Sve je više primera koji pokazuju da slobodna ruka tržišta dobro funkcioniše u mirnim vremenima, ali kada nastupe krize ona malo toga može da dohvati, uključujući i profit. Upravo ovo se desilo sa EDF-om koji je prošle godine zabeležio rekordni gubitak pošto mu je nuklearna proizvodnja energije pala na najniži nivo u 34 godine, ponajviše zato što je dobar deo reaktora bio ugašen ili na održavanju.

Usled loših poslovnih rezultata, Vlada je krajem godine otpočela nacionalizaciju ovog proizvođača električne energije. Istini za volju, većinski udeo u toj kompaniji je imala država (84%), koja se potrudila da otkupi ostatak udela, od čega je 15% bilo u rukama privatnih akcionara, a jedan procenat u vlasništvu zaposlenih u ovom preduzeću.

Cilj pomenute nacionalizacije je bio da se obezbedi potpuna samostalnost države u donošenju odluka važnih za poslovanje EDF-a, pa i onih o investicijama. Naime, kompanija se našla u problemu jer nije dovoljno ulagala u održavanje nuklearnih reaktora, a kamoli u proširenje njihovih kapaciteta, ali i zbog malih ulaganja u proizvodnju struje iz obnovljivih izvora. Sada će taj posao na sebe preduzeti država, budući da joj je ova kompanija veoma bitna za održavanje energetske stabilnosti.

Očekuje se da će EDF sada izdvajati više novca za investicije, te da će osposobiti reaktore koji su bili na „stend baju“ i izgraditi neke nove, što bi trebalo da utiče i na pad cene struje u Francuskoj, koja je poskupela upravo zbog smanjenja proizvodnje.

Rekomunalizacija vodovoda

Nešto slično desilo se pre nekoliko godina u istoj ovoj zemlji sa dva gradska vodovodna preduzeća. Ona su privatizovana, a potom se pokazalo da novi vlasnici nisu dovoljno ulagali u održavanje njihove infrastrukture, ali ih to nije obeshrabrilo od podizanja cene vode.

Posle pogoršanja kvaliteta usluga ovog preduzeća, Grad Pariz je 2009. godine povratio vlasništvo i upravljačka prava u svom vodovodu, napravivši od njega novu kompaniju pod imenom Eau de Paris. Kada je ovo preduzeće otkupljeno od privatnika cena vode je smanjena za osam odsto, način upravljanja i ulaganja je dat na uvid javnosti, a u njegovo upravljanje su sada uključeni i građani i organizacije civilnog društva. Povećan je i broj javnih fontana u prestonici Francuske, olakšan pristup vodi beskućnicima i siromašnim domaćinstvima, a pokrenuti su i programi koji promovišu održiv pristup potrošnji vode.

Kako je sve ovo pošlo za rukom javnom preduzeću? Stručnjaci kažu da je glavni razlog taj što njegov osnovni motiv nije profit, već dobrobit građana. Kompanija iza koje stoji ta država poseže za dugoročnim rešenjima koja možda neće obezbediti odmah veliku zaradu, ali će zadovoljiti potrebe svojih klijenata, odnosno građana.

Ovo nije jedini takav slučaj. Privatizacija se pokazala kao loš izbor i za Grenobl, ali i za prestonicu Nemačke. Naime, ova dva grada su takođe rekomunalizovali svoje vodovode.

Foto: stevepb, Pixabay

Чланак Zašto je Francuska nacionalizovala najveće energetsko preduzeće? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mnogo je vode proteklo od kada je, neposredno pre provale korona virusa u naš život, država obećala da će do 2025. godine svi stanovnici Srbije moći da uživaju u dva neverovatna dostignuća, tako što će dobiti pristup vodovodu i kanalizaciji. Investicioni program „Srbija 2025” obećava proširenje i rehabilitaciju kanalizacione mreže, izgradnju postrojenja za prečišćavanje voda, izgradnju fabrika voda i otvaranje novih vodoizvorišta.

U međuvremenu se desilo što se desilo, pa je ovaj program i prošle godine bio samo u najavi, kada je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić podsetio da taj ambiciozni plan uključuje i tri milijarde evra za izgradnju vodovoda i kanalizacije južno od Save i Dunava, kao i 300 miliona evra namenjenih kupovini mehanizacije, navodnjavanju i komasaciji. Potom je u aprilu ove godine, ministar građevinarstva Tomislav Momirović ponovo najavio da će Srbija uložiti četiri milijarde evra u prečišćavanje otpadnih voda i komunalnu infrastrukturu, koja bi trebalo da obuhvati oko 80 procenata stanovništva u roku koji je produžen na narednih pet godina.

Dok vodovod i kanalizacija ne pokrenu lavinu povratnika u srpska sela, evo kako trenutno stojimo sa ovim vitalnim životnim resursom, prema podacima iznetim u analizi „Voda je zajedničko dobro“, koju je objavio Centar za politike emancipacije.

Pristup vodovodu ne znači da je voda za piće

Srbija raspolaže sa oko 16 milijardi kubnih metara vode, od čega se 735 miliona koristi za vodosnabdevanje. Oko 75% snabdevanja vodom se vrši iscrpljivanjem podzemnih voda. Prosečna potrošnja vode po stanovniku iznosi oko 350 litara na dan, ali u tom proseku prednjači stanovnik grada koji utroši 400 litara vode dnevno, dok onaj koji živi na selu za to vreme potroši samo 250 litara. Od ukupnih količina proizvedene vode, stanovništvo koristi 45%, četvrtina odlazi za potrebe industrije i javnu potrošnju, a u preostalih 30% spadaju utrošci pri preradi vode i gubici u mreži.

Zbog nedostatka ulaganja u održavanje postojeće infrastrukture, njeno stanje varira, te u pojedinim sistemima usled zastarelosti vodovodne mreže dolazi do značajnog gubitka vode. On može dostići i do 20%, što uključuje i ilegalne priključke na mrežu.

U Srbiji je javnim vodosnabdevanjem obuhvaćeno 81% stanovništva, a da li ćete imati vodu u 21. veku zavisi od toga u kom delu zemlje živite. Pristup javnom vodovodu je najlošiji u centralnoj Srbiji (71%), a najzastupljeniji u Beogradu (92%) i u Vojvodini (91%). U centralnoj Srbiji postoje i neka veća naselja koja nemaju vodovodnu mrežu. U pojedinim opštinama na ovoj teritoriji nedostatak vode je misteriozni fenomen koji traje cele godine, dok neke druge imaju više sreće, pa sa vodom kubure samo tokom sušnih leta.

Priključivanje na vodovodnu mrežu u Srbiji je za nešto više od decenije poraslo za 5%, ali ne zahvaljujući ulaganju u razvoj infrastrukture, već usled iseljavanja seoskog stanovništva u gradove. Pored toga što je stanovništvo podeljeno prema tome da li ima ili nema pristup vodovodu, nisu svi jednaki ni u pogledu kvaliteta vode koju piju.

Polovina kontrolisanih vodovodnih sistema nema dovoljno kvalitetnu vodu za piće, zbog fizičko-hemijskih i mikrobioloških neispravnosti. Analize pokazuju da su najkvalitetnija izvorišta reka Đetinje, Studenice, Rzave, Moravice, Mlave i Visočice, dok u najzagađenije vodotokove spadaju: Kereš, Krivaja, Zlatica, Begej, delovi kanalskog sistema Dunav-Tisa-Dunav, Topčiderska reka, Studva i Veliki Lug.

Loš kvalitet vode za piće proizilazi iz tri ključna problema, koja se ne rešavaju decenijama. Pre svega, problem predstavlja preterana eksploatacija podzemnih voda, što je karakteristično za Vojvodinu, kao i neodgovarajući kvalitet vode za piće uslovljen prirodnim karakteristikama podzemnih voda i neadekvatnim sadržajem nitrata. Treći veliki problem je u tome što izvorišta nisu dovoljno zaštićena.

Šta bi mi da nisu propale fabrike

Naime, podatak da u vreme kada država na sva zvona priča o digitalizaciji sela u Srbiji, skoro petina stanovništva i dalje nema pristup vodovodnoj mreži, nije najgora vest u ovdašnjoj „vodnoj“ statistici. Pravo posrtanje sledi kada se stigne do podataka o izgrađenosti infrastrukture za prečišćavanje otpadnih voda. Kanalizacionom mrežom obuhvaćeno je svega 55% naselja, a nekim stepenom prečišćavanja otpadnih voda tek oko 10% stanovništva.

Društvena odgovornost preduzeća u Srbiji je očigledno presušila kada je reč o vodi, jer je tercijarnim prečišćavanjem, koje uklanja azot i fosfor, obuhvaćeno samo 3% otpadnih voda. Izuzetno mali broj fabrika vrši predtretmane tehničke vode pre njenog ispuštanja u kanalizaciju. Situacija je često mnogo lošija na malim vodotocima, na kojima se nalaze veći gradski centri.

S druge strane, relativno dobar kvalitet vode koji se beleži kod većih vodotoka, ne možemo zahvaliti boljoj zaštiti voda, već gašenju velikih industrijskih postrojenja tokom devedesetih godina i činjenici da se o reindustrijalizaciji i dalje više priča nego što se na svakom koraku saplićemo o nove domaće fabrike.

Kada je u pitanju industrijski otpad, samo 5% voda zagađenih industrijskom proizvodnjom prolazi kroz sve faze prečišćavanja. Na teritoriji Vojvodine oko 65% industrijskih postrojenja ne vrši uopšte tretman prečišćavanja vode, a 12% stanovništva nije ni obuhvaćeno sistemom odvodnje otpadnih voda.

Situacija nije bolja ni u ostalim delovima Srbije, jer samo 19 opština koristi postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Odvodnju i preradu atmosferskih i otpadnih voda u lokalnim samoupravama vrše javna komunalna preduzeća. Većina se i dalje zlopati sa nedostatkom odgovarajućih instrumenata koji mere protok i količinu otpadnih voda, pa godišnje izveštaj na tu temu dostavi tek četvrtina komunalaca.

Zbog nedovoljnog broja podataka, ostajemo uskraćeni za pravu sliku kako se otpadne vode tretiraju u Srbiji, a možda je i bolje da to ne znamo u situaciji kada već pijemo tone antidepresiva iščekujući energetsku, prehrambenu i nuklearnu kataklizmu.

Prepoznatljivi miris prestonice

Kada je reč o javnoj kanalizaciji, manje pate oni u gradovima, gde ovu blagodet civilizacije može da koristi čak 75% stanovništva, dok među onima koji imaju sreće da žive na selu i da se olakšaju u prirodi, svega 9% koristi pomenuto civilizacijsko dostignuće. Živeti uz Dunav na prvi pogled deluje kao izuzetna privilegija, ali ne za 3,5 miliona ljudi koji doduše jesu priključeni na kanalizacioni sistem, ali samo 4,3% je dobilo na „vodovodnoj“ lutriji, odnosno ima sistem za efektivnu preradu otpadnih voda.

S druge strane, život u gradu ne garantuje da ćete imati vodu za piće, što najbolje znaju stanovnici Zrenjanina. Ovaj grad je dočekao punoletstvo od kada je prvi put sanitarna inspekcija zabranila vodu iz gradskog vodovoda za piće i pripremu hrane. Od tada se postrojenje za prečišćavanje vode gradi kao Skadar na Bojani, a Zrenjaninci su umesto pijaće vode bez otrova dobili političku aferu bez kraja. Građani Zrenjanina i danas plaćaju neispravnu vodu, a na nabavku ispravne vode dnevno se potroši oko 20.000 evra.

Ostatak Srbije ne gleda blagonaklono na Beograd, koji usisava i stanovništvo i investitore na račun ostalih. Ali ni u prestonici, kao najvećoj aglomeraciji na teritoriji Srbije, kanalizaciona mreža baš ne blista. Podaci pokazuju da čak 30% gradske teritorije nije obuhvaćeno kanalizacionim sistemom, pa se u ova naselja sa septičkim jamama koje zagađuju zemljište i podzemne vode ne vode potencijalni strani investitori. U Beogradu postoji oko 100 kanalizacionih ispusta u Savu i Dunav, tako da u rekama završavaju i sve otpadne i fekalne vode. To prestonici daje poseban šarm, originalnu mirisnu notu po kojoj je prepoznatljiva, naročito leti.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 202, oktobar 2022. 

Foto: Jon Tyson, Unsplash

Чланак Krvna slika snabdevanja vodom: Srpski san o kanalizaciji се појављује прво на Biznis i Finansije.

U izveštaju se navodi da se povećao broj vodovoda sa mikrobiološkom i udruženom neispravnošću.

Broj javnih vodovoda gradskih naselja sa udruženom neispravnošću je 22.

Kod udružene neispravnosti mere se procenti fizičko-hemijske i mikrobiološke neispravnosti.

Tu spadaju Mali Iđoš, Subotica, Crvenka, Kula, Temerin, Bač, Bački Petrovac, Titel, Žabalj, Kikinda, Kneževac, Novi Bečej, Žitište, Sečanj, Nova Crnja, Bela Crkva, Kovačica, Plandište, Grocka, Mladenovac.

Opština Bač, , prednjači u procentima obe vrste neispravnosti koje spadaju u udruženu. U svim uzorcima vode u ovoj opštini je utvrđena fizičko-hemijska, a 68 odsto mikrobiolška neispravnost.

U Subotici je pronađen i arsen, piše u izveštaju.

Broj javnih vodovoda gradskih naselja sa mikrobiološkom neispravnošću 2021. godine bio je 17.

Tu spadaju Sombor, Apatin, Odžaci, Vršac, Kosjerić, Užice, Čajetina, Bajina Bašta, Nova Varoš, Sjenica, Knić, Merošina, Ražanj, Žagubica, Ćuprija, Despotovac i Petrovac na Mlavi.

Najveći procenat ove vrste neispravnosti utvđen je u Novoj Varoši i tamo je iznosio 18 odsto.
Javni vodovodi u kojima je utvrđena samo fizičko-hemijska neispravanost su Srbobran, Čoka, Kanjiža, Zrenjanin, Stara Pazova, Alibunar, Majdanpek, Žabari, Doljevac, Blace.

Ukupno ih je 12.

Kako se vidi iz tabele koju je objavio Batut, prednjače opštine u Vojvodini. U dom delu Srbije najviše ima opština u kojima su svi kontrolisani uzorci bili neispravni.

Najmanji procenat ove vrste neispravnosti utvrđen je u Majdanpeku i Blacu (27 odsto), kao i u Doljevcu (22 odsto).
Slabo kontrolišemo seoske vodovode

Javni vodovodi seoskih naselja i vodni objekti su redovno kontrolisani u regionu Vojvodine, dok u ostalim regionima Srbije najčešće povremeno ili uopšte nisu kontrolisani, navodi se u Batutovom izveštaju.

Prošle godine u Srbiji je u 25 oblasti ukupno kontrolisano 2.246 javnih vodovoda i vodnih objekata.

Nema merenja, nema zagađenja

U odnosu na 2020. broj kontrolisanih javnih vodovoda gradskih naselja je nepromenjen i smanjio se broj kontrolisanih javnih vodovoda seoskih naselja.

U 2021. broj kontrolisanih javnih vodovoda gradskih naselja je nepromenjen u odnosu na 2020. godinu.

Od ukupnog broja kontrolisano je 156 javnih vodovoda gradskih naselja, 751 javni vodovod seoskih naselja i 1.339 vodnih objekata.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Povećan broj vodovoda sa mikrobiološkom i udruženom neispravnošću u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

U Engleskoj su ovog leta kompanije koje se bave upravljanjem vodom bile na udaru žestokih kritika. Za početak zbog velike suše koja je posledica klimatskih promena, a koju su dočekale nepripremljene. Zatim zbog toga što su gubile velike količine vode usled curenja. I na kraju, ali ne manje bitne, usledile su kritike zbog zagađenja koje uzrokuju budući da su povećale količinu otpadnih voda koje ispuštaju u reke i druge vode. Iako ni kupci njihove vode ni javnost nisu krili nezadovoljstvo, akcionari i investitori tih kompanija imali su razloga za širok osmeh budući da im već godinama oštro rastu dividende a menadžerima zarade.

Ovo je bio jedan od povoda da Kejt Bejlis, Eliza Van Vajenberge i Bendžamin O. L. Bauls sa SOAS Univerziteta u Londonu sprovedu istraživanje kako posluju privatne kompanije koje dominiraju u vodnoj privredi te zemlje. Iz istraživanja se može zaključiti da su one mnogo agresivnije od javnih preduzeća kada je u pitanju sticanje profita, a manje transparentne kada se radi o načinu upravljanja i rezultatima istog. U svojoj trci za zaradom one ne vode računa o javnim interesima kao što su zdrava životna sredina, kvalitet vode isl, ali ni o krajnjim korisnicima za koje formiraju cenu vode na bazi predviđanja nekih budućih troškova.

Zanimljivo je da one, iako navodno posluju tržišno, zapravo ne nude izbor korisnicima svojih usluga. Građani naime, ukoliko su nezadovoljni njihovim uslugama, ne mogu da se snabdevaju vodom od drugih kompanija jer infrastruktura za to ne postoji.

Sve više gradova rekomunalizuje vodovode

Iz ovog i još mnoštva razloga autori pomenute studije zaključuju da vodovod nudi jednu od onih javnih usluga koje nipošto ne bi trebalo da završe u rukama privatnika i podsećaju na primere gradova koji su prvo privatizovali ove usluge a zatim ih rekomunalizovali. Razloga za vraćanje vodovoda u javne ruke uglavnom je bilo više, počev od visoke cene vode, pa sve do nebrige o njenom kvalitetu ali i kvalitetu infrastrukture kojom se ona sprovodi do domaćinstava. Tako su na primer privatne kompanije menjale cevi samo kada moraju ali im to nije smetalo da naplaćuju svoje usluge kao da ih menjaju redovno, što je i očekivano jer je svuda u svetu prioritet privatnih kompanija smanjenje troškova i povećanje prihoda.

Baš ih tih razloga je, primera radi, Pariz 2010. posle četvrt veka u privatnom vlasništvu preuzeo gradski vodovod. Samo godinu dana od ove “nacionalizacije”, cena vode je u prestonici Francuske smanjena za osam odsto. U isto vreme se i Berlin odlučio za isti postupak, i to na referendumu gde je 98 odsto građana glasalo za rekomunalizaciju.

Prelazak ovakvih velikih sistema u javno vlasništvo nije ni jednostavan ni jeftin postupak ali je, kako kažu autori studije, na duže staze isplativ. Jer u suprotnom će građani skupo plaćati vodu, a ono što plaćaju će često završavati u rukama preplaćenog menadžmenta i akcionara ili u poreskim rajevima. Rekomunalizacija bi trebalo da doprinese reinvestiranju tog novca i unapređenju kvaliteta usluge ali i odgovornog ponašanja prema životnoj sredini, naravno u slučajevima gde postoji transparentno poslovanje i gde ga država nadzire kako treba.

Osim toga, pišu oni, nije sve u brojkama i matematici. Ovde nije bitan samo ekonomski motiv već i humanost, budući da se radi o jednom od glavnih resursa na planeti – vodi za piće – koji bi trebalo svima da bude dostupan.

Izvor: The Conversation

Foto: Skitterphoto, Pixabay

Чланак Da li vodovod treba privatizovati? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema Vesićevim rečima, procenjena vrednost radova na uvođenju vodovoda je 140 miliona dinara, odnosno oko 1,2 miliona evra. Gradiće se 15 kilometara primarne i sekundarne mreže. To znači da će više od 200 domaćinstava dobiti vodu do kraja naredne godine.

On je naglasio da će građani, čije su kuće legalne, dobiti mogućnost da priključak plate na 60 rata. Oni čije su kuće nelegalne moraće prvo da legalizuju kuće u Opštini Sopot, za koju veruje da će se potruditi da reši ovaj problem sa građanima.

I kanalizacija problem na Trešnji

Međutim, ovo nije jedini problem sa kojim se suočava naselje Trešnja. Tamo je nekada postojalo lepo i čisto jezero, na koje su Beograđani redovno dolazili u letnjim mesecima da se osveže. Međutim, zbog nepostojanja mogućnosti za adekvatniji odvod fekalnih voda, septičke jame mnogih stanovnika ovog naselja sada se ulivaju u to jezero, zbog čega je ono izuzetno zagađeno.

“Ovo nekada popularno izletište, slavno po sceni iz Maratonaca u kojoj Jelisaveta Seka Sablić pliva u jezeru, danas je prepušteno zaboravu. Na kvalitet vode u jezeru najviše utiče potok koji prolazi kroz obližnje naselje, koje nema rešenu kanalizaciju. Uz malo dobre volje stanje jezera bi se moglo značajno popraviti za oko pet godina. Treba srediti zaštitni pojas oko jezera i korišćenjem prirodnih tehnologija prečišćavati potok i ostale povremene tokove koji u njega donose fekalne vode i otpad”, rekao je jednom prilikom Marko Ivetić, šef Katedre za hidrotehniku i vodno ekološko inženjerstvo na Građevinskom fakultetu za naš časopis.

Foto: Arcaion, Pixabay

Чланак Raspisan tender za vodovod u naselju Trešnja се појављује прво на Biznis i Finansije.