Rast iznosa stanarine, nedostatak stambenih jedinica, poskupljenje zdravstvenog osiguranja – to je slučaj i u Švajcarskoj. Dok se plati sve to, ostane malo novca.

Daniel Lauper iz humanitarne organizacije Caritas je napomenuo da je za mnoge ljude situacija postala nesigurna usljed pandemije koronavirusa. Bolan je sram onih koji traže pomoć. „U Švajcarskoj ne govorimo o novcu ili o tome da nemamo novca“, kazao je Lauper.

Ipak, skoro 750.000 ljudi je pogođeno siromaštvom. „Zastane mi knedla u grlu kada pomislim na mnogo porodica koje su na ivici. Taj broj nije merljiv“, istakao je.

Poskupljuje zdravstveno osiguranje

Lauper je ukazao da su mnoge porodice u teškoj situaciji i strahuje šta će za posljedicu imati frustracija porodica koje ne dobijaju pomoć. Očekuje da će još više ljudi tražiti pomoć zbog rasta premija zdravstvenog osiguranja, naredne godine.

Odlazeći ministar zdravstva Alain Berset je najavio poskupljenje zdravstvenog osiguranja. „Imam loše vesti za domaćinstva koja su već pogođena inflacijom. Troškovi zdravstvenog osiguranja će tokom 2024. porasti na 8,7 odsto“, rekao je Berset.

List Neue Zurcher Zeitung je objavio da će to poskupljenje za porodicu s dvoje dece godišnje iznositi 1.000 franaka. Postoji mogućnost podnošenja zahteva za snižavanjem premije zdravstvenog osiguranja. Ako se zahtev prihvati, kantoni subvencionišu zdravstveno osiguranje.

Međutim, ekonomisti smatraju da finansijski teret na kantonima dugoročno nije održivo rešenje. Švajcarska trenutno troši 5,5 milijardi franaka za subvencionisanje premija zdravstvenog osiguranja. To je iznos koji je jednak budžetu vojske ove države.

Inflacija i stanarine

Inflacija u Švajcarskoj je niža nego u većini evropskih država, ali je za švajcarske uslove visoka. Stanarine kontinuirano rastu. Direktor Saveznog zavoda za stambena pitanja očekuje da će stanarine do 2026. biti više za 15 odsto. Ovo, kao i mali broj slobodnih radnih mesta te povećanje broja stanovnika na devet miliona predstavljaju opterećenje.

Pomažu u nabavci potrepština po nižim cenama. Lauper tvrdi da njihova trgovina u Bernu ima 30 odsto više onih koji traže pomoć. Kako je naglasio, dolaze porodice s decom, starije osobe i siromašni radnici.

Švajcarska nije jedina koja je pogođena inflacijom. Vrhunac inflacije u Evropskoj uniji je bio u oktobru prošle godine, kada je iznosila 11,5 odsto. Kao posledica toga 21,6 odsto stanovništva EU došlo je u opasnost od siromaštva, piše portal swissinfo.

Izvor: Klix
Foto: Pixabay

Чланак Plata 4000 evra, a živiš na ivici siromaštva се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svetska populacija, koja sada premašuje osam milijardi ljudi, do 2100. godine popeće se na 10,4 milijardi. Ali, taj rast po običaju neće biti ravnomeran, već će ga predvoditi najsiromašnije zemlje na svetu.

S druge strane, u bogatim zemljama će broj stanovnika opadati. Primera radi, u SAD će u narednih 11 godina broj starijih od 65 godina premašiti broj maloletnih građana, po prvi put u istoriji ove zemlje. U Kini se beleži prvi pad populacije, i već se oseća usporavanje ekonomije zbog manjka radne snage. U Evropi žene već tradicionalno u proseku rađaju 1,53 dece, što znači da se ne obezbeđuje prosta reprodukcija stanovništva.

Gde onda raste broj novorođenih?

Čak polovina rasta celokupne svetske populacije između 2022. i 2050. dolaziće iz subsaharske Afrike. Broj stanovnika u ovom regionu raste tri puta brže nego u ostatku sveta. Pre samo četiri godine u tom delu sveta živelo je 14 odsto globalne populacije a do kraja ovog veka njen udeo u ukupnoj populaciji će narasti na 33 odsto.

A u pitanju je region sa vrlo nerazvijenim ekonomijama koji je izuzetno ranjiv na posledice klimatskih promena. Naime, od 28 najsiromašnijih zemalja u svetu čak 27 dolazi iz subsaharske Afrike, a njihove ekonomije se u velikoj meri zasnivaju na tradicionalnoj poljoprivredi koja prilično zavisi od vremenskih uslova odnosno od količine padavina.

Budući da se klima menja i da bi u subsaharskoj Africi to moglo dovesti do rasta temperature, učestalijih poplava, tropskih ciklona, ali i dužih sušnih perioda, to bi za ove zemlje moglo značiti nemogućnost da prehrane svoje brojno stanovništvo.

Foto: Wayne Lee Sing, Unsplash

Чланак Najveći rast stanovništva beleži se u zemljama koje neće moći da ga prehrane се појављује прво на Biznis i Finansije.

Drugi, koji ćemo ovde pomenuti, dao je slične rezultate. Siromaštvo je, verovatno, pitanje novca.

“Garantovani osnovni prihod”

Već zaboravljeni „Mincome“ eksperiment u Dofinu u Kanadi predstavlja jedan od najznačajnijih socijalnih eksperimenata u ovoj zemlji. Ovaj eksperiment desio se pre skoro 50 godina kako bi se istražio efekat “garantovanog osnovnog prihoda” na životnu svakodnevicu stanovnika grada Dofin.

Eksperiment je pokrenut 1974. godine kao zajednički projekat vlade provincije Manitoba i federalne vlade Kanade. Ideja je bila da se pruži finansijska podrška domaćinstvima sa niskim primanjima i tako istraže potencijalni pozitivni efekti koje bi takav oblik socijalne pomoći mogao imati na smanjenje siromaštva, nezaposlenosti i druge socijalne probleme.

Sprovedeni eksperiment podrazumevao je dodeljivanje garantovanog osnovnog prihoda porodicama čija su godišnja primanja bila ispod određenog praga. Taj iznos novca nije bio dovoljan za luksuzan život, ali je bio dovoljan za osnovne potrebe. Cilj je bio omogućiti tim porodicama siguran i stabilan prihod koji bi im obezbedio osnovni standard života.

Rezultati eksperimenta

Tokom pet godina trajanja eksperimenta, rezultati su bili značajni. Otkriveno je da je garantovani osnovni prihod znatno doprineo smanjenju stope siromaštva među učesnicima. Mnoge porodice koje su dobijale finansijsku podršku uspele su se osloniti na redovne prihode i lakše planirati svoje finansije. Takođe, učesnici su izveštavali o poboljšanoj mentalnoj dobrobiti, manjem stresu i većem osećaju sigurnosti.

Jedna od ključnih prednosti eksperimenta bila je mogućnost istraživanja kako garantovani osnovni prihod utiče na tržište rada. U mnogim sličnim programima postoji zabrinutosti da bi ljudi mogli prestati da rade i da se oslanjaju isključivo na socijalnu pomoć. Međutim, u Mincome eksperimentu, takve su promene bile minimalne. Većina ljudi je i dalje radila, ali su imali više slobodnog vremena da se posvete obrazovanju, brizi o porodici i zajednici.

Iako su rezultati bili obećavajući, eksperiment je bio prekinut pre nego što je završen, jer je došlo do promene vlade i drugačijih finansijskih prioriteta. Podaci su dugo ostali neobrađeni i zaboravljeni. Međutim, u poslednjim decenijama interesovanje za garantovani osnovni prihod se ponovo povećalo, a neki istraživači i aktivisti koriste rezultate Mincome eksperimenta kako bi podržali svoje argumente o socijalnoj politici.

Studentkinja otkrila još podataka u eksperimentu

Evelin Forget, studentkinja psihologije iz Toronta, rešila je da se pozabavi ovim eksperimentom i uspela da dođe do podataka koji su bili ‘zatočeni’ u jednoj biblioteci.

Ono što je su joj podaci otkrili je da je zbog boljih finansijskih prilika, stanovništvo manje opreterećivalo zdravstveni sistem, lokalni biznisi su cvetali jer zbog većih prihoda banke su bili voljne da pomognu građanima. Ali ono što je bilo ključna tačka, bilo je to da je 1976.godine 100% mladih ljudi u tom mestu završilo srednju školu. To je neverovatan podatak zbog toga što do tada, domaćinstva u većini nisu imali sredstava da decu ‘dovedu do kraja’ školovanja, već su mladi bili prinuđeni da u 16-oj godini napuštaju školu i nalaze posao.

Na kraju, eksperiment „Mincome“ predstavlja važan korak u proučavanju efekata garantovanog osnovnog prihoda na društvo. Iako je bio prekinut pre nego što je završen, njegovi rezultati i dalje pružaju dragocene uvide u potencijalne prednosti takvog socijalnog programa u borbi protiv siromaštva i poboljšanju kvaliteta života ljudi.

Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay

Чланак Da li je siromaštvo pitanje novca ili karaktera? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dok se razvijeni deo sveta bori protiv masovnog i prekomernog turizma koji lokalnom stanovništvu donosi određenu korist ali im na koncu pravi ogromnu štetu, u zemljama u razvoju postoji drugi problem, a to je iskorišćavanje jeftine radne snage u lokalnim zajednicama koja sa svojim niskim zaradama jedva preživljava, iako turista ne manjka. Naime, umesto lokalaca, tamo najviše zarađuju turističke agencije i turoperateri koji dovode turiste u zemlje u razvoju.

Zato je inicijativa “zarade dostojne za život” pokrenula mnoge poslenike sa bogatih tržišta da obrate pažnju na potplaćenost lokalaca. Ostaje da se vidi da li će ta inicijativa pogurati primanja dostojna za život lokalnih turističkih radnika i drugog lokalnog stanovništva koje je povezano sa turizmom.

Održiviji turistički izbori

Izvršna direktorka “Sustainable Travel International“, Paloma Zapata, kaže da na turističkim tržištima zemalja u razvoju na svakih 100 dolara potrošenih na odmor, samo 5 dolara može završiti u lokalnoj privredi.

Prema njenim rečima, rešenje za ovaj problem je da izleti ubuduće uključuju što je moguće više lokalnog stanovništva, od onog koje vodi u obilaske poput turističkih vodiča, preko ugostitelja, pa sve do prodavaca suvenira.

Iz tog razloga je Sustainable Travel international razvio “Ripple Score” u saradnji sa turoperatorom za male grupe G Adventures, kao sredstvo za merenje održivijih izbora putovanja. Ocena u ovom sistemu omogućava turoperatorima da vrednuju svoja putovanja i ture kako bi tačno utvrdili koliko dolara ostaje u turističkoj destinaciji, odnosno da izbegnu curenje novca iz lokalne privrede.

“Ako putovanje ima ‘Ripple’ ocenu od 100, na primer, to bi značilo da su svi dobavljači koji čine tu turu u lokalnom vlasništvu. Prosečna ‘Ripple’ ocena na turama G Adventures-a je oko 93 odsto”, rekla je Zapata.

Ripple Score uključuje sistem procene lanca snabdevanja kroz ankete dobavljača i inspekcije na licu mesta.

“Ako su hoteli, restorani, operateri čamaca i sl u lokalnom vlasništvu i lokalci njima upravljaju, koristi su značajne za lokalne zajednice. Ali, ako ponuda tura isključuje lokalnu robu i pružaoce usluga, uticaj je zanemarljiv”, navodi Zapata.

Dobre prakse

Neke države su već uredile svoje turističko tržište odredivši minimume zarada za lokalne turističke radnike kako bi iskorenile iskorišćavanje radnika i ublažile siromaštvo.

U Peruu su, na primer, uslovi rada nosača koji nose opremu za kampovanje i prtljag za planinare popularne staze Inka regulisani 2022. godine, uključujući i cenu njihovog rada. Prema zakonu, portiri i kuvari mogu da rade otprilike 12 dana mesečno. Portiri i kuvari zarađuju iznad prosečne zarade za Peru od 1.647 PEN (oko 447,28 dolara) mesečno.

U Nepalu, plate vodiča i nosača definisane su propisima Agencije za putovanja i treking, koji predviđaju 1.500 NPR (oko 11,35 dolara) dnevno za nosače i 2.000 NPR (15,14 dolara) dnevno za vodiče, što se smatra zaradom “dovoljnom za život”.

Ceo tekst možete pročitati na Daljine.rs

Foto: Sarthak Kwatra, Unsplash

Чланак Da li turizam može ublažiti siromaštvo? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gotovo dva miliona radnika, penzionera, dece nalazi se u zoni siromaštva, a više od 700.000 je izrazito siromašno, saopštila je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata povodom Međunarodnog dana socijalne pravde.

„To je dovelo do toga da se formira kultura nepoverenja i naučene bespomoćnosti i postojeće stanje je neodrživo. Socijalne razlike ne samo da su neprihvatljive, već je enormno socijalno raslojavanje uzrok velikih podela koje se reflektuju na sve aspekte politike, ekonomije, kulture, obrazovanja, a pre svega, na svakodnevni život, upozorava ASNS.

ASNS zahteva da se sve politike države redefinišu i da se u osnovu, kao princip i cilj, stavi socijalna država i preraspodela stvorenog bogatstva sa korporacija, banaka i pojedinaca na one, koji stvaraju društveni proizvod, narod, radnike i njihove porodice. To je jedini način da se stvori pravednije društvo jednakih šansi i obnovi, bitno narušena, socijalna kohezija.

„Socijalna pravda je ideja vodilja i pokretač fundamentalnih promena kroz celu istoriju civilizacije i društva. Težnja i potreba za socijalnom pravdom, od predistorijskog društva do savremenog sveta, u osnovi ostala je ista, pravična i poštena raspodela društvenog bogatstva. Problem je što socijalnu pravdu gotovo svi prihvataju kao društvenu vrednost, ali sa suprotnim shvatanjem njenog sadržaja“, nvaodi se u saopštenju ASNS.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак U zoni siromaštva dva miliona radnika, penzionera i dece се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nejednakost raspodele dohotka u Srbiji je visoka, jer je pokazatelj kvintilnog odnosa iznosio 5,9 u 2021, piše u Programu ekonomskih reformi za period 2023-2025 koji je objavljen na sajtu Ministarstva finansija.

Kvintilni odnos, mera nejednakosti raspodele dohotka, predstavlja odnos ukupnog dohotka 20 odsto najbogatijeg stanovništva i ukupnog dohotka 20 odsto najsiromašnijeg stanovništva.

Čekaju se efekti socijalne karte i „eventualne uštede“

Poboljšanje adekvatnosti socijalnih davanja za stanovništvo ispod praga siromaštva i preraspodela sredstava između postojećih programa predstavlja izazov već dugi niz godina, navodi se u Programu.

Razmatrano je, kako piše, više varijanti koje će doprineti povećanju novčane socijalne pomoći, ali se smatra da je potrebno sačekati efekte primene Zakona o socijalnoj karti i eventualne uštede. To će u uslovima budžetskih ograničenja doprineti povećanju novčane socijalne pomoći.

U aprilu je počela primena Zakona o socijalnoj karti, i tada je registar Socijalna karta počeo sa radom, piše u Programu.

Registar, kako se objašnjava, objedinjuje baze svih neophodnih državnih organa, čime omogućava bolju kontrolu socijalnih davanja i pravedniju raspodelu novca za socijalno najugroženije kategorije.

Analiza efekata primene registra socijalna karta radiće se početkom 2023. godine

U 2021. godini stopa rizika od siromaštva u Srbiji iznosila je 21,2 odsto i u odnosu na 2020. godinu niža je za 0,5 procentnih poena. Lica starosti od 18 do 24 godine bila su najviše izložena riziku od siromaštva.

Radi se procentu lica čiji je (raspoloživi ekvivalentni) prihod niži od praga rizika od siromaštva, koji je u 2021. iznosio 24.064 dinara prosečno mesečno za jednočlano domaćinstvo, navodi se u izveštaju Republičkog zavoda za statistiku.

Prosečna minimalna potrošačka korpa za tročlano domaćinstvo u Srbiji iznosila je 39.623,18 dinara (337 evra) u 2021. godini, dok je prag rizika od siromaštva za tročlano domaćinstvo (dvoje odraslih i jedno dete starosti do 14 godina) iznosio 43.315 dinara (368 evra).

„U isto vreme, iznos novčane socijalne pomoći koju ostvaruje tročlana porodica (nosilac prava, dodatak za odraslo lice i dodatak za dete) iznosi 17.244 dinara (147 evra), što je manje od polovine kako prosečne minimalne potrošačke korpe tako i praga rizika od siromaštva“, piše u Programu ekonomskih reformi.

Program ekonomskih reformi (ERP) za period 2023-2025. godine dostavljen je Evropskoj komisiji 31. januara 2023. godine.

Kao prioritetni izazovi navedeni su: 1. povećanje zaposlenosti, posebno mladih, žena i osetljivih grupa i socijalna zaštita od siromaštva. 2. stvaranje poslovnog ambijenta povoljnijeg za investicije kao i 3. ozelenjavanje energetskog sektora i potpuno otvaranje energetskog tržišta.

Srbija kao država kandidat za prijem u članstvo EU na godišnjem nivou izrađuje ERP za naredni trogodišnji period.

U izradi ERP učestvuju Ministarstvo finansija, Rebulički sekretarijat za javne politike, Narodna banka Srbije kao i članovi interesorne Radne grupe za izradu i praćenje sprovođenja ERP.

ERP 2023- 2025 će biti detaljno diskutovan sa predstavnicima EU do maja 2023. godine.

Izvor: Novaekonomija.rs

Foto: Pixabay

Чланак Visoka nejednakost raspodele dohotka u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svaka deseta osoba na svetu gladuje, dok istovremeno, mnoge firme imaju ogromne profite „na račun“ krize: 95 prehrambenih i energetskih kompanija su 2022. više nego udvostručile svoj profit, navodi se u izveštaju Oksfama, a prenosi Dojče vele.

Kako se ističe u izveštaju „Opstanak najbogatijih“, koji je ova međunarodna humanitarna organizacija predstavila na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu u Švajcarskoj, prvi put za poslednjih 25 godina istovremeno rastu ekstremno siromaštvo i ekstremno bogatstvo.

Osim toga, velike firme i njihovi vlasnici profitirali su od raznih kriza.

Socijalna sigurnost

Kako se ističe, od 2020. je najbogatijem procentu čovečanstva pripalo ukupno 26 milijardi američkih dolara – a preostalih 99 procenata je imalo na raspolaganju 16 milijardi američkih dolara.

U protekloj godini, bogatstvo milijardera je ponovo „naglo skočilo“, posebno zbog „vrtoglavo brzih profita prehrambenih i energetskih kompanija“, među kojima je 95 kompanija koje su više nego udvostručile profit.

U Nemačkoj je 81 odsto ukupnog rasta bogatstva – ostvarenog između 2020. i 2021. – pripalo najbogatijem procentu stanovništva, dok preostalih 19 odsto odlazi na 99 odsto građana Nemačke.

Prema podacima Oksfama, najmanje 1,7 milijardi radnika živi u zemljama u kojima je inflacija veća od rasta plata.
U izveštaju dalje piše da 60 odsto gladnih u svetu čine žene i devojčice. Istovremeno, tri četvrtine svih vlada planira da smanji potrošnju u javnom sektoru, kao što su obrazovanje i zdravstvo.

U tom kontekstu, organizacija Oksfam je pozvala vlade da se suprotstave ovom trendu – i to porezima na višak profita i ogromno bogatstvo. Zahteva se porez na višak profita od najmanje 50 odsto, jer, kako se navodi, „dosadašnji planovi za oporezivanje tih kriznih profitera nisu uspeli“.

Tako ostvareni prihodi morali bi da budu uloženi u poboljšanje socijalne sigurnosti, obrazovanje i zdravstvo, u cilju borbe protiv nejednakosti i siromaštva, zaključuje se u izveštaju Oksfama.

Izvor: Telegraf.rs
Foto: Pixabay

Чланак Svaka deseta osoba na svetu gladuje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je reč o bruto domaćem proizvodu po stanovniku, Srbija je prošle godine bila 55 odsto ispod proseka u Evropskoj uniji, a nešto bolje stoji sa individualnom potrošnjom po stanovniku, gde se u obzir uzimaju i razlike u cenama u pojedinim državama, gde je 47 odsto ispod proseka u EU.

Prema podacima koje je objavio Eurostat, prošle godine su siromašniji od Srbije bili Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina.

U 2021. godini Luksemburg i Irska su imali najveći bruto domaći proizvod po stanovniku – 168, odnosno 119 odsto iznad proseka Evropske unije.

Slede Danska s 33 odsto većim BDP po stanovniku od proseka Unije, Holandija sa 30 odsto, pa Austrija i Švedska sa 23 procenta.

Najlošija među članicama EU je Bugarska sa BDP po stanovniku koji je 43 odsto manji od proseka, a pretposlednja je Grčka, gde je on 36 odsto manji od proseka Unije.

Kada je reč o individualnoj potrošnji po stanovniku iskazanoj paritetom kupovne moći, i tu je na prvom mestu Luksemburg, koji je 44 odsto iznad proseka EU. Slede Nemačka sa 20 odsto iznad proseka, Danska sa 19, Austrija sa 17 i Belgija sa 16 odsto iznad proseka.

Na dnu liste je Bugarska sa potrošnjom po stanovniku koja je 35 odsto manja od proseka Evropske unije, pa Mađarska i Slovačka, koje su 30 procenata ispod proseka.

Izvor: Fonet

Foto: Pixabay

Чланак Eurostat: Srbija u 2021. godini četvrta najsiromašnija država u Evropi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Učenici državnih škola u Japanu su obavezni da nose đačke uniforme. Ovakvo pravilo nije samo stvar školske discipline, već i želje da se poruči javnosti kako se među učenicima ne prave razlike na osnovu njihovog ekonomskog statusa. U japanskim školama je propisano i da deca obavezno ručaju zajedno sa učiteljima i nastavnicima. Ali kada dođe školski raspust, siromaštvo nevidljivo ispod đačkih uniformi, postaje više nego stvarno za učenike kojima je to jedini obrok u toku dana.

Prema podacima Ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja, u Japanu je siromašno preko 16% dece, što je najveći procenat u poslednjoj deceniji. Statistika o stopi siromaštva među ovom starosnom populacijom uključuje mlađe od 18 godina, koji žive u domaćinstvima sa godišnjim prihodom ispod polovine nacionalnog proseka.

To znači da jedno od šestoro dece u Japanu živi u siromaštvu, pri čemu se ne misli na apsolutno siromaštvo koje preti životnom opstanku, već na relativno siromaštvo u kome deca preživljavaju ispod minimalnog životnog standarda koji se u društvu podrazumeva.

Pomenuta definicija malo znači deci kojoj se dešava da pojedu tek jednu bananu tokom celog dana. Razlog nije samo u materijalnoj oskudici, već pre svega u tome što ogroman broj dece iz siromašnijih porodica odrasta bez roditeljskog staranja. Izvan škole, ona su uglavnom sama jer roditelji u borbi za egzistenciju provode po ceo dan na poslu, nekada radeći i na više radnih mesta, što je najizraženije u porodicama gde decu odgajaju samohrani roditelji.

Nažalost, kako pokazuju podaci japanskih službi za socijalnu zaštitu, siromašna deca trpe i veće teškoće od gladi i usamljenosti, jer su mnoga od njih izložena i nasilju u porodici, što sve zajedno utiče na porast depresije i drugih mentalnih bolesti već u ranom uzrastu.

Usamljenost bolnija od praznog stomaka

Utočište za decu gladnu hrane ali i pažnje, druženja i normalnog odrastanja, predstavljaju takozvane dečije kafeterije, koje se u Japanu zovu „Kodomo Šjokudo“. Ove neformalne socijalne ustanove, koje siromašnoj i deci izolovanoj od porodice i društva praktično zamenjuju roditelje, a često i prijatelje koje nemaju, pokrenula je 2012. godine pedesetosmogodišnja ugostiteljka Hiroko Kondo. Kada je čula od jednog učitelja da sam priprema i nosi obroke učenicima koji kod kuće nemaju šta da jedu, otvorila je prvu kafeteriju za siromašnu decu u jednoj stambenoj četvrti u Tokiju.

Kafeterija je za njih u početku obezbeđivala izuzetno jeftine, a kvalitetne obroke, ali se ubrzo pokazalo da je glad tek „vrh ledenog brega“ kada je reč o problemima sa kojima se ova deca suočavaju. Mnogima od praznog stomaka teže pada usamljenost, jer pored nedostatka komunikacije sa roditeljima, imaju probleme i u odnosima sa vršnjacima. Zbog loše porodične situacije, ova deca se teško uklapaju u društvo i često su izložena vršnjačkom preziru, podsmehu i maltretiranju. Tako je prvobitna ideja sa kojom je krenula Hiroko Kondo – da se pristojno nahrani dete koje nema šta da jede kod kuće, malo po malo prerasla u podršku za dodatno obrazovanje, vaspitavanje i socijalizaciju ugrožene dece.

Plemeniti gest japanske ugostiteljke, podstakao je nevladine organizacije i brojne volontere da se uključe u ovakav vid pomoći, pa je sve veći broj dečijih kafeterija počeo da niče i u bogatijim gradskim četvrtima u Japanu. Siromašna i deca prepuštena sama sebi su tako postala mnogo vidljivija, a „Kodomo Šjokudo“ su slale dvojaku poruku zajednici – da je ovo društveni problem koji mora i može bolje da se reši, što je s druge strane bio i šamar zvaničnim institucijama da nisu preduzele dovoljno truda.

Stoga je japanska vlada rešila da subvencioniše lokalne samouprave širom zemlje da podrže otvaranje dečijih kafeterija. One su postale toliko popularne, da je u celom Japanu 2019. bilo preko 3.700 ovakvih kafeterija, za 62% više u odnosu na prethodnu godinu.

Za vreme pandemije, kada su mnogi roditelji ostali bez posla, broj se povećao na skoro 5.000, ali i pored donacija banaka hrane i pomoći lokalne zajednice, ovogodišnje istraživanje koje je sproveo Nacionalni centar za dečije kafeterije sa sedištem u Tokiju je pokazalo da jedan broj njihovih vlasnika i dalje plaća troškove iz sopstvenog džepa. Takođe, i pored brzog širenja ovih ustanova, u proseku samo jedna kafeterija pokriva sve škole u čak šest opština, pri čemu ih u planinskim oblastima Japana i dalje ima najmanje.

Pomoć deci da ne odustanu od života

Dečijim kafeterijama upravljaju različite grupe ili pojedinci koje odredi zajednica, uključujući nevladine organizacije. Obroci u kafeteriji se pripremaju u javnim objektima, privatnim kućama, restoranima ili praznim prodavnicama i koštaju od 100 do najviše 300 jena. Poređenja radi, najjeftiniji obrok van kuće za jednu osobu košta preko 900 jena.

Gulaš od piletine, paradajza i korenastog povrća, salata od tunjevine i algi sa specifičnim japanskim rezancima, zeleno povrće pripremano na pari sa sosom od kikirikija, miso supa od repe i pirinča, tek su deo jelovnika u dečijim kafeterijama, koji ima za cilj ne samo da kvalitetno nahrani gladnu decu, već i da ih od malena uči zdravoj i izbalansiranoj ishrani. Deca uporedo i sama uče da kuvaju, zajedno sa odraslima i vršnjacima kroz igru.

„Ne mogu da učim decu kako da uče u školi, ali mogu da kuvam i jedem zajedno sa njima. Ovde dolazi mnogo nesrećne dece sa različitim problemima. Mi kuvamo i jedemo sa takvom decom, i zamolimo ih da nam pomognu da bismo ustvari tako mi pomogli njima da se osećaju kao deo porodice. Hteli smo da iskoristimo hranu kao način da ova deca iskuse nešto drugačije, kako može izgledati sreća i toplina porodičnog doma“, kaže Čieko Jamada, profesionalni kuvar u jednoj od dečijih kafeterija u Tokiju, koga sva deca zovu „deda Jamada“.

„Kodomo Šjokudo“ su otvorene za sve ljude dobre volje, ovde dolaze i studenti da pomažu deci oko školskih zadataka, jer kako kažu, i oni kući provode često vreme sami, a u dečijim kafeterijama se osećaju korisno i pronalaze društvo. Sada se sve češće događa da pored školske, roditelji dovode i decu predškolskog uzrasta, a neki od njih se i sami pridružuju aktivnostima u kafeteriji.

Ljudi koji vode dečije kafeterije ističu da oni ne pružaju podršku samo socijalno ugroženoj deci, već svakom detetu kome nedostaje roditeljska briga ili je zlostavljano. „Deca imaju slab glas i ne mogu sama da traže pomoć. Zato mi pokušavamo da u rešavanje njihovih problema uključimo što širu zajednicu. Dolaze različita deca i različiti odrasli. Ovde nema predrasuda. Ovo je mesto gde deca mogu da se osećaju kao kod kuće, znajući da imaju prijatelje kojima mogu verovati“, objašnjava Kazuma Kuribaši, vlasnik dečije kafeterije u Osaki.

Hirojuki Moruči, direktor Nacionalnog centra za dečije kafeterije ističe da je pandemija možda nabolje pokazala koliko su ljudi spremni da pomognu da ovakve ustanove opstanu i da ih bude još više. „Svakome u društvu je potrebno mesto na kome će biti. U dečijim kafeterijama deca mogu da budu – deca, a mi im pomažemo da ne odustanu od života zato što su na samom njegovom početku imala manje sreće od drugih“, poručuje Moruči.

Jovana Bajić

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Alexander Schimmeck, Unsplash

Чланак Dečije kafeterije u Japanu: Mesto gde ugrožena deca mogu da budu deca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Građani Srbije plaćaju od prvog septembra skuplju struju, čija cena je uvećana za 6,5% po kilovat satu. Država je istovremeno obećala pomoć najsiromašnijima, uvođenjem novih kriterijuma za sticanje statusa energetski ugroženog kupca. Da bi domaćinstva ostvarila pravo na povlašćene cene, uslov za jednočlana domaćinstva je da primanja ne prelaze 18.000 dinara, a za ona sa šest i više članova da primanja nisu veća od 70.000 dinara.

Novom uredbom, uveden je i zdravstveni kriterijum, koji se odnosi na pacijente kojima je električna energija neophodna za očuvanje vitalnih funkcija. Pomoć je predviđena za nabavku električne energije, električne i toplotne energije ili za gas, pa bi broj onih koji koriste olakšice za električnu i toplotnu energiju porastao sa 72.000 na oko 200.000, dok bi status energetski ugroženih građana među onima koji koriste gas bio uvećan sa 70 na nekoliko stotina ljudi.

Praktično, status energetski ugroženog kupca bi ove zime moglo da koristi skoro tri puta više građana nego do sada. Međutim, prema godišnjoj Anketi o potrošnji domaćinstava, proizilazi da bi energetski siromašnim moglo da se smatra prosečno domaćinstvo u našoj zemlji ako se analizira učešće troškova za energiju u ukupnoj potrošnji domaćinstava, ocenjuje se u istraživanju RES fondacije o energetskom siromaštvu u Srbiji. Prosečno domaćinstvo na mesečnom nivou troši preko 12% svojih prihoda na energente, od čega 60% čine troškovi za čvrsto gorivo, prirodni gas i daljinsko grejanje, dok je ostalih 40% trošak električne energije.

Preko milion domaćinstava u Srbiji koristi pojedinačne uređaje na čvrsta goriva kao glavne za grejanje u svojim domovima. Ogrevno drvo upotrebljava 57% njih, a najrasprostranjeniji uređaji su šporeti i peći koji ne obezbeđuju ravnomerno zagrevanje u domovima, uglavnom su zastreli sa efikasnošću ispod 40%, dok su štetne emisije koje produkuju višestruko veće od savremenih standarda.

Skoro 10% domaćinstava u Srbiji ne može sebi da priušti dovoljno topao dom, dok četvrtina nije u stanju da redovno plaća račune za grejanje i vodu. Energetskom siromaštvu su najpodložniji primaoci socijalne pomoći, jednoroditeljske porodice i osobe sa invaliditetom, a vrlo često i penzioneri.

Kad raste cena struje, raste i cena ogrevnog drveta

Autori istraživanja ističu da svako povećanje cene električne energije povlači za sobom povećanje cene ogrevnog drveta, jer su ova dva energenta zamenska roba kada je u pitanju grejanje većine domaćinstava. Trenutno, za kubik drva treba izdvojiti od osam do čak 12.000 dinara, a najteža je situacija sa peletom za kojim i dalje vlada nestašica i pored toga što je republička vlada ograničila njegovu cenu na 38.000 dinara za tonu i zabranila izvoz.

Ogrevno drvo za potrebe grejanja koristi čak 66% socijalno ugroženih građana, što je znatno više od proseka (57%). Kvalitet ogrevnog drveta koje koriste takođe je ispod proseka, usled toga što češće koriste sirovo drvo. Nasuprot suvom drvetu koje sadrži manje od 20% vlage, sirovo drvo sadrži i preko 50% vlage. Loženje sirovog drveta dovodi do povećanja emisija dima i drugih štetnih materija, uz znatno manje emitovanje toplote. U socijalno ugroženim domaćinstvima, drvo se češće nabavlja neblagovremeno i skladišti na otvorenom prostoru.

Ovo je vrlo čest slučaj među jednočlanim domaćinstvima, posebno onima koje čine žene. U Srbiji je registrovano preko 9.400 jednočlanih ženskih domaćinstava koja su do sada bila korisnici pomoći za energetski ugrožene kupce. Njihova ukupna godišnja potrošnja električne energije iznosi u proseku 2.400 kWh, dok je prema proceni Agencije za energetiku za grejanje prosečnog stana od 60 kvadrata potrebno 9.000 kWh godišnje. Primera radi, električni bojler snage 2.000W, koji radi dva sata dnevno, potroši za godinu dana 1.460 kWh električne energije. Ovi podaci ukazuju na to da ova domaćinstva, gde je prosečna starost 70 godina, ne koriste za grejanje pretežno električnu energiju, ističe se u izveštaju.

Prema rezultatima ankete koju su autori izveštaja sproveli na terenu, među ispitanicima starijim od 70 godina svega 30% je izjavilo da ima mogućnost da promeni uređaj za grejanje. Uprkos činjenici da se dve trećine anketiranih lošijeg imovinskog stanja oslanja na ogrevno drvo, 91% njih nije primilo nikakvu pomoć za njegovu nabavku. Tek malobrojni građani su za ove namene primili pomoć od republičkih organa i institucija (1,5%), opštine ili grada (0,5%), centra za socijalni rad (4,2%) ili humanitarnih organizacija (2,8%).

Zastareli i neuslovni objekti

Grejanje domaćinstava u opisanim okolnostima, pored zagađenja iz termoelektrana na ugalj, najviše doprinosi primarnoj emisiji štetnih materija i lošem kvalitetu vazduha u našoj zemlji, tvrde u RES-u. Dodatni problem je što energetski ugroženi građani stanuju u zastarelim i neuslovnim objektima. U Srbiji gotovo 60% građevinskog fonda ne zadovoljava ni propise koji su doneti još 1980. godine, 64% objekata ne poseduje termoizolacionu zaštitu, dok je broj novoprojektovanih objekata, građenih uz poštovanje najnovijih propisa energetske efikasnosti, zanemarljivo mali.

Prema istraživanju, na 67% objekata nisu vršeni bilo kakvi građevinski radovi od perioda njihove izgradnje. Sama činjenica da 50% objekata i dalje poseduje drvene prozore, čija je prodaja u poslednje dve decenije gotovo zanemarljiva, ukazuje na loše energetske karakteristike. Takođe, u Srbiji postoji praksa da se ne zagreva celokupna stambena površina, što je direktna posledica loših termičkih karakteristika zgrada i srazmerno male finansijske moći korisnika.

Dobijeni nalazi pokazuju da samo polovina anketiranih zagreva sve prostorije u svom domaćinstvu, dok 10% greje svega jednu prostoriju. Među onima koji zagrevaju minimum raspoloživog stambenog prostora najviše je starijih od 65 godina koji žive na selu.

Stoga pitanje kvaliteta grejanja nije samo energetski, nego društveni i ekonomski problem, što potvrđuju i nalazi o objektima koji nisu završeni, odnosno nisu opremljeni odgovarajućim sanitarnim i instalacionim sistemima. U Srbiji postoji 8,5% nelegalnih objekata i 13,5% objekata u procesu legalizacije. Ovo je značajan broj ako se ima u vidu da su upravo ovi objekti najčešće građeni bez poštovanja propisa, te da 52% njih nema fasadu. Poseban problem predstavljaju neformalna naselja, koja su često građena na nepovoljnim terenima, klizištima, plavnim i zonama dalekovoda i gde se po pravilu gradi vrlo nekvalitetni objekti za stanovanje.

Ulaganje ograničenih novčanih resursa u prekomernu kupovinu energenata koji se neracionalno troše, onemogućava najugroženije građane da nabave druge neophodne robe i usluge i da ulažu u poboljšanje svog položaja. Stalna izloženost niskim temperaturama i štetnim materijama usled lošeg grejanja dovodi do brojnih zdravstvenih posledica i do povećane stope smrtnosti. Prema procenama Evropske agencije za zaštitu živote sredine, usled ovakvih životnih uslova u Srbiji prerano umre više od 14.000 ljudi.

Gubici zbog loše rasvete

Energetsko siromaštvo pored lošeg grejanja karakteriše i neefikasan sistem rasvete. Prema istraživanju koje je RES sproveo među socijalno najugroženijim domaćinstvima u Srbiji, sijalice sa užarenom niti su zastupljene sa preko 60%. Pošto je rasveta uvek uključena kada su opterećenja elektroenergetskog sistema najveća, ona doprinosi gubicima u sistemu mnogo više nego što je njeno ukupno učešće u potrošnji. Distributivna područja u kojima su energetski ugroženi kupci najzastupljeniji ujedno su i područja u kojima su gubici u distributivnom sistemu najveći.

Jasmina Ilić

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Katrina_S, Pixabay

Чланак Energetsko siromaštvo: Kuća bez ognjišta се појављује прво на Biznis i Finansije.