Beogradska berza odavno kaska za sličnim instutucijama, čak i u našem najbližem okruženju. Mesta za napredak ima kada je reč o mnogim stvarima u ovoj oblasti, a jedna od njih, možda i najvažnija, jeste zaštita malih akcionara, piše Kamatica.com

Kakav je položaj malih akcionara u Srbiji? Kako bi mogao da se popravi? Da li akcionari mogu da urade sami nešto po ovom pitanju ili je neophodna akcija „odozgo“? Na ova pitanja odgovara Nenad Gujaničić, jedan od najvećih stručnjaka na domaćem tržištu kapitala i glavni broker investicionog društva Momentum.

Koliko su mali akcionari u Srbiji zaista zaštićeni?

– Prava manjinskih akcionara su najosetljivija tačka svakog akcionarstva i ukoliko nisu na zavidnom nivou nije ni moguće uspostaviti efikasno funkcionisanje berze. Nije ništa novo rečeno ako se konstatuje da je na domaćem finansijskom tržištu na delu izuzetno slaba zaštita manjinskih akcionara koja pre svega proizilazi iz brojnih strukturnih slabosti tržišta. Kao i u brojnim drugim segmentima društva, institucije koje bi trebalo da sprovode zakone koji su mahom na solidnom nivou prilično su slabe kako one koje direktno kreiraju sudbinu tržišta, poput regulatora, tako i one od kojih ono posredno zavisi kao što je pravosuđe. Doprinos slaboj zaštiti akcionara svakako je dala činjenica da domaće tržište nikada nije evoluiralo od tranzicije u kojoj se i dalje nalazi odnosno ostalo je nezavršeno. Osim slabih regulatornih institucija, izostalo je formiranje snažnije investicione infrastrukture u pogledu razvoja investicionih i penzionih fondova kao jačih igrača na tržištu. Takođe, doprinos slaboj zaštiti malih akcionara dala je i njihova nedukovanost koja je omogućavala većinskim vlasnicima i dominantnim akcionarima mnogo više prostora za negativno delovanje – započinje Nenad Gujaničić.

Zbog čega nisu bolje zaštićeni?

– Tržišta kapitala u zemljama Istočne Evrope iznikla su u procesu tranzicije odnosno prelaska sa planskog na tržišni način privređivanja. I sama berza, dakle, nije imala evolutivni put razvoja već je doneta dekretom s obzirom na činjenicu da su procesom privatizacije nastajala brojna akcionarska društva. Samim tim najveća odgovornost za uspeh ili neuspeh potonjih finansijskih tržišta pala je na kreatore ekonomskih politika, a može se reći da je mali broj njih ostvario zavidne rezultate na tom polju. S obzirom na okasneli put u tranziciji, domaći kreatori ekonomske politike imali su prednost da uče na nedostacima ostalih zemalja koje su prošle kroz slične procese, ali nažalost sam koncept ovdašnje privatizacije nije pomogao razvoj berze niti je ona zauzela značajniju ulogu u domaćem finansijskom sistemu, ako se izuzme par godina berzanske pomame (2006-2007. godine) koja je bila neodrživa na duže staze. Uporedo sa propuštenim prilikama da se izgrade akcionarstvo i berza srozavala su se i prava manjinskih akcionara.

Kako bi ova situacija mogla da se poboljša?

– Osnovna pretpostavka za zaštitu manjinskih akcionara jesu efikasne i nezavisne institucije koje bi omogućile funkcionisanje berzanskog mehanizma nalik uporedivim razvijenijim zemljama. Prvi uslov za ostvarenje funkcionalne berze jeste politička volja odnosno zainteresovanost zakonodavne i izvršne vlasti za koristi koje bi razvoj berze mogao doneti samoj privredi. Ovaj prvi je svakako i najteži uslov i tačka spoticanja na kojoj je stao razvoj berzanskog tržišta u mnogim zemljama. Potom sledi podizanje institucija i uspostavljanje poverenja i sigurnosti tržišnih učesnika. Kada se ove stvari učine mogućim, onda su kreiranje tržišnog materijala i dolazak investitora logične posledice ovog prethodnog toka.

Kakva je pozicija malih akcionara na razvijenim tržištima finansija?

– Razvijenost svake berze meri se nivoom zaštite manjinskih akcionara, premda je na većini zapadnih tržišta to konstanta koja se podrazumeva. Jasno je, s vremena na vreme, i na ovim tržištima se dese gruba kršenja prava manjinskih akcionara, pronevere kakve je teško bilo i zamisliti da mogu da se dese na ovakvim mestima. Međutim, to su veoma retki izuzeci koji se brzo i oštro sankcionišu, te predstavljaju pokaznu vežbu svih učesnicima na tržištu da se pridržavaju propisa.

Da li mali akcionari imaju neke instrumente kojima bi mogli sami sebe bolje da zaštite ili da makar poprave svoju poziciju?

– Kada govorimo o domaćim malim investitorima ono što mogu da učine sa svoje strane jeste pre svega ulaganje u sopstvenu edukaciju, ali i povećani angažman koji podrazumeva prikupljanje i analizu što većeg broja informacija u vezi sa kompanijom u kojoj poseduju vlasništvo, ali i ostvarivanje direktnih kontakata poput odlaska na skupštinu akcionara, Dan investitora itd. Aktivistički pristup svakako ne može da nadomesti sve anomalije prethodno pobrojane, ali može malom akcionaru da omogući jasniji uvid u sopstvenu poziciju. Takođe, na nerazvijenim tržištima poput našeg, od pomoći manjinskim akcionarima može biti formiranje udruženja koje bi, ukoliko bi bilo profesionalno vođeno, moglo efikasnije da zaštiti prava malih akcionara nego što to može sam pojedinac – zaključuje Nenad Gujaničić.

Izvor: Kamatica.com

Foto: Pixabay

Чланак Zašto mali akcionari nisu bolje zaštićeni na domaćoj berzi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prvi proizvodi sa „pravim“ geografskim poreklom, onim prepoznatljivim u EU, iz Srbije se najavljuju godinama, a sada bi konačno ariljska malina i fruškogorski med mogli da dobiju zasluženi pečat

U Berlinu, Parizu ili Stokholmu ne možete kupiti kranjsku kobasicu, prašku šunku, neretvansku mandarinu i istarski pršut a da nisu stigli iz mesta o kojem im ime govori, zato što su to na nivou EU zaštićeni proizvodi iz regiona. Ali zato možete kupiti „srpski“ med ili malinu bilo pod tuđim imenom, bilo pod „generičkim“ nazivom sa ne baš tačno određene i garantovane destinacije.

A proizvod koji platežni evropski kupac prepoznaje „na prvu loptu“ može da ima znatno veću cenu nego njemu sličan koji nema isti „pedigre“. To ugledno poreklo u prehrambenom sektoru u najvećem broju slučajeva znači da se mora imati zaštićeno geografsko poreklo. I to ne lokalno, već geografsko poreklo koje priznaje Evropska unija, jedno od najbogatijih tržišta sveta i reper čije sertifikate kao relevantne prihvataju Bliski istok i čitava Azija.

Originalnost pre svega

– Sa dokazom da je sa tačno određenog područja koje je prepoznato kao mesto odakle dolaze kvalitet i posebnost, proizvod može da dobije u EU i za 30 odsto veću cenu. Zbog toga moramo da istrajemo u naporima da ariljsku malinu, fruškogorski med i pirotski kačkavalj zaštitimo u EU i tako promovišemo Srbiju kao mesto odakle dolazi nešto posebno, jedinstveno, a nesumnjivo kvalitetno – kaže za 24sedam Mirjana Milutinović, predsednica udruženja „Original Srbija“.

Evropsko „priznanje“ ova tri proizvoda najavljuje se već godinama, ali Milutinovićeva očekuje da bi i ta saga konačno mogla da se ove godine privede kraju.

– Prvo moramo da usaglasimo naše propise o serftifikaciji geografskog porekla sa onima iz EU, a i kod njih se propisi menjaju. Predlog zakona je bio gotov 2020. godine, ali je korona odložila sve i nadamo se da sad stiže na red. Može to da se uradi i direktno, u Briselu, ali problem je što se mora biti veoma oprezan, jer koga Evropska komisija jednom odbije kao neoriginalnog, ne može da konkuriše ponovo – objašnjava naša sagovornica.

Da se prvo malinari dogovore

Da će ta briselska prepreka ubrzo biti preskočena, uveren je i Božo Joković, direktor OZZ zadruge „Agro Eko Voće“ iz Arilja i člana i inicijatora udruženja „Ariljska malina“, koje je nosilac projekta evropske serfitikacije maline.
– Radili smo na tome sa stručnjacima iz Francuske, Švajcarske i Ambasade Italije u Srbiji. Spremni smo da od ariljske maline napravimo brend koji će biti prepoznat širom Evrope i sveta, da napravimo „srpsku koka-kolu“ – kaže za 24sedam Joković.

Joković navodi da je zaštita geografskog porekla ariljske maline na dobrom putu, ali za samu proizvodnju maline u Srbiji više nije tako siguran.

– Govorimo o brendiranju i prepoznavanju kvaliteta, a kod kuće se sve manje bavimo kvalitetnom proizvodnjom. Naši malinjaci su na nivou svetskih iz osamdesettih godina prošlog veka, nema primene nauke, nekontrolisano se sadi sa lošim sadnicama… Država može i treba da pomogne, ali moramo prvo mi proizvođači da se sami među sobom izborimo za našu malinu – ističe Joković.

Mirjana Milutinović kaže da serfitikovanje nije skupo kao što se misli i da se svakako isplati i firmama i lokalnim i regionalnim zajednicama.

– To ide na osnovu količine proizvoda koji imate. Malom proizvođaču je potrebno za korišćenje nacionalne oznake geografskog porekla oko 500 evra, a velikom, recimo, 2.000 evra godišnje. Trebalo bi da se tu više uključe lokalne zajednice i doprinesu tome da se proizvođači zainteresuju da to rade, jer to „podiže cenu“ svima u regionu – napominje Milutinovićeva.

I med nam je svetski, ali…

Fruškogorski lipov med je, kao što smo napomenuli, jedan od tri proizvoda za koje smo se odlučili da bi najlakše mogli da „probiju led“ priznanja geografskog porekla u EU. Srbija se u Evropi već prepoznaje po kvalitetnom medu, i geografskih oznaka odnosno „brendova“ za med bi moglo da bude nekoliko, ali tu problema ima jednako kao i sa malinom, kaže za 24sedam Rodoljub Živadinović, predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS).

– Kvalitet kakav ima fruškogorski lipov med nema niko na svetu i tu je velika perspektiva. Kvalitetan nam je bagremov, ali imamo problem sa količinama. Da bi nešto probirljivom kupcu u Evropi i svetu bilo prepoznatljivo on to mora da proba, znači toga mora da ima dovoljno. Mi meda nemamo toliko da snabdevamo evropske lance i potrebni su nam specifični kupci koji žele da plate više za ekstrakvalitet. Druga stvar je marketing. Sve dok naše firme i lokalne ili regionalne organizacije ne shvate da za marketing mora da se odvaja 30 odsto zarade, nema ništa od promocije i brendiranja ni proizvoda ni Srbije – napominje Živanović.

To su odavno shvatili u obližnjoj Hrvatskoj, gde je za sedam godina zaštićeno u EU 35 proizvoda, čime su stigli na sedmo mesto po broju zaštićenih proizvoda. Poslednji na listi su zagorski štrukli i zagorski bagremov med. Šampioni su, naravno, Italijani, sa gotovo deset puta više zaštićenih proizvoda, vrlo blizu su Francuzi, a Španci imaju gotovo 200 proizvoda sa žigom EU.

Na nivou EU zaštićena su 1.574 poljoprivredna proizvoda i 257 alkoholnih pića, saopšteno je u martu iz Evropske komisije u Briselu. Geografsko poreklo je samo jedan od tri načina zaštite nekog lokalnog proizvoda na nivou Evrope. Tu su možda i za hranu prestižniji sertifikati „znak izvornosti“ ili originalnosti, kao i „garantovano tradicionalni specijalitet“.

U Srbiji na aktuelnoj listi žigova u Zavodu za intelektualnu svojinu ima manje od 70 proizvoda koji imaju lokalnu, odnosno srpsku oznaku geografskog porekla. Dosad ih je registrovano, od 1986. godine do danas, 106, ali su neki u međuvremenu „izgubili“ aktivne ovlašćene korisnike.

Novi Sad kao svetli primer

Mirjana Milutinović ističe dobar primer Novog Sada kao lokalne zajednice koja promoviše brendiranje proizvodnje. U toku je jednogodišnji projekat koji po celoj zemlji sprovodi „Original Srbija“ i gde se, uz sponzorstvo EU i saradnju sa Beogradskom otvorenom školom, pokazuje drugim opštinama način na koji je Novi Sad promovisao i finansirao sertifikaciju za sve proizvođače čak tri proizvoda: fruškogorskog lipovog meda, begečke šargarepe i futoškog kupusa.

Izvor: 24sedam.rs

Foto: Pixabay

Чланак Koliko smo daleko od „srpske koka-kole“ се појављује прво на Biznis i Finansije.