Sredinom 1960-ih Britanija je bila uveliko u procesu razbijanja svoje imperije, ali je 1965, iste godine kada je odustala od Gambije i Maldiva, stvorila i novu koloniju.

Tokom pregovora sa Mauricijusom o njegovoj nezavisnosti, Britanija je za sebe izdvojila 58 udaljenih ostrva, poznatih kao arhipelag Čagos. Oni su postali Britanska teritorija Indijskog okeana (biot). Između 1968. i 1973. godine stanovništvo ostrva je proterano, amvodi list.

Iza ovih odluka krio se hladni rat. Ostrva Čagos, koja su blizu istočne Afrike, Bliskog istoka i jugoistočne Azije, bila su strateško mesto za održavanje prisustva u Indijskom okeanu.

Ostrvo Dijego Garsija kao najveće, Britanci su pozajmili američkoj vladi za upotrebu kao vojnu bazu.

Posle terorističkih napada 11. septembra, Amerika je koristila bazu za napade na Avganistan i Irak; njen značaj će se verovatno samo povećati kako se geopolitičko takmičenje Amerike sa Kinom pojačava, procenjuje „Ekonomist“.
Stanovnici ostrva su u početku preseljeni na Mauricijus i Sejšele, gde mnogi od njih i dalje žive. Britanija je 2002. dala državljanstvo rođenima u Čagosu i njihovoj deci, a 2022. godine u državljanstvo su uključeni su i njihovi potomci.

Ostrva Čagos prikazana kao deo Mauricijusa

Oko 3.000 ostrvljana poreklom sa Čagosa već živi u Kroliju, u blizini londonskog aerodroma Getvik, na koji su stigli prvi migranti, a vlasti su spremne da stigne još do 5.000, sada kada Britanija nudi državljanstvo.

Britanija je, međutim, više puta poricala njihovo pravo da se vrate u Čagos, ali su taj stav i britanska prava na ostrva sve teže održiva, prema oceni „Ekonomista“.

UN su 2017. godine izglasale da se Međunarodnom sudu pravde uputi slučaj britanske dekolonizacije Mauricijusa i postavi pitanje da li je ona dovršena. MSP je 2019 dao savetodavno mišljenje da je britansko upravljanje Čagosom „pogrešan čin“ i da London ima obavezu da ga „što je pre moguće“ okonča.

UN su izmenile svoju zvaničnu kartu sveta i od 2020. na njoj su ostrva Čagos prikazana kao deo Mauricijusa.

London je ranije saopštavao da će vratiti suverenitet nad Dijego Garsijom Mauricijusu tek kada to ostrvo više ne bude bilo potrebno za odbrambene svrhe, ali se taj stav britanske vlade polako menja, pošto je šef diplomatije Džejms Kleverli najavio da će početkom ove godine Britanija rešiti pitanje „vršenja suvereniteta“ nad Čagosom „na osnovama međunarodnog prava“.

Od tada su održane dve runde razgovora, o kojima se ništa ne zna javno, ali mnogi očekuju da Britanija odustane od prava na Čagos, prenosi britanski list.

Mauricijus je preneo uveravanja o „neometanom funkcionisanju“ američke baze, što uključuje novi zakup na 99 godina. Sama Britanija bi mogla da zadrži vojno prisustvo na Dijegu Garsiji dok ne istekne aktuelni zakup Amerikancima, 2036, piše „Ekonomist“.

Izvor: Tanjug, The Economist
Foto: Pixabay

Чланак Poslednja britanska kolonija vraća se Mauricijusu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema ranijim izjavama guvernerke ta jedna tona stajala je u Bazelu u Banci za međunarodna plaćanja (BIS). Pored toga, početkom godine Ziđin koji eksploatiše borski rudnik isporučio je dve tone zlata Narodnoj banci, pošto NBS, po pravilu, otkupljuje zlato proizvedeno u Srbiji.

Teškoće oko transporta zlata

Na pitanje zbog čega je zlato premešteno u Srbiju Tabaković je odgovorila da je “repatrijacija zlatnih rezervi opšta praksa od Nemačke preko razvijenih zemalja do zemalja kao što je Srbija, obzirom na okolnosti u kojima funkcionišemo, na sporove sa nekim drugim zemljama koje su držale zlato u Londonu. Nijedna od zemalja koje imaju imovinu te vrste, ne žele da rizikuju problem, pa uključujući i teškoće sa transportom zlata, kao na primer što smo mi imali kada je trebalo u vreme pandemije dopremiti keš u trenutku kada smo imali pojačane zahteve za isplatom gotovine u stranoj valuti, što je kratko trajalo”, kazala je Tabaković dodajući da niko ne želi da rizikuje, da imovinu koju ima neće moći iz bilo kojih razloga da povuče. Na kraju je misteriozno dodala da “teškoće u dopremanju poslednje tone zlata ostaće za nama, pa možda ih stavimo u neke memoare…”.

Trend repatrijacije zlata

Poslednjih desetak godina zaista postoji trend repatrijacije zlata, s obzirom da se zlatne rezerve drže najviše u FED-ovom trezoru u Njujorku i kod Banke Engleske u Londonu. Nemačka, zemlja sa drugim po veličini zlatnim rezervama na svetu od 3.359 tona, 2013. godine započela je proces vraćanja zlata u trezore Bundesbanke u Frankfurtu, s obzirom da je 70 odsto poluga bilo u inostranstvu.

U narednih sedam godina prebacili su 300 tona iz Njujorka i 374 tone iz Pariza. Sada se u Nemačkoj nalazi 1.710 tona, u Njujorku 1.236 tona, a u Londonu 432 tone zlata.

Holandija je 2014. preselila iz Njujorka u Amsterdam 122,5 tona zlata, čime je podigla procenat zlatnih rezervi koje drži kući sa 11 na 31 odsto. Austrija je 140 tona, polovinu svojih zlatnih rezervi, 2018. godine prebacila iz Londona u Beč, dok se druga polovina nalazi i dalje u Londonu i Švajcarskoj.

I manje zemlje Istočne i Centralne Evrope su prethodnih godina odlučile da prebace zlato u zemlju.

Rumunski parlament je 2019. doneo zakon da se 90 odsto od 61 tone zlata koji su držali u Londonu, prebaci u Rumuniju.

Uvećane zlane rezerve u celom svetu

A slučaj koji je guvernerka pomenula da su neke zemlje koje su držale zlato u Londonu imale problema da ga povrate, verovatno se odnosi na Venecuelu, ona od 2018. godine pokušava da vrati u zemlju oko 31 tonu zlata koju su čuvali kod Banke Engleske. U međuvremenu je Velika Britanija priznala za predsednika Venecuele Huana Guaida, a ne Nikolasa Madura i Banka Engleske nije želela da vrati zlato vladi koju ne priznaje. Trenutno se vodi sudski spor oko zlata vrednog milijardu dolara što je četvrtina ukupnih zlatnih rezervi Venecuele.

U 2020. godini centralne banke u svetu su uvećale zlatne rezerve za 275 tona, ali su u prethodne dve godine kupile više nego u ranijih 50 godina. U 2018. to je iznosilo 650, a u 2019. oko 656 tona zlata.
Razloge za repatrijaciju zlata Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i nekadašnji guverner NBS vidi u tome da se ono poslednjih godina mnogo manje koristi u međunarodnim plaćanjima, a da pri tome njegovo čuvanje košta.

Zlato  je berzanska roba i njegova cena raste i pada

“Od 1990-ih godina se smanjuje učešće zlata u deviznim rezervama zbog pada cene i međunarodne finansijske institucije su preporučivale da se pređe na obveznice država koje nose kamatu. Mnogi misle da je zlato bezrizično, ali to je berzanska roba i njegova cena raste i pada. Njegova funkcija u međunarodnim plaćanjima je marginalizovana. Sada imamo situaciju da su kamatne stope na obveznice jako niske, na neke poput nemačkih čak i negativne, pa se postavlja pitanje da li efektivno plaćati nekome da držite njihove obveznice ili kupiti zlato, čija cena može i da poraste. Zato zlato postaje atraktivno, ali mislim da je to prolazno stanje i da će zbog inflacije centralne banke morati da podižu kamatne stope”, objašnjava Šoškić.

U javnosti se pojavljuje tumačenje i da što ima više zlata u rezervama to se šalje signal o većoj snazi države. Šoškić ističe da to nema mnogo logike, pošto je zlato berzanska roba i svako može da ga kupi, kao i da je to samo jedan od oblika imovine u kojoj centralna banka drži rezerve.

Vraćanja zlata iz inostranstva traži geostrateško objašnjenje

Ipak, neretko se u ovom trendu vraćanja zlata iz inostranstva traži geostrateško objašnjenje. Neven Cvetičanin, predsednik Foruma za strateške studije objašnjava da trenutno živimo u najnestabilnijem periodu od Drugog svetskog rata.

“Ovih 20 godina 21. veka se može nazvati nestabilnim, od 9. septembra, preko svetske finansijske krize 2008. do Arapskog proleća i rata u Siriji pa do sadašnjih dešavanja u Avganistanu. To se odražava i na ekonomske resurse, jer nema ekonomije bez politike. Kao posledicu imamo da je zlato nekoliko puta skuplje nego pre 20 godina. U nestabilnim vremenima cene tradicionalnih vrednosti kao što je zlato skaču. Ono se lako konvertuje u novac ili neku drugu robu. Osim toga, u vreme nestabilnosti zemlje povlače depozite iz inostranih banaka gde se zlato tradicionalno drži, kako bi se osigurale da u slučaju krize mogu da ga koriste”, napominje Cvetičanin.

U zlatu 12,6 odsto deviznih rezervi

Narodna banka Srbija ima 36,7 tona zlata vrednosti 1,8 milijardi dolara što je 12,6 odsto deviznih rezervi zemlje. Prema rečima guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković, prosek zemalja u razvoju je 7,4 odsto, a razvijenih zemalja 19,4 odsto. Na pitanje da li će kupovati do 50 tona, kao što je predsednik Srbije izjavio pre nekoliko meseci, Tabaković je rekla da “za sada smo zadovoljni nivoom zlata, a razmotrićemo pravi trenutak za kupovinu po najboljim cenama” uz komentar da će ta kupovina zavisiti pre svega od potrebe da NBS podrži privredu, “jer iz privrede proizilaze i tražnja i radna mesta i punjenje budžeta, a onda onaj višak možete da ostavite u zlatu”.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Zašto zemlje vraćaju zlato kući се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ukupan iznos predviđen za obeštećenje bivših vlasnika je dve milijarde evra, a tačan iznos za svakog utvrđuje se u evrima, i to tako što se osnovica obeštećenja množi sa koeficijentom.

Da bi se bivši vlasnici ili njihovi naslednici mogli obeštetiti novčano bilo je potrebno da Vlada usvoji koeficijent, što je najavljeno da će biti urađeno do marta prošle godine.

To je, međutim, prolongirano sve do sada, a u međuvremenu ispunjen je još jedan uslov kada je u decembru izmenjen Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Predviđen rok za kompletnu isplatu obeštećenja je 12 godina.

Kako se navodi u Zakonu, obeštećenje se „vrši u vidu državnih obveznica“ i u novcu za isplatu akontacije, i to za ona obeštećenja koja ne prelaze iznos od 1.000 evra po podnosiocu zahteva.

Ukupan iznos obeštećenja ne sme da ugrozi makroekonomsku stabilnost i privredni rast Srbije, navodi se u ovom Zakonu, zbog čega su za isplatu namenjene dve milijarde evra, uvećano za zbir pripadajućih kamata za sve korisnike, obračunatih po kamatnoj stopi od dva odsto godišnje na preostali iznos obeštećenja i to od dana pravnosnažnosti rešenja do konačne isplate.

Iznos ne može preći 500.000 evra

Ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika ne može preći 500.000 evra.

Kako bi izmirila obaveze prema bivšim vlasnicima imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, država će emitovati obveznice denominovane u evrima, i to u nematerijalnom obliku, bez kupona, pojedinačno za svaku godinu.

One će glasiti na ime i biti prenosive, a isplaćivaće se u evrima.

Obveznice dospevaju godišnje, sa prvom isplatom 15. januara naredne godine u odnosu na godinu kada je isplaćena akontacija, i isplaćuju se u roku od 12 godina od datuma emisije.

Zakonom su predviđeni i izuzeci od ovoga, odnosno za one koji su na dan stupanja Zakona bili stariji od 70 godina obveznice će biti isplaćene u roku od pet godina, a za starije od 65 godina isplaćivaće se u roku od 10 godina.

Država će bivšim vlasnicima i naslednicima isplatiti i bespovratno akontaciju obeštećenja u novcu i to 10 odsto od utvrđenog iznosa obeštećenja, a taj iznos ne može biti veći 10.000 evra.

Prema procenama Agencije za restituciju u Srbiji je do sada vraćeno 95 odsto imovine koja je mogla da se vrati u naturi, ukupno 7.235 objekata, od čega su više od polovine poslovni prostori.

Osim toga, vraćeno je i 76 odsto, odnosno 73.993 hektara poljoprivrednog zemljišta, 5.922 hektara šuma, dok je crkvama i verskim zajednicama vraćeno više od 78 odsto od ukupno tražene površine zemljišta.

Zahtevi za vraćanje imovine i obeštećenje vlasnika su se podnosili od marta 2012. do marta 2014, nakon čega to više nije bilo moguće učiniti.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Građani od oduzete imovine dobiće u novcu 15 odsto od procenjene vrednost се појављује прво на Biznis i Finansije.

On je u Skupštini Srbije, gde je obrazložio nekoliko zakona, među kojima su i izmene Zakona o javnom dugu, rekao da prihodi od Komercijalne banke nisu uračunati u budžet.

“Te prihode nismo računali, jer smo hteli da budemo konzervativni i realni. To će se desiti i to je važno. Skoro polovinu novca, 170 miliona evra, iskoristićemo za vraćanje starih skupih kredita, među kojima je i kredit uzet od Azerbejdžana 2012. po kamatnoj stopi od četiri odsto”, kaže Mali, prenosi Dnevnik.rs.

Ministar finansija je rekao da ako vratimo kredit Azerbejdžanu, dodatno ćemo smanjiti učešće javnog duga u BDP-u za 0,4 odsto.

“Stvaramo bolju i sigurniju budućnost za našu decu. Ne želimo da im ostavimo skupe kredite”, rekao je Mali i naveo da je reč o kreditima koje je uzela prethodna vlast.

Mali je rekao da je najvažnija stvar u izmenama Zakona o javnom dugu stvaranje malo fleksibilnije procedure kako bi mogli da se smanje troškovi zaduživanja.

“Projekcija centralnog nivoa javnog duga je 57,9 odsto. Daleko smo ispod Mastrihta i nivoa od 60 odsto, uprkos pandemiji”, kaže Mali.

Naveo je da je ukupno učešće javnog duga na dan 31. decembar 2019. bilo 52 odsto, da je nivo javnog duga porastao u 2020. godini, ali da je pod kontrolom.

Mali kaže da učešće javnog duga za narednu godinu i deficit od tri odsto daje mogućnost da već naredne godine nastavimo smanjenje učešća javnog duga i da dođemo do 57,5 odsto.

Izvor: Bankar

Чланак Novac od Komercijalne banke biće iskorišćen za vraćanje starih kredita се појављује прво на Biznis i Finansije.