Najmanje 937.000 ljudi je ubijeno u ratovima u Iraku, Avganistanu, Siriji, Jemenu i Pakistanu, a među njima više od 387.000 civila, pokazuju podaci Watson instituta za međunarodne i javne poslove. Američki institut procenjuje da je zbog ratova koje su SAD vodile posle 11. septembra 2001. godine, prisilno raseljeno barem 38 miliona ljudi iz Avganistana, Iraka, Pakistana, Jemena, Somalije, Filipina, Libije i Sirije. Ovaj broj premašuje ukupan broj raseljenih u svakom oružanom sukobu od 1900. godine, osim u Drugom svetskom ratu.

Daleko je veći broj ljudi koji su ranjeni, oboleli ili stradali usled razaranja bolnica, vodovodne, prehrambene i druge infrastrukture neophodne za elementarni život. Kada se tako sagledaju posledice ratnih sukoba, crno računovodstvo pokazuje da civili čine 90% žrtava u oružanim sukobima, saopštavaju iz Ujedinjenih nacija, što je slučaj i sa aktuelnim ratom u Ukrajini. Prema procenama UN, do sada je život izgubilo najmanje 9.400 ukrajinskih civila, oko šest miliona izbeglica iz Ukrajine je registrovano u Evropi, a preko 6,3 miliona širom sveta.

Sve te žrtve i nažalost one koje tek dolaze, sada nezadrživo marširaju ka održivosti, kao deo investicionih portfelja društveno i ekološki najosvešćenijih ulagača na berzi. Analitičari u američkoj kompaniji Morningstar, specijalizovanoj za finansijske usluge, tvrde da među ESG fondovima koji se kunu u visoke principe održivosti, 52% ulaže u proizvodnju oružja, što je suma od oko 7,3 milijarde dolara, te da su daleko otvoreniji prema „društveno odgovornom“ naoružavanju nego prema ulaganjima u duvansku industriju.

Svetionik demokratije

Nastojanja proizvođača oružja da se u javnosti reklamiraju kao branioci mira i ljudskih života nisu velika novost, ali od kada je Rusija napala Ukrajinu, rasprava o etičnosti njihovog poslovanja se okrenula naglavačke. Investicije u ovu industriju, koje su se kotirale rame uz rame sa ulaganjima u drogu, trgovinu ljudima, prostituciju, pornografiju, kocku, proizvodnju duvana i fosilnih goriva i bile sinonim za proneveru javnih sredstva, odjednom su postale poželjne, kao odgovorni čin kojim se brani demokratija.

Analitičari najuglednijih investicionih banaka u svetu utrkuju se u izjavama kako trenutni sukob u Evropi pokazuje da je oružana zaštita neophodna za očuvanje mira i odbranu od osovina zla, na čelu sa Rusijom i Kinom. Čelnici američke investicione banke JP Morgan javno zagovaraju da se u situaciji „biti ili ne biti“, što pre relaksiraju pravila za ESG ulaganja u akcije proizvođača oružja. Ne zaostaju ni stručnjaci iz londonskog Sitija, koji prosto vape da se prestane sa diskriminacijom tih kompanija i da ESG ulagači mnogo više podrže njihove napore da sačuvaju „svetionik demokratije“.

Dok se gomilaju žrtve rusko-ukrajinskog sukoba i u drugim ratom zahvaćenim zemljama koje sada na Zapadu više niko ne pominje, čelnici EU u Briselu imaju pune ruke posla oko toga kako da raščlane šta jeste, a šta nije održivo i društveno odgovorno naoružavanje. Vode se dubokoumne polemike ubija li konvencionalno oružje manje od onog „kontraverznog“, poput nuklearnog, biološkog i hemijskog, koje više razara prirodu i ljudska dobra a koje je humanije i ekološki opravdanije, šta se može svrstati pod ofanzivno a šta pod odbrambeno naoružanje… Ukratko, Evropska komisija dan i noć radi na metodama koje bi uskladile proizvođače oružja sa ESG principima, dok njihovi američki saveznici šalju kasetne bombe u Ukrajinu, formalno zabranjene u 111 zemalja.

Oružje preuzima odgovornost u svetu

Na istu temu se uveliko raspravlja i u Nemačkoj, ali mnogo burnije. Tamošnja javnost se podelila na „vodeći tok“, koji zagovara da se industriji naoružanja kroz ESG ulaganja prizna njena ogromna zasluga u odbrani od totalitarnog bezumlja i na manjinu koja ima hrabrosti da se suprotstavi opštem ludilu „u ime demokratije“, tvrdnjama da takav čin vodi ka gubitku i poslednjeg zrna zdravog razuma.

Koplja se najviše lome oko nemačkog proizvođača oružja i delova za vozila Rheinmetall. Ova kompanija sa sedištem u Dizeldorfu, jedan je od najvećih proizvođača oružja u Evropi, sa pogonima na 139 lokacija širom sveta. Preduzeće ima oko 30.000 zaposlenih, od kojih polovina radi u Nemačkoj, a od početka rata u Ukrajini je zbog potreba posla otvorilo 3.000 novih radnih mesta. Prema izjavama čelnika kompanije, samo ove godine za posao se prijavilo 74.000 ljudi, „koji žele da rade za sigurnost Nemačke“.

Rheinmetall je prošle godine uvećao prodaju oružja za 13%, na 6,4 milijarde evra, dok je operativna dobit kompanije pre oporezivanja porasla za 27% na 754 miliona evra. Pre izbijanja rata u Ukrajini, polovinu prodaje su činili delovi za vozila, da bi lane u zaostalim narudžbinama koje su dostigle rekordnu vrednost od 26,6 milijardi evra, oružje imalo udeo od 80%. Preduzeće očekuje da će prodaja ove godine narasti na 7,6 milijardi evra, a cilj je da se do 2025. godine udvostruči. U međuvremenu, cena akcije ove kompanije se gotovo duplirala za samo godinu dana na 260 evra, a Rheinmetall je ove godine ušao u društvo 40 najvećih nemačkih kompanija čijim akcijama se trguje na Frankfurtskoj berzi.

Ali kada se pogledaju informacije na njegovom zvaničnom sajtu, ispada da proizvođač oružja ne proizvodi oružje. Umesto toga, piše da je Rheinmetall „integrisana tehnološka grupa za ekološki prihvatljivu mobilnost“. I šta radi takva grupa? „Rheinmetall preuzima odgovornost u svetu koji se menja i razvija inovativna rešenja za sigurnu budućnost u kojoj vredi živeti“. Uz sve to, nemački proizvođač oružja javno obećava: „Bićemo CO₂ neutralni do 2035. godine“ (?!)

Dakle, reč je ne samo o humanom već i o ekološkom ratu protiv potmulog agresora, proizvođača gasa i nafte, pa je upravo iz tog razloga kolumnista novina „Frankfurter Allgemeine Zeitung“ zapenušao da su „tenkovi održivi jer brane slobodan način života“, dok urednik nedeljnika „Focus“ uzdiše što se odgovornim investitorima ne pruža više prilika da ulažu u „naoružanje za očuvanje mira“.

Nemački ponos nije nemački

Verner Rugemer, čuveni nemački pisac, publicista, dobitnik najprestižnijih nagrada za svoj društveni angažman i jedan od osnivača novog pokreta „Misli svojom glavom“, tužio je dnevni list „Berliner Zeitung“ koji mu je prvo poručio, a potom ne obavestivši ga, „iskasapio“ njegov tekst o kompaniji Rheinmetall. Pored delova u kojima Rugemer žestoko kritikuje sramnu ekološku lakirovku kojom proizvođač oružja maskira svoju pravu delatnost, cenzurisane su njegove tvrdnje da ponos nemačke vojne industrije uopšte nije nemačka firma, već da je u vlasništvu američkih investitora.

Rugemer ističe da za razliku od javno navedenih članova upravnog odbora i predstavnika sindikata u kompaniji, koji vrve od doktora nauka i drugih uglednih Nemaca, u izveštaju proizvođača oružja se nigde ne pominje da devet od deset glavnih akcionara ima sedište u SAD, odakle dolazi i najveći broj anonimnih deoničara. Veliki akcionari, kao što su Wellington i BlackRock prosleđuju najveći deo profita kompanije Rheinmetall na adrese 115 veoma bogatih američkih finansijera, koji se vode kao „institucionalni, privatni, anonimni i neidentifikovani“ deoničari.

Rugemer, u svom izrazito kritičkom članku o ratnohuškačkoj histeriji koja vodi Evropu u propast, poziva zagovornike ulaganja u oružje da provedu nekoliko nedelja pod puščanom paljbom, sa civilima koji su zasuti granatama, kako bi se uverili u humanost, ekološku mobilnost i viši cilj svojih investicija.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Jan Antonin Kolar, Unsplash

Чланак Kako proizvođači oružja doprinose održivosti: Zeleni vojnici, CO₂ neutralni се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Ciljevi održivog razvoja 2030 neće biti postignuti do naznačenog roka, to je očigledno, a u zemljama u razvoju ne postoje izvori finansiranja i iluzija ih je i tražiti“, istakao je on i dodao da investitori ne obraćaju mnogo pažnju na to da li kompanije posluju po ESG principima.

Đukanović kaže da su za zelenu tranziciju potrebna neverovatna sredstva i da ne zna kako će ih obezbediti zemlje u razvoju. „Bogate zemlje su zagađivale planetu 200 godina i sada taj isti svet odlazi u siromašne zemlje da nametne svoje standarde. To neće moći tako. Prvo nije pošteno i ekonomski je nemoguće. U Bangladešu ne postoji mogućnost da se isfinansira fabrika kao u Švajcarskoj. A pošto je nemoguće, neće se ni desiti. Samo korona i inflacija su nas od svega toga odmakli još dalje. Trgovanje CO2 emisijama je još jedan od načina kako da se održi razlika između razvijenih zemalja i nerazvijenih. Cilj nije da se razvoj celog sveta izjednači“, rekao je on.

Najveći problem je, prema njegovim rečima, što ne postoje izvori finasiranja za put ka održivosti. „Fer bi bilo da ako se od dobavljača iz nerazvijene zemlje traži, na primer, da ugradi solarne panele, da tu investiciju snosi naručilac. Ti problemi će postati samo veći i veći. Održivi rast je neodrživ i zato imamo novu raspodelu karata jer je globalni jug decenijama nezadovoljan“, rekao je Đukanović.

Preduzećima je najteže

Neven Marinović, osnivač SMART kolektiva je rekao da razvijena država više vode računa o održivosti, ali i da one koje vode računa o održivosti postaju razvijenije. „Mnogo kompanija dolazi kod nas jer neko od njih traži da uvedu standarde, obično finansijske institucije ili partneri iz Evropske unije. Ali uticaj ima i regulativa, pritisak javnosti“, rekao je Marinović i dodao da novca zaista nema u nerazvijenim zemljama, ali da se mora naći načina.

„Malim preduzećima je najteže da tu trku isprate i njima mora da se pomogne na putu održivosti“, rekao je Marinović.

Zoran Blagojević, predsednik IO Wiener Stadtische osiguranje je govoreći o ulozi osiguravača i njihovim mogućim podsticajima klijenata rekao da polisa za električni automobil ne može da bude povoljnija. „Mi smo stvari postavili na drugi način. Osoba koja vozi hibridni auto i više koristi struju od nafte, vozi obazrivije, to znači da je manje izložena riziku i mi možemo da ga nagradimo. To je pravi pristup. Ukoliko govorimo o ekološkim kućama, možemo da ponudimo dodatne servise koji će biti razlika u odnosu na standardnu polisu“, rekao je Blagojević.

Klimatske promene i sve što se dešava na planeti su, kako kaže, dugoročni rizici, iako se kao najveći rizik danas spominje inflacija.

Konferenciju je organizovala platforme BeRiskprotected.

Izvor: Sveonovcu.rs

Foto: Pixabay

Чланак Bogate zemlje su zagađivale planetu, one treba da snose trošak zelene tranzicije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kina je strateški bolje pripremljena za zelenu tranziciju, i najmanje je 15 godina ispred Evrope kada su u pitanju rudarenje i obrada kritičnih sirovina koje će pokretati tu industriju, smatraju eksperti.

Akt o kritičnim sirovinama predstavljen je u martu, i Evropska unija značajno je pojačala napore da obezbedi budući pristup kritičnim sirovinama kao što su kobalt ili litijum. Ali, Kina je najdominantnija u ovom poduhvatu, ocenio je Georg Rikeles, jedan od direktora Evropskog centra politike na EURACTIV događaju.

Kina strateški pripremljenija na ekonomiju minerala koja dolazi

„Vrlo je jasno da je Kina strateški pripremljenija na ekonomiju minerala koja dolazi. Kina je spremna za zelenu tranziciju, a Evropa nije. Moramo da budemo vrlo iskreni i priznamo da je Evropa trenutno tamo gde je Kina bila pre 15 ili 20 godina. Kineski planovi za čistu tehnologiju, bila ona iz vetra, vodonika ili Sunca, ili kineske strategije o sirovinama, razvijeni su u njihovom 11. ili 12. petogodišnjem planu. To je bilo pre 15 ili 20 godina“, kazao je on.
U Aktu o kritičnim sirovinama, Evropska komisija postavila je jasne ciljeve o autonomiji kada su u pitanju sirovine koje se smatraju strateški važnim.

Do 2030. godine, deset odsto tih materijala mora biti rudareno na evropskoj teritoriji. Još 15 odsto će biti reciklirano, a 40 odsto obrade mora biti urađeno u Evropi.

Ali ti ciljevi biće teški za ostvarenje, jer je Evropa trenutno u mogućnosti da sama napravi samo vrlo mali procenat kritičnih sirovina. A očekuje se da će potražnja eksponencijalno rasti. Projekcije Svetske banke navode da će potražnja za mineralima kao što su grafit, litijum ili kobalt do 2050. godine porasti za 500%.

Kina je dominantna i u obradi mnogih materijala

„Evropa kasni pri ulasku u ovu igru na konsolidovan i koncentrisan način, dok su druge zemlje već tamo. Kratkoročno, malo je verovatno da će se dogoditi proširenje kapaciteta za rudarenje u Evropi, a Kina dominira upravo u vađenju ovih materijala“, rekao je Ansgar Tol, predsednik kompanije „Komatsu Germany“ koja obezbeđuje rudarsku opremu.

Evropa trenutno umnogome zavisi od uvoza kritičnih sirovina. Izveštaj nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja navodi da Evropa stoprocentno zavisi od uvoza za 14 od 27 kritičnih sirovina, a čak 95 odsto za dodatne tri.

Najveći deo uvoza je iz Kine, koja ima kvazimonopol na vađenje i obradu ovih materijala. EU trenutno iz Kine uvozi 93% magnezijuma i 86% metala retke zemlje.

Ali Kina je dominantna i u obradi mnogih materijala, čak i ako ih ne vadi na sopstvenoj teritoriji. Na primer, samo devet odsto litijuma se vadi u Kini, ali se tamo obrađuje oko 60%.

Evropska unija ovo pitanje je obradila u delu Akta o kritičnim sirovinama, koji se često naziva „kineska klauzula“. Da bi sprečila nestašice zaliha i pojačala otpornost, EU želi da manje od 65% zavisi od jedne pojedinačne zemlje, što znači da Evropa mora da značajno diverzifikuje svoj lanac vrednosti kako bi ostvarila cilj.

Izvor:Euractiv.rs

Foto: Pixabay

Чланак Kina je najmanje 15 ili 20 godina ispred Evropske unije се појављује прво на Biznis i Finansije.