Staro Selo na planini Čemerno kod Kraljeva od davnina je poznato po vodenicama potočarama. Vodeničari iz ovog kraja nikada nisu uzimali ujam, odnosno određenu količinu brašna, niti su gledali koliko tovara kukuruza i žita seljaci donose u vodenicu, već su se dovijali kako da naplate mlevenje.

Staro Selo se nalazi ispod samih vrhova Čemerna. Do sela vode nešto bolji kolski, neasfaltirani putevi. Nikada nije imalo više od osam kuća.

Domaćinstvo porodice Pavlović iz Starog Sela sastoji se od dve stambene kuće. Ipak, jedna je prazna. Zapravo u Starom Selu u svega šest kuća žive ljudi.

U ovom planinskom bespuću preostale su još četiri vodenice potočare. Ispada tako da svaka druga kuća ima svoju vodenicu i da su u selu svi vodeničari.

Svaka vodenica starija od veka

Hranislav Pavlović ima najstariju vodenicu. Njegov deda ju je dobio u miraz 1896. godine. Seljaci iz donjih krajeva Čemerna, opisuje Hranislav, kukuruz i žito su mleli bez ujma, ali su za uzvrat morali da nadniče u šumama.

„Svako je mleo koliko je hteo, a šest dana je radio za vodenicu. Morao je da oduži. Nije gledalo se to na kilo. Na raboš. Nego je mleo i šest dana si dužan da radiš za vodenicu“, opisao je Hranislav nekadašnju praksu.

Svaka vodenica je starija od 100 godina. Jelenko Košanin je mnogo truda uložio da obnovi svoju, iako ne pamti kada je neko iz drugog sela doneo tovar kukuruza ili pšenice.

„Ova vodenica pre je sagrađena oko 100 godina, možda i više, nije bitno. Ona uglavnom i danas je u funkciji. Radi i dalje. I dalje će da radi ako imadne ko imao da melje u njoj, da donosi žito“, kaže Jelenko.

Unuci sve duže ostaju u selu zbog korone

U selu se dogodilo nešto ovih dana, što ovde ni najstariji ne pamte. Mlađi, koji su se davno odselili svoju decu sve više i sve duže ostavljaju kod babe i dede zbog epidemije koronavirusa. Tako su nešto i naučila o starim vodenicama i životu u selu.

„Ovo je vodenično kolo. Gore je kamen koji melje žito. A to žito koje se samelje, ide u brašnjar“, naučila je Tara Despotović iz Beograda.

„Jako volimo da nam dođu unučići. Da im pokažemo da i oni to vide. Da, zanimljivo im je sve. Tako te stvari, kako se nekada živelo, radilo i tako“, rekla je Nada Košanin iz Starog Sela.

U brvnarama u selu, ljudi su živeli pre 30 godina. Mnoge su sačuvane od propadanja kao i vodenice.

Ipak, u selu tvrde da bi im dobro došla pomoć ili finasijska potpora, kako bi i u selima na Čemernu pokrenuli etno i seoski turizam.

Izvor: RTS

Foto: HeungSoon, Pixabay

Чланак Selo u kojem su svi seljani vodeničari се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Svi su sa određenog poseda bili dužni da koriste vlastelinovu vodenicu, a da mu plaćaju količinom izmlevenog brašna, najčešće šesnaestinom. Seljacima je bilo zabranjeno da ručno melju žito ili da koriste druge vodenice u okolini, a ovo drugo je bio povod za niz sudskih procesa koji se još čuvaju po arhivama“.

Tako istoričar Mihael Nurdberg u kultnoj knjizi „Dinamični srednji vek“ opisujuje načine na koje evropska vlastela nakon 12. veka ljubomorno čuva privredni monopol nad – vodenicama. Ovakva srednjovekovna „vlast“ nad mlinovima neodoljivo nalikuje na potonje borbe za monopol nad ugljem, naftom, nuklearnom energijom, kakve su, sa novim tehnološkim paradigmama, usledile u narednim epohama.

Odgovor na ekonomsku krizu

Mada njegovu ulogu u istoriji pre industrijske revolucije uzimamo zdravo za gotovo, vodenični žrvanj je preokrenuo istoriju. Vodenice se nakon 10. veka sve više koriste i na jugu, pa i u srednjovekovnoj Srbiji, ali se posebno ubrzano šire severnom i zapadnom Evropom.

Ove oblasti su pre tog perioda bile nerazvijeni deo kontinenta, dok su se privredna središta i dalje nalazila u Carigradu, Rimu i uopšte, na Mediteranu. Širenje vodenica zato i jeste prvi nagoveštaj buduće „industrijske“ dominacije Zapada.

Vodenica je, u svakom slučaju, najznačajnija tehnologija poznog srednjeg veka. Ona je, pritom, otkrivena mnogo ranije. Mlevenje žita točkom koji pokreće vodena struja bilo je poznato još u trećem veku pre nove ere u Siriji.

Rimljani su takođe poznavali rad vodenica, ali ih nisu mnogo koristili, budući da su na raspolaganju za mlevenje žita imali snagu robova, a rečni tokovi na području kojim su vladali nisu bili dovoljno stalni da bi im gradnja vodenica bila isplativa.

Zašto u srednjem veku vodenice postaju tako popularne i toliko značajne? Osnovni uzrok je nužda – Evropom uz kugu i hladniju klimu, vlada glad. Hrana u ovo doba je hleb i isključivo hleb, kao što je pšenica ključna poljoprivredna kultura čiji je uzgoj uticao ne samo na ekonomiju, nego i na politiku, ratove i društvenu hijerarhiju. No, ručno mlevenje žita za pečenje hleba bilo je izuzetno sporo i naporno, pa su vodenice predstavljale uštedu koja je razdvajala preživljavanje od gladovanja.

Inovativni monasi

Nurdberg navodi kako su vodenice pojavile na manastirskim imanjima, kao i da je, na primer, manastir Sen Žermen de Pre još u 9. veku posedovao čak 59 vodenica. No, izgradnja vodenica zahtevala je dobru lokaciju i značila velika ulaganja, izgradnju brane na vodotoku i složene zanatske radove. Zato je za njihovo širenje bio neophodan i dodatni podsticaj.

Po svemu sudeći to su bili – beli monasi, cisterciti, katolički crkveni red koji se 1098. počeo širiti iz manastira u Klervou. Cisterciti su zagovarali da je produktivan rad najbolji način služenja Bogu i zato su počeli da primenjuju brojne tehničke inovacije i širili ih Evropom.

Gradnja vodenih mlinova bila je osnov cistercitskog programa što je vodenicu učinilo ključnim pogonskim elementom u ovoj epohi ljudske istorije. Već krajem narednog, 12. veka čak 742 cistercitskih manastira širom zapadne i severne Evrope izgradiće i eksploatisati na stotine i hiljade vodenica.

Kako je vodenični žrvanj pokrenuo tehnološku revoluciju

O vodenicama su zabeležene i neke druge upečatljive statistike – po pojedinim oblastima se tokom 12. veka broj vodenica uvećava sa desetak na više od 200. U engleskoj „Knjizi Sudnjeg dana“ beleži se da je kraljevina Vilijema Osvajača imala čak 5.642 vodenice, što znači da je na svakih 50 kuća u Engleskoj radila po jedna vodenica.

Nurdberg smatra i da su vodenice podstakle razvoj raznovrsnih tehnologija koje se nisu koristile, a koje je opisivao još rimski arhitekta Vitruvije, kao što su zupčanici, ali i novih rešenja, poput kolenastog vratila ili bregaste osovine, koja su služila da kružno kretanje pretvore u linearno, za testerisanje ili podizanje čekića.

Vodenice će se zato do kraja srednjeg veka koristiti ne samo za okretanje žrvnja i mlevenje, nego za čitav niz pre-industrijskih manufaktura – vodenica pilana, vodenica za izvlačenje i obradu rude, vodenica za proizvodnju papira, vodenica za tekstil, za tkanje ili obradu pamuka… Nakon toga će biti potrebno samo da vodenu struju, zahvaljujući razvoju fizike u 17. i 18. veku, zameni parna mašina i industrijska revolucija je mogla da počne.

Iza vodenica je, čudnom igrom reči, ostao i pojam banalnost. Inače vrlo unosna zarada vlastelina i manastira, šesnaestina, za rad milna, nazivala se u srednjem veku banalities od francuskog ban. No, u novom dobu ona je bila toliko opala da se spustila na neznatan nivo, od čega se razvilo značenje banalno.

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: dizzydj311, Pixabay

Чланак Istorija vodenica: Od tehnologije koja povećava produktivnost do sprave koja donosi „banalnu“ zaradu се појављује прво на Biznis i Finansije.