Od 1970. godine je nestala čak trećina močvarnih područja, što automatski povećava broj ljudi koji nemaju pristup pijaćoj vodi.

Godišnja ekonomska vrednost vode i slatkovodnih ekosistema procenjena je na 58 biliona američkih dolara, što je ekvivalent 60 posto globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP), pokazao je novi izveštaj Svetske organizacije za zaštitu prirode – WWF.

Izveštaj “Visoka cena jeftine vode”, objavljen na Svetski dan hrane, pokazao je i da se globalni slatkovodni sistemi nalaze na silaznoj putanji.

Od 1970, dodaje se, populacije slatkovodnih životinja su, u proseku, smanjene za čak 83 posto. Taj poražavajući trend je doprineo povećanju broja ljudi koji se suočavaju sa nedostatkom vode i nesigurnošću u vezi sa hranom.

Stoga se, u pomenutom Izveštaju, naglašava potreba za boljom adaptacijom na sve lošije uticaje klimatskih promena: od razornih suša i ekstremnih poplava do rasta nivoa mora.

Iz WWF kažu da je „poslednji trenutak“ da vlade, firme i finansijske institucije ulože sredstva u zaštitu i obnovu naših slatkovodnih ekosistema. Naravno, očigledne su i ekonomske koristi, poput potrošnje vode za domaćinstva ili navodnjavanja poljoprivrede i industrije, koje bi godišnje iznosile minimalno 7,5 biliona dolara.

Dodatno, nevidljive koristi poput pročišćavanja vode, poboljšanja zdravlja tla, skladištenja ugljenika i zaštite zajednica od ekstremnih poplava i suša – veće su i do sedam puta, i iznose oko 50 biliona dolara.

Do 2050. godine, oko 46 posto globalnog BDP-a moglo bi da dolazi iz područja koja se suočavaju s krizom vode, sa današnjih 10 posto, a ključ rešenja je u zaustavljanju neprestanog gubitka slatkovodnih ekosistema.

Izvor: Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак Da li ćemo vodu plaćati kao suvo zlato u budućnosti? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od neimenovanih peščanih sprudova u močvarnim predelima Gornjeg Podunavlja do Kusjačke plaže nadomak graničnog prelaza „Đerdap 2“ sa Rumunijom, duž obale Dunava nižu se plaže: Plava ruža u Apatinu, Gradska plaža u Bačkoj Palanci, Štrand u Novom Sadu, Lido na Velikom ratnom ostrvu u Beogradu, Bela stena na adi kraj Pančeva, podseća portal Klima 101.

Kako se dodaje, tu spada i rastući broj divljih kupališta koja niču širom raznolike, razuđene obale Dunava, kao što je ona na Ostrvu na Dunavu u blizini Sremskih Karlovaca, koje je u poslednje vreme zbog peščane plaže poznato i po nadimku „Ko Čang“ (po čuvenom ostrvskom letovalištu na Tajlandu).

Samo prošle godine, na plaži Plava ruža u Apatinu – gradu od kojeg se i uzvodno i nizvodno širi posebni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“, kupanje je bilo zabranjeno zbog povećanog broja fekalnih enterokoka. Sličnu sudbinu bila je doživela i plaža Bela stena u blizini Pančeva.

Beogradski Lido je posebna tema

Gradski zavod za javno zdravlje u Beogradu je do pre nekoliko godina bio izričito i konzistentno protiv kupanja u Dunavu na ovoj lokaciji, zbog manjka bezbednosti ali i zbog zagađenja, da bi se vremenom ta preporuka svela samo na decu i osetljivu populaciju, sve dok na kraju nije potpuno nestala.

Danas, zvanične preporuke Zavoda nam kažu: „Okrepimo um i telo… na javnim kupalištima u Beogradu”, ali uz stalnu napomenu da na beogradskim rečnim kupalištima ne treba roniti niti gutati vodu, i uz obavezno tuširanje nakon kupanja. U medijima se gotovo svake godine mogu čitati lična svedočenja o fekalijama u vodi, uključujući i oko pontonskog mosta ka Lidu.

Ovakve vesti, nažalost, počinju i završavaju svoj život u lokalnim medijima i na retko čitanim stranicama gradskih i regionalnih Zavoda za javno zdravlje.

U međuvremenu, ređaju nam se naslovi o „srpskim morima“, „plažama iz snova“ i „netaknutoj prirodi“, a šira slika nam ostaje sasvim van vidika

Zagađenje ne utiče samo na kvalitet vode za piće i kupanje, ono ugrožava ekosisteme, doprinosi širenju patogena, pa i pojačava emisije gasova staklene bašte.

Jedan zajednički sadržalac svih vidova i posledica zagađenja jeste da su one gotovo pa nevidljive. Oni žive i postoje i svakodnevno utiču na Dunav, ali se o njima možemo informisati samo sporadično, u dokumentima koji nisu namenjeni široj publici, kao što su zvanični izveštaji ili naučni članci.

Zdravstvene posledice zagađenja reka istovremeno su poznate ali i teško uhvatljive, u Srbiji ne postoji njihovo sistematsko praćenje, niti studije koje bi pratile zdravstvene posledice kao što su trovanje ili povećane incidentnosti određenih tipova raka u krajevima u kojima ljudi žive blizu zagađenih voda.

Ali neke druge posledice zagađenja su daleko lakše za praćenje.

U posebnoj publikaciji „Status površinskih voda 2017-2019”, SEPA (Agencija za zaštitu životne sredine) je merila tzv. ekološki status, odnosno potencijal vodotokova u Srbiji na istih deset lokacija na kojima se meri kvalitet vode, a gde su se za ocenu stanja naših reka koristili i parametri koji se tiču stanja rečnih ekosistema (ribe, beskičmenjaci, mikroorganizmi…).

U ovoj publikaciji, vode Dunava su po ekološkom statusu ocenjene u najboljem slučaju kao „umerene“, a ocena na stanicama Bezdan, Zemun, Tekija i Brza Palanka „slabe“, a na stanici u Radujevcu, što je poslednje naseljeno mesto na Dunavu u Srbiji, ekološki status vode je „loš“, dobio je najgoru moguću ocenu.

Najgore ocenjena kategorija je – ekološki status ribe, pa zatim vodenih makrobeskičmenjaka.

U otpadnim vodama nalaze se naši virusi i bakterije, ali i farmaceutici, antibiotici i pesticidi, koji se ne mere u tradicionalnim monitoring stanicama, a koji mogu imati raznolike posledice po ljudsko zdravlje i rečne ekosisteme. Neka novija istraživanja pokazuju da zagađenje pospešuje i (inače pozamašnu) sposobnost reka da emituju gasove staklene bašte.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Da li je i koliko Dunav dobar za kupanje? се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Jednog dana došao sam na ideju da sam smislim nešto ovako. Onog dana kada sam prestao da radim u firmi, odučio sam se za ovaj korak, seo i setio se, video sam mnoge mašine za ručno bušenje bunara, pa sam uspeo da napravim elektronsko. Možda nije nešto na izgled, ali završava posao – rakao je za Bole Ćurčić, majstor bunardžija.

Iskopao više od 300 bunara

Ovaj majstor do sada je iskopao više od 300 bunara i u brdsko-planinskim i gradskim te prigradskim naseljima, a svima je zajednička sreća kad nađe žicu i potekne voda.

– Kad pronađem čoveku vodu, mnogi priđu, pa me poljube, zagrle, mnogi zaplaču od radosti, jer kad dobiju vodu, to je veće blago, nego da mu da neko ne znam koliko para – zaključuje bunardžija Bole.

Mirko Starčević iz čačanskog naselja Ljubić jedan je od onih koji smatra da je imati bunar u svom dvorištu prioritet, naročito sada kada je evidentno došlo do globalnih klimatskih promena. U nekom narednom periodu možda će voda zaista biti pravo blago.

– Sećam reči svog starog dede, koji je uvek govorio „Samo da je vode“, čovek može bez hrane, ali bez vode nikako. Te reči su bila moja vodilja da se odlučim da iskopam bunar i imam sigurnu vodu za svoje ukućane, da možemo bez problema da zalivamo i cvetnjak i povrtnjak i da deci punimo bazen bez problema. Ovde je potekla voda na šestom metru i kopaćemo još pola metra, eventualno metar, potom stavljamo cevi i onda možemo da proslavimo kako dolikuje – rekao je Mirko Starčević.

Mirko Starčević iz čačanskog naselja LJubić jedan je od onih koji smatra da je imati bunar u svom dvorištu prioritet, naročito sada kada je evidentno došlo do globalnih klimatskih promena. U nekom narednom periodu možda će voda zaista biti pravo blago.

„Samo da je vode“

– Sećam reči svog starog dede, koji je uvek govorio „Samo da je vode“, čovek može bez hrane, ali bez vode nikako. Te reči su bila moja vodilja da se odlučim da iskopam bunar i imam sigurnu vodu za svoje ukućane, da možemo bez problema da zalivamo i cvetnjak i povrtnjak i da deci punimo bazen bez problema. Ovde je potekla voda na šestom metru i kopaćemo još pola metra, eventualno metar, potom stavljamo cevi i onda možemo da proslavimo kako dolikuje – rekao je Mirko Starčević.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Bunardžija u Srbiji pronalazi vodu preko uređaja kojeg je sam napravio се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čak i zdravi minerali na ovaj način postaju štetni, što se jasno vidi na primeru kalcijuma koji na ovaj način stvara kamenac.

Istraživavanja pokazuju da se duplim kuvanjem arsen, nitrati i fluor iz vode povećavaju, što je jako štetno za organizam.

Svetska zdravstvena organizacija upozorila je da je u takvoj vodi za piće najveća opasnost visoka količina arsena, jer može da dovede do trovanja, problema sa organima za varenje, dijabetesom i kardiovaskularnim bolestima.

Чланак Ne dozvolite da vam voda za kafu dva puta proključa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Reč je o pilot projektu uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), Ministarstva za zaštitu životne sredine i Delegacije EU u Srbiji, a kompanija je dužna da preuzima otpad iz budžetskih kuhinja u Čačku i koristi ga u proizvodnji.

Kompanija pokreće poizvodnju granula od organskog otpada (voća i povrća), koje će biti sirovina za proizvodnju plastičnih folija, kesa, čaša, tanjira, rukavica, zaštitne odjeće, štapića za uši, ambalaže.

– Uspeli smo da napravimo materijal koji rešava problem otpada od voća i povrća, a istovremeno umanjuje količinu plastike, kaže Cvijanović, navodeći da je ideja potekla iz Azije, njeni pronalazači nisu uspleli da je komercijalizuju, pa je otkupljena i zaštićena patentom na evropskom nivou.

Kompanija je dobila certifikate iz Brisela i Majamija da su njeni proizvodi razgradivi u kućnim uslovima i da u procesu proizvodnje ne nastaje ugljen dioksid, što dokazuje da je sirovina koju koristi u proizvodnji prirodna, razgrađuje se bez nano čestica, nije otrovna i bezopasna je po eko-sistem.u Zagrebu, a u Beogradu ostaje istraživačko odjeljenje  kompanije Eko Bio.

„Kese koje se piju“

Proizvodnja granula počeće krajem ove, a najkasnije u januaru sledeće godine  u saradnji sa Institutom za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo.

– Opredielili smo se za Zagreb zato što su upiti od većine klijenata do sada dolazili sa tržišta Evropske unije (EU). S druge strane, imamo blizinu luke Rijeka, koja je velika međunarodna pomorska luka za transport, mreža puteva je fantastična i u okviru je EU, pojasnila je Cvijanović.

Sirovinu, odnosno organski otpad kompanija će dobavljati od prerađivača voća i povrća, budžetskih kuhinja, veleprodajnih lanaca i domaćinstava iz cijelog regiona.

Cvijanović aglašava da trgovinski lanci u Srbiji iskazuju veliko interesovanje za „kese koje se piju“.

Ona navodi da ljudi „uglavnom budu šokiran“ kada vide da je popila kesu i da je to učinila više puta bez ikakvih posledica. Opisuje da voda u kojoj je rastvorena kesa „gotovo da nema ukus, možda se donekle osjeća blago slankasti ukus“, piše Boomberg Adria Srbija.

Izvor: Boomberg Adria Srbija

Foto: Pixabay

Чланак Srpska kompanija pravi eko kese koje se razgrađuju u vodi, i „koje se piju“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

U izveštaju se navodi da se povećao broj vodovoda sa mikrobiološkom i udruženom neispravnošću.

Broj javnih vodovoda gradskih naselja sa udruženom neispravnošću je 22.

Kod udružene neispravnosti mere se procenti fizičko-hemijske i mikrobiološke neispravnosti.

Tu spadaju Mali Iđoš, Subotica, Crvenka, Kula, Temerin, Bač, Bački Petrovac, Titel, Žabalj, Kikinda, Kneževac, Novi Bečej, Žitište, Sečanj, Nova Crnja, Bela Crkva, Kovačica, Plandište, Grocka, Mladenovac.

Opština Bač, , prednjači u procentima obe vrste neispravnosti koje spadaju u udruženu. U svim uzorcima vode u ovoj opštini je utvrđena fizičko-hemijska, a 68 odsto mikrobiolška neispravnost.

U Subotici je pronađen i arsen, piše u izveštaju.

Broj javnih vodovoda gradskih naselja sa mikrobiološkom neispravnošću 2021. godine bio je 17.

Tu spadaju Sombor, Apatin, Odžaci, Vršac, Kosjerić, Užice, Čajetina, Bajina Bašta, Nova Varoš, Sjenica, Knić, Merošina, Ražanj, Žagubica, Ćuprija, Despotovac i Petrovac na Mlavi.

Najveći procenat ove vrste neispravnosti utvđen je u Novoj Varoši i tamo je iznosio 18 odsto.
Javni vodovodi u kojima je utvrđena samo fizičko-hemijska neispravanost su Srbobran, Čoka, Kanjiža, Zrenjanin, Stara Pazova, Alibunar, Majdanpek, Žabari, Doljevac, Blace.

Ukupno ih je 12.

Kako se vidi iz tabele koju je objavio Batut, prednjače opštine u Vojvodini. U dom delu Srbije najviše ima opština u kojima su svi kontrolisani uzorci bili neispravni.

Najmanji procenat ove vrste neispravnosti utvrđen je u Majdanpeku i Blacu (27 odsto), kao i u Doljevcu (22 odsto).
Slabo kontrolišemo seoske vodovode

Javni vodovodi seoskih naselja i vodni objekti su redovno kontrolisani u regionu Vojvodine, dok u ostalim regionima Srbije najčešće povremeno ili uopšte nisu kontrolisani, navodi se u Batutovom izveštaju.

Prošle godine u Srbiji je u 25 oblasti ukupno kontrolisano 2.246 javnih vodovoda i vodnih objekata.

Nema merenja, nema zagađenja

U odnosu na 2020. broj kontrolisanih javnih vodovoda gradskih naselja je nepromenjen i smanjio se broj kontrolisanih javnih vodovoda seoskih naselja.

U 2021. broj kontrolisanih javnih vodovoda gradskih naselja je nepromenjen u odnosu na 2020. godinu.

Od ukupnog broja kontrolisano je 156 javnih vodovoda gradskih naselja, 751 javni vodovod seoskih naselja i 1.339 vodnih objekata.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Povećan broj vodovoda sa mikrobiološkom i udruženom neispravnošću u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Engleskoj su ovog leta kompanije koje se bave upravljanjem vodom bile na udaru žestokih kritika. Za početak zbog velike suše koja je posledica klimatskih promena, a koju su dočekale nepripremljene. Zatim zbog toga što su gubile velike količine vode usled curenja. I na kraju, ali ne manje bitne, usledile su kritike zbog zagađenja koje uzrokuju budući da su povećale količinu otpadnih voda koje ispuštaju u reke i druge vode. Iako ni kupci njihove vode ni javnost nisu krili nezadovoljstvo, akcionari i investitori tih kompanija imali su razloga za širok osmeh budući da im već godinama oštro rastu dividende a menadžerima zarade.

Ovo je bio jedan od povoda da Kejt Bejlis, Eliza Van Vajenberge i Bendžamin O. L. Bauls sa SOAS Univerziteta u Londonu sprovedu istraživanje kako posluju privatne kompanije koje dominiraju u vodnoj privredi te zemlje. Iz istraživanja se može zaključiti da su one mnogo agresivnije od javnih preduzeća kada je u pitanju sticanje profita, a manje transparentne kada se radi o načinu upravljanja i rezultatima istog. U svojoj trci za zaradom one ne vode računa o javnim interesima kao što su zdrava životna sredina, kvalitet vode isl, ali ni o krajnjim korisnicima za koje formiraju cenu vode na bazi predviđanja nekih budućih troškova.

Zanimljivo je da one, iako navodno posluju tržišno, zapravo ne nude izbor korisnicima svojih usluga. Građani naime, ukoliko su nezadovoljni njihovim uslugama, ne mogu da se snabdevaju vodom od drugih kompanija jer infrastruktura za to ne postoji.

Sve više gradova rekomunalizuje vodovode

Iz ovog i još mnoštva razloga autori pomenute studije zaključuju da vodovod nudi jednu od onih javnih usluga koje nipošto ne bi trebalo da završe u rukama privatnika i podsećaju na primere gradova koji su prvo privatizovali ove usluge a zatim ih rekomunalizovali. Razloga za vraćanje vodovoda u javne ruke uglavnom je bilo više, počev od visoke cene vode, pa sve do nebrige o njenom kvalitetu ali i kvalitetu infrastrukture kojom se ona sprovodi do domaćinstava. Tako su na primer privatne kompanije menjale cevi samo kada moraju ali im to nije smetalo da naplaćuju svoje usluge kao da ih menjaju redovno, što je i očekivano jer je svuda u svetu prioritet privatnih kompanija smanjenje troškova i povećanje prihoda.

Baš ih tih razloga je, primera radi, Pariz 2010. posle četvrt veka u privatnom vlasništvu preuzeo gradski vodovod. Samo godinu dana od ove “nacionalizacije”, cena vode je u prestonici Francuske smanjena za osam odsto. U isto vreme se i Berlin odlučio za isti postupak, i to na referendumu gde je 98 odsto građana glasalo za rekomunalizaciju.

Prelazak ovakvih velikih sistema u javno vlasništvo nije ni jednostavan ni jeftin postupak ali je, kako kažu autori studije, na duže staze isplativ. Jer u suprotnom će građani skupo plaćati vodu, a ono što plaćaju će često završavati u rukama preplaćenog menadžmenta i akcionara ili u poreskim rajevima. Rekomunalizacija bi trebalo da doprinese reinvestiranju tog novca i unapređenju kvaliteta usluge ali i odgovornog ponašanja prema životnoj sredini, naravno u slučajevima gde postoji transparentno poslovanje i gde ga država nadzire kako treba.

Osim toga, pišu oni, nije sve u brojkama i matematici. Ovde nije bitan samo ekonomski motiv već i humanost, budući da se radi o jednom od glavnih resursa na planeti – vodi za piće – koji bi trebalo svima da bude dostupan.

Izvor: The Conversation

Foto: Skitterphoto, Pixabay

Чланак Da li vodovod treba privatizovati? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Milan Nikolić, načelnik odeljenja za poslove lučkih kapetanija, rekao je da bager „Mlava“ izvodi hidrotehičke radove na obezbeđivanju još povoljnijih uslova za plovidbu, u smislu prokopavanja i stvaranja većih dubina za sve vrste brodova.

„Očekujem da ćemo radove na sektoru Čortanovci završiti u narednih mesec dana, kod Futoga za sedam do deset dana, a na Savi kod Bariča za dve do tri nedelje“, kazao je Momirović prilikom oblaska radova kod Čortanovaca, saopštilo je ministarstvo.

Momirović je objasnio da Srbija interveniše samo na te tri lokacije kada je reč o Savi i Dunavu i da su ostali delovi tih reka plovni, iako je vodostaj nizak.

„Praktično od Bugarske do Nemačke svuda postoje problemi zbog niskog vodostaja, i mi smo bili prinuđeni da brzo reagujemo i obezbedimo takozvanu minimalnu plovnost rečnih puteva u Srbiji“, naveo je ministar.

On je objasnio da je cilj tih radova da se obezbedi propisana dubina plovnog puta, kako bi se omogućilo snabdevanje ugljem sa reka, naglašavajući da je za to potrebno da plovni put bude regulisan i u Bugarskoj, ali da očekuje da će se i to desiti u skorije vreme.

Načelnik odeljenja za poslove lučkih kapetanija Milan Nikolić kazao je da je sektor kod Čortanovaca na tom delu plovnog puta najkritičniji i da je minimalna dubina u tom delu oko 2,2 metra.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Na Dunavu se prokopava dno zbog niskog vodostaja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako objašnjava, na kanalizacione sisteme priključeno je oko 55 odsto stanovništva (3,9 miliona stanovnika), kao i da najveći broj postojećih postrojenja za tretman otpadnih voda primenjuje zastarele tehnologije, jer su sagrađena pre 30 i više godina.

Procenat stanovništva obuhvaćenog tretmanom za prečišćavanje otpadnih voda, prema Statističkom godišnjaku iz 2020. godine je iznosio 14 dosto u 2018. godini od čega je 13 odsto povezano na sekundarni tretman.

Nova ekonomija prenosi deo intervuja sa Anitom Leovać-Maćerak.

U kojoj meri se naša stvarnost na polju prerade otpadnih voda razlikuje od onog kako bi taj proces trebalo da izgleda da bi bio zaista efikasan?

U već izgrađenim sistemima za prečišćavanje otpadnih voda, problem predstavlja održavanje, unapređenje rada i kvalitet.

U Srbiji ukupno 47 gradova i opština imaju postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, od kojih je 26 u funkciji (uz dva u rekonstrukciji i pet u probnom radu). Samo pet jedinica lokalne samouprave ima postrojenje sa tercijarnim tretmanom.

Što se tiče kapaciteta državnih organa koji upravljaju otpadnim voda, oni su zadovoljavajući po broju ljudi. S druge strane, njihova stručnost je nezadovoljavajuća. Naše regulative i zakoni iz ove oblasti su samo jezički usklađeni sa EU standardima, dok će za njihovu implementaciju biti potrebno dosta vremena.

Zbog čega u Srbiji nemamo više sistema za tretman otpadnih voda?

Visoka cena izgradnje jednog sistema za tretman otpadnih voda je posledica pre svega njegove kompleksnosti, a takođe uključuje prvo i izgradnju kanalizacione mreže kako bi se otpadna voda sakupila i dopremila do postrojenja za tretman.

Sakupljanje otpadne vode, njen tretman i moguća ponovna upotreba nikada ne mogu biti jednokratna investicija. Stalni su zahtevi za operativnim troškovima, troškovima održavanja i remonta.

No, ovo ne smemo više odlagati, jer smo danas svedoci dejstva klimatskih promena.

Koje sve zagađujuće materije se mogu pronaći u vodi? Koji su sve izvori tog zagađenja?

Koncentrisani zagađivači su razni objekti u kojima se obavlja neka delatnost i ljudska naselja. Tu spadaju urbana naselja, industrijski objekti (hemijske, prehrambene, metalne i druge industrije), energetski objekti (termoelektrane, toplane, hidroelektrane), poljoprivredni objekti i uređene deponije.

U difuzne (rasute) zagađivače spadaju: hemizacija zemljišta pesticidima i mineralnim đubrivima, smetlišta (divlje i neuređene deponije industrijskog i komunalnog otpada), atmosferske padavine i saobraćaj.
Dominantno zagađivanje voda u Srbiji azotom i fosforom potiče iz komunalnih i industrijskih izvora koji preko kanalizacionih sistema svoje neprečišćene otpadne vode ispuštaju u vodna tela.

Najveće emitovane količine azota i fosfora u otpadnim industrijskim vodama potiču iz postrojenja u okviru energetskog sektora, hemijske i mineralne industrije, kao i javnih komunalnih preduzeća.

S druge strane, sadržaj organskih materija u otpadnim vodama je značajan i njihov sadržaj je najčešće posledica antropogenih aktivnosti. Nalaze se u vodama iz domaćinstava. Mogu nastati i kao rezultat poljoprivrednih aktivnosti, seče šuma, spiranjem sa urbanih površina.

Dodatno zagađenje su i bolničke otpadne vode i farmaceutski proizvodi iz domaćinstava koji se uglavnom direktno bacaju u slivnik dospevajući na taj način u kanalizacioni sliv, a onda i u reke.

Mikroplastika takođe igra veliku ulogu, uglavnom kao rezultat habanja guma i asfalta, ali i plastičnog otpada koji završava u reci.

Zagađene vode mogu na mnogo načina uticati na kvalitet životne sredine, pre svega na kvalitet voda reka ili jezera koji su prijemnici zagađenja, ali i na kvalitet podzemnih voda i zemljišta odnosno sedimenta. Integralni sistem životne sredine apsolutno utiče na zdravlje ljudi i preporučljivo je posmatrati sve segmente životne sredine kao jednu celinu.

Izvor: Klima.rs

Foto: Pixabay

Чланак Svega 26 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u funkciji u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako se navodi u informacijama koje je eKapiji dostavio Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju PKS, u Srbiji ima oko 300 izvorišta, a flaširanjem vode bavi se 25-30 fabrika, različitog kapaciteta. Ističe se da bi izvore trebalo racionalno koristiti i upravljati tim prirodnim resursom kao dragocenim bogastvom koje u svetu dobija sve više na značaju.

U Srbiji ima 300 izvorišta

– Koliko su značajne naše fabrike mineralnih voda govori i činjenica da su privatizovane od strane inopartnera i to: najveća fabrika Knjaz Miloš prešla u ruke vlasnika američkog Pepsika i češkog proizvođača bezalkoholnih pića Motoni 1873. Fabrika Vlasinka sa brendom Rosa je postala deo Coca Cola sistema. Mg Mivela je u vlasništvu Fortenova Grupe iz Hrvatske, a Palanački kiseljak posluje u okviru Atlantik grupe iz Hrvatske. Minaqua, fabrka mineralne vode iz Novog Sada je društvo sa ograničenom odgovornošću, sa vlasnikom kompanije koji je Pandam NS koji posluje u sastavu internacionalnog investicionog fonda Global Water Investment Group LTD – navedeno je.

To znači da su u domaćem vlasništvu, kada govorimo o većim fabrikama koje flaširaju vodu, ostale Heba iz Bujanovca, čiji je vlasnik Nektar iz Bačke Palanke, Voda Vrnjci (Ekstra pet), Prolom voda (mali akcionari), Voda voda (Vojin Đorđević) i Voda Jazak (NIS).

Privatizaciju fabrika na potpuno drugačiji način doživela je svojevremeno ekonomista Nada Vidović, koja je na predavanju pod nazivom „Voda kao javno dobro ili strateški interes“, koje je organizovao Zrenjaninski socijalni forum 2016. godine istakla da je „Srbija u tišini prodala izvorišta – bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana“.

Naša zemlja nije iskoristila šansu

Kako je tada navela, „naša zemlja nije iskoristila šansu da kroz svoj najbogatiji prirodni resurs državu pretvori u strateški važnu i bogatu zemlju. Tih 60 mil EUR ostvarenih prodajom nije iskorišteno da se reše problemi sa vodosnabdevanjem u našim gradovima“, preneo je Danas.

– Mi smo prodali svoja prirodna bogatstva tretitajući ih kao „robu“ i to za tepsiju ribe, pa sada na vodi zarađuju privatna preduzeća i strane kompanije – rekla je tada Vidovićeva.

Govorila je i o privatizacija javnih vodovoda, čime bi Srbija, kako je navela, u potpunosti izgubila samostalnost u raspolaganju ovim resursom.

Tada je upozorila da na prodaju čekaju još i Ribarska banja, Banja Žubor, Specijalna bolnica Banja Koviljača, kao i druge specijalne bolnice koje se, ne slučajno, nalaze na izvorima geotermalnih ili mineralima bogatih voda.

Šta kaže Zakon o vodama?

Kako za eKapiju kažu u Direkciji za vode Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, vode, vodotokovi i njihovi izvori i resursi podzemnih voda, uključujući i geotermalne resurse, prirodna su bogatstva u svojini Republike Srbije. Na prirodnom bogatstvu može se steći koncesija ili pravo korišćenja, odnosno iskorišćavanja, u skladu sa posebnim zakonom, u ovom slučaju Zakonom o vodama.

Kontrola nad vodama se sprovodi primenom Zakona o vodama, čije se odredbe primenjuju na sve površinske i podzemne vode na teritoriji Republike Srbije, uključujući termalne i mineralne vode, osim podzemnih voda iz kojih se mogu dobiti korisne mineralne sirovine i geotermalna energija.

– Vodna dozvola izdaje se na određeno vreme, a najduže za period od 15 godina, zavisno od načina, uslova i obima korišćenja voda, načina, uslova i obima ispuštanja otpadnih voda, skladištenja i ispuštanja hazardnih i drugih supstanci koje mogu zagaditi vodu, kao i uslova za druge radove kojima se utiče na vodni režim. Vodnom dozvolom se utvrđuje način, uslovi i obim korišćenja voda, saglasno odredbama 122.-127. Zakona o vodama – navode.

Da li je proizvodnja vode za piće unosan biznis?

Fabrike voda najviše su locirane u nerazvijenim područjima gde je ova vrsta proizvodnje često i jedini izvor zapošljavanja. Industrija mineralnih voda direktno zapošljava oko 3.000 ljudi, a posredno taj broj je znatno veći, imajući u vidu sve povezane grane.

Potrošnja mineralnih voda u Srbiji nije velika, ali je značajan podatak da iz godine u godinu raste, pa je tako za poslednjih 10 godina tri puta povećana i po stanovniku iznosi 70-80 litara godišnje, dok je potrošnja u EU oko 150 litara.

Raznovrsnost asortimana ovih proizvoda takođe raste, što se ogleda u aromatizaciji mineralnih voda, kako negaziranih tako i gaziranih mineralnih voda za sve uzraste.

Ukupna proizvodnja mineralnih voda u 2021. godini je povećana za 8,1%. Rast je registrovan u proizvodnji mineralnih negaziranih voda od 11%, kao i u proizvodnji gaziranih mineralnih voda od 5,3%.

– Srbija proizvodi godišnje dovoljno za domaću proizvodnju, ali i određene količine za izvoz, međutim tržište je slobodno tako da se mineralna voda i uvozi – navedeno je u dostavljenim informacijama.

Cene uvoznih mineralnih voda su u porastu

U proseku, više jedne petine ukupno proizvedene količine i izvezemo. Takođe, prosečno uvezena količina godišnje iznosi oko jednu desetinu količine koju izvezemo. U strukturi izvoza dominira negazirana mineralna voda, dok je u uvozu taj odnos mineralne negazirane i mineralne gazirane skoro izjednačen.

Zemlje koje su najviše zainteresovane za mineralne vode su i dalje zemlje bivših republika SFRJ, dok najveće količine mineralne vode uvozimo iz Hrvatske, Slovenije i Italije.

U 2021. godini izvezeno je 1.185 hilj. hl (povećanje od 30%) a uvezeno 114 hilj. hl (povećanje od 27%).

Cene uvoznih mineralnih voda su u porastu u 2020. u odnosu na 2019. godinu, dok su izvozne cene domaćih mineralnih voda u padu. Međutim i dalje je cena uvoznih mineralnih voda na višem nivou u odnosu na cenu domaćih mineralnih voda. Prema strukturi i uvoza i izvoza dominira mineralna negazirana voda, čija je potrošnja duplo veća od gazirane mineralne vode, dodaje se.

Izvor: E kapija.com

Foto: Pixabay

Чланак Stranci privatizovali naše fabrike mineralnih voda се појављује прво на Biznis i Finansije.