Poljoprivredni fakulteti u Srbiji i drugim zemljama već duži period imaju sve manje studenata. Podaci za Srbiju pokazuju da se od školske 2016/17 do danas, udeo učenika u poljoprivrednim školama u ukupnom broju srednjih škola smanjio sa 6,2 na 4,2 odsto. U istom periodu, broj studenata koji upisuju poljoprivredne fakultete je opao za preko 18.000, pri čemu je taj pad veći na državnim fakultetima. Studenti poljoprivrede i veterine čine tek oko tri odsto ukupnog broja studenata.

Autori najnovijeg istraživanja Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu zaključuju da je jedan od važnih razloga za ovakav trend način na koji najčitaniji mediji prikazuju položaj poljoprivrede u Srbiji. Poljoprivrednici se često prikazuju kao neobrazovani ljudi, zavisni od podrške države, dok se o uspesima retko izveštava. To značajno utiče na stav mladih, koji poljoprivredu većinom doživljavaju kao profesiju u kojoj se jako puno radi za malo novca i kao delatnost kojom ne mogu da obezbede životni standard kao sa nekim drugim poslovima, navodi se u istraživanju.

Ne žele da se bave poljoprivredom na selu

Shodno tome, ne iznenađuju rezultati ankete među studentima agroekonomije na ovom fakultetu. Oni pokazuju da je samo 27% studenata upisalo ovu oblast sa uverenjem da imaju brojne mogućnosti za zapošljavanje nakon diplomiranja. Većina smatra da će se baviti nečim drugim, što potvrđuju i podaci Nacionalne službe za zapošljavanje da u Srbiji ima preko 200 nezaposlenih agroekonomista. Istraživanje ukazuje i na protivurečnost da studenti koji potiču iz poljoprivrednih porodica teže nalaze posao sa fakultetskim obrazovanjem u ovoj struci, u odnosu na one koji dolaze iz nepoljoprivrednih domaćinstava.

Najveći broj, odnosno preko polovine novoupisanih studenata agroekonomije u školskoj 2022/23 potiče iz Beograda, trećina dolazi iz centralne i zapadne Srbije, dok su ostali regioni mnogo manje zastupljeni. Nekoliko godina unazad, devojke čine oko 70 odsto studenata agroekonomije, a većina novoupisanih studenata je prethodno završila neku od stručnih ekonomskih škola ili gimnaziju.

Prema istraživanju, oko 70% studenata dolazi iz nepoljoprivrednih domaćinstava. Zato ne čudi da tek 6,9% studenata agroekonomije planira da nastavi porodični posao u oblasti poljoprivredne proizvodnje, kao i da 43% njih potpuno odbacuje mogućnost da žive i rade na selu.

Чланак Beograđani najbrojniji među studentima poljoprivrede се појављује прво на Biznis i Finansije.

Infostud prenosi reči Nikole Milašinovića, redovnog profesora i rukovodioca Departmana forenzičkog inženjerstva Kriminalističko-policijskog Univerziteta u Beogradu, da je ovo zanimanje sve popularnije među mladima. Milašinović navodi da se za jedno upisno mesto na tom studijskom programu prijavi između tri i četiri kandidata.

“Zanimljiva je i činjenica da poslednjih godina drastično raste interesovanje žena za ovaj posao, pa muškarci trenutno čine tek između 10 i 20 odsto studenata, a devojke između 80 i 90 odsto od ukupnog broja po generaciji. Glavni motiv studenata da završe forenziku je rad u policiji. Tačno je i to da gledanje zanimljivih kriminalističkih serija i filmova, kao i čitanje knjiga, mnogima od njih daje dodatni podstrek da upišu studije na našem departmanu. Većina ima želju da se bavi inspektorskim radom, dok određeni broj hoće da nastavi karijeru i u akademskom okruženju”, kaže profesor Milašinović.

Međutim, serije i filmovi ne moraju nužno biti jedini motiv mladih prilikom opredeljivanja za ovu struku. Postoji mogućnost da veliko interesovanje za nju vlada i zato što je sa njom zagarantovan posao u MUP-u, bar onima koji su završili studije Kriminalističko-policijskog Univerziteta.

Uviđaji traju i po nekoliko dana

Sagovornik Infostuda bi voleo da može da kaže da nema razlike između onoga što gledamo u serijama i onoga što je zaista forenzički posao. Međutim, prema njegovim rečima, u serijama i filmovima je sve ulepšano i olakšano, dok je realan, svakodnevni posao forenzičara mnogo zahtevniji: “Na primer, u zavisnosti od kompleksnosti krivičnog dela, uviđaji mogu da traju od nekoliko sati do nekoliko dana. Nakon toga, mnoge prikupljene tragove je potrebno dodatno analizirati u laboratoriji, što zahteva vreme. A u serijama i filmovima smo viđali da izvršilac krivičnog dela bude identifikovan u svega nekoliko minuta po izvršenom uviđaju”.

Milašinović ističe i da nije jednostavno odgovoriti na pitanje šta tačno radi forenzičar, ali u najkraćem njegov posao je da koristi znanja i primenjenih i fundametalnih nauka da bi prikupio dokaze koji će dovesti do rasvetljavanja nekog krivičnog dela.

“Veći deo javnosti forenzičarima smatra operativne kriminalističke tehničare, koji vrše uviđaj na mestu događaja i čija je uloga da obezbede materijalne tragove koji će rasvetliti krivično delo. Najvažniji zadatak forenzičara i jeste prikupljanje što većeg broja tragova i dokaza sa mesta događaja i informacija na osnovu kojih se postavljaju hipoteze koje povezuju jednu činjenicu s drugom, da bi se stvorila teorija koja objašnjava prirodu krivičnih dela. Ali, forenzičko dokazivanje zločina je složen proces s krajnjim ciljem da se krivično delo dokaže ili opovrgne i pronađu počinioci”, pojašnjava on.

Više o ovome možete pročitati na sajtu Infostuda.

Foto: Alexas_Fotos, Pixabay

Чланак Zašto je forenzika sve popularniji posao? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Biti sudent, na budžetu ili samofinasirajući, danas je čitava investicija, a slobodno se može reći i jedna vrsta luksuza. Nakon četiri godine učenja, u najboljem slučaju, stečena diploma ne predstavlja garanciju za dobru zaradu ili poslovni uspeh, te se postavlja pitanje – ima li ponete uopšte ulagati novac u studiranje?

„Ako uzmemo u proseku da se studira 4-5 godina, za šta u proseku sve te godine školovanja koštaju minimum 4.000 do 5.000 evra (ako niste na budžetu, ako jeste onda manje) i život u Beogradu/Novom Sadu za tih 4-5 godina neka u proseku bude 500 evra po mesecu (renta, hrana, malo izlasci). Dolazimo do grube cifre između 19.000/20.000 i 30.000/35.000 evra koji moraju da potroše vaši roditelji da biste dobili pošteno diplomu. Nemoj da se slepo držite za cifru, ovo je samo okvir“, napisao je mladić na početku objave.

Trošak je i uloženo vreme

Nije isključio ni onaj trošak koji se ne može nadoknaditi – uloženo vreme.

„Na sve to, da ne računamo koliko vas košta emotivni, stres, padanje ispita, ponovne prijave, dokumentacija, jurenje knjiga, skripti, neprespavane noći itd. Da li mislite da se ova investicija isplati pošto na kraju ćete dobiti diplomu kao vizit kartu koja samo treba da vam olakša malo ulaz na mesto tržišta?“, dodao je.

„Ili ipak mislite da za tih 20.000 do 35.000 evra nije logičnije, bolje, lakše da se investira u sebe (kupe se kursevi/edukacije za to što vas zanima da radite i za šta možete da dobijete posao – neka koštaju od 2.000 evra do 10.000 evra ~ može to biti od marketinga pa do plaćene neke prakse da snimate filmove) i za ostali novac da doslovno platite neku diplomu (8.000 evra otprilike cena) ako baš treba roditeljima i da za ostali novac uzmete stan u mestu gde tražite posao i pokrivene troškove koji bi vas koštao oko 6.000 Evra. I potpuno preskočite da ne gubite 4-5 godina života, sav onaj stres, cimanje oko polaganja ispita itd. Da ne pričamo da sa ovom investicijom bi legitimno mogli da pokrenete i privatan posao (pedikir, manikir, frizer, pravljenje zdravih torti, kiropraktika, auto-perionica, fast food itd).Vredi li vam danas ta investicija u koju sad idete ili ne?“, zapitao je na kraju mladić.

Ovo pitanje pokrenuo je lavinu komentara na istoj grupi, a mišljenja idu na dve različite strane – od toga da je studrianje danas „bacanje para“ do toga da ono donosi mnoge benefite koje se ne mere isključivo u novcu.

Studiranje – investicija ili gubljenje vremena i novca?

Isto pitanje Telegraf.rs je postavio i svojim sagovornicima, studentima na osnovnim i master studijama, kao i onima koji su nedavno stekli diplomu.

Aida P. je pre nekoliko godina stekla diplomu Filološkog fakulteta. Kako priča za naš portal, povedena svojim i iskustvima prijatelja, ulaganje novca u sistem obrazovanja kakav trenutno postoji, jeste traćenje vremena i novca.

– Mislim da je studiranje bacanje para u kontekstu u kom živimo. Recimo, ove godine se mali broj studenata upisao na Matematički fakultet u Beogradu, koji važi za jedan od jačih. Takođe, čitala sam i vest da Filološki fakultet upisiuju dovoljni đaci. Naprosto, mislim da je znanje obezvređeno i davati novac na studiranje ovde je pogrešno. Imam kolegu koji je studirao istoriju i na kraju je otišao u inostranstvo razočaran svim onim sa čim se susreo na fakultetu, najpre sa neozbiljnim pristupom i odnosom profesora koji su retko dostupni i uvek morate da ih „vučete za rukav“. Dajete novac, a na kraju imate samo stres i nedostatak zanja – navodi naša sagovirnica.

Ona, pak, dodaje kako je „rad na sebi“ važan segment u životu mladih ljudi, te da ga ni u kom slučaju ne treba zapostaviti.

– Ulaganje u sebe je individualna stvar i ne mora nužno biti akademsko obrazovanje. Neko može da uloži tako što će kupiti stan, završiti zanat ili putovati. Svakako mislim da je to važno, bilo da ste student ili ne, jer sam fakultet ništa ne garantuje.

Nešto drugačijeg stava je studentkinja četvrte godine novinarstva Katarina P, koja objašanjava da za nju studiranje nije samo pitanje novca, već jedna vrsta izgradnje ličnosti.

Samofinansirajući student, ipak, godišnje troši puno novca

– Smatram da novac uložen u obrazovanje nikako ne može biti bačen. U moru kiča, poremećenih vrenosti omladine, koji smatraju da se do uspeha i cilja može doći na lak način bez velikog truda, smatram da je od izuzetne važnosti da nauče da dugogodišnji rad i trud dovode do velikih stvari. Saglasna sam da studentski život ume da bude izuzetno stresan, ali na tome se gradi i zrelost gde uviđamo da ne treba odustati nakon prvog, drugog ili petog „pada“, već biti još uporniji i vredniji. Takođe je istina da novac koji se ulaže u studije i stanovanje u drugom gradu uopšte nije mali, ali tu se postavlja pitanje šta su prioriteti – navodi Katarina.

Ona za Telegraf.rs objašnjava da, kao samofinansirajući student, ipak, godišnje troši puno novca. Nešto više pola miliona dirnara potrebno joj je na godišnjem nivou kako bi pokrila troškove studrianja, stanovanja i života u Beogradu. Ipak, tu sumu samatra dobrom investicijom.

– Nekome nije u cilju da se obogati već da se obrazuje i bude uspešan u svom poslu, bez maštanja da će diploma od njega naparviti milionera, jer vidim da je fokus na tome da se mučiš i studiraš, a na kraju se ne „obogatiš“, dok neko drugi koji je npr. otvorio kozmetički salon zarađuje više od vas. Na kraju, ipak je odluka na vama da li ćete odlučiti da „kupite“ diplomu, što samim tim dovoljno govori o načinu na koji razmišljate ili ćete do nje doći onim težim, ali poštenim putem. Svakako najbolje je da svako odluči za sebe šta smatra da je ispravno i u čemu vidi sebe na daljem planu – navodi Katarina.

Pozicija „između“

Na kraju, na poziciji „između“, nalazi se stav master studentkinje Fakulteta političkih nauka u Beogradu Marije M. Njen položaj je nešto povoljniji, budući da je na budžetu i da nema prevelikih izdataka.

Tokom osnovnih studija, mesečno je trošila oko 200 evra na hranu i izlaske. Kako kaže, ne kaje se zbog resursa uloženih u studiranje, ali razume i alternativne načine edukacije.

– Satram da je formalno obrazovanje važno jer daje dobru osnovu koja kasnije može da se gradi nekim dodatnim kursevima u zavisnosti od interesovanja ljudi. Novac koji sam uložila u fakultet ne smatram bačenim, mada sam uglavnom bila na budžetu i živim u svom stanu, tako da nisam imala velike izdatke. Razumem da je za većinu roditelja u Srbiji, posebno nakon ovih poskupljenja jako teško da se izbore sa svim izdacima koje imaju na mesečnom nivou. Ja sam upisala ono što sam želela i nisam se pokajala zbog toga. Ukoliko volimo ono što radimo, završićemo taj fakultet lakše i to će nam se kasnije kroz posao vratiti – navodi Marija i dodaje:

– Mislim da je ovaj stav oko pokretanja biznisa i neformalnog obrazovanja dobra osnova za osobe koje ne planiraju da upišu fakultet.

Skuplje školarine i život u studentskim domovima

Tokom maja meseca, nekoliko fakulteta podiglo je cenu školarine.

To su Rudarsko-geološki fakultet koji je cenu školarine podigao sa 57.000 na 66.000 dinara, zatim Tehnološko-metalurški (TMF) sa 66.000 na 75.000 dinara i Biološki sa 80.000 na 90.000 dinara.

Preostala dva fakulteta koja su podigla cenu školarina važe za najpopularnije, ali i skuplje, pa je moguće da je na to uticao zakon ponude i potražnje. Tako je Ekonomski podigao cenu školarine od 97.175 do 127.863 dinara, a ranije je iznosila od 92.022 do 121.082 dinara, dok je FON podigao cenu sa 138.000 na 145.500 dinara.

Arhitektonski fakultet i dalje važi za najskuplji, a školarina iznosi koliko i sedam minimalaca u Srbiji.

Podsećamo, smeštaj i ishrana u učeničkim i studentskim domovima od naredne školske godine biće skuplji.

Kako je saopštilo Ministarstvo prosvete, učešće učenika-korisnika u ceni smeštaja i ishrane u ustanovi učeničkog standarda sa trećom „A“ kategorijom do sada je iznosilo 5.358 dinara mesečno, a nakon poskupljenja cena će biti 8.052 dinara.

Studenti u sobama prve kategorije će, umesto dosadašnjih 1.860 dinara mesečno, plaćati 2.790; druge kategorije – umesto 1.430 plaćaće 2.150; treće kategorije – umesto 1.248 plaćaće 1.600, dok će akademci koji stanuju u sobama četvrte kategorije umesto 1.144, ubuduće morati da izdvoje 1.500 dinara mesečno.

Skuplji će biti i pojedinačni obroci u studentskim menzama pa će tako doručak koštati 56 dinara (do sada je bio 40 dinara). Ručak će studenti umesto 72 dinara, plaćati 120 dinara, a večeru 90, umesto sadašnjih 59 dinara.

Studentski krediti i stipendije će, umesto sadašnjih 8.400 dinara, ubuduće iznositi oko 13.000 dinara.

Izvor: Telegraf Biznis

Foto: Pixabay

Чланак Da li je studiranje investicija koja nam je isplativa? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Studentski grad u Beogradu ima retku privilegiju da uvek bude mlad, mereno prosekom godina koje imaju njegovi stanari. Zato ne iznenađuje da baš ova institucija učestvuje u međunarodnom projektu „Oni žive“, koji kroz prikazivanje života mnogobrojnih generacija studenata posle Drugog svetskog rata oslikava i kako su se menjale društvene ideje, vrednosti i politički angažman među mladima tokom prethodnih sedam decenija.

Zahvaljujući prikupljenim fotografijama i audio intervjuima na onlajn platformi Topoteka (topothek.at/en), od 1. decembra ove godine javnost može da se upozna sa onima koji su svih tih godina studirali u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Španiji. Ovaj projekat, koji svedoči da je mladost svake generacije na svoj način bila posebna, realizuje se u okviru programa za kulturu i medije Evropske Unije „Kreativna Evropa“, pod pokroviteljstvom Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Koliko su oni koji su boravili u popularnom beogradskom „Studenjaku“ ostali vezani za taj period svog života pokazuje i podatak da je na adresu Doma kulture Studentski grad (DKSG) stiglo šest puta više fotografija od broja koji je bio uslov za učešće u ovom projektu. Najstarija je iz 1954. godine, maltene iz prvih godina nakon useljenja prvih studenata, kaže za B&F Maida Gruden, urednica likovnog programa DKSG.

Na skoro 680 pristiglih fotografija, neki današnji „novi klinci“ mogu mnogo toga da saznaju o mladosti svojih roditelja, ali i roditelja njihovih roditelja, uključujući i to kako se kroz vreme menjala moda. Dok su studenti iz pedesetih i prve polovine šezdesetih delovali uredno i ozbiljno, generacija koja je posle njih odrastala sa rokenrolom ne samo da se oblačila buntovnički, već je i njihovo celokupno ponašanje bilo slobodnije. Tokom osamdesetih, svako je mogao da bira sopstveni stil, a fotografije pokazuju da se ukus kretao od vrlo maštovitih kreacija do kiča. To je bilo vreme i kada su počele da se brišu granice između ženske i muške mode, objašnjava Gruden.

U tom periodu je, dodaje, promenjen i odnos prema fotografiji kao mediju. One su svesno snimane da zabeleže neki važan trenutak za sećanje, bilo da je reč o proslavi rođendana ili diplome, sve do intime zaljubljenih parova ili uspomena kako je izgledalo druženje sa cimerima.

Solidarnost u oskudici

Audio intervjui koji prate fotografije pokazuju da slika ne govori uvek više od reči. Dok fotografije uglavnom beleže bezbrižne trenutke, intervjui urađeni sa nekadašnjim studentima pokazuju da mladost nije obavezno daleko od briga. Naprotiv, mnogi su zbog finansijske oskudice morali da rade preko studentskih zadruga kako bi mogli da studiraju u Beogradu. „To su uglavnom bila deca radnika i poljoprivrednika iz skoro svih jugoslovenskih republika, kojima je ovo bio prvi susret sa velikim gradom. Ti mladi ljudi su bili veoma solidarni, jer su delili svakodnevicu u sobama sa više kreveta, ali i sopstvene priče o oskudici iz koje su potekli“, priča Gruden.

Jedno od takvih svedočanstava daje Milan Petković iz Kruševca, koji je u „Studenjaku“ boravio od 1974. do 1981. godine: „Postojao je studentski kredit koji je pokrivao troškove stanovanja i ishrane. Cilj svakog studenta je bio da ima markicu za prevoz, bonove za obrok i krevet. Učenje nije bilo problem, svi su učili. Interesantno je reći da krađa tada nije bilo. Mogao si u ormar da ostaviš patike, zlato, pare, cigarete, svašta. Soba je bila prohodna ali nikada krađa nije bilo“.

Petkovićevo iskustvo potvrđuje i da kuća nije tesna kada čeljad nije besna. „Jednom prilikom u mojoj trokrevetnoj sobi je spavalo nas devetoro, od toga troje redovnih studenata a ostalo su bili ilegalci. Ilegalci su inače kolege ili koleginice koji su izgubili godinu a samim tim i pravo na dom, ali su morali povremeno da dolaze u Beograd da polažu ispite ili da odslušaju predavanja. Nije im bilo isplativo da se vraćaju u svoja mesta pa su spavali kod kolega u ‘Studenjaku’. A mi smo ih uvek prihvatali. Naravno, upravnici domova su to znali i tolerisali. Svi su bili solidarni u to vreme“.

Studentski grad nije bio samo mesto učenja, već i rađanja novih ljubavi, prijateljstava, pa i profesionalne saradnje. To ilustruje i priča o ljubavi između jednog Japanca i Srpkinje, koji su postali bračni par Hirojasu i Dragana Honda. Hirojasu je kasnije sa Srpkom Leštarićem, svojim kolegom iz „Studenjaka“, radio prve prevode sa japanskog na srpski jezik na ovim prostorima.

Posle buntovnika stasali pragmatičari

Kada pričaju o osamdesetim godinama prošlog veka, među bivšim stanarima „Studenjaka“ može se osetiti neka vrsta razdraganosti i nostalgije. Međutim, oni koji su devedesetih godina živeli u njemu, imaju drugačija sećanja.

„Životni standard je bio sveden na minimum, građanske slobode surovo su gušene, dok su se psihološka situacija i pritisci graničili sa iracionalnim. Takvi uslovi neminovno su vodili ka buntu i protestima, u kojima su studenti odigrali značajnu ulogu. Ipak, kao u svakom kriznom periodu, i tada se rodio prostor za solidarnost i toleranciju, ali i za neverovatnu kreativnost”, ističe Gruden.

O tome svedoče i studentske akcije kojih se sećamo i danas, kao što su bili ulični performansi o izgradnji Beogradskog zida, poziv Beograđanima da im se automobili pokvare u srcu grada ili da blokiraju ulicu tako što će stalno prelaziti preko pešačkog prelaza. Potonju ideju su nedavno „pozajmili“ i demonstranti u Topoli koji su protestovali protiv Zakona o eksproprijaciji.

Danas je sve manje ovakvih primera. „Nove generacije su veoma pragmatične. O tome svedoči i drastičan pad interesovanja za umetničke i društvene fakultete, dok sve veći broj mladih želi da se bavi informatičkim delatnostima. U vreme kada sam ja upisivala fakultet, sredinom devedesetih godina, konkurencija na umetničkim fakultetima je bila neverovatna, za jedno mesto prijavljivalo se po deset ljudi, dok danas često mesta ostaju i nepopunjena”, komentariše Gruden, koja primećuje da su sada i studentske brige drugačije.

Studente uglavnom ne zanima društvena politika već uglavnom uslovi studiranja. Kulturne i zabavne sadržaje u najvećoj meri pronalaze na internetu, mada istraživanja pokazuju da ih kultura i umetnost sve manje zanimaju. Zato će u narednoj fazi projekta „Oni žive“ umetnici i kustosi pokušati da uključe stanare Studentskog grada u umetničke projekte, najavljuje Maida Gruden.

„Peti blok“ i „integracioni plato“

Razgovori sa bivšim stanarima Studentskog grada su otkrili da je nekada u njegovom parku postojao „peti blok“, koji je bio mesto za sastanke i druženja u vreme kada su blokovi za stanovanje bili podeljeni na ženske i muške. Praksa da studenti sami kreiraju neformalna „arhitektonska rešenja“ zadržala se do danas, pa je sada aktuelan „integracioni plato“, odnosno park u kojem se okupljaju strani studenti i druže sa domaćim.

Marija Dukić

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Чланак Neformalna istorija Studentskog grada: Bilo jednom u Beogradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najviše novca odlazi na smeštaj ako student nije u domu, te na plaćanje školarine, ukoliko nije na budžetu. Od dodatnih (i neizbežnih) troškova su još i hrana, računi, gradski prevoz, udžbenici, ali i troškovi koje odlaze na dokolicu, poput druženja, koje je neizostavan deo studentskog života. Prosečna svota novca koja se izdvaja za četvorogodišnje školovanje u Srbiji kreće se od pola miliona pa sve do 1,5 miliona dinara.

Stipendije koje država daje, obično do 10.000 dinara, najčešće pokrivaju troškove doma, prevoza i menze. Oni koji imaju sreće da su na budžetu i u studentskom domu, od svojih roditelja dobijaju samo novac za džeparac.

Marko Mijić, student četvrte godine inženjerskog menadžmenta Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kaže da njegovi mesečni troškovi studiranja i života u ovom gradu iznose oko 20.000 dinara.

– Po mom mišljenju, najviše novca odlazi na hranu i na druženje s kolegama. Najjeftinija varijanta studiranja košta otprilike mesečno 8.000, ukoliko se uračunaju osnovne stvari koje moraju mesečno da se plate, poput doma i menze. Ako imate neke stipendije, koje često budu od 10.000 do 15.000 dinara mesečno, time mogu da se pokriju svi troškovi i da ostane još nešto sa strane kao džeparac. Najskuplja varijanta iznosi minimum 40.000 dinara, pa naviše, u zavisnosti od toga kakav stan iznajmljujete, gde se hranite i, naravno, da li ste na budžetu ili samofinansirajući student – izjavio je Mijić.

Kako dodaje, studenti se neretko snalaze dopunjavajući svoj budžet radeći poslove preko studentske zadruge, kao konobari u kafićima ili promoteri različitih proizvoda.

Neko se uzda u rad, neko u sreću

Godina studiranja na državnom fakultetu košta od 60.000 do 250.000 dinara, dok je na privatnom fakultetu cena jedne godine od 180.000 do 370.000 dinara. Cene studentskog doma kreću se od 2.000 dinara, u zavisnosti od kategorije sobe, do ekonomskih cena oko 9.000 dinara. Cene stanova u Beogradu i Novom Sadu u proseku iznose od 200 do 250 evra, uz 100 evra za režije. Ovi troškovi se obično dele napola jer studenti najčešće žive po dvoje. U menzi se za obroke izdvaja od 5.000 do 10.000 dinara.

Studiranje u Beogradu košta oko 42.000 dinara za smeštaj i hranu. Novi Sad je nešto povoljniji, te je za život u tom gradu potrebno izdvojiti oko 35.000 dinara mesečno.

– Ćerka mi studira u Novom Sadu i mesečno za njeno školovanje izdvajamo oko 300 evra. Nedeljno za džeparac dobije oko 3.000 do 5.000 dinara, zavisno od toga da li joj treba za knjige ili neke druge fakultetske troškove. Voleli bismo da joj damo više, ali to je naš maksimum. Ona preko leta radi, ide na sezonu ili ostane u Novom Sadu pa konobariše, kako bi skupila novca za neke svoje potrebe i garderobu – rekla je za „Blic“ majka studentkinje, Asja Lazić iz Bačke Palanke.

Brojne ankete pokazuju da u našoj zemlji studenti dosta vremena provode u noćnom provodu, dok su igre na sreću, tiketi i druge igre u kladionici još jedna od aktivnosti na koje odlazi dobar deo novca namenjenog za potrebe studiranja. Većini studenata džeparac koji dobiju obično pokriva osnovni trošak, studiranje i ishranu, zbog toga deo njih pokušava da dođe do dodatnog novca, neko se uzda u rad, neko u sreću.

Skripta umesto knjiga

Godišnja članarina univerzitetskih biblioteka je oko 1.500 dinara, a ostalih oko 2.500. Kopije knjiga koje se kupuju početkom semestra iznose od 4.000 do 7.000 dinara, zavisno od fakulteta. Studenti se dovijaju razmenjujući skripta. Oni koji kupuju knjige moraju da potroše na njih godišnje od 10.000 do 15.000 dinara. Brucoši su, po pravilu, spremniji da izdvajaju novac za nove udžbenike od svojih starijih kolega.

Izvor: Blic

Чланак Koliko košta studiranje za roditelje? се појављује прво на Biznis i Finansije.