U Srbiji je ovaj model 2014. godine predložio tadašnji ministar privrede Saša Radulović, a NALED prošle godine.

– Predlog NALED-a je da se razmišlja u pravcu ukidanja doprinosa za zdravstvo i prelazak na finansiranje iz budžeta odnosno opštih poreza, čime bi svi građani imali zdravstveno osiguranje – naveo je prošle godine direktor za konkurentnost i investicije u NALED-u Dušan Vasiljević.

Novi nameti

Ipak i poslodavci i sindikati u Srbiji nisu pristalice ove ideje, a kao glavni protivargument navode da bi u tom slučaju država povećala druge poreze.

– Skeptik sam po tom pitanju. Činjenica je da su doprinosi za zdravstvo ravnomerno raspoređeni na poslodavca i zaposlenog i da ukupno iznose 10,2%, ako se ne varam. Ali, je i činjenica da, ako bi se doprinosi za zdravstvo prebacili na budžet, to bi približno bilo nepune 2 mlrd EUR. A državi samo ne ruku u džep. Onda bi država bila prinuđena da, usled nedostatka budžetskog prostora, iznalazi rešenja za kompenzaciju kroz razne vidove namenskih poreza. Najjednostavije bi im bilo kroz povećanje PDV-a, akciza ili povećanje poreza na zarade, gde bi sve palo u vodu za šta se mi kao Unija borimo godinama unazad, ali i ne samo mi. To bi bila neminovnost koje se država ne bi libila – rekao je za eKapiju direktor Unije poslodavaca Srbije Srđan Drobnjaković.

Prema njegovim rečima ima zagovornika koji kažu da bi se tih 10,2% prelilo u neto zarade zaposlenih i samim tim povećala potrošnja, a kroz nju i prihodi države.

– A da li smo sigurni i po kom zakonu bi poslodavac bio u obavezi da to uradi? I Robert Oven i Sen Simon i Šarl Furije bi odmahnuli glavom, kao najveći social utopisti – ističe Drobnjaković.

Sličnog mišljenja je generalni sekretar Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Nebojša Rajković.

– Korist od eventualnog ukidanja obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno prestanka plaćanja doprinosa imala bi samo država koja bi povećala poreze najmanje za iznos dosadašnjeg priliva sredstava od zdravstvenog osiguranja i dodatno uvećala budžet, a sredstva za zdravstvo delila bi arbitrarno, birokratski sporovozno uz obaveznu endemsku korupciju. Građani bi prividno uvećali prihode oko 0%, ali samo na kratak rok, a šta bi dobili za „džabe“ od, iovako problematičnog, zdravstva možemo da pretpostavimo – kaže Rajković za naš portal.

Koliki doprinos treba da bude

Prema njegovim rečima, ono o čemu bi moglo da se razgovara jeste visina doprinosa.

– Pitanje je koliki doprinos treba da bude, način trošenja sredstava, posebno je problematičan princip uzajamnosti koji se primenjuje da svi imamo isti obim zdravstvenih usluga, a doprinose plaćamo u različitim iznosima i niz drugih pitanja koja bi bila predmet reforme zdravstvenog osiguranja, ali je pitanje osiguranja, odnosno plaćanja doprinosa nesporno – ističe Rajkoivć
Šta kažu stručnjaci i može li primer iz Crne Gore biti naša vodilja?

U Crnoj Gori su od početka 2022. godine ukinuti doprinosi za zdravstvo u okviru veće poreske reforme pod nazivom Evropa sad. Taj potez razvio je debatu i u Srbiji. Kada su ovakvu reformu predložile i neke od opozicionih stranaka, ministar finansija, Siniša Mali oštro je odbacio ovu ideju.

– Ukoliko bi doprinosi za zdravstvo bili ukinuti, posledica bi bila gubitak prihoda opšte države za oko 330 milijardi dinara. Jedino razumljivo u takvom slučaju bi bilo da se poveća PDV, i to za minimum 5%, kako bi bio zadržan isti nivo prihoda. Razmere takve neodgovorne politike bi bile stravične, pre svega po građane, jer bi to značilo poskupljenje svega. U svakom slučaju, u današnjim uslovima visoke i preteće inflacije, rast dohotka bio bi dodatno obezvređen većom inflacijom – naveo je tada Mali.

Dva pravca

Prema rečima Aleksandra Vasića, člana UO Udruženja poreskih savetnika Srbije, kaže da su dva načina na koju bi takvu eventualnu reformu bilo moguće sprovesti.

– Dva su pravca. Jedan je smanjenje rashoda, tj. racionalizacija u zdravstvenom sistemu, ali tako da ona ne utiče na kvalitet. Drugi je poreska politika, koja će opredeliti iz kojih izvora će ti rashodi biti finansirani, iz doprinosa, kao što je sada ili iz nekih drugih poreza – kaže Vasić.

Dodaje i da postoje samo dva izvora iz kojih bi sredstva za zdravstvo mogla biti obezbeđena.

– Ili preraspodelom budžetskih davanja, što bi značilo da se nekom drugom ukine finansiranje, ili povećanjem poreskih prihoda, npr. povećanjem PDV i/ili akciza. Lično i smatram da bi se mogle napraviti „probne reforme“ koje bi obuhvataLe smanjenje doprinosa u cilju rasterećenja zarada, a povećanje npr, akciza (cigarete, alkohol…) možda čak i PDV-a i usmeravanjem tih povećanih prihoda na finansiranje zdravstva – navodi naš sagovornik.

Ističe i da nikako ne smemo zabraviti racionalizacije, koje moraju biti stalni posao.

– Lako je doneti brze i radikalne mere, kao što je Crna Gora uradila, ali treba primeniti mere koje su dugoročno održive. Mi moramo da budemo svesni da više nemamo pravo na greške – ističe Vasić.

Potez Crne Gore, iako označavan kao finansijski neodrživ, za sada, funkcioniše.

Nedavno je tamošnji ministar finansija Aleksandar Damjanović saopštio da je državna kasa puna, a „trenutni dobri pokazatelji daju nadu i optimizam da će se u istom ritmu nastaviti i do kraja godine“, a Crna Gora ima najveće prosečene plate u regionu.

Tako je prosečna neto zarada u junu iznosila 906,77 EUR, dok prosečna zarada npr. nastavnika iznosi 813,85 EUR.

Izvor: Ekapija
Foto: Pixabay

Чланак Može li Srbija bez doprinosa za zdravstvo, kao Crna Gora? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najnovije istraživanje Saveza za regionalnu saradnju (RCC) o korupciji u zdravstvenim sistemima na Zapadnom Balkanu, pokazuje da je u poslednjih godinu dana svaki peti ispitanik platio mito za medicinsku uslugu, ili je to učinio neko od članova njegove porodice. To je izjavilo više od polovine anketiranih u Albaniji, preko petine ispitanika u BiH, a slede Severna Makedonija (16%), Crna Gora (14%) i Srbija (8%).

Olakšavanje razmene stručnog osoblja u zdravstvu u diplomatskoj operaciji „Otvoreni Balkan“, koju gura EU ne bi li nekako ujedinila region koji očigledno ne planira da objedini pod sopstvenim krovom, ima mnogo otežavajućih okolnosti. Ključna je ta što je situacija u zdravstvu podjednako nezavidna u svim balkanskim državama koje čame pred vratima Evropske unije. To potvrđuje i činjenica da lekari, medicinske sestre i tehničara koji masovno napuštaju sopstvenu zemlju ne odlaze kod suseda, već što dalje na Zapad.

Najoskudnije u Albaniji

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u oštroj konkurenciji zdravstvene oskudice u pomenutom regionu najlošije se kotira Albanija po većini osnovnih parametara.

Zdravstveni sistem u Albaniji se finansira kombinacijom opšteg poreza, poreza na zarade, Zavoda za obavezno zdravstveno osiguranje i izdataka za dobrovoljno zdravstveno osiguranje, isplate iz džepa pacijenata i raznih domaćih donatora. Ukupni izdaci za zdravstvo iznose 6,9% ukupnog BDP-a, a troškovi po glavi stanovnika 520 dolara. Zbog niskih javnih izdataka za zdravstvenu zaštitu, plaćanja na teret pacijenta čine čak 59% ukupnih rashoda za zdravstvo i 99,8% ukupnih privatnih izdataka.

Korupciju u Severnoj Makedoniji prikrivaju i lekari i pacijenti

Ukupni troškovi za zdravstvo u Severnoj Makedoniji imaju isti udeo u BDP-u kao i u Albaniji, ali su rashodi po glavi stanovnika veći i iznose 622 dolara. Zdravstvena zaštita se finansira iz javnih i privatnih izvora. Javna sredstva obezbeđuje Fond zdravstvenog osiguranja koji se finansira iz poreza na zarade, penzijskog fonda, fonda za nezaposlene i iz budžeta vlade.

Privatne izvore većinom čini plaćanje iz džepa pacijenata, preciznije 33% ukupnih rashoda za zdravstvo i 99,1% privatnih troškova. Lokalni analitičari tvrde da je finansijsko upravljanje zdravstvom loše, te da bolju kontrolu otežavaju i lekari i pacijenti jer ne prijavljuju loše postupke i slučajeve korupcije u sistemu.

Bosna i Hercegovina vodi u slabom učinku

Predvodnik u slabom učinku je ipak Bosna i Hercegovina, koja za zdravstvo izdvaja oko 10,9% BDP-a, dok troškovi po stanovniku iznose 990 dolara. Prema oceni SZO, neefikasnost zdravstvene zaštite zbog odbijanja entiteta i kantona da sarađuju je tolika da ozbiljno ugrožava celokupnu ekonomiju u državi.
Zdravstveni sistem se finansira iz obaveznog nacionalnog zdravstvenog osiguranja, državnog budžeta, privatnog doprinosa i donacija. Privatni izdaci za zdravstvenu zaštitu čine 38,7% ukupne potrošnje, pri čemu kompletni troškovi iz privatnog finansiranja padaju na leđa pacijenata.

Troškovi po glavi stanovnika najveći u Srbiji, sledi Crna Gora

Crna Gora obezbeđuje novac za zdravstvenu zaštitu putem obaveznih zdravstvenih doprinosa, opštih vladinih fondova, plaćanja iz džepa pacijenata i donatorskih sredstava, što sve zajedno čini 9,4% BDP-a, dok izdaci za zdravstvo po glavi stanovnika iznose 1.242 dolara. Izveštaj SZO pokazuje da javni rashodi imaju udeo od 71,3% u ukupnim rashodima, te da pacijenti plaćaju iz svog džepa 26% ukupnih izdataka za zdravstvo i 91% privatnih izdataka.

Zdravstveni sistem u Srbiji pribavlja sredstva iz javnih i privatnih doprinosa. Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira se iz obaveznih doprinosa i jedan je od ključnih izvora finansiranja zdravstvenog sektora. Zdravstvo u Srbiji takođe se finansira iz državnog budžeta, kao i iz privatnih izvora, plaćanja pacijenata i donacija.

Isplate iz džepa čine 35% ukupnih rashoda za zdravstvo i 92,2% privatnih rashoda, koji imaju udeo od 38,1% u ukupnim rashodima. Prema podacima SZO, Srbija za zdravstvenu zaštitu izdvaja 10,5% BDP-a, dok su troškovi po glavi stanovnika najveći među posmatranim državama i iznose 1.352 dolara.

Kraći životni vek u celom regionu

Ovako visoki izdaci za zdravstvenu zaštitu na teret pacijenata u celom regionu predstavljaju jednu od najvećih prepreka za bolju zdravstvenu prevenciju. Na to ukazuje i prosečan životni vek koji je za tri do pet godina kraći u poređenju sa prosekom Evropske unije.

Najkraće žive stanovnici Crne Gore, u proseku 69 godina, a najduže građani BiH, sa prosečnim životnim vekom od 76 godina. Najveću stopu smrtnost na 1.000 stanovnika ima Srbija (14), za razliku od Albanije koja beleži najmanju stopu smrtnosti (6), dok se ona kreće od 9 do 10 u ostalim državama Zapadnog Balkana.

Jagma za bolničke krevete

Broj domova zdravlja u regionu je upola manji od proseka EU, a kada je reč o bolničkim kapacitetima, za razliku od EU gde dolaze tri bolnice na 100.000 stanovnika, na Zapadnom Balkanu isti broj ljudi je upućen na jednu ili dve bolnice. Mereno brojem kreveta na 10.000 stanovnika prednjači Srbija (54), a najlošija situacija je u Albaniji (28) i Bosni i Hercegovini (34), koje imaju skoro upola manje kreveta na 10.000 stanovnika od proseka u Evropskoj uniji.

Međutim, ova srazmera sama po sebi ne govori dovoljno o dostupnosti bolničkih ležajeva koji su u svim državama regiona neravnomerno raspoređeni. Primera radi, dok je u Makedoniji u proseku 44 kreveta na 10.000 stanovnika, raspodela je takva da kapacitet bolničkih ležajeva varira između 13 na 10.000 ljudi u Kočanima i 52 na 100.000 pacijenata u Štipu.

Još jedan veliki izvor neefikasnosti u zdravstvenim sistemima je gubitak produktivnosti usled nedovoljne iskorišćenosti ustanova primarne zdravstvene zaštite. U izveštaju SZO se navodi da lekari u Bosni i Hercegovini leče u domovima zdravlja samo polovinu ukupnog broja pacijenata koji im se obraćaju, dok sve ostale upućuju kolegama u sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, iako je većina takvih tretmana potpuno nepotrebna.

Najviše lekara ima Makedonija, najmanje Albanija

Ali najkritičniji za održivost zdravstva u celom regionu je sve veći nedostatak lekara i medicinskog osoblja. Najveći broj lekara na 10.000 stanovnika ima Makedonija (26), najmanji Albanija (11), dok su Srbija i Crna Gora izjednačene (21). Prema broju lekara u odnosu na broj stanovnika Srbija je na nivou novih članica EU, ali je struktura neodgovarajuća jer je najizraženije pomanjkanje lekara specijalista.

Među posmatranim zemljama, najviše medicinskih sestara na 10.000 stanovnika ima Crna Gora (55), a najmanje Albanija (39). Nakon Crne Gore, po brojnosti medicinskih sestara uključenih u zdravstvenu negu stanovništva nalazi se Bosna i Hercegovina (50), Makedonija (46), a zatim Srbija sa 45 medicinskih sestara na 10.000 stanovnika.

Najbolji lekar u Srbiji plaćen za 60 evra više od najlošijeg

Rashodi za medicinske i nemedicinske plate i dnevnice čine prilično veliki udeo u ukupnim izdacima za zdravstvo u regionu, ali se on uveliko razlikuje od zemlje do zemlje, pa u BiH čine 48% javnih rashoda za zdravstvo, u Srbiji i Crnoj Gori 35%, dok u Makedoniji iznose 29%. U ovoj državi nemedicinsko osoblje čini skoro 30% ukupno zaposlenih u zdravstvu, taj udeo u BiH iznosi 33%, dok je u Srbiji i Crnoj Gori nešto niži (28%).

Pored neophodne racionalizacije nemedicinskog osoblja, podjednako veliki problem je i neodgovarajuće vrednovanje rada lekara i medicinskih sestara shodno težini konkretnog posla i ostvarenom učinku. Primera radi, u Srbiji je prema podacima koje iznosi Centra za demokratiju, razlika u neto plati između lekara sa najboljim i najlošijim radnim učinkom tek nešto više od 60 evra.

Чланак Zdravstvo u regionu: Lečenje na teret pacijenata се појављује прво на Biznis i Finansije.

Njih 34 odsto kazalo je da nije bilo dostupnih termina za datu uslugu, a 33 odsto izjasnilo se da zdravstvena usluga nije bila hitno potrebna, a da je vreme čekanja na nju bilo predugo.

Trećina pacijenata su čekali duže od mesec dana za pregled kod lekara specijaliste, a 11 odsto je reklo da im termin uopšte nije zakazan. Više od polovine ispitanika (55 odsto) do pregleda je došlo za manje od mesec dana.

Više od polovine ispitanika zadovoljno je kvalitetom zdravstvenih usluga. Najzadovoljniji su oni iznad 60 godina, dok je nezadovljstvo najizraženij kod građana od 30 do 44 godine i zaposlenih.

Kao najveći problem, na šta se žali blizu dve trećine građana, ističe se loša organizacija zdravstvenih ustanova. Na durgom mestu nalazi se nedostatak stručnih kadrova i nedovoljna motivisanost i posvećenost zdravstvenih radnika, koje kao problem navodi blizu trećine građana.

Građani preglede najčešće zakazuju odlaskom u dom zdravlja ili telefonom. Tek sedam odsto ispitanika koji su u poslednjih pet godina posećivali državne zdravstvene ustanove su preglede zakazivali preko onlajn servisa.

Više od polovine građana je reklo da su kod sebe uvek morali da imaju prethodnu zdrasvtvenu dokumentaciju u papiru, zato što lekari nisu mogli da je vide u elektronskom obliku u sistemu.

Kada je reč o digitalnim servisima u zdravstvu, građanima je najpoznatiji eRecept za koji je više od dve trećine čulo i zna čemu služi, dok je tek nešto manji udeo njih imalo i prilike da koristi ovaj servis.

Izvor: Novaekonomija.rs

Foto: Pixabay

Чланак NALED: Više od trećine građana u prethodne tri godine nije moglo da dobije uslugu u državnoj zdravstvenoj ustanovi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Udeo bruto društvenog proizvoda (BDP) za obrazovanje i socijalnu zaštitu je niži nego ranije, a ulaganja za zdravstvo su već dve decenije niža nego u zemljama istočne i centralne Evrope, piše u izveštaju koji je izradila A11- Inicijativa za ekonomska i socijalna prava uradila zajedno sa njujorškim Centrom za ekonomska i socijalna prava (CESR).

Izveštaj sadrži analizu raspodele i trošenja budžetskih sredstava od 2014. godine, odnosno od uvođenja mera štednje Vlade Srbije.

Najgore prošli najsiromašniji

Kako se navodi, najveći udar preživeo je sistem socijalne zaštite, tj. najsiromašniji građani, jer je pored smanjivanja državnih izdvajanja država prebacivala budžet namenjen za socijalnu zaštitu u budžet za odbranu i vojsku.

Iz budžeta za socijalnu zaštitu je 2016. godine preko budžetske rezerve prebačeno 14 miliona evra u Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije.
Ministarstvu odbrane je sličnim mehanizmom dve godine kasnije iz budžeta prebačeno još 183 miliona evra, a ta je transakcija označena kao državna tajna.

Za to vreme, broj ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu je oko 470 000 (6.8 odsto) i taj broj se ne menja skoro deset godina.

„Oko 1,5 miliona ljudi živi u riziku od siromaštva. Udeo BDP za socijalnu zaštitu je smanjen za skoro pola odsto za osam godina, a broj korisnika usluga centara za socijalni rad (CSR) je, u istom periodu, porastao za oko 50 000. Smanjen je i broj stalno zaposlenih u CSR za skoro 20 odsto i pored toga što se povećava broj korisnika“.

Ni obrazovanje i zdravstvo ne deluju kao prioriteti

U izveštaju se navodi i da su obrazovanje i zdravstvo takođe bili na velikom udaru mera štednje i upitne budžetske politike. Za osam godina značajno su pala ulaganja u obrazovanje (4,74 odsto udela BDP u 2014. i 4,08 odsto u 2020).

Da bi naše državno zdravstvo bilo na nivou zdravstva u istočnoj i centralnoj Evropi, potrebno je da država ulaže oko 0,5 odsto udela BDP, a ona već godinama ulaže 0,3 – 0,4 odsto.

Prema izveštaju Fiskalnog saveta, sredstva za rekonstrukciju sva četiri klinička centra povučena su još 2006. godine, iz Evropske investicione banke, a do sada je rekonstruisan samo KC u Nišu.

Država, sa druge strane, plaća kazne i penale za izgubljene sudske i arbitražne postupke i za deset godina je na to potrošila milijardu evra, a samo 2020. godine iznos za kazne i penale je bio oko 200 miliona evra.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay.com

Чланак Srbija povećala ulaganje u vojsku i policiju, a smanjila ulaganja u zdravstvo i obrazovanje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Putem ovog pretraživača je omogućen jedinstveni pristup podacima o privatnoj praksi/ preduzetnicima upisanim u Registru privrednih subjekata, kao i o zdravstvenim ustanovama, koje obavljaju zdravstvenu delatnost na teritoriji Republike Srbije, a registrovane su u Registru zdravstvenih ustanova, koji vodi Agencija.

Na osnovu kriterijuma koji se odnose na šifru delatnosti iz oblasti zdravstva i teritoriju (opštinu), putem pretraživača se dobija lista privatne prakse i zdravstvenih ustanova koje obavljaju zadatu zdravstvenu delatnost na izabranoj teritoriji (opštini), uz mogućnost pregleda detalja o svakom subjektu pojedinačno.

Jedinstvenoj evidenciji subjekata u zdravstvu se pristupa preko internet stranice Agencije za privredne registre, na stranici Registri- Zdravstvene ustanove- Pretraživanje podataka.

Чланак Omogućen pristup javnim podacima o subjektima u zdravstvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pokrajinski sekretar Zoran Gojković je početkom decembra, gostujući na nacionalnoj frekvenciji izneo svoju teoriju da je naš „kupoholičarski mentalitet“ kriv za to što je porastao udeo žena u ukupnom broju novozaraženih. Sekretar je očigledno aludirao na redove koje smo viđali ispred prodavnica povodom Crnog petka, a u tim redovima su, sudeći prema sekretarovim rečima, stajale niko drugi do žene.

Međutim, ono što je Gojković propustio da nam kaže jeste da većina žena u toku pandemije ima i veće brige, pa su tako, osim u redovima, mnogo češće i iza medicinskih vizira, sa maskama iza kasa u supermarketima, sa stetoskopima na prijemima u kovid-ambulantama ili u ulozi starateljki u domovima za stare. Za ovo potonje postoje i zvanične statistike.

Podaci Ankete o radnoj snazi za 2019. godinu pokazuju da 67% zaposlenih u trgovini čine žene, u zdravstvu je taj procenat još i veći – 77%, a slično stanje je i kada je reč o sektoru socijalne zaštite gde u ustanovama sa domskim smeštajem 78% zaposlenih čine upravo žene.

Svim ovim radnicama zajedničko je to da za vreme pandemije nisu mogle da rade od kuće, već su na svom radnom mestu najčešće bile i tokom vanrednog stanja.

Radna obaveza nedovoljno regulisana

U istraživanju „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“, fondacije Centar za demokratiju, navodi se da je zaposlenima u zdravstvenoj zaštiti eksplicitno uvedena radna obaveza za vreme vanrednog stanja, dok je onima u socijalnoj zaštiti ona uvedena implicitno (odnosno, hteli – ne hteli, morali su da rade).

Jedna od autorki ove studije, Sarita Bradaš, kaže u pisanom odgovoru „Novoj ekonomiji“ da radna obaveza koja je uvedena nije regulisana na dovoljno kvalitetan način.

„Obveznicima radne obaveze ne priznaju se ni neka najosnovnija radna prava (kao što je pravo na ograničeno radno vreme), a neka normativna rešenja nisu primenjiva u doba vanrednog stanja koje je uvedeno zbog epidemije zarazne bolesti.“

U istraživanju su navedena i određena svedočenja predstavnika sindikata koji tvrde da su onima koji su bili u radnoj obavezi uskraćivana mnoga prava, kao što su između ostalog i pravo na bolovanje, pa je tako jedna doktorka „upozorena da ne sme da otvara bolovanja zdravstvenim radnicima, inače će ona snositi štetu i odgovarati“. Takođe, zdravstveni radnici nisu bili u mogućnosti da koriste svoje godišnje odmore, a neki od njih su, pak, bili primoravani da ih iskoriste.

Predsednica Sekcije žena Saveza samostalnih sindikata i predsednica Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Beograda Radmila Obrenović objašnjava za „Novu ekonomiju“ da ona nema informacije o tome da je zaposlenima bilo uskraćeno pravo na korišćenje bolovanja, dok sa druge strane objašnjava da je povećan broj zaraženih u drugom i trećem talasu otežao mogućnost korišćenja godišnjih odmora.

„U ovom talasu je dramatično više radnika inficirano tako da nisu mogli da rade, morali su u izolaciju ili bolovanje. Smanjio se broj izvršilaca, a posao je rastao i sigurno je bilo slučajeva da se ne mogu uskladiti želja zaposlenih da iskoriste odmor“, kaže ona.

Strah da ne zaraze ukućane

Obrenović ističe da su žene pod velikim pritiskom za vreme pandemije. Osim toga što su često morale da rade i intenzivnije, one su i pod pritiskom da bi potencijalnu zarazu mogle da prenesu i svojim ukućanima.

„S druge strane, kada dođete kući vi morate mnogo više energije i sredstava da potrošite na dezinfekciju, iz tog straha.“

A ta sredstva su najčešće na bazi hlora koji može oštetiti kako kožu, tako i respiratorne organe. Takođe, ona dodaje da su kod određenog broja zaposlenih prisutne i alergije na neke od materijala koji se koriste za izradu lične zaštitne opreme.

„Mi još uvek u Srbiji nemamo definisano koji je to broj sati koji vi možete provesti u skafanderu ili ukoliko imate definisano, ukoliko je to četiri sata, da li vi imate prostora da na svaka četiri sata menjate ljude.“

Kako kaže, negde su zaposleni u skafanderima radili i šest ili osam sati.

Sa druge strane, žene koje rade u zdravstvu i socijalnoj zaštiti kod kuće su imale, osim redovnih obaveza, i očekivanja da rade sa decom koja nisu u školi ili koja prate onlajn nastavu.

Kad vas se prijatelji plaše

Na listi problema, Obrenović ističe i neretku stigmatizaciju ovih zaposlenih zbog toga što dolaze iz sredina u kojima postoji opasnost od zaraze.

„Kada se pojavite u društvu ili negde odete, ljudi zaziru kada čuju da radite recimo u zdravstvu. Vi ste stigmatizovani i ljudi se plaše da ih ne zarazite. Tako, uz preporučene mere fizičke distance, doživljavate i onu pravu socijalnu distancu i izolaciju i sa tim treba da se nosite, a ovo predugo traje“, zaključuju Obrenović.

Ipak, strah od zaraze bio je prisutan i kod samih zaposlenih, a na početku pandemije, prema tvrdnjama određenog broja lekara, nije bilo ni dovoljne količine opreme za ličnu zaštitu. Zdravstvene ustanove nisu bile u stanju da nabave nove količine maski, rukavica ili vizira, jer na tendere često nije stizala nijedna ponuda. Iako postoje tvrdnje da je država kasnije opredelila dovoljne količine ove opreme bolnicama i domovima zdravlja, do javnosti su i dalje stizale informacije o neadekvatnoj zaštiti zaposlenih u zdravstvu, a u istraživanju Centra za demokratiju se navodi da ni na početku epidemije, a ni kasnije, nije bilo jedinstvenog postupanja u pogledu organizacije rada koja će zaposlenima osigurati bezbedne uslove rada.

Navedeni problemi su pored zdravstvenih radnika tištili i ostale profesije. Sa kakvim se sve izazovima suočavaju zaposleni u prosveti i oni koji pružaju lične usluge možete pročitati u daljem tekstu na sajtu Nove ekonomije.

Foto: Heszter, Pixabay

Чланак Iako su optužene da se zaražavaju u šopingu, žene su zapravo na prvoj liniji borbe protiv Kovida се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo se ne odnosi samo na zdravstvene radnike, međutim najviše se tiče njih. Analitičari smatraju da je to samo jedan u nizu sličnih pokušaja zapadnih država da reše problem deficita zdravstvenih radnika. Prethodno je nešto slično učinila Velika Britanija.

Francuska međutim ide korak dalje – ona dodeljuje državljanstvo svima koji su “aktivno doprineli” borbi protiv novog korona virusa. To se odnosi na medicinske radnike ali i na medicinsko osoblje, vaspitače, kasire isl.

Ova zemlja međutim ne dodeljuje državljanstvo po automatizmu, već je potrebno da oni koji ga žele podnesu zahtev.

Kako navodi AFP, od 3.000 osoba koje su se do sada prijavile 74 je dobilo državljanstvo a 693 je u poslednjoj fazi ovog procesa. Ostali su još u postupku.

Foto: lukasmilan, Pixabay

Чланак Državljanstvo po brzom postupku za inostrane zdravstvene radnike u Francuskoj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uprkos višedecenijskoj ekonomskoj neizvesnosti u našoj zemlji koja uskače iz jednog „izazova“ u drugi, izraz „ekonomija brige“ nije skovan kao sinonim za ekonomsku situaciju „Made in Serbia“. Ekonomija brige obuhvata sve one profesije koje podrazumevaju brigu o drugima, odnosno usluge u sektoru obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, kao i najčešće neformalne, ali plaćene usluge koje se pružaju domaćinstvima.

Prema istraživanju „Ekonomija brige u vreme pandemije Kovid-19 i mera za njeno sprečavanje u Srbiji“, koje je objavila organizacija stručnjaka SeConS, zaposleni u četiri navedene kategorije čine skoro 18% svih zaposlenih u nepoljoprivrednom sektoru. Među njima, više od polovine je zaposleno u obrazovanju, a 41,9% njih radi u sektoru zdravstvene i socijalne zaštite. Ekonomija brige bi se mogla nazvati i „ženskom ekonomijom“, budući da čak 78,7% zaposlenih u pomenutim sektorima čine žene.

Kako je ekonomija brige zbrinuta u situaciji kada su sve delatnosti zabrinute za dalje poslovanje zbog posledica pandemije? U najkraćem, zaposleni u ovoj oblasti uglavnom imaju višak posla, profesionalnog rizika i emotivnog stresa, a manjak pristojne plate.

Zdravstvo najizloženije riziku

Prema istraživanju SeConS-a koje je objavljeno u julu ove godine, zaposleni u ekonomiji brige značajno su manje bili pogođeni gubitkom posla zbog pandemije i uvođenja vanrednog stanja. U aprilu 2020. godine, u vreme najrestriktivnijih mera, bez posla je ostalo 4,3% zaposlenih u ovom sektoru, dok je među ostalim zaposlenim licima stopa gubitka posla iznosila 9,1%.

„Ovo ne iznenađuje, imajući u vidu da je upravo reč o radnoj snazi u sektorima koji su bili na prvoj liniji fronta u borbi protiv pandemije, posebno kada je u pitanju sektor zdravstvene zaštite u kome su čak i povećane potrebe za radnom snagom“, navodi se u istraživanju.

Zaposleni u ekonomiji brige, međutim, nisu homogena grupa. Značajne razlike postoje u statusu na tržištu rada između onih koji su zaposleni u sektorima obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite i onih koji najčešće neformalno rade za privatna domaćinstva i stoga predstavljaju statističku nepoznanicu. Ali i između zaposlenih u prva tri sektora razlike su bile veoma izražene u uslovima vanrednog stanja. Veliki udeo zaposlenih u obrazovanju i socijalnoj zaštiti je prešao na rad od kuće, dok su zaposleni u zdravstvu pretežno obavljali svoje radne zadatke na radnom mestu.

Kada su u pitanju oni koji su prešli na rad od kuće, više od 46% njih je radilo isto radno vreme kao i na radnom mestu, jedna petina duže i to pre svega zaposleni u obrazovanju koji su morali da se prilagode digitalnoj nastavi, a 17,6% radnika je od kuće radilo kraće zbog manjka posla. Dok je 5% ispitanih tvrdilo da je kod kuće uspevalo da uradi više nego na radnom mestu jer su bili efikasniji, 13,4% je navelo da je uspevalo da uradi manje nego inače, gotovo 40% njih je moralo da radi i noću kako bi mogli da ispune radne obaveze, a skoro 17% se žalilo da ovakav način rada ozbiljno remeti njihov privatni život.

Zaposleni koji su nastavili da obavljaju rad na radnom mestu suočavali su se sa povećanim zdravstvenim rizicima, ali i teškoćama u organizovanju prevoza za odlazak na posao u uslovima kada je javni prevoz bio obustavljen, kao i sa teškoćama u organizaciji porodičnog života ukoliko imaju malu decu, zbog obustavljanja rada obdaništa i škola.

Značajan je udeo onih koji su bili izloženi velikim rizicima da se zaraze, a to su najčešće zaposleni u zdravstvu. Deo njih je prebačen u druge zdravstvene ustanove, više od četvrtine je trpelo daleko veće opterećenje na poslu, gotovo petina je radila duže radno vreme ili više smena nego inače, a značajan je i broj onih koji su se teško snalazili za prevoz do i sa posla.

Pored otežanih radnih uslova, uključujući i rad pod punom zaštitnim opremom, istraživanje koje je sproveo SeConS je pokazalo da su medicinski radnici bili u strahu zbog mnoštva nepoznanica oko samog korona virusa, pa time i oko postupka lečenja i odgovarajućih terapija za obolele, ali i zaštite sopstvenog zdravlja.

Zaštitna odela iz pčelarskih radnji

S druge strane, istraživanje „Uticaj Kovid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“,koje je Centar za demokratiju uradio u okviru „Surge II“ inicijative Kancelarije za ljudska prava Ujedinjenih nacija (OHCHR) u maju ove godine, pokazalo je da su najveći problemi sa zaštitom na radu bili prisutni upravo u sektoru zdravstva, koji broji oko 120.000 medicinskih radnika. Prema izjavama predstavnika sindikata koje se navode u istraživanju, jedan deo direktora zdravstvenih ustanova nije dostavljao tačne podatke o potrebnoj zaštitnoj opremi, kao ni o stanju u pogledu broja zaraženih zdravstvenih radnika.

Zabeleženi su i slučajevi usmene i pisane naredbe o zabrani nošenja zaštitne opreme, kao i kažnjavanja zaposlenih oduzimanjem procenta od plate ukoliko se zaposleni zateknu sa zaštitnom opremom. Na početku epidemije, a i kasnije, nije bilo jedinstvenog postupanja u pogledu organizacije rada koja će zaposlenima osigurati bezbedne uslove rada.

Rezultati istraživanja pokazuju da je mnogo toga zavisilo od „dobre volje“ direktora: da li će se rad odvijati po smenama, da li će se štititi zdravstveni radnici koji spadaju u kritične kategorije povlačenjem na rad bez kontakta, da li će se odobriti roditelju odsustvo sa rada…Anketirani tvrde da se većinski nije vodilo računa o rizičnim grupama među zaposlenim zdravstvenim radnicima, te da su lekari koji spadaju u visoko rizične grupe raspoređivani na mesta sa direktnim kontaktom kao što su Kovid-19 centri.

Mnogi lekari su se snalazili sami oko nabavke opreme za ličnu zaštitu. Nabavljali su zaštitna odela iz pčelarskih i farbarskih radnji, maske su masovno šili sami zdravstveni radnici, njihove komšije… Takođe su nabavljali naočare – dok ih je bilo – vizire i drugo o svom trošku i na različite načine. Ne može se reći ni da je zaštitna oprema bila zadovoljavajuća ukoliko je obezbeđena jedna hirurška maska za zaposlenog po smeni, ili jedne rukavice na 24 sata, ocenjuje se u istraživanju.

Duplo manje plaćeni nego programeri

Isti izvor navodi podatke Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS), da ne postoje zvanični podaci koliko je zdravstvenih radnika preminulo tokom pandemije, ali da je, prema podacima do kojih je došao taj sindikat, u Srbiji do početka maja (u vreme kada je rađen OHCHR izveštaj), korona virusom bilo zaraženo 450 zdravstvenih radnika, prvenstveno zbog nedostatka opreme na samom početku epidemije, te da je njih 14 preminulo.

U domovima za stare zaposleno je nešto više od 10.000 radnika, među kojima je 78% žena, a skoro trećina zaposlenih je starija od 50 godina. U pomenutom istraživanju se navodi da „prema nezavisnim podacima, tokom vanrednog stanja zaraženo je 149 lica zaposlenih u domovima za stare, od kojih je jedno preminulo“.

Uprkos teškim uslovima rada i velikoj odgovornosti, u analizi SeConS-a se ističe da su prosečne zarade o oblastima koje spadaju u ekonomiju brige relativno niske. Neposredno pre proglašenja vanrednog stanja, prosečna zarada u sektoru zdravstvene i socijalne zaštite je iznosila 61.044 dinara, dok je u sektoru obrazovanja bila 59.683 dinara.

Prosek zarada u oba sektora je samo neznatno viši od proseka svih zarada u Srbiji koji je za isti period iznosio 58.132 dinara. Prosečna zarada u obrazovanju i zdravstvu je čak dvostruko manja od prosečne zarade u sektoru računarskog programiranja i konsultantskih delatnosti (137.898 dinara), iako je obrazovna struktura zaposlenih u sva tri sektora vrlo slična, zaključuje se u izveštaju.

Maja Đurić

Bizis top 2019/20

Foto: Pixabay

Чланак Kako je „ekonomija brige“ zbrinuta tokom pandemije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Velika Britanija je jedna od povlašćenih država u koje se slivaju profesionalci iz raznih oblasti, za razliku od naše, iz koje masovno beže. Među tim emigrantima značajan broj čine i „beli mantili“. Zato je Britanija, u najvećem naletu pandemije, brže-bolje produžila četvorogodišnju vizu za inostrane lekare i medicinske sestre. To znači da će oko 6.000 medicinskih radnika kojima bi naredne godine istekla viza sada moći da ostanu na Ostrvu.

Produžetak vize važi i za one medicinske profesionalce koji rade u državnom sektoru ali i za one iz privatnog. Takođe, ova zemlja garantuje trajno boravište članovima porodice medicinskih radnika koji su preminuli boreći se sa korona virusom.

I siromašne zemlje imaju svoje načine

Egipat pak nije te sreće da u njega dolaze lekari i sestre iz svih zemalja sveta, pa se protiv korona virusa bori na drugi način. Ova zemlja je naime upravo usvojila nacrt zakona kojim se produžava starosna granica lekara za odlazak u penziju. Time će penzionisanje biti pomereno za još dve godine za oko 728 lekara iz državnih bolnica.

Nešto niže od Egipta na mapi Afrike nalazi se Kenija. Ova zemlja ima samo 9.826 doktora. To znači da na 5.000 stanovnika ima po jednog lekara. U aktuelnoj situaciji ta brojka je još manja jer nisu svi specijalisti u onim oblastima koje mogu biti od koristi u lečenju Kovida-19.

Zato Kenija planira da zaposli veliki broj novih medicinskih radnika. Međutim, čak i da zaposli isti broj koji ima sada i dalje će biti daleko od preporuka Svetske zdravstvene organizacije, koje kažu da jedna zemlja treba da ima 23 lekara, sestre i babice na 10.000 stanovnika. To u kenijskom slučaju znači deficit od 370.000 sestara i 149.000 doktora.

Krvna slika srpskog zdravstva

Mi možda nismo u Africi ali se u traganju za zdravstvenim radnicima ugledamo na neke zemlje sa tog kontinenta.

Već mesecima slušamo vapaje zdravstvenih radnika da nemaju adekvatnu zaštitnu opremu (zbog kojih je i uhapšena jedna novinarka), da padaju s nogu od umora, da ih nema dovoljno da bi pružili adekvatnu negu svakom pacijentu, da od svojih malih plata iznajmljuju stanove kako ne bi donosili zarazu kući itd.

Juče smo saznali da je u našoj zemlji u najžešćem talasu širenja zaraze do sada za mesec dana zaposlen samo 91 medicinski radnik sa Biroa. Kako piše Blic, na birou još imamo 1.520 prijavljenih zdravstvenih radnika, od čega 77 lekara.

Koliko je poznato javnosti, najveći broj novih radnika trenutno traži Klinički centar Srbije. On je raspisao konkurs za prijem u radni odnos 267 lekara i 1.010 sestara i tehničara za potrebe KCS/Kovid bolnice. Ali na određeno, na tri meseca.

Koordinator Ministarstva zdravlja za kovid Slobodan Milisavljević je izjavio da je u zdravstvenom sistemu mnogo zaraženih te da bi u rad kovid bolnica mogli biti uključeni stomatolozi i lekari iz privatnog sektora.

Skoro 2.000 medicinskih radnika trenutno odsustvuje sa posla jer je zaraženo korona virusom.

Tačka (bez) povratka

Podsećamo i na jedan utopijski pokušaj naše Vlade da privuče medicinare koji žive u inostranstvu nazad u Srbiju, tako što ih je još u martu lepo zamolila da to učine.

Naime, program „Tačka povratka“, u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova i diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije i uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), pozvao je sve slobodne medicinske radnike u inostranstvu da prijave svoju raspoloživost ukoliko su spremni da se, ako zatreba, privremeno vrate i pomognu u borbi sa epidemijom koronavirusa u Srbiji. Izgleda da ovaj poziv nije imao mnogo uspeha. Šta više, pojedini lekari iz Nemačke su ovaj poziv za Dojče vele ocenili kao „licemeran“ zato što im naša država u vreme kada su živeli u njoj nije nudila adekvatne radne uslove a ne bi to činila ni sada, misle oni.

Uspeh ovakvih pokušaja međutim više nije samo pitanje političkog marketinga nego se sada najdirektnije tiče zdravlja naroda. Zato nam ostaje da se nadamo da će ih ubuduće biti još i da će oni podrazumevati ozbiljne strategije za privlačenje preko potrebnih medicinskih radnika u državno zdravstvo.

Marija Dukić

Foto: whitesession, Pixabay

Чланак Kako različite države osiguravaju dovoljan ili bar približno dovoljan broj lekara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Stiven Ngdeva je u Dnevniku RTS-a, istakao da bi prvo trebalo konsolidovati zdravstveni sistem da bi mogao da odgovori na pandemiju kao i prošli put.

Zatim, Ngdeva je poručio da je potrebno nastaviti s reformama, da bi se Srbija vratila na visoke stope rasta.

Precizirao je da bi reforme trebalo da se odnose na mala i srednja preduzeća, ekologiju, Poresku upravu.

Direktor Kancelarije Svetske banke u Sribji je rekao da bi trebalo agresivno raditi prema rezultatima, jer se, kako kaže, u prethodnoj vladi malo kasnilo sa nekim stvarima.

Svetska banka procenjuje da će Srbija sledeće godine početi s oporavkom

„Sa novim timom treba forsirati reforme da bi Srbija mogla da nastavi s rastom“, naveo je Ngdeva.

Kaže da ekonomija jeste usporena, ali da je Srbija zabeležila bolje rezultate od zemalja Zapadnog Balkana i da ima jake osnove jer je situacija fiskalno zdrava.

„Sada je prilika da se predje na sledeći nivo“, poručio je Ngdeva.

Svetska banka procenjuje da će Srbija sledeće godine početi s oporavkom i da će se do 2022. vratiti na put od ranije.

Kazao je da Vlada sa ograničenim rokom jeste izazov, ali da to može da bude i motivacija da se neke stvari urade brže jer novi kabinet u Nemanjinoj čeka skup novih zakona i reformi.

Na pitanje o dijalogu Beograda i Prištine, on je odgovorio da je gradjanima i privredi potrebno kredibilno delovanje i stabilnost tokom vremena.

„Dok se ta pitanja rešavaju, to daje prave signale privredi i gradjanima“, rekao je Ngdeva.

Kada je reč o pomoći Svetske banke, naveo je da su od početka pandemije preformulisani neki programi za pružanje bržih kredita i pomenuo je kovid hitni kredit za privredu.

Najavio je i programe koji se tiču modernizacije železnice, pomoći budžetu oko ključnih reformi, kao i jedan novi program koji se tiče ekološkog rasta.

Чланак Konsolidaciju zdravstvenog sistema i nastavak reformi prioriteta za novu vladu Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.