Broj stranih radnika u Srbiji poslednjih godina stalno se povećava i od početka godine izdato je više od 32.000 dozvola za rad strancima, dok je prošle godine izdato 35.000 dozvola, rekao je direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, Zoran Martinović.

Martinović je za Tanjug rekao da je do pre nekoliko godina pitanje stranih radnika u Srbiji bilo gotovo nevidljivo jer je njihov broj bio zanemarljiv.

– Srbija ima potrebu za uvozom radne snage i to se vidi. To diktira odnos ponude i potražnje. To traže poslodavci koji na domaćem tržištu rada ne mogu da pronađu adekvatne profile radnika ili dovoljan broj zainteresovanih radnika koji će raditi u oblastima koje često zahtevaju povećan obim posla – rekao je Martinović.

Kako je rekao, strani radnici u Srbiji najčešće rade u oblasti građevinarstva i reč je o različitim profilima kadrova koji nedostaju Srbiji: zidari, stolari, varioci, pomoćni građevinski radnici, ali i u ugostiteljstvu, poljoprivredi, na poslovima vozača.

– Različiti su profili radnika koji dolaze i nadomešćuju nedostatak domaće radne snage i to je vrlo dragoceno, jer veliki broj privrednih aktivnosti ne bi mogao adekvatno da funkcioniše da nije tako – poručuje Martinović.

Dodaje da već dugi niz godina najveći broj radnika dolazi iz Kine, poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci iz Ruske Federacije, ali da imamo i veliki broj radnika iz Indije, Turske, Severne Makedonije, Albanije.

Takođe, navodi, da odskoro postoji i priliv radnika iz Nepala, Šri Lanke i BiH.

– Zaista je širok krug zemalja iz kojeg dolaze radnici, a verujemo da će biti i veći. Postoji ozbiljna potražnja za stranim radnicima zbog nedostatka velikog broja profila na domaćem tržištu rada – rekao je Martinović.

Rusi drže IT

Rat u Ukrajini, kako kaže, takođe se odrazio na tržište rada u Srbiji.

– Ukrajinski državljani imaju povlašćeni položaj i jednostavniji pristup tržištu rada i imamo povećan priliv državljanina Ukrajine koji su angažovani na poslovima u Srbiji. S druge strane, državljani Ruske Federacija najviše rade u IT sektoru i osnivaju sopstvene biznise iz oblasti trgovine i u oblastima u kojima je zastupljena viša tehnologija – kazao je Martinović.

Na pitanje kako će nove izmene i dopune Zakona o strancima uticati na zapošljavanje stranaca, direktor NSZ odgovara da je cilj usvojenih izmena da se procedura ubrza i pojednostavi i da se uvede jedinstvena dozvola.

– Od 1.februara naredne godine biće na snazi propis koji će omogućavati izdavanje jedinstvene dozvole na jednom mestu, izdavanje boravišne dozvole i dozvole za rad, i to će raditi MUP. NSZ će u tom procesu vršiti procenu ispunjavanja uslova za izdavanje jedinstvene dozvole – navodi Martinović.

Dodaje da je razlika u odnosu na trenutnu situaciju to što je sada taj posao podeljen između MUP-a, koji izdaje boravišnu dozvolu, i NSZ, koji izdaje radnu dozvolu, ali da će NSZ i po novim izmenama i dopunama zakona raditi ono što i sada radi: testiranje tržišta rada i procenu ispunjenosti uslova za izdavanje dozvole.

– NSZ neće izdati pozitivnu ocenu za angažovanje stranca, ukoliko na domaćem tržištu rada postoji takva radna snaga – poručuje Martinović.

Do 1. februara dozvola će se izdavati po starim propisima.

– Svaki poslodavac koji želi da zaposli stranca, prvo mora da se obrati NSZ da utvrdi da li na domaćem tržištu rada postoji takav domaći radnik, a nakon toga sledi izdavanje boravišne dozvole od strane MUP-a. Tek tada sledi izdavanje radne dozvole od strane NSZ – zaključuje Martinović.

Izvor: 24sedam/Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Za osam meseci u Srbiju došlo 32.000 stranih radnika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako se navodi u informacijama koje je eKapiji dostavio Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju PKS, u Srbiji ima oko 300 izvorišta, a flaširanjem vode bavi se 25-30 fabrika, različitog kapaciteta. Ističe se da bi izvore trebalo racionalno koristiti i upravljati tim prirodnim resursom kao dragocenim bogastvom koje u svetu dobija sve više na značaju.

U Srbiji ima 300 izvorišta

– Koliko su značajne naše fabrike mineralnih voda govori i činjenica da su privatizovane od strane inopartnera i to: najveća fabrika Knjaz Miloš prešla u ruke vlasnika američkog Pepsika i češkog proizvođača bezalkoholnih pića Motoni 1873. Fabrika Vlasinka sa brendom Rosa je postala deo Coca Cola sistema. Mg Mivela je u vlasništvu Fortenova Grupe iz Hrvatske, a Palanački kiseljak posluje u okviru Atlantik grupe iz Hrvatske. Minaqua, fabrka mineralne vode iz Novog Sada je društvo sa ograničenom odgovornošću, sa vlasnikom kompanije koji je Pandam NS koji posluje u sastavu internacionalnog investicionog fonda Global Water Investment Group LTD – navedeno je.

To znači da su u domaćem vlasništvu, kada govorimo o većim fabrikama koje flaširaju vodu, ostale Heba iz Bujanovca, čiji je vlasnik Nektar iz Bačke Palanke, Voda Vrnjci (Ekstra pet), Prolom voda (mali akcionari), Voda voda (Vojin Đorđević) i Voda Jazak (NIS).

Privatizaciju fabrika na potpuno drugačiji način doživela je svojevremeno ekonomista Nada Vidović, koja je na predavanju pod nazivom „Voda kao javno dobro ili strateški interes“, koje je organizovao Zrenjaninski socijalni forum 2016. godine istakla da je „Srbija u tišini prodala izvorišta – bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana“.

Naša zemlja nije iskoristila šansu

Kako je tada navela, „naša zemlja nije iskoristila šansu da kroz svoj najbogatiji prirodni resurs državu pretvori u strateški važnu i bogatu zemlju. Tih 60 mil EUR ostvarenih prodajom nije iskorišteno da se reše problemi sa vodosnabdevanjem u našim gradovima“, preneo je Danas.

– Mi smo prodali svoja prirodna bogatstva tretitajući ih kao „robu“ i to za tepsiju ribe, pa sada na vodi zarađuju privatna preduzeća i strane kompanije – rekla je tada Vidovićeva.

Govorila je i o privatizacija javnih vodovoda, čime bi Srbija, kako je navela, u potpunosti izgubila samostalnost u raspolaganju ovim resursom.

Tada je upozorila da na prodaju čekaju još i Ribarska banja, Banja Žubor, Specijalna bolnica Banja Koviljača, kao i druge specijalne bolnice koje se, ne slučajno, nalaze na izvorima geotermalnih ili mineralima bogatih voda.

Šta kaže Zakon o vodama?

Kako za eKapiju kažu u Direkciji za vode Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, vode, vodotokovi i njihovi izvori i resursi podzemnih voda, uključujući i geotermalne resurse, prirodna su bogatstva u svojini Republike Srbije. Na prirodnom bogatstvu može se steći koncesija ili pravo korišćenja, odnosno iskorišćavanja, u skladu sa posebnim zakonom, u ovom slučaju Zakonom o vodama.

Kontrola nad vodama se sprovodi primenom Zakona o vodama, čije se odredbe primenjuju na sve površinske i podzemne vode na teritoriji Republike Srbije, uključujući termalne i mineralne vode, osim podzemnih voda iz kojih se mogu dobiti korisne mineralne sirovine i geotermalna energija.

– Vodna dozvola izdaje se na određeno vreme, a najduže za period od 15 godina, zavisno od načina, uslova i obima korišćenja voda, načina, uslova i obima ispuštanja otpadnih voda, skladištenja i ispuštanja hazardnih i drugih supstanci koje mogu zagaditi vodu, kao i uslova za druge radove kojima se utiče na vodni režim. Vodnom dozvolom se utvrđuje način, uslovi i obim korišćenja voda, saglasno odredbama 122.-127. Zakona o vodama – navode.

Da li je proizvodnja vode za piće unosan biznis?

Fabrike voda najviše su locirane u nerazvijenim područjima gde je ova vrsta proizvodnje često i jedini izvor zapošljavanja. Industrija mineralnih voda direktno zapošljava oko 3.000 ljudi, a posredno taj broj je znatno veći, imajući u vidu sve povezane grane.

Potrošnja mineralnih voda u Srbiji nije velika, ali je značajan podatak da iz godine u godinu raste, pa je tako za poslednjih 10 godina tri puta povećana i po stanovniku iznosi 70-80 litara godišnje, dok je potrošnja u EU oko 150 litara.

Raznovrsnost asortimana ovih proizvoda takođe raste, što se ogleda u aromatizaciji mineralnih voda, kako negaziranih tako i gaziranih mineralnih voda za sve uzraste.

Ukupna proizvodnja mineralnih voda u 2021. godini je povećana za 8,1%. Rast je registrovan u proizvodnji mineralnih negaziranih voda od 11%, kao i u proizvodnji gaziranih mineralnih voda od 5,3%.

– Srbija proizvodi godišnje dovoljno za domaću proizvodnju, ali i određene količine za izvoz, međutim tržište je slobodno tako da se mineralna voda i uvozi – navedeno je u dostavljenim informacijama.

Cene uvoznih mineralnih voda su u porastu

U proseku, više jedne petine ukupno proizvedene količine i izvezemo. Takođe, prosečno uvezena količina godišnje iznosi oko jednu desetinu količine koju izvezemo. U strukturi izvoza dominira negazirana mineralna voda, dok je u uvozu taj odnos mineralne negazirane i mineralne gazirane skoro izjednačen.

Zemlje koje su najviše zainteresovane za mineralne vode su i dalje zemlje bivših republika SFRJ, dok najveće količine mineralne vode uvozimo iz Hrvatske, Slovenije i Italije.

U 2021. godini izvezeno je 1.185 hilj. hl (povećanje od 30%) a uvezeno 114 hilj. hl (povećanje od 27%).

Cene uvoznih mineralnih voda su u porastu u 2020. u odnosu na 2019. godinu, dok su izvozne cene domaćih mineralnih voda u padu. Međutim i dalje je cena uvoznih mineralnih voda na višem nivou u odnosu na cenu domaćih mineralnih voda. Prema strukturi i uvoza i izvoza dominira mineralna negazirana voda, čija je potrošnja duplo veća od gazirane mineralne vode, dodaje se.

Izvor: E kapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Stranci privatizovali naše fabrike mineralnih voda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je od roditelja nasledio zemlju u Žitištu, Zrenjaninac Aleksandar Granić odlučio je da njoj uzgaja beli luk, a znanje sa Mašinskog fakulteta pomoglo mu je da napravi mašine za obradu.

Zadovoljan je prinosom, a i cenom, trenutno je kilogram 350 dinara, a prolećni beli luk ekstra klase dostiže cenu i do 550 dinara.

„Čini mi se da se naši ljudi vraćaju kvalitetu. Odustali su od korišćenja tog uvoznog belog luka, definitivno nema ta svojstva i hemijski sastav koji ima naš beli luk“, kaže Aleksandar Granić, poljoprivrednik iz Žitišta.

Resorno ministarstvo najavljuje da će država ulagati u sisteme za navodnjavanje i obezbediti infrastrukturu, a da je na poljoprivrednicima da to iskoriste i tvrde da će svako ko podnese potpun zahtev za subvenciju dobiti novac.

Granić je rekao da je konkurisao za sistem za navodnjavanje, ali nije dobio subvenciju te su odlučo da o svom trošku uvede sistem za navodnjavanje i nije se pokajao.

Prprodavci uslovljavaju proizvođače

Marinko Pajić koji uzgaja beli luk na pola hektara zemlje u Kleku naglašava da bi organizovani otkup bio od pomoći, jer preprodavci ne bi mogli da uslovljavaju poljoprivrednike i dodaje da se nada da će naći „zajednički jezik“ što se tiče subvencija koje trenutno postoje na nivou pokrajine i republike budući, a nisu pristupačne malim proizvođačima.

Iako je tržište slobodno, stručnjaci naglašavaju da je važno da čuvamo svoje sorte i hibride

„Bez visokih prinosa mi ne možemo biti konkurentni na svetskom tržištu“, kaže prof. Drago Milošević sa Agroekonomskog fakulteta u Čačku.

Uz prave investicije i modernizaciju, povrtarska i voćarska proizvodnja u Srbiji mogla bi da se poveća od četiri do pet puta, a ratarska od dva do tri puta. Toliko su veći prinosi koje postižu Holandija, Nemačka i Francuska, dok Holandija ima četiri puta manje zemlje od Srbije, a od poljoprivrede zarađuje 25 puta više.

Izvor: RTS/Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Domaćeg belog luka nema ali kineskog ima svuda се појављује прво на Biznis i Finansije.