Nemački ministar unutrašnjih poslova objavio je da će ove ličnosti biti pod nadzorom “Službe” ponajviše zato što se sumnja da imaju veze sa desničarskim ekstremistima.

Osim saradnje sa ekstremistima, promoterima kršenja mera o suzbijanju širenja zaraze se stavlja na teret i “potkopavanje poverenja u institucije države”, ali i izazvanje opšte opasnosti.

Zbog svega navedenog nova ovlašćenja dozvoljavaju nemačkim obaveštajcima da prikupljaju raznovrsne podatke o ovim osobama i da prate njihove aktivnosti, a po potrebi i da im onemoguće međusobnu komunikaciju.

Ova odluka nemačkih vlasti međutim nije usamljen slučaj. Svuda u svetu države se odlučuju na slične mere, pa je tako i kod nas početkom aprila privredena na saslušanje poznata antivakcinašica Jovana Stojković.

Izvor: thelocal.de

Foto: Pixabay

Чланак Nemački obaveštajci će nadzirati protivnike antiepidemijskih mera се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tristan Horks je austrijski antropolog i futurolog koji ima pomalo nesvakidašnji posao. Radi pri Institutu za budućnost (Zukunftsinstitut), gde prati najvažnije društvene trendove i razvija strategije za suočavanje sa promenama koje iščekuju moderna društva. Antropologija je, kaže, od velike pomoći u tom poslu, jer mu omogućava da bolje razume ljudsko ponašanje: „Humanistički futurizam koji praktikujem, ne bavi se samo tehnologijom već i ljudima i njihovom sposobnošću da se prilagode promenama“. Institut sarađuje sa brojnim kompanijama, jer im ovakva znanja pružaju uvid čak i u to koji tehnološki uređaj će imati „prođu“ na tržištu a koji neće.

B&F: Od čega najviše zavisi sudbina neke tehnologije na tržištu?

Tristan Horks: Pre svega od toga koliko je korisna, potom od dobre reklame, ali i od umeća kompanija da steknu poverenje kupaca. Ipak, danas upotrebljavamo i neke uređaje koji nam nisu zaista potrebni. Hiperprodukcija tehnologije je posledica trke za zaradom, pa kompanije često izbacuju na tržište i rešenja za probleme koji ustvari ne postoje. Zato moraju veštački da ih prave ili da bar stvore privid da ti problemi postoje, što je posao njihovih ogromnih marketinških odeljenja. Ali nekada ni to ne pomaže – dobar primer su pametne naočare koje su na tržište plasirali i Google i Amazon Alexa. Naš institut je, analizirajući stvarne ljudske potrebe, predvideo da ovakve naočare neće zabeležiti veliki uspeh. I zaista, nema ih više.

B&F: Mediji su prepuni prognoza o tome kako će pandemija radikalno promeniti naš način života na duži rok. Da li smo zaista pred takvim zaokretom?

Tristan Horks: U kontekstu društvenih promena pandemija nije donela ništa novo, samo je ubrzala već postojeće trendove: onlajn obrazovanje, rad od kuće, smanjenje potrošnje nepotrebnih stvari… Sve to se već dešavalo, samo ne u ovom obimu. Trenutno, industrija putovanja deluje kao najveći gubitnik ove krize, ali meni se čini da će dugoročno najveću štetu pretrpeti preterani konzumerizam. Ljudi su tokom karantinskih mera shvatili koliko su do tada kupovali nepotrebnih stvari i prestali su to da rade. Zato u budućnosti možemo očekivati okretanje kvalitetu umesto kvantitetu, što bi u neku ruku bio povratak na stare vrednosti, kada smo ređe kupovali stvari jer su nam duže trajale.

B&F: Ali pandemija nije pogodila sve industrije podjednako. Neke tehnološke kompanije su tokom ove krize povećale svoje bogatstvo.

Tristan Horks: One su priča za sebe. Većina njih, iako dolazi iz liberalnih ekonomija, svoj uspeh suštinski zasniva na monopolu. U njihovim delatnostima, delom zahvaljujući i njima samima, nema jake konkurencije. Kakvu konkurenciju ima Amazon? Ako vam je potrebno neko vreme da se setite ko bi uopšte mogao da mu bude konkurencija, onda ona možda i nije tako jaka. Razlog za to je što nema odgovarajuće regulative koja bi na globalnom nivou mogla da spreči ovakvo monopolsko ponašanje.

B&F: Ali kad god se pomene potreba za većom regulacijom njihovog poslovanja, uvek se predočavaju i suprotni argumenti – da su to privatne kompanije koje posluju po principima slobodnog tržišta…

Tristan Horks: Istina. Mi imamo tendenciju da sve sisteme bez kojih je moderan način života postao nezamisliv, poput komunalnih, doživljavamo kao nešto što bi trebalo da bude pod kontrolom države, bilo da se radi o zdravstvu, vodosnabdevanju ili nečemu trećem. Ali retko ko tako gleda na internet, iako je on široko rasprostranjen i služi za različite svrhe – pribavljanje dokumenata, plaćanja, poslovanje, informisanje… I pored toga, ne postoji neki čvrst skup pravila koji bi bolje štitio građane od zloupotreba na internetu.

To ne moraju nužno biti zakoni. Postoji još jedan način da se reguliše funkcionisanje mreže, a to je demokratizacija algoritama. Većina platformi na kojima se ovih dana razmenjuju informacije imaju algoritme o kojima mi znamo jako malo. A upravo preko ovih algoritama nama se ciljano nude određene informacije.

B&F: Da li se to odnosi i na aktuelno bujanje lažnih vesti i teorija zavere?

Tristan Horks: Da. Svedoci smo poplave lažnih vesti koje se sistematski fabrikuju, a da niko zvanično ne reaguje. Aktuelna kriza veoma pogoduje popularnosti lažnih vesti, jer se one zasnivaju na najvećim ljudskim strahovima. S druge strane, one nekome donose korist, zato se to i zove ekonomija privlačenja pažnje.

Društvene mreže možda najbolje ilustruju ovu problematiku. Primera radi, na Fejsbuku takve vesti imaju ogromnu publiku i veliki broj reakcija, što znači da su dobre za privlačenje oglašivača. Zato u ovoj kompaniji radi između 40 i 60 kognitivnih neurologa koji podstiču ljude da se „pecaju“ na sadržaje koji pretenduju da budu popularni, i da ih dalje promovišu.

Ali niko ne može zabraniti Fejsbuku da posluje na taj način. Jedino što možemo da uradimo kao društvo je da evoluiramo, da naučimo da ne nasedamo na takve sadržaje.

B&F: Da li je ova kriza prilika da evoluiramo? Šta smo tokom pandemije naučili o sebi?

Tristan Horks: Tokom karantinskih mera na početku pandemije videli smo izuzetnu solidarnost – ljude ujedinjene u želji da se zajedno izbore protiv ovog virusa. Oni su pomagali jedni drugima, poštovali mere zaštite… Ako iz ove perspektive gledate na to vreme, možete čak osetiti i neku vrstu nostalgije, što je prilično nenormalno.

Međutim sada, tokom drugog zatvaranja, čini se da nemamo više ni živaca ni energije da to prihvatimo spokojno. Ljudi imaju utisak da sve ovo predugo traje, muči ih ekonomska nesigurnost, ali i usamljenost. Posebno mlade. Oni su, prema svim istraživanjima, najusamljenija generacija. To može delovati čudno jer su stalno na pametnim telefonima, umreženi sa celim svetom, ali upravo ova pandemija je pokazala da to jednostavno – nije dovoljno. Kuckanje preko telefona ne može zameniti pravo druženje.

B&F: Koliko su osnovana predviđanja da će upravo današnji mladi, takozvana generacija Z, platiti i najveću cenu ove krize?

Tristan Horks: Kada se govori o generacijama, često se zaboravlja da su od aktuelnih starosnih grupa na planeti najuspešnija generacija bejbi bumeri, kojima društvo, čini mi se, ne pridaje neki značaj. A oni su posle Drugog svetskog rata izgradili svoje zemlje iz temelja i uspeli da postignu životni standard koji je danas nedostižan. Nijedna generacija posle njih nije bila toliko ekonomski uspešna. Mi milenijalci smo nekako uspeli da se održimo iznad vode, da živimo ne bezbrižno kao bumeri, ali bar pristojno, ali čini mi se da oni koji će doći posle nas, generacija Z, nema mnogo šansi.

Primera radi, deca rođena tokom pandemije, takozvani koronijalci, biće spremni za tržište rada onda kada mi primenimo sve lekcije koje smo naučili tokom ove krize. Njih će, dakle, sačekati donekle uređeno društvo.

Međutim, najveći teret ove krize će podneti upravo generacija Z, dakle oni rođeni između 1997. i 2012. godine. Oni će ući na tržište rada u najgorem mogućem trenutku u bližoj istoriji – kada kompanije bankrotiraju ili otpuštaju čak i iskusne radnike koji značajno doprinose poslovanju. Pokušavaće da apliciraju za stipendije, stažiranje ili posao zajedno sa armijom ostalih nezaposlenih koji imaju bogatije radne biografije.

Ipak, njihova prednost u odnosu na starije generacije je digitalna pismenost. Oni su maltene od rođenja umreženi, što bi im mogao biti veliki plus kada se smiri pandemija.

B&F: Koliko će takve egzistencijalne okolnosti uticati na njihove vrednosti? Da li će generacija Z biti motivisana da menja svet na bolje?

Tristan Horks: Mala je verovatnoća za to. Oni su od rođenja izloženi velikim nesigurnostima. Ta generacija je preživela posledice velike ekonomske krize iz 2008. a sada preživljava pandemiju. Generacije rođene u ovako teškim vremenima su obično veoma realistične i ne gaje velike ideale. Dakle, mladi na kojima svet ostaje će biti pragmatični, radiće zato što žele da prežive a ne da bi menjali svet, i neće razmišljati o utopijama.

Bif: Kao futurolog i antropolog, kako vidite našu budućnost kada virus bude poražen? Da li ćemo biti u stanju da se vratimo normalnom životu?

Tristan Horks: Utešno je to što sada kao najveću pretnju doživljavamo teoretičare zavera i ljude koji odbijaju da nose maske, a koji su u relativno malom broju. Pre nekoliko decenija najveća pretnja je bilo nuklearno naoružanje. Kada tako sagledate situaciju, onda ona i ne zvuči toliko loše. Ovo je samo virus i on može i mora biti poražen. Ljudska vrsta je preživela mnoge izazove u svojoj istoriji, pa će preživeti i ovaj. Trenutno neki veoma pametni i obrazovani ljudi privode testiranja vakcina kraju. Vakcinisaćemo se i štititi još neko vreme, a onda će osvanuti dan kada ćemo moći da se zagrlimo bez straha od zaraze. I umeti to da cenimo, nadam se.

Marija Dukić

Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021

Чланак Tristan Horks, futurolog: Virus nas je opomenuo šta je u životu najvažnije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pitate se, nema sumnje, zašto tako mnogo ljudi počinje da veruje u sasvim bizarne pseudonaučne zavere, odbacujući ne samo opšteprihvaćena znanja i naučno dokazane činjenice, nego ponekad i zdrav razum. Za to se mogu pronaći brojna psihološka i sociološka objašnjenja, o čemu je i “Nauka kroz priče” više puta pisala. No, dodatno svetlo na mehanizam i rasprostranjenost današnjih teorija zavere može dati i jedan konkretan, ali ekstreman primer – zapanjujući porast broja sledbenika američkog pokreta poznatog kao QAnon.

Da li ste čuli za ovaj, takozvani Q pokret? Ako i niste, različite varijante njihovih uverenja neizbežno ste već sreli na svom feed-u ili pak tokom neobaveznog ćaskanja sa kolegama. Ova teorija je u SAD postala političko pitanje, a prema više različitih merenja (uglavnom poteklih iz medijskih anketa ili institucija kao što je Institut za strateški dijalog) u Americi trenutno oko 7 odsto stanovništva veruje u QAnon.

Šta je QAnon?

U pitanju je uverenje da dolazi “Oluja” ili pak “Veliko buđenje”, što su nazivi za dan (ili noć) kada će se Amerika zauvek promeniti i kada će u opsežnoj, navodno 20 godina pripremanoj operaciji biti uhapšeno više hiljada “kabalista” kojima, po ovom verovanju, pripadaju istaknuti levičari, šefovi obaveštajne zajednice, zvezde Holivuda, lideri pokreta za ljudska, a posebno rasna, ženska i gej prava.

Centralno verovanje sledbenika QAnon-a podrazumeva da svetom trenutno vlada tajna grupa „pedofilnih kabalista koji obožavaju Satanu i koji kontrolišu lanac trgovine decom”. Q aktivisti veruju da će se sa kabalistima končano obračunati aktuelni američki predsednik Donald Tramp u trenutku koji za to bude povoljan (što se naziva “Olujom”). Pripadnici ovog neformalnog pokreta love štamparske greške u tvitovima predsednika ili kakvim drugim obaćanjima, a potom ih temeljno dešifruju kako bi ustanovili koliko je operacija odmakla i kada će hapšenja početi.

Pokret se pojavio 2017. godine u zapletu koji bi teško prošao i u najjeftinijem romanu. Osoba sa pseudonimom Q koja se predstavljala kao visoki funkcioner u administraciji počela je da ostavlja kriptične poruke o dolazećoj “Oluji”. Priča se potom proširila opskurnim forumima 4chan i 8kun, da bi se potom neprekidno hranila novim maglovitim obraćanjima koje je Q postavljao. Ove Q kapi ili Q mrvice čine ideološku bazu pokreta koji sada obuhvata ogromnu mrežu sajtova, radio stanica i YouTube kanala koje ih tumače, uz prateći niz prodavaca majica, nalepnica, futurističkih grafika i drugih rekvizita koji su brendirani znakom Q, zastavama i akcionim scenama sa američkim predsednikom.

Sve zavere na jednom mestu

Pokret je tokom prethodne dve godine doslovno progutao i ujedinio većinu drugih zajednica teoretičara zavere kakvi su bili poklonici ravne zemlje. Mada utemeljen na bizarnoj agendi, pokret ima tradicionalne osobine apokaliptičnih udruženja koja čekaju neku varijantu biblijskog Sudnjeg dana, ali ga od većine drugih razlikuje otvorenost ka većini, u praksi ka svim drugim teorijama zavere. Q je naime otvorio sve moguće spekulativne teme od ravne zemlje, 5G i cionističke zavere do sumnje u napade 11. septembra, pad dirižabla Hindenburg, potapanje Titanika i ubistvo Kenedija, ali i verovanja u zaveru holivudskih kabalaista-pedofila koji navodno kidnapuju američku decu kako bi iz njihove krvi dobijali adrenohrom, supstancu koja produžava život.

Nedavno istraživanje američkog Instituta za strateški dijalog pokazalo je da sledbenici pokreta (koji u znak raspoznavanja slovom Q brendiraju odeću, kuće i atuomobile) nikada ne veruju u ceo spektar zabluda koje čine QAnon, već se opredeljuju prema svom afinitetu. Uostalom, kodeks pokreta se izuzetno brzo menja i na dnevnom nivou proširuje, bez obzira koliko time postojao kontradiktoran. Većina analitičara koji se bave tradiconalnim pseudonaučnim zajednicama smatra da pokret svoju veličinu i duguje otvorenosti za sve druge “ideje”. U okolnostima pandemije, Q je narastao kao nijedna zabluda pre njega, postajući na izvestan način politička snaga u SAD i važna tema pred predsedničke izbore, ali i potencijalna pretnja bezbednosti.

Aktivizam prerastao u terorizam

Pobornici pokreta su izvršili veći broj nezakonitih akcija tokom prethodne godine, kao što su nasilni protesti, ali i blokade brana ili talačke krize, sa zahtevom da vlasti otkriju listu i datum planiranih hapšenja i da Oluja počne. Kako su ovi incidenti postali sve agresivniji, američka agencija FBI ih je prethodnog meseca stavila na listu terorističkih organizacija. Istovremeno, početkom oktobra američki Kongres je apsolutnom većinom glasova osudio QAnon, dok su mediji analizirali nekolicinu kongresmena koji nisu glasali protiv Q pokreta pitajući se da li oni stoje iza njega. Sumnja da su inspiratori uglavnom pada na krug oko američkog predsednika s obzirom da je on, kao fiktivni vođa Oluje, postao idol pokreta.

Q je, međutim, postao masovan ne samo u Americi – Njujork tajms je nedavno otkrio kako ima sledbenike i među neonacistima u Nemačkoj. No, ako se sam QAnon po svojoj prirodi drži okvira Amerike, ideje i najrazličitije pseudonaučne teorije koje on širi kroz svoju milionsku zajednicu stižu ovih dana u svaki kutak planete. Do širenja takve količine najrazličitijih zabluda, kakvu sadrži QAnon pokret, inače i dolazi zbog velike umreženosti i prirode modernih medija, sadržaja koji je namenjen isključivo proizvodnji klikova i nekim posebno nezgodnim osobinama algoritama na društvenim mrežama.

Danas postoji, naime, tehnološka podloga za intenzivnije širenje teorija zavera nego u prošlosti. Sve do velikog zaokreta početkom 2019. godine, na primer, YouTube algoritam za preporuke video materijala spajao je pojmove kao što su “ravna zemlja”, “čudesni lek” i “9/11“, što je očigledno bilo bazirano na pretpostavci da bi korisnici koji traže jednu zaveru, možda želeti da saznaju i o drugoj, ali je dovelo i do njihove doslovne eksplozije. Šarenoj mešavini kakav je Q ove okolnosti posebno pogoduju.

Kriza kao plodno tlo za teorije zavere

Pošast zavera, a posebno onih koje su pseudonaučne, kao što je negiranje klimatskih promena ili vakcinacije, uvek može bar donekle da se objasni i delovanjem organizovanih grupa i kompanija koje prikriveno finansiraju istaknute skeptike kako bi naudili konkurenciji ili uticali na regulativu (u nekoliko afera se pokazalo da su klimatski skeptici primali velike sume od naftnih i drugih energetskih kompanija). Za QAnon se tako danas otvoreno krive ljudi iz najužeg kruga oko američkog predsednika.

Trenutno, ovo bi se pitanje dodatno moglo objasniti i kolektivnom anksioznošću zbog pandemije koronavirusa, ekonomskim izazovima i osećajem opšte nesigurnosti. Poslednjih meseci ljudi manje veruju inače diskreditovanim zvaničnim izvorima i skloniji se da posežu za odgovorima koji su po prirodi antisistemski. Verovanje u teoriju zavere je, po svojoj prirodi, jedan patološki oblik neprihvatanja sistema. U bizarnom obrtu, QAnon im u zamenu nudi izmišljeno masovno istrebljenje kabalista.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: Tumisu, Pixabay

Чланак QAnon, jedna od najpopularnijih teorija zavere се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čini se da su ovih dana teorije zavere zavladale svetom. Da li se sa širenjem ovog virusa konačno završila era razuma tokom koje je – u poslednjih par stotina godina – čovečanstvo neslućeno napredovalo na svim frontovima? Mračne okolnosti pandemije, opšta nesigurnost i velika količina nepouzdanih informacija, često i notornih laži, otežavaju da se brojne činjenice od značaja za javnost probiju kroz šumu zavera.

Ruka teoretičara zavere, međutim, nije tako duga. Mada svaka teorija zavere može postati opasno oružje u rukama autokrata i manipulatora javnog mnjenja, sredstvo koje će pravdavati dogmu ili podsticati pogrome, ova iracionalna socijalna patologija sama po sebi ne može da mobiliše čitav svet. Mada će razne teorije zavere mnogim ljudima biti zanimljive u odsustvu poverenja u zvanične informacije, što mahom objašnjava njihovu eksploziju na društvenim mrežama tokom pandemije, mali je procenat onih koji im mogu ostati dosledni.

Koliko racionalnih ljudi, uopšte, može da prihvati apsurdna verovanja kako svetom vladaju ljudi-gušteri, da se prikrivaju tragovi NLO, da se masama upravlja ubacivanjem fluora u javne vodovode i da se na ljude utiče prskanjem opasnih supstanci iz aviona (chem trails), pa čak i da su zarazne bolesti poput Kovida-19 izmišljene sa ciljem da se ljudi čipuju?

Većina ljudi sa lakoćom prepoznaje laž

Teorija zavere, bila ona o iluminatima ili o proizvođačima zaštitnih maski, bez ikakvih mistifikacija, uvek kod onog ko u nju veruje podrazumeva izvesnu deluziju, privid, neutemeljeno na racionalnim činjenicama verovanje da postoji tajna urota koja objašnjava neki fenomen (a za koji postoji jednostavnije objašnjenje). Verovanje kako su milioni ljudi najednom počeli u to da veruju i samo ima elemente teorije zavere.

Mada vas to možda brine, većina ljudi sa lakoćom prepoznaje lažna objašnjenja čak i kad nije svesna podataka koji ukazuju na njihovu neistinitost. Svakako neće biti potrebe da detaljno studirate nečiju tvrdnju kako biste proverili da li svetom zaista vlada tajna vlada iluminata, ma koliko se ona širila Tviterom ili tabloidnim medijima. Prepoznaćete je doslovno “po estetici”.

Sama ova informacija u sebi, uglavnom, sadrži “dugme za samouništenje” – ona je previše složena, sa puno nejasnih krajeva i uvek postoje jednostavnija i u skladu sa Okamovom oštricom očiglednija objašnjenja. Na primer, kod zavere o sletanju na Mesec mnogo je jednostavnije objašnjenje da su Armstrong i Oldrin zaista preleteli put od 384.400 kilometara do Zemljinog satelita i nazad, nego da stotine hiljada ljudi pola veka uporno kriju tajnu kako je čitav slučaj režiran u Kjubrikovom studiju (teorije zavere ponekad nude jedan luđi, ali i uzbudljiviji svet od onog u kome živimo).

Uz to, kao što je slučaj i sa drugim pseudonaučnim teorijama, teorije zavere su često neproverljive, odnosno nisu falsifikabilne, kako bi rekao Karl Poper. Ne mogu se staviti na test jer pretenduju na to su “celovite, neosporne istine” gde se nema šta proveravati, dok počivaju na ukrštenim tvrdnjama i prodaji magle – svaki pokušaj da se, na primer, dokaže kako sletanje na Meses nije režirao Stenli Kjubrik postaje novi dokaz da zavera postoji.

Psihološki profil teoretičara zavere

Mada zapravo retko bivaju uspešne, stvarne zavere ponekad zaista menjaju istoriju – dovode na vlast odmetnute generale, omogućuju kakvu lukavu krađu, okončavaju dinastije ili ruše postojeći poredak, pa čak, kao u slučaju Crne ruke, mogu da podstaknu svetski rat.

Međutim, za razliku od zavera, teorije zavere vrlo retko igraju na istorijskoj pozornici. Njihov teatar je skučeniji i za protagoniste se odvija u kamp prikolicama, na opskurnim radio i TV programima, u malotiražnim mistery magazinima i neizbežno, na psihijatriijskim klinikama. Teorije zavere su marginalni društveni fenomen. O tome svedoči čitav niz psiholoških studija koja ukazuju na specifičan profil ljudi koji uopšte mogu da poveruju u zavere.

Ulazak u psihološki svet ljudi koji veruju u teorije zavere je jedan mučni put, opterećen usamljeničkim, nesrećnim životom. U studiji Daniejla Frimana i Ričarda Bentala iz 2017. ustanovljeno je da zagovornici teorija zavera dolaze iz raznih socijalnih sredina i različitih religija, ali da “imaju niži nivo fizičkog i psihološkog blagostanja, češće razmišljaju o samoubistvu, slabije su radno i društveno povezani, imaju manje čvrste emotivne veze, ponekad i teška iskustva iz detinjstva i vrlo će verovatno zadovoljiti neki od kriterijuma mentalnog poremećaja”.

Nešto starija studija Daglasa i Sutona otkrila je zanimljivu vezu po kojoj su oni koji veruju u teorije zavere daleko skloniji da i sami učestvuju u zaverama, kao i da postoji čvrsta korelacija između makijavelističkih pogleda na život i sklonosti u verovanje u teorije zavere. Istraživač sa Univerziteta u Viskonsinu, Dejvid Baron, objavio je čitavu seriju radova kojima je uspeo da klasifikuje povezana verovanja kod ljudi sklonih teorijama zavere – u različitim eksperimentima uspevao da je proceni koliko su skloni “zaverama” na osnovu merenja drugih sklonosti kao što je magijsko verovanje.

Kada teorije zavere mogu postati opasne?

Zašto, uopšte, brinemo o teorijama zavere? Mada je često u javnosti osramoćena teorija zavere je po svojoj prirodi viđena da bude dogma, a ne antidogmatsko mišljenje. To je motiv zbog koga se toliko istražuju teorije zavere, kao i zašto u uslovima pandemije, opšte uznemirenosti i straha, dolazi do inflacije psiholoških studija na ovu temu. Teorije zavere, mada danas sasvim bezazlene, sutra mogu postati mejnstrim ideologija.

Karl Poper u kultnoj knjizi “Otvoreno društvo” još 1945. godine kaže kako teorije zavere postaju ekstremno opasne ako na vlast dođe neko ko i sam veruje u njih. Očigledan je primer vrha Hitlerove NSDAP u kome je većina saradnika vođe Rajha duboko i istinski verovala u cionističku zaveru protiv Nemačke. Naime, po Poperu, ali i čitavom nizu drugih autora, totalitarni sistemi su skloni da svoje postupke odmazde ili progona pravdaju “tajnim zaverama” kao što je bilo čuveno spaljivanje Rajhstaga u Hitlerovoj Nemačkoj, ali i daleko modernije afere kakva se pre nekoliko godina dogodila nakon vojnog puča u Turskoj.

Ma kako današnje komunikacije tome išle u prilog, teroija zavera ipak mora pasti na pogodno političko tlo da bi stvarno postala opasna. Međutim, ona može postati monstruozno oružje totalitarizma kad u vlasti pronađe takav plodan teren.

Totalitarizam, moglo bi se čak reći, raste u senci teorije zavere. Ona klija po opskurnim radio programima, među usamljenicima koji traže reč na tribinama i nikog ne mogu da ugroze, u paskvilama i psimima čitalaca, u beleškama psihoterapeuta. I onda, jednog dana, u mračnom obrtu, postaje ideologija novih pogroma.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: MartinStr, Pixabay

Чланак Koliko je širenje teorija zavere zaista opasno? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pored aktuelne opsesije pitanjem po čemu se pandemija Kovida 19 razlikuje od svega što nas je do sada snašlo, sve je više i procena da će se ovaj vek deliti na vreme pre i posle pohoda „inkognito“ virusa na čovečanstvo. Ipak, ono po čemu „era korone“ nije nimalo originalna u poređenju s prethodnim velikim krizama u ljudskoj istoriji je umnožavanje teorija zavere odakle je virus namerno lansiran i s kojim ciljem. One se šire preko društvenih mreža, ali i mnogih medijskih portala gotovo jednakom brzinom kao i zaraza.

U trenutnoj ponudi „raskrinkavanja“ ko nam je namestio ovo zlo, nadmeću se različite laboratorije i akteri, ali je svim scenarijima zajedničko to da su zlikovci smislili svoje zlodelo u nekom paralelnom, konspirativnom univerzumu, na koji obični smrtnici ne mogu da utiču. Međutim, vinovnici najnovije pošasti, uprkos neverovatnoj moći koju imaju zahvaljujući novim tehnologijama i napretku nauke, samo su kopija brojnih preteča u prošlosti. Bez obzira na različite istorijske okolnosti, povode i glavne negativce – bilo da su to templari, Jevreji, Vatikan, razna tajna društva ili bogati moćnici današnjice i vlade u senci – teorije zavere liče kao jaje jajetu.

Strah i nerazumevanje

Obrazac je uvek isti, objašnjava američki istoričar Ričard Hofštater koji se detaljnije bavio prijemčivošću javnosti za prihvatanje konspirativnih teorija, a posebno fenomenom političke paranoje u Sjedinjenim Državama. Ma ko da čini tajanstvenu zavereničku silu, kaže Hofštater, i koliko god se razlikovale kulture u kojima se ovakve priče „zapate“, plodnost tla uvek određuje jedan te isti sastojak: potreba da se na veoma složena pitanja dobiju što nedvosmisleniji odgovori.

Pesticid koji utiče na bujanje konspirativnog prinosa obavezno je strah od onoga što ne razumemo dovoljno, a koji ima najveće oči u situacijama velikih poremećaja i kriza kao što je i ova u kojoj se trenutno nalazimo.

Interpretacija stvarnih događaja

Ipak, nastojanja da se objasni zašto je javnost toliko sklonija zaverama nego činjenicima – čak i u onim društvima gde građani ne mogu da se vade na to kako je skučenost u razmišljanju posledica autoritarnog sistema i nedostatka proverenih informacija – pokazuju da je i ovo pitanje jedno od onih na koje nema jednostavnih odgovora.

Pre svega, teoretičarima zavere idu na ruku neki stvarni događaji, koji su smišljeni u u tajnosti i u uskoj grupi ljudi koji dele isti interes, piše profesor prava na Harvardu Kes Robert Sanstajn u svom eseju posvećenom konspirativnom razmišljanju. Kao primere navodi političke atentate, te razne informacije koje naknadno procure iz bezbednosnih agencija, od pravljenja nedozvoljenog hemijskog oružja, do krajnje spornih tehnika za slamanje i kontrolu ljudskog uma.

Na kraju, tu su i aktuelni uzbunjivači poput Edvarda Snoudena koji svedoče dokle se stiglo sa zloupotrebom tehnologije radi neovlašćene kontrole građana i o nizu drugih zloupotreba u borbi za globalnu prevlast. Tako se pokaže da su neke operacije smišljane u tajnosti, zaista deo stvarnosti u kojoj živimo.

Đavo s kravatom i podebelim bankarskim računom

A šta tek reći za knjige koje su napisali penzionisani generali ili svetski bankari, za koje po pravilu verujemo da zbog posla koji su obavljali znaju daleko više od običnih smrtnika o tome šta se radi iza kulisa, a kojima je savest naglo proradila kada su otišli sa funkcija. Knjige kao što su „Rat budućnosti“ američkog genarala u penziji Roberta H. Latifa, ili „Kratka istorija budućnosti“ Žaka Atalija, nakadašnjeg predsednika Evropske banke za obnovu i razvoj, svojim sadržajem i predviđanjima nadmašuju i najgore holivudske distopije.

Ipak, niko ovim autorima nije prišio etiketu da su teoretičari zavere. Naprotiv, njihova dela su okićena brojnim hvalospevima da je reč o utemeljenim upozorenjima šta čeka nezrelo čovečanstvo ako konačno ne smogne snage da odarste.

Pa gde je onda granica između mračnih ali utemeljenih upozorenja i teorija koje nemaju veze s mozgom, ali im se mnogi mozgovi dobrovoljno podvrgavaju? Stručnjaci objašnjavaju da je to pre svega način na koji se „filtriraju“ a potom analiziraju informacije, logika kojom se povezuju uzroci i posledice, te da li se pogrešno ili pravilno identifikuju akteri određenog čina.

Konkretnije, jedno je promišljati i vagati činjenice o tome koji su osnovani rizici od zloupotreba u nadmetanju različitih centara moći u današnjem multipolarnom svetu. Nešto sasvim drugo je imati unapred formirane odgovore kako sva zla ovoga sveta potiču iz jednog, dobro skrivenog izvora, odakle se upravlja sudbinom celog čovečanstva.

Samo što u ovo, tehnološko vreme, ta iracionalna logika ne zamišlja oličenje zla sa rogovima i repom, nego je to đavo s kravatom i podebelim bankarskim računom.

Narcisi nesigurni u sebe

Dakle, sve se svodi na sposobnost pojedinca da razluči šta je realnost, a šta izmišljotina koja pretenduje da se poturi kao stvarnost. Šta u tom naporu pojedincu ide, a šta ne ide na ruku? Kristofer Frenč, profesor psihologije na Univerzitetu u Londonu navodi rezultate istraživanja koje je sproveo sa svojim timom, a koji pokazuju da su za teorije zavere prijemčivije osobe sklone rigidnom razmišljanju i crno-beloj slici sveta.

Za njih je sve „između“, što traži preispitivanja i ne pruža konačne odgovore čisto gubljenje vremena, intelektualni napor koji je unapred osuđen na promašaj. Stoga svet tumače isključivo shodno svojim uverenjima i unapred formiranim stavovima o bilo čemu, umesto da svoja uverenja grade na preispitivanju informacija koje su im dostupne.

To su ljudi koji su s jedne strane sumnjičavi prema svemu, nepoverljivi prema drugima i svet pre svega doživljavaju kao sumorno i opasno mesto. S druge strane, takve osobe veruju da su posebne i da ih iz mase izdvaja upravo to što uočavaju smislene obrasce za određena – naizgled teško objašnjiva događanja – tamo gde drugi nisu u stanju da ih primete. One su istovremeno duboko nesigurne u sebe i često imaju potrebu da se vezuju za autoritarne vođe, a u isto vreme gaje nerealno visoko mišljenje o svojim sposobnostima i nastoje da se i same odnose autoritarno prema ljudima koje smatraju slabijima od sebe.

Studija urađena na Univerzitetu „Johan Gutenberg“ u Nemačkoj, takođe je pokazala da je verovanje u teorije zavere veće među ljudima koji žele da se izdvoje iz mase, odnosno smatraju da su daleko iznad drugih i onda kada za to nemaju bilo kakvih osnova u svojim postignućima. Šta više, što su manje uspešni u životu, to su skloniji da drugima „otvaraju oči“ konačnim istinama koje su samo oni i možda još nekolicina odabranih u stanju da razumeju.

Nauka za zbunjivanje

Istraživanja pokazuju i da manjak obrazovanja takođe utiče na sklonost ka teorijama zavere, kao što je pokazala i studija iz 2016. godine objavljena u časopisu „Applied Cognitive Psychology“. Ispostavilo se da osobu koja će poverovati u zaveru najčešće određuju tri osobine: ne veruje u očigledna, činjenična rešenja za složene probleme, oseća da nema moć da kontroliše svoj život i potiče iz niže društvene klase.

Ova teza izneta je i u knjizi „Američka teorija zavere“ u izdanju Oxford University Press iz 2014. godine. Autori pokazuju da je razmišljanje o zaveri prisutnije među ljudima nižeg obrazovanja i socijalnog statusa. Istovremeno, napominju da u vreme sve izraženije nejednakosti i neravnoteže moći u društvu, pitanja „ko ima moć i šta oni rade sa njom kada ne gledamo“, postaju sve važnija za svakog člana društvene zajednice.

Na kraju, u najaktuelnijem slučaju teorija zavere koje su se razmnožile oko porekla korona virusa, ogromnu odgovornost snose naučne institucije. Umesto da budu izvor činjenica i proverenih informacija, one su svojim krajnje protivurečnim izjavama do te mere zbunjivale javnost, da su se pretvorile u najdelotvorniji pesticid za konspirativni prinos u doba korone.

Zorica Žarković

broj 173, maj 2020. 

Foto: pixundfertig, Pixabay

Чланак Zašto su teorije zavere zavodljivije od činjenica? се појављује прво на Biznis i Finansije.