećenom nordijskom noaru, da bi potom nekolicina balkanskih pisaca – gde drugo nego u kafani – započela razgovor o tome zašto mi koji živimo u balkanskim državama znamo „u dušu“ američke, britanske i skandinavske pisce trilera, a ne znamo gotovo ništa o tome šta se dešava u tom žanru na stotinak kilometara od nas?

Društva opsednuta politikom

Pošto je zamisao propisno „odležala“, Ragos i Danelis su krenuli u akciju, povezali se sa kolegama iz još šest balkanskih zemalja i dokazali da je večito zavađeni komšiluk moguće ubediti da nađe zajednički jezik.

Iako se okupljeni autori većinom nisu prethodno poznavali, pokazalo se da su njihove priče slične po istovetnom pogledu na društvo u kojem žive i stvaraju. Mada politika nije glavna tema, sve priče su veoma politički obojene, i slično francuskom filmskom noaru koji je nastao tokom Drugog svetskog rata i bio preteča svih ostalih, koriste kriminalistički zaplet da bi kritikovali turobne političke i ekonomske prilike.

Ipak, balkanski noar je specifilčan po izrazitom smislu za humor, a pisci su skloni eksperimentisanju i koriste različite podžanrove da bi napravili nešto novo.

Iskustvo iz „prve ruke“

Ujedno, slični su i razlozi zašto krimi priča u balkanskim zemljama ni izdaleka nema tradiciju kao u zapadnim društvima.

Države bivše Jugoslavije, Bugarska i Rumunija, decenijama su obitavale u socijalističkom sistemu koji je sve vrste društvenih patologija pripisivao isključivo protivničkoj, kapitalističkoj ideologiji. Pri tome, kako skreće pažnju bugarski pisac Emanuel Ikonomov, situacija u bivšoj SFRJ je bila više nego napredna u poređenju sa cenzurom koja je vladala u Bugraskoj i drugim državama Istočnog bloka.

Najpoznatiji pisac kriminalističke proze u bivšoj Jugoslaviji bio je hrvatski autor Pavao Pavičić, koji je početkom osamdesetih čak dobio i Ninovu nagradu za svoje delo „Večernji akt“.

Prema oceni zagrebačkog pisca Ivana Sršena, postjugoslovenska krimi priča u Hrvatskoj je još u povoju, a jedan od najautentičnijih predstavnika je Nenad Stipanić, autor knjige „Odlično je baviti se kriminalom“, koja je izdata i u Srbiji. Stipanić piše „iz prve ruke“ jer je devedestih radio kao izbacivač u klubovima i prisustvovao rađanju hrvatskog podzemlja kakvo do tada nije postojalo.

Zajedničko Balkancima: država ima monopol nad kriminalom

S druge strane, Turska za sobom ima dugu istoriju autoritarnih režima, a na vrhuncu Hladnog rata je bila pod vojnom diktaturom, kao i Grčka. „To baš nisu okolnosti koje podstiču kritiku“, konstatuje Danelis i cinično dodaje kako je Grcima posle bilo sve bolje i bolje, „pa vreme za krimi roman nikako nije stizalo na red“.

Pema njegovom i mišljenju njegovih kolega, zajedničko istorijsko nasleđe za sve balkanske zemlje koje je aktuelno i danas, ogleda se u nepoverenju građana u sistem u kome je korupcija pravilo a ne izuzetak i gde je država ta koja ima monopol nad kriminalom.

Gde na Balkanu naći poštenog policajca koji će na kraju i da pobedi?

Stoga i pisci kriminalističke litarature imaju isti problem: kako za glavnog junaka odabrati policajca koji je deo takvog sistema a da čitaocima deluje uverljivo da je on odlučan da se po svaku cenu bori protiv svojih nalogodavaca, pa još na kraju i da pobedi?

„Ako je policajac na dnu tog sistema, onda nije u stanju ništa da uradi. To bi možda i moglo da prođe u jednoj priči, ali ne može se praviti serija o njemu. Ako je pri vrhu, on neminovno mora da bude partijski podoban, da se već ušemio sa vlašću i da je pristao na sve one stvari na koje junak romana ne sme da pristane“, komentariše srpski pisac Marko Popović.

On dodaje da su zato glavni junaci balkanskog noara „skrajnuti pojedinci“, koji mogu da postignu samo male, lične pobede, ali ne i da se izbore za društvenu pravdu ili da bilo šta značajno promene.

Manjak kvalitetnih pisaca, višak loše književnosti

Popović veruje da će sve očiglednije interesovanje za pravljenje domaćih kriminalističkih serija uticati i na bolji status domaće noar literature kod izdavača i čitalaca u Srbiji.

Njegove kolege, Verica Vinsent Kol i Đorđe Bajić, dodaju da osim toga što domaći krimi romani i dalje nisu isplativi za renomirane izdavačke kuće koje bi mogle da promovišu i podstaknu razvoj ovog žanra, problem je i tome što ima malo zaista kvalitetnih pisaca, a više loše književnosti. U Srbiji, kažu, nedostaje profesionalna obuka za pisce žanrovske literature, „jer da bi nešto postalo umetnost, prvo mora da se izuči zanat“.

Srećan kraj na Balkanu samo u naučnoj fantastici

Trenutno je najrazvijenije tržište u Grčkoj, gde se godišnje objavi u proseku oko 60 kriminalističkih romana domaćih autora, zahvaljući i posebno osnovanom autorskom klubu koji zajedno sa izdavačima i kritičarima afirmiše ovaj deo domaće književnosti.

Što se tiče perspektive u ostalim balkanskim zemljama, zaključak je da imajući u vidu nivo nasilja u savremenom svetu ovaj žanr svakako ima budućnost, verovatno i bolju nego sama balkanska društva. Primetno je i da sve više mlađih pisaca povezuje triler sa fantastikom, jer kako složno primećuju balkaski autori krimi romana – srećan kraj na Balkanu je moguć samo u oblasti naučne fantastike.

Zorica Žarković

Foto: Sammy-Williams, Pixabay

Чланак Balkanski noar: Ko bi na Balkanu poverovao u lik dobrog policajca? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gledaoci širom sveta se bune što nema novih sezona njihovih omiljenih serija, ne znajući da se produkcijske kuće koje realizuju snimanje suočavaju sa do sada neviđenim problemima. Zbog mera distanciranja koje je čovečanstvu nametnuo korona virus, serije ne mogu da se snimaju kao do sada – sa gomilom ljudi ispred i iza kamere, koji veoma blisko sarađuju.

Izazov za produkcijske kuće, ali i distributere filmova

„Ampere Analysis“, istraživačka kuća specijalizovana za medije, objavljuje da je pandemija odložila emitovanje 60 odsto igranog programa i događaja poput Evrovizije na televizijama širom sveta. Razlog za to je strah od širenja zaraze tokom procesa snimanja. On, međutim, nije svuda podjednako prisutan – animacija je u uzletu, jer animatori mogu da rade i od kuće.

Sa bioskopima je već druga priča. Oni su jedno vreme bili zatvoreni, a sada samo neki od njih primaju publiku, ali u manjem broju, kako bi osigurali fizičku udaljenost gledalaca u sali. Ova ograničenja su se, osim na bioskope, nepovoljno odrazila i na poslovanje distributera filmova, ali i produkcijskih kuća. Njihovim mukama se ne nazire kraj, jer se još uvek ne zna kada će se rad filmske industrije vratiti u normalu.

Za sada se ona snalazi kako zna i ume. Na primer, „Sonny“ je svoj film „Greyhound“, zbog nemogućnosti da ga emituje u bioskopu, prodao Apple-u za 70 miliona dolara, koji ga je potom objavio na svojoj striming platformi Apple TV+. Tako je ratni spektakl sa atraktivnim scenama borbe, pravljen za velike ekrane, završio na monitorima televizora i laptopova, ali i na mobilnim telefonima.

Ko preživi, snimaće

Ni snimanje igranog programa nije ništa jednostavnije od njegove distribucije. Glumci, režiseri, tonci i ostatak velike ekipe koja čini filmski ili set jedne serije, sada moraju poštovati mere zaštite koje propisuje država u kojoj snimaju, ali i one koje im nameću studiji. A tu su i preporuke.

Jedan od najobuhvatnijih spiskova preporuka u SAD je objavila asocijacija „Film Florida“. Na šest stranica papira ispisana je 161 preporuka kako bi se obezbedilo „higijensko“ snimanje. Ukoliko ih se filmske ekipe budu slepo pridržavale, klasične režiserske stolice i prikolice za glumce bi mogle otići u istoriju. Umesto u njima, režiseri bi boravili u plastičnim stolicama koje je lakše dezinfikovati, a glumci bi u pauzma između snimanja vreme provodili u šatorima.

„Film Florida“ takođe savetuje režiserima da ne budu perfekcionisti, te da smanje broj ponavljanja scena. Osim toga, preporučuje im se da smanje broj članova ekipe i statista, da ukinu švedski sto, da izoluju svaki deo ekipe (tonce, montažere itd), da šminkerke koriste jednokratne alate za nanošenje šminke… Zatim, da se za svakog glumca obezbedi poseban češalj, ali i poseban mikrofon koji će biti obeležen njegovim imenom, a za snimanje intimnih scena potrebno je da glumci prilože negativan PCR test. I naravno, kako bi se osigurala primena ovih pravila, potrebno je zaposliti osobe koje bi vršile nadzor nad njom.

Uz sve ove, i mnoge druge preporuke, „Film Florida“ na kraju napominje da bi moglo doći do pada efikasnosti u snimanju filmova i serija. Filmadžije, pak, sarkastično dodaju da bi moglo doći i do rasta troškova, jer bi dodatno osoblje i unapređenje sanitarnih uslova mogli da povećaju filmske budžete u proseku za oko milion dolara.

Dežurni vizirci

Britanski režiser Alex Cox piše za „Gardijan“ da je korona kriza stvorila i neka nova zanimanja, kao što je supervizor za zdravlje i bezbednost u doba korone, koji je kombinacija epidemiologa i menadžera za upravljanje rizikom. Njegov spisak dužnosti nije nimalo kratak, piše Cox: „Zamislite prosečno veliku holivudsku produkciju. Na dnevnom setu nađe se 200 ljudi. Sve njih treba nadzirati da li se pridržavaju mera zaštite, a neke i testirati“.

Kada se testiranjem utvrdi da je neko pozitivan na koronu potrebno je izolovati ga i utvrditi sa kim je sve bio u kontaktu. Poseban problem je, dodaje on, šta će se desiti sa zaraženim članovima tima, budući da dobar deo ekipe čine honorarci. „Teško da će iko čekati da se oni oporave i vrate na posao, osim ako nisu u pitanju glumci bez kojih se ne može“, podseća Cox koliki uticaj pandemija ima na prekarne profesije.

Kako zapravo izgleda snimanje u doba pandemije

A kako tokom „nove normalnosti“ izgledaju snimanja može se pročitati na portalu „Deadline“. Tu je opisan izgled seta prve britanske serije čije snimanje je započelo u eri korone – „War Of The Worlds“. Ekipa ove distopijske serije svaki dan po dolasku na posao prvo mora na merenje temperature. Ako im toplomer dozvoli, mogu da uđu u studio, ali uz specijalne narukvice oko ruke. Postoji nekoliko boja narukvica, a svaka označava dozvolu za pristup određenim delovima studija.

Primera radi, plave narukvice nose uglavnom oni koji rade u kancelarijama, odnosno ne ulaze na set. Oni sa crvenim narukvicama smeju da uđu na set ali ne u isto vreme kada je prisutna glumačka postava, dok je glumcima namenjena zelena narukvica. Svi moraju da budu na odstojanju od dva metra, osim u posebnim situacijama. Takve su, recimo, šminkanje glumaca, koje je takođe svedeno na minimum, ili izvođenje scena koje zahtevaju blizak kontakt među filmskim partnerima. Tada glumci smeju da priđu jedno drugom, uz stalan nadzor asistenta režisera i Kovid koordinatora, ali i uz potvrdu o redovnom testiranju na prisustvo korona virusa.

U ovakvoj situaciji najsrećniji su oni režiseri i glumci kojima scenario ne nameće mnogo fizičkih kontakata. U izbegavanju kontakata pomažu i animatori, koji su se pokazali kao veoma korisna profesija u aktuelnim uslovima. To, uostalom, nije novost – scene borbi u akcionim i ratnim filmovima su se i pre korone više radile kompjuterski nego uživo.

Ljubavni film bez ljubavnih scena

Ipak, postoji jedan žanr koji uporno odoleva tehnološkim trendovima – ljubavni filmovi. Ali, kakva budućnost očekuje ove filmove u trenutku kada su poljupci postali ubojitije oružje od pištolja ili nekog kung-fu poteza? Po mišljenju mnogih – ne preterano svetla.

Međutim, Holivud, poznat po svojoj domišljatosti, nudi već nekoliko ideja kako snimiti ljubavni film bez ljubavnih scena. Neke od njih nisu izazvale veliko oduševljenje. Tako režiser Spajk Li smatra da je povlačenje ljubavnih scena iz filmova previsoka cena ove pandemije i ironično komentariše: „Možda ćemo morati da se vratimo praksi iz starih filmova, pa kada par krene da se poljubi – ekran polako počne da se zatamnjuje“.

S druge strane, nekim glumcima je dozvoljeno da snimaju ljubavne scene sa svojim supružnicima, jer se na taj način smanjuje mogućnost prenošenja zaraze, budući da je u pitanju osoba sa kojom već žive. Poznata glumica Deniz Ričards, koja je ovako već snimala, pojašnjava kako muža naturščika „na brzaka“ učiniti glumcem. Prilkom snimanja ljubavnih scena, kamera se postavi pod odgovarajućim uglom tako da se vidi uglavnom glumica, ili se uz pomoć šminke i specijalnih efekata stvarni muž „klonira“ u glumca koji glumi muža u filmu. Ako, pak, supružnici namćorasto odbijaju da izađu pred kamere, mogu ih zameniti i – lutke.

No, uprkos snalažljivosti filmadžija, holivudski studiji i sindikati su u junu predložili plan za snimanje filmova i serija, u kojem se, između ostalog, savetuje i prekrajanje scenarija kako bi se izbegle ljubavne i druge scene koje zahtevaju kontakt među glumcima. One koje „preteknu“ biće snimane uz prisustvo „koordinatora za intimnost”, čiji je posao da ljubavne scene budu izvedene sa što manje fizičkih dodira, uz najbolje higijenske uslove, ma šta to značilo.

Ako se posle svega pitate kako sada izgleda snimanje nekih eksplicitnijih „ljubavnih“ žanrova, poznatih kao „filmovi za odrasle“, žao nam je ali u tekstu više nema mesta i za tu, vrlo kompleksnu temu.

broj 177, septembar 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Snimanje filmova u doba korone: Nadzornici za intimnost се појављује прво на Biznis i Finansije.