“Rok od 24 meseca se broji u odnosu na zaposleno lice. Dakle, promene opisa poslova kod istog zaposlenog, pravljenje više uzastopnih ugovora, pravljenje prekida između ugovora… ništa od navedenog ne utiče na sledeće pravilo: sa jednim licem nije moguće zasnovati radni odnos na određeno vreme koji bi trajao duže od 24 meseca. Rok od 24 meseca se vezuje za ličnost zaposlenog i ne može da traje duže, osim u slučaju izuzetaka koje ćemo navesti u nastavku teksta”, piše on i dodaje da se u slučaju prekida između dva angažovanja koji traje kraće od 30 dana i sam prekid računa u rok od 24 meseca.

Prema tome, nakon proteka roka od ukupno 24 meseca radnog odnosa na određeno vreme sa jednim zaposlenim poslodavac može da bira između dve opcije – prestanak radnog odnosa ili zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, piše ovaj pravnik i napominje da posle isteka ovog roka nije moguć novi ugovor o radu na određeno vreme sa istim zaposlenim samo zato što je napravljen prekid duži od 30 dana ili po osnovu toga što mu je promenjen opis poslova.

U kojim situacijama ugovor na određeno vreme može da traje duže od dve godine?

Zakon jasno propisuje u kojim slučajevima je moguće produžiti “ugovor na određeno”:

• Ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka na posao: primenjuje se kada je poznato da će određeno zaposleno lice biti odsutno sa rada neko vreme (npr zbog porodiljskog odsustva, obavljanja javne funkcije, dužeg bolovanja i sl.). Lice koje se angažuje kao zamena odsutnog radnika, radiće sve do povratka odsutnog zaposlenog na rad (npr prestanak bolovanja), ma koliko to dugo trajalo.
• Za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta. Ukoliko je ugovor o radu na određeno vreme zaključen sa određenim licem radi njegovog angažovanja na projektu koji je vremenski ograničen, moguće je potpisati ugovor o radu na određeno koji će trajati sve do završetka projekta, čak i ako rad na projektu traje duže od 24 meseca.
• Sa stranim državljaninom, na osnovu dozvole za rad u skladu sa zakonom. Ovaj ugovor može da traje sve do isteka roka na koji je izdata dozvola za rad u Republici Srbiji, pa I aduže od 24 meseca.
• Za rad na poslovima kod novoosnovanog poslodavca čiji upis u registar kod nadležnog organa u momentu zaključenja ugovora o radu nije stariji od jedne godine, na vreme čije ukupno trajanje nije duže od 36 meseci. Novoosnovani poslodavci samo u prvih godinu dana od dana registracije imaju mogućnost da sa istim zaposlenim zaključe jedan ili više ugovora o radu na određeno vreme na osnovu kojih radni odnos na određeno vreme može da traje i do 36 meseci.

Sa nezaposlenim licem kojem do ispunjavanja jednog od uslova za starosnu penziju nedostaje najviše 5 godina penzijskog staža, ugovor o radu na određeno vreme može biti zaključen do ispunjenja uslova za penziju i na period duži od 24 meseca, ali najviše na period od 5 godina.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Infostud

Foto: Pixabay

Чланак Koliko poslodavac može da produžava ugovor na određeno vreme? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Advokatica Ninoslava Vasić iz Leskovca, koja je zastupala oštećene radnike u sudskim postupcima, za Infobiz je govorila o nepoštenoj praksi poslodavaca i kršenju zakona o radu. „Svi mi znamo da možemo kod jednog poslodavca, na jednom radnom mestu, da radimo najduže dve godine na određeno vreme i da nakon toga imamo pravo da tražimo preobražaj radnog odnosa na neodređeno vreme. Ali, to u praksi – nije tako“, kaže gošća Infobiza.

Sve više i ugovora o privremeno povremenim poslovima (PPP)

Ninoslava Vasić ističe da, prema njenom iskustvu, radnicima se menjaju ugovori o radu na određeno vreme tako što se prebacuju s jednog radnog mesta na drugo – i oni posle dve godine ne dobijaju ugovor o radu na neodređeno, već nastavljaju da rade kao i do tada.

„Preduslov da bi kod ugovora na određeno došlo do preobražaja na ugovor na neodređeno vreme je da jedna osoba obavlja iste poslove na jednom radnom mestu, kod istog poslodavca, duže od dve godine. Tada ugovor na određeno mora da se preobrazi u ugovor na neodređeno“, navodi Ninoslava Vasić.

Poslodavci to, međutim – izbegavaju i rešavaju tako što radnicima uručuju nove ugovore na određeno vreme radi obavljanja – različitih poslova.

„Primećujem da je sve više i ugovora o privremeno povremenim poslovima (PPP). Radnici sa takvim ugovorima nemaju status zaposlenih , angažovani su maksimalno 120 dana za privremene poslove za kojima poslodavac ima potrebe“, navodi gošća Infobiza.

Institut ugovora o PPP se, kaže Vasić – zloupotrebljava.

„Toga je sve više u lokalnim samoupravama i kod javnih preduzeća. Kod njih je u poslednjih desetak godina to mehanizam zloupotrebe od strane vlasti – oni često radnicima uručuju te ugovore o PPP, pa ih menjaju, radnike prebacuju na drugo radno mesto, drže ih u šaci radi agitovanja za vladajuću stranku i prikupljanja sigurnih glasova. Takvih je lica za teritoriju Leskovca sve više u poslednje vreme“, navodi gošća N1.

Kada je reč o pokretanju sudskog postupka protiv poslodavaca – ovi radnici se plaše da će snositi posledice. Uz to, dodaje, u tom postupku su im potrebni i svedoci, a retko ko se od kolega, kaže – usuđuje da svedoči.

Izvor: N1

Foto; Pixabay

Чланак Na određeno vreme radi pola miliona radnika u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Autori publikacije „Radnici drugog reda: nestandardni rad u Srbiji“ navode da je udeo radnika na neodređeno među zaposlenima u padu sa 88,5 odsto 2010. godine na 81,4 odsto 2014. godine na oko 77 odsto, koliko iznosi protekle tri godine.

Udeo rada na određeno u ukupnoj zaposlenosti povećao se tri puta u proteklih 10 godina, sa 5,9 odsto 2010. godine na oko 14,1 odsto 2019. godine. Dok se 2010. godine 11,4 odsto zaposlenih radnika nalazilo u prekarnim formama – na određeno, sezonski i privremeno, njihov udeo se do 2019. godine popeo na 22,5 odsto.

Najčešći oblici nesigurnog rada su onaj najmanje nestandardni, odnosno rad po ugovoru na određeno, kao i onaj najnestandardniji, to jest „rad na crno“.

Što se neformalnog rada tiče, on je u Srbiji i dalje veoma prisutan pa tako gotovo petina svih zaposlenih radi na crno. Još jedna od brojčano najznačajnijih kategorija su radnici za sopstveni račun, odnosno samostalni delatnici bez zaposlenih, kojih je negde oko pola miliona, pokazuje istraživanje Platforme.

Odgovornost za ovakvu situaciju najvećim delom snosi upravo država koja je izmenama i usvajanjem novih propisa poslednih decenija značajno doprinela eroziji radničkih prava i radne sigurnosti.

Zakoni koji regulišu ovu oblast u većoj meri idu na ruku poslodavcima, a ne radnicima, i na ovaj način legalizuju nesigurne oblike rada, navodi se u saopštenju.

Izvor: FoNet

Foto: Pixabay

Чланак Radnici drugog reda се појављује прво на Biznis i Finansije.