Kako piše Startit, postizanje product-market fita (PMF) moglo bi se najjednostavnije opisati kao proces pravljenja proizvoda tako da on bude uspešan — da vama generiše profit dok korisnicima pruža vrednost. Neki bi rekli, pravljenje onoga što ljudi žele.

Međutim, iako je ovakvo objašnjenje jednostavno i intuitivno razumljivo, product-market fit je mnogo teže postići nego što se to čini na prvi pogled.

Iako postoje stotine smernica kako na najbolji način napraviti novi proizvod, naći dobro tržište i privući korisnike, upravo na primeru startapa možemo videti da većina propada upravo zbog nedostatka dovoljno dobrog i dovoljno brzo napravljenog PMF-a.

Pregledom priča uspešnih kompanija koje su postigle product-market fit, postaje jasno da su mnoge mesecima ili godinama iterirale pre nego što su uspele da ga postignu. Postizanje cilja je imalo različite vidove i različitu brzinu, u zavisnosti od toga koliko je bilo veliko tržište na kom su poslovali, i koliko je proizvod dobro zadovoljavao potrebe korisnika.

Kako meriti PMF?

Pored eksponencijalnog organskog rasta koji je dovoljno jasna pojava, u praksi se za merenje PMF-a mogu koristiti najrazličitija merila: od prepoznavanja uzbuđenja povodom najavljenog proizvoda i prepoznavanja jake potrebe kod potencijalnih klijenata, preko analitike na veb sajtovima i merenja zadržavanja na stranici ili beleženjem načina korišćenja itd.

Pored toga, za rast startapa može biti značajan i trošak akvizicije novih korisnika, interesovanje potencijalnih klijenata u procesu customer discovery-ja. Potreba korisnika može se opaziti i time što korisnici koriste proizvod koji još ne funkcioniše kako treba, ili koji bi bili razočarani kada bi postao nedostupan.

Pobrojani slučajevi ukazuju na to koliko PMF drugačije može da izgleda u zavisnosti od tržišta, startapa, ideje, industrije, i mnogih drugih faktora. Uprkos svim tim varijablama, product-market fit prepoznaje se u svim uspešnim poslovnim poduhvatima, što poznavanje tehnika i pristupa za njegovo otkrivanje čini jednom od najvažnijih stavki u pravljenju i osmišljavanju proizvoda.

Više o ovome možete pročitati na sajtu Startita

Foto: Jungwoo Hong, Unsplash

Чланак Šta je „product market fit“? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Udruženje poslovnih žena Srbije će večeras u 21 čas po četrnaesti put dodeliti nagradu Cvet uspeha za ženu zmaja najboljim preduzetnicama u Srbiji.

Publika manifestaciju može pratiti putem live striminga, preko YouTube kanala Udruženja. Usled izmenjenih uslova funkcionisanja koje je donela pandemija COVID-19, manifestacija se organizuje uz učešće organizatora i kandidatkinja u kontrolisanim uslovima velikog studija i primenu maksimalnih mera zaštite, a publika će događaj moći direktno da prati preko linka https://youtu.be/2kbSepjkuF8

Na ovaj način se omogućava prisustvo znatno većeg broja gledalaca nego ranijih godina, uključujući i one iz regiona i šire.

Чланак Večeras je svečana dodela priznanja „Cvet uspeha za ženu zmaja“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poređenja u razvojnom putu vrhunskih sportista, šahovskih velemajstora, naučnika u različitim oblastima, programera i onih koji su kasnije osnovali najpoznatije tehnološke gigante pokazuju da su svi oni još od rane mladosti radili mnogo više od drugih u oblasti koja ih je učinila natprosečno uspešnima. Konkretno, već do dvadesete godine imali su „karijeru“ od približno deset hiljada sati rada kako bi usavršili svoj talenat.

Ovo pravilo se naročito potvrdilo u oblasti za koju mnogi veruju kako je urođeni talenat neprikosnoveni vodič ka uspehu – u umetnosti, piše poznati naučni novinar Malkom Gledvel u svojoj knjizi „Natprosečni“.

Kako se postiže uspeh?

Jedno od najpoznatijih istraživanja o ovoj problematici sproveo je devedesetih godina prošlog veka psiholog Anders Erikson, sa dvojicom kolega sa elitne muzičke akademije u Berlinu. Uz pomoć profesora sa akademije podelili su studente sa odseka za violinu u tri grupe.

U prvu su svrstali buduće zvezde, studente sa potencijalom da postanu solisti svetske klase. Drugu grupu su činili oni koje su profesori ocenili kao „solidne“. U trećoj su bili studenti za koje su procenili da najverovatnije neće nikada nastupati na koncertima, sa perspektivom da predaju muzičko obrazovanje u nekoj državnoj školi.

Studentima u svim grupama su postavili isto pitanje: koliko su vežbali od trenutka kada su violinu prvi put uzeli u ruke?

Magična brojka

Ispostavilo se da su svi ispitanici počeli da sviraju u istom uzrastu, kada im je bilo oko pet godina. Prvih nekoliko godina vežbali su približno isto – dva do tri sata nedeljno. Ali u uzrastu od osam godina počele su da se pojavljuju prve ozbiljne razlike.

Najbolji studenti u klasi su već do devete godine vežbali šest sati nedeljno, a potom sve više da bi u dvadesetoj vežbali i preko trideset sati nedeljno. Šta više, vrhunski izvođači su u tim godinama dostigli „kvotu“ od deset hiljada sati vežbe. Prosečni studenti su do tog doba dostigli osam hiljada sati, a oni kojima su profesori predviđali da će predavati muzičko obrazovanje u školama imali su iza sebe tek četiri hiljade sati vežbe.

Erikson i njegove kolege zatim su uporedili pijaniste amatere sa profesionalnim pijanistima. Došli su do istog zaključka. Amateri u detinjstvu nikada nisu vežbali duže od tri sata nedeljno, a do dvadesete godine njihov rad je „nakupio“ oko dve hiljade sati. S druge strane, profesionalci su od detinjstva stalno povećavali trajanje vežbi, da bi u dvadesetoj godini, kao i violinisti, dostigli tih „magičnih“ deset hiljada sati.

Ne mnogo, već mnogo, mnogo više

U Eriksonovoj studiji zapanjujuće je to što ni on ni njegove kolege nisu mogli da pronađu neki urođeni talenat koji je toliki da je muzičaru obezbedio da „bez po muke“ ostvari vrhunsku karijeru, vežbajući samo deo vremena koje su njegove kolege mukotrpno, iz dana u dan, posvećivale usavršavanju. Nisu, međutim, otkrili ni „štrebera“, nekog koji nije posedovao mnogo talenta, ali je taj nedostatak uspeo da nadomesti manijačkim radom i upornošću.

Njihovo istraživanje ukazuje na to da kada muzičar po svojim sposobnostima sazre za vrhunsku muzičku školu, njegovo dalje napredovanje zavisi jedino od uloženog rada. Međutim, oni koji su dospeli na sam vrh, ne rade samo više od drugih. Ne rade čak ni mnogo više. Oni rade mnogo, mnogo više.

Detaljnija istraživanja pokazuju da je ovo pravilo važilo i za one koje je istorija ovenčala slavom „čuda od deteta“, kao što se verovalo za Mocarta, jednog od najslavnijih kompozitora u muzičkoj istoriji, za koga se tvrdi da je počeo da komponuje već u šestoj godini.

Međutim, kako se ističe u knjizi „Objašnjeni genije“ psihologa Majkla Haua, „prema standardima zrelih kompozitora, Mocartova rana dela se ne odlikuju posebnim kvalitetom. Te ranije komade verovatno je napisao njegov otac, pa su posle doterivani. Mocart je mnoge kompozicije napisao u detinjstvu, ali prvi koncert koji se danas smatra remek delom, komponovao je tek kada je imao 21 godinu i iza sebe na hiljade i hiljade sati rada i muzičkog staža“.

Muzički kritičar Herold Šenberg je još radikalniji u odnosu na standardni „mit o Mocartu“, sa tvrdnjom da se muzičko čudo od deteta ustvari kasno razvilo, jer je tek u dvadeset i nekoj godini svoje karijere kompozitora napisao svoje najveće delo.

Kako su Bitlsi postali Bitlsi

Ipak, možda je još zanimljiviji jedan drugi primer, ne samo zato što nam je istorijski bliži, već i stoga što se odnosi na muziku koja se u široj javnosti nikako ne povezuje sa samodisciplinom i mukotrpnim radom. Naprotiv, ona je sinonim za bunt, rušenje ustaljenih vrednosti, razuzdanost u upražnjavanju seksa, alkohola i opijata, pa i za anarhiju. Naravno, reč je o rok muzici, a primer su „Bitlsi“, britanska rok grupa koja uprkos različitim ukusima i mišljenjima, i danas vodi na prestižnim listama najuspešnijih u istoriji rok muzike.

Kao presudan momenat u karijeri četvorice muzičara, Džona Lenona, Pola Makartnija, Džordža Harisona i Ringo Stara, smatra se njihov nastup u Sjedinjenim Državama 1964. godine, gde su pokrenuli takozvanu „britansku invaziju“ na američku muzičku scenu i nizali hitove koji su se jako razlikovali od dotadašnje popularne muzike.

Ali ono što je, prema istraživačima, ali i prema kasnijim izjavama Džona Lenona, bilo presudno da od talentovanih amatera postanu vrhunski i najslavniji profesionalci svog vremena bila je „tezga“ po striptiz barovima u Hamburgu, još u vreme kada su bili neafirmisana rok grupa srednjoškolaca.

Od izrabljujuće tezge do svetskog vrha

Kada su „Bitlsi“ 1960. godine preko niza slučajnih poznanstava dobili ponudu da sviraju u klubovima u Hamburgu, njima se to činilo kao san – ne zbog oskudne zarade, već zbog očekivanja da će biti seksa i alkohola u izobilju. Ali za razliku od Liverpula, gde su imali jednočasovne nastupe i svirali samo svoje najveće hitove, odnosno uvek jedne iste pesme, u Hambrgu su nastupi u klubovima trajali prosečno osam sati, sedam dana u nedelji.

Osim što su morali da obogate repertoar i da pored sopstvenih sviraju obrade mnogih drugih rok, ali džez izvođača, kao stranci su bili prinuđeni da se trude i dokazuju daleko više od domaćih grupa.

U periodu od 1960. do 1962. godine, „Bitlsi“ su pet puta gostovali u Hamburgu. Tokom prvog boravka svirali su 106 noći, pet i više sati po nastupu. Tokom drugog gostovanja svirali su 92 puta. Kad su tamo otišli treći put, nastupali su 48 puta, odnosno svirali su ukupno 172 sata. Poslednja dva „hamburška aranžmana“ dodala su tome još 90 sati. Kada se sve sabere, svirali su 270 noći u roku od samo godinu i po dana. Do 1964. godine, kada su postigli svoj prvi ozbiljan uspeh, prema gruboj proceni nastupali su uživo oko 1.200 sati, što ne uključuje vreme provedeno u vežbanju mimo scenskih nastupa. Danas većina bendova ni u celoj svojoj karijeri ne odsvira toliko sati, ističe Gledvel u svojoj analizi.

Šta je Hamburg značio za uzlet „Bitlsa“ na svetski vrh opisuje i Filip Norman, autor knjige „Shout!“ o uspehu četvorke iz Liverpula. „Kada su otišli u Hamburg, na sceni nisu bili ništa posebno. Nimalo nisu bili disciplinovani, niti tehnički naročito kvalitetni. Međutim, posle svirki u Hamburgu, zvučali su kao niko do tada. Tamo su izgradili svoj pravi muzički identitet. Tamo su postali ono što će ih zauvek izdvojiti od svih drugih“.

Maja Đurić

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Natprosečno uspešni – odnos talenta i rada: Pravilo „deset hiljada sati“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Beskućnik koji je postao broker? To ima samo u filmu. Tačno, ali u filmu koji je snimljen po istinitoj priči. Nakadašnji beskućnik a sada uspešan američki poslovni čovek Kris Gardner, glavni je junak filma „U potrazi za srećom“, u kome njegov lik glumi Vil Smit.

Gardner je odrastao u siromašnoj porodici i uprkos želji da stekne visoko obrazovanje u tome nije uspeo. U vojsci se upoznao sa osnovnim medicinskim znanjima i jedno vreme je radio kao prodavac medicinske opreme. Nije bio naročito uspešan, a zbog nemaštine ali i sklonosti neverstvu, napustila ga je supruga i ostavila mu da se stara o sinu koji je tek izašao iz pelena.

Kada je upoznao jednog uspešnog brokera, to je je bila prekretnica u Gardnerovom životu – dao je otkaz na mesto prodavca i počeo da se obrazuje u oblasti finansija. U međuvremenu, bez prihoda a sa nagomilanim dugovima, ostao je i bez krova nad glavom. Srećom, San Francisko je imao sklonište za beskućnike u kojem je povremeno „odsedao“ s detetom. Spavali su i na ulici, na podovima javnih toaleta ili u parkovima, a hranili se u narodnim kuhinjama.

Kako preokrenuti svoj život

Uprkos svom teškom i nesigurnom načinu života, Gardner se prijavio i dobio posao u jednoj brokerskoj kompaniji. Kao početnik, zarađivao je veoma malo, ali dovoljno da obezbedi sinu boravak u jaslicama dok je on na poslu. Bio je željan da nauči što više i da ostavi dobar utisak na poslodavca. Zato nikome od kolega nije pominjao kako živi, niti je iko to mogao da nasluti. Na posao je dolazio pristojno obučen, jer je, dok je boravio na ulici, stalno sa sobom vukao poslovna odela.

Što je više učio o brokerskom poslu, to je bolje zarađivao, pa je napokon iznajmio stan. Potom je osnovao sopstvenu brokersku firmu, u kojoj je u početku imao samo jedan sto. U naredne dve decenije, njegova firma se toliko razvila da je prodao mali udeo za multimilonski iznos, pa Kris Gardner sada „teži“ 70 miliona dolara. Osim što je i dalje izvršni direktor kompanije „Gardner Rich & co“, on je i poznati motivacioni govornik i filantrop.

Kad glumac ne mora mnogo da glumi

Zanimljivo je da je i glumac Vil Smit, koji je u filmu „U potrazi za srećom“ glumio brokera iz skloništa za beskućnike Krisa Gardnera, na početku svoje karijere takođe bankrotirao. On je 1985. sa reperom DJ Džezi Džefom izdao album koji se toliko dobro prodavao da je preko noći postao milioner. Uživao je u blagodetima uspeha kupujući skupocene automobile i brendiranu odeću. Međutim, zaboravio je na jednu od dve sigurne stvari sa kojom svaki Amerikanac mora da se suoči – na porez. Poreska služba je izračunala da joj duguje 2,8 miliona dolara. Deo je platio novcem koji mu je preostao, a deo imovine su mu zaplenili, tako da se Smit opet našao na početku. Srećom, dobio je ulogu u poznatoj seriji „Princ sa Bel-Era“, a nakon toga su usledili brojni angažmani.

Uspešni i u neuspehu

Uprkos svim manama koje se u poslednje vreme stalno ističu u ostatku sveta, Americi se mora priznati da je retko gde toliko primera ljudi koji su izgubili sve i uspeli ponovo da se uzdignu. Čak i do mesta predsednika države.

Abraham Linkoln, jedan od najuglednijih američkih predsednika, ostao je bez prebijene pare kada je propao posao koji je pokrenuo sa poslovnim partnerom. Otkupili su uz pomoć kredita nekoliko prodavnica sa idejom da razviju posao, ali nisu uspeli. Kada je partner preminuo, Linkoln je ostao u dugovima koje je otplaćivao godinama. Shvativši da nije talentovan za trgovinu, usredsredio se na politiku a ostalo je istorija. Mada, ima neke veze i sa sadašnjicom, jer je trenutno na čelu Amerike – šestrostruki povratnik iz bankrota.

Još jedan „američki spasilac“ ali u drugačijem smislu, a koji je prethodno bankrotirao je Bil Bartman. Devedesetih je imao veoma uspešnu kompaniju za naplatu potraživanja, čija vrednost se merila u miljiardama dolara. Ali propao je kada je njegov saradnik osuđen za prevaru. On sam je oslobođen krivice za bilo kakve finansijske malverzacije. Nastavio je da radi u drugim firmama. Naknadno je stekao slavu kada je 2009. godine, u jeku finansijske krize, izdao knjigu „Spasavanje bogatih”, koja je postala bestseler na Amazonu.

Bartman je, nedugo zatim, ponovo otvorio preduzeće za naplatu potraživanja. Strategija koju je razvio u tom poslu donela mu je, osim novih miliona, i brojne nagrade i medijsku slavu.

Žena od uticaja

Za razliku od Bartmana, svetska finansijska kriza pre nešto više od deset godina je „zavila u crno“ porodičnu firmu za prodaju građevinskog materijala „84 Lumber“, koja postoji skoro 70 godina. Ovaj porodični posao preuzela je devedesetih od svog oca Megi Hardi Noks. Iako se njen otac prilično rasipnički ponašao i više poslovao na osnovu intuicije nego što je istraživao tržište, porodični lanac je narastao na čak 500 prodavnica.

Kada je 2008. izbila kriza i vrlo brzo „obezglavila“ građevinski sektor, prihodi kompanije „84 Lumber“ pali su sa 3,92 milijarde dolara 2006. na 1,42 milijarde tokom narednih pet godina. Firma je bila prinuđena da zatvori polovinu svojih objekata i otpusti dve trećine zaposlenih. Uprkos pritiscima da proglasi bankrot, Megi Hardi Noks nije htela to da uradi. Uložila je u spasavanje porodičnog preduzeća sve što je imala, uključujući i svoj nakit.

Uspela je da restruktuira fimu i da nastavi posao kada se građevinski sektor oporavio. Danas je Medi Hardi Noks opet milijarderka, a ove godine je u Pitsburgu ponela i nagradu „Žena od uticaja“.

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay

Чланак Život i oporavak posle bankrota: Blato u zlatu i zlato u blatu се појављује прво на Biznis i Finansije.