Oni su se u otvorenom pismu obratili urednicima i novinarima domaćih medija sa molbom da promene način na koji informišu javnost o ovom slučaju. U daljem tekstu prenosimo deo njihovog pisma.

Molimo vas da prestanete da nas dodatno razarate svojim izveštavanjem. Svakodnevnim objavljivanjem ”senzacija” ili „ekskluzivnih saznanja“ (koja su najčešće puna neistina ili poluistina), propraćenih fotografijama maloletnog ubice, kao i sažaljivim objavama i nastupima pojedinih medijskih radnika, političara i drugih učesnika u javnom životu postiže se samo to da nas iznova traumatizujete, a u društvu hranite i gajite kult nasilja i zla. Kako se ovakva tragedija nikada više ne bi ponovila, deca i njihov čuvar – žrtve – su ti koje treba da pamti svaki građanin, a ne ubica koji je njihove živote ugasio.

Stoga vas, ne samo kao urednike, već prvenstveno kao ljude, građane i članove ovog ranjenog društva, molimo sledeće: Prvo, pokušajte da se stavite u naš položaj i da se zapitate da li je ova tragedija tema o kojoj treba da razmišljate isključivo kroz broj gledalaca, ”šerova”, ”klikova” ili tiraže bazirane na onome ko je počinio masakr. Drugo, prestanite da objavljujete tekstove i priloge o ubici i njegovoj porodici, kao i izjave čija je svrha bilo kakav oblik relativizacije ili veličanja njegovog zločina. Treće, prestanite da objavljujete bilo kakve fotografije maloletnog ubice i učinite sve što je u vašoj moći da fotografije koje su trenutno dostupne na internet stranicama medijskih kuća u kojima obavljate ključne funkcije budu izbrisane. Takođe zahtevamo da se u bilo kom tekstu ili prilogu o žrtvama ne objavljuju fotografije počinioca zločina ili njegove porodice.

Shvatamo potrebu da pišete o dva nepojmljiva zločina. Zašto onda ne pišete i kroz prizmu tekstova o našoj deci, sa njihovim imenima i fotografijama, sa njihovim talentima, drugarstvima, sa aktivnostima kojih su prepuni njihovi prekratki životi? Zar tekstovi o njihovoj dobroti ljubavi, pameti, radosti, veri, mudrosti, odlučnosti i hrabrosti, neće biti čitani i da li je samo čitanost najvažnija ili je zaštita javnog interesa najvažnija? Zar je toliko teško napraviti portrete ubijenih u Beogradu, Duboni i Malom Orašju, izveštavati o stanju ranjenih, duboko traumatizovanih?

Snažno verujemo da su građani Srbije na strani dobra, a protiv zla, da ih zanimaju priče iz života ubijene dece, njihove dobre duše, vrednosti i talenti koje su razvijali; njihovog čuvara Dragana, koji je činio da se svako dete oseća posebno, njemu omiljeno i važno. Osećamo potrebu i odgovornost da vam prenesemo, kako se mi, roditelji čija su deca ubijena, osećamo svakoga dana, prolazeći pored kioska sa vašim novinama, prateći televizijske programe i društvene mreže. To je nanošenje svakoga dana, svakoga sata, svakoga trena, iznova neopisivog bola. Time kao da se ubistva naše dece iznova događaju i suštinski nikada neće prestati, ako se nastavi ovakvo izveštavanje. Tolika eksploatacija ovog zločina, sa fokusom na ubicu, njegovu porodicu, toliko poluistina i čistih laži, čine da se društvo potpuno isprazni od emocija i mogućnosti istinskog saosećanja, čime se ukidaju pretpostavke za bilo kakav oblik katarze i stvaranja prostora za ozdravljenje.

Konačno, pustite nas da u miru živimo naš bol i tugu i vodimo mukotrpnu bitku pred pravosudnim organima za istinu o smrti naših najvoljenijih; za istinu o smrti koja ih je bezočnim postupkom ubice stigla u školi, na mestu gde je Dragan radio, a naša deca se radovala, igrala i sticala znanja i veštine za uspešan život koji nikada neće imati. Naši životi, životi naših porodica i svih onih koji su voleli naše najmilije, zauvek su uništeni i verujemo da počinilac zločina i njegova porodica ne smeju dobiti niti jedno slovo podrške u javnim glasilima.

Nama naše najvoljenije niko i ništa na ovom svetu ne može da vrati. Međutim, vi, zahvaljujući odgovornim i za društvo jako značajnim funkcijama koje obavljate, svojim delovanjem možete da utičete na to da li će se masakri u OOŠ ”Vladislav Ribnikar” i u Malom Orašju i Duboni ikada ponoviti.

Poštujte naš bol i uslišite naše molbe, ne samo kao urednici ili zaposleni u nekoj kompaniji, već, pre svega, kao ljudi.

Biznis & finansije je ekonomski časopis i bavi se uglavnom ekonomijom i društvenim fenomenima, ali budući da posluje u medijskoj sferi njegovo uredništvo svesno je kakav uticaj na kreiranje javnog mnjenja mogu imati mediji. Iz tog razloga objavio je smernice za novinare o tome kako izveštavati o tragedijama, koje se mogu pronaći na ovom linku.

Foto: David Tomaseti, Unsplash

Чланак Roditelji dece nastradale u Ribnikaru apeluju na medije da ne eksploatišu ovu tragediju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Masovno ubistvo poput onog u vračarskoj osnovnoj školi može biti podstrek za druge potencijalne ubice, posebno ako je javnost svakog minuta bombardovana detaljima sa mesta zločina, fotografijama i opisima ubica, različitim teorijama (iznesenim pre zvaničnih saopštenja) zašto su oni počinili zločine isl. To se zove „efekat zaraze“, piše u radu „Da li medijska pokrivenost masovnih ubistava inspiriše imitatore“, koji je objavio američki Nacionalni centar za istraživanje zdravlja. Ovaj rad bavi se enormnom pažnjom koju u medijima dobijaju ubice, gde se objavljuju njihova imena, fotografije, motivi i životne priče. Američka asocijacija psihologa upozorava da takvu pažnju javnosti priželjkuje većina počinilaca ovako užasnih zločina. Zato se dešava da se posle masovnih ubistava pojavljuju nove ubice, sledbenici, sa namerom da preuzmu deo slave svog prethodnika, najčešće time što će ubiti više ljudi nego on.

Šta mediji treba da rade u ovakvoj situaciji?

Pravi odgovor bi bio – da prenose isključivo one informacije koje su od značaja za javnost, kao i da u danima posle tragedija izveštavaju o njihovim žrtavama a ne o ubicama.

Ukratko, najznačajnije smernice za izveštavanje o ovakvim slučajevima bile bi da se ne objavljuju imena ubica i njihove fotografije (osim ako je u toku potraga za njima pa se mole građani da dojave ako ih vide). Razlog je vrlo jednostavan – tako se potencijalnim imitatorima stavlja do znanja da neće dobiti željenu slavu, što bi moglo da ih obeshrabri u nameri da i oni izvrše zločin. Psiholozi podsećaju da su istraživanja pokazala da je ovakva medijska strategija bila veoma efikasna u slučajevima tinejdžerskih samoubistava. Postoje i istraživanja koja nedvosmisleno zaključuju da kada se smanji broj izveštaja o samoubistvima smanjuje se i broj tinejdžera koji su spremni da dignu ruku na sebe.

Pored toga, medijima se savetuje i da temi masovnih ubistava ne pristupaju senzacionalistički, da ne iznose sve detalje vezane za ubicu i posebno – da ga ne uzdižu na neki izmišljeni pijedastal ni na koji način. Podsećamo, jedan domaći medij je posle tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ objavio velikim slovima da je počinilac „Najsurovije dete masovni ubica u istoriji sveta“ uz napomenu da nijedno dete uzrasta K.K. nikad nije ubilo više ljudi od njega. To je potpuno suprotno savetima psihologa.

Šta mi možemo da uradimo?

Ipak, mediji nisu jedini krivac za slavu koju stiču masovne ubice. Tu su i društvene mreže, a u društvima poput srpskog i celokupna javnost. Naravno, većina ljudi neće se povesti primerom masovnih ubica, ali ne treba zaboraviti da postoje i oni koji osećaju neku vrstu nepravde ili gaje ljutnju koju nemaju gde da ispolje. Kako će ispoljiti tu ljutnju zavisi od više razloga, ali i od društvenih okolnosti.

Ovde treba imati u vidu i koliko je u našem društvu normalizovano nasilje, počev od nekažnjavanja medijski eksponiranih nedela poput vezivanja i zatvaranja u šupu običnih prolaznika u noći kada su „momci u fantomkama“ rušili Savamalu, pokazivanja fotografija ubijenih i samlevenih ljudi u udarnom terminu na televiziji i to od strane državnog vrha, preko rijaliti programa u kojima se ljudi uživo biju i psuju, pa sve do činjenice da poznati kriminalac ima svoju emisiju na televiziji koja se zove „Bajke iz podzemlja“. Istina, sve ovo smo mogli videti u nekom filmu, ali za film bar znamo da je plod nečije mašte, a ovo je stvarnost. Ovde se radi o ljudima koji žive među nama, godinama čine nedela, i prolaze nekažnjeno.

U takvoj situaciji, najmanje što nam je potrebno su mediji koji se utrkuju ko će pre objaviti što skandalozniji i krvaviji podatak o nekom ubistvu. Njihovo opravdanje je borba za klikove koji im donose zaradu. Kako kažu, to za njih znači opstanak.

Ali, ko klikće na sve te senzacionalističke sadržaje? Mi. Konstantno govorimo da želimo bolje medije i bolje društvo, ali nismo se potrudili da ih oblikujemo po meri čovečnosti, ubeđeni da to nije naš posao. No, to može biti naš posao. I naš podvig. Mi možemo poboljšati situaciju tako što nećemo posvećivati pažnju sadržajima koje ne bi trebalo prenositi. U situaciji koja nam izgleda zastrašujuće beznadežno, u kojoj se svi osećamo potpuno bespomoćno, deo moći, ali i odgovornosti, leži i u našim rukama. Iskoristimo to.

Foto: Camilo Jimenez, Unsplash

Чланак Kako izveštavati o tragedijama poput masovnih ubistava u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.