Zanimljivo, iako je tokom prošle godine cena srpskog duga na međunarodnom tržištu beležila blagi pad, tačnije država se mogla jeftinije zaduživati, ona je radije birala fleksibilnije, ali i skuplje, aranžmane sa bankama. Udeo direktnog duga države prema bankama nastavio je da raste i popeo se na 12% nakon što je prirast zaduživanja po osnovu kredita lani iznosio 807 miliona evra.

Usled povećane likvidnosti domaćeg finansijskog tržišta, drugi najveći rast beleže obveznice u evrima na domaćem tržištu od 242 miliona evra.

Samo na današnjoj aukciji država je prodala svih 200 miliona evra planiranih 15-ogodišnjih obveznica denominovanih u evrima uz prinos (zaradu) od 5,0% godišnje. Tražnja je bila toliko jaka da je prosečna ponderisana stopa bila 4,8% odnosno bilo je dosta krupnijih ulagača koji bi se zadovoljili i sa nižom zaradom od ostvarene.

Na aukciji je učestvovalo svega 14 fizičkih lica, što je s druge strane rekordan broj ove kategorije učesnika. Kada ih na ovakvim mestima bude 10-20 puta više to će značiti da je aktuelna državna strategija razvoja tržišta kapitala evoluirala od obične propagandne poruke.

Autor: Nenad Gujaničić

Foto: Pixabay

Чланак Najveći deo javnog duga naše države u rukama je vlasnika evroobveznica се појављује прво на Biznis i Finansije.

Totalitarni i autoritarni sistemi ne obračunavaju se s intelektualcima prvenstveno zbog njihovih konkretnih političkih stavova, već zbog njihove autonomije mišljenja. Intelektualac poseduje tri osobine koje su za svaki autoritarni poredak opasne: kritičko rasuđivanje, javni kredibilitet i sposobnost dugoročnog pamćenja. Upravo zato su u Staljinovim čistkama u Poljskoj stradali naučnici i lekari, u Mao Cedungovoj Kulturnoj revoluciji u Kini profesori i umetnici, dok su u Kambodži sedamdesetih godina 20. veka Crveni Kmeri sistematski uništili obrazovni sistem i intelektualnu elitu – bilo je dovoljno samo posedovati diplomu, ili čak samo nositi naočare, pa da se padne kao žrtva režima. U nacističkoj Nemačkoj 1933. godine organizovana su javna spaljivanja knjiga koje su sadržale sve što su nacisti proglasili nenemačkim i subverzivnim (spaljivane su, između ostalih, i knjige Alberta Ajnštajna – sigurno u pokušaju da se spali i teorija relativiteta, ne bi li je zamenila neka arijevska).

Metode likvidacije intelektualaca varirale su – od fizičkog uništenja, preko zatvora i egzila, do javnog poniženja – ali je cilj uvek bio isti: lomljenje društvene kičme. Tamo gde vladaju glupi i primitivni, pametan postaje izgrednik.

U aktuelnim totalitarnim i autoritarnim društvima retko se susreće brutalnost totalitarizama 20. veka. Međutim, to ne znači da je obrazac nestao. Naprotiv – on je transformisan. Današnji sistemi koriste „mekše“ mehanizme: institucionalno iscrpljivanje, profesionalnu marginalizaciju, administrativni pritisak, medijsku diskreditaciju i proizvodnju atmosfere straha, linča i besmisla. Intelektualac se ne ubija – on se učini nevidljivim, bespomoćnim, obeščašćenim ili smešnim.

Savremeni oblici progona u Srbiji možda nisu krvavi, ali su jednako destruktivni po društvenu supstancu. Razlika je samo u sredstvu, ne i u cilju.

Posebno je opasna pojava sistemskog omalovažavanja i bagatelisanja znanja. Stručnost se relativizuje, naučni ili umetnički autoritet zamenjuje politička lojalnost, a javni diskurs se svesno spušta na nivo banalnosti, ogoljenog prostakluka i konflikta. Intelektualac se u tom scenariju ne pojavljuje kao korektiv vlasti, već kao „elitista“, „strani plaćenik“, „neradnik“ ili „smetnja stabilnosti“. U SFRJ je svojevremeno postojao izraz „poštena inteligencija“ – kao neka opomena da od inteligencije, tobož, preti podrazumevana opasnost. Mehanizam je isti: diskreditacija pre likvidacije, s tim što je današnja likvidacija lična, moralna i profesionalna, a ne fizička.

U tom kontekstu, stanje na univerzitetima u Srbiji zahteva posebnu pažnju. Poslednjih meseci svedočimo otvorenom progonu univerzitetskih profesora koji su kritičari autokratskog društva u kome živimo: davanju otkaza bez profesionalno utemeljenih razloga, opstrukcijama u napredovanju i osporavanju izbora u zvanja, poništavanju konkursa, kao i selektivnom tumačenju zakona i pravilnika. Formalno, sve se odvija „u skladu sa procedurama“; suštinski, reč je o disciplinskom mehanizmu usmerenog kažnjavanja kritičkih i autonomnih pojedinaca.

Velika potencijalna moć savremenih režima leži i u parčanju akademske zajednice. Autoritarni sistemi preko svojih poslušnika podstiču rivalstva, zavisti, sitne interese, spletkarenja i podmićivanja, znajući da izolovan profesor postaje lakša meta. Na taj način stvara se ambijent u kome se autocenzura isplati, a lični integritet postaje luksuz. Ambijent u kome se po mišljenje ide na „treći sprat“ – kod nadređenog po partijskoj liniji. Tako solidarnost slabi, a represija više i ne mora biti brutalna – dovoljna je tišina kolega.

Ćutanje akademske zajednice i pasivno posmatranje tuđe (kakva zabluda da je samo tuđe!) nesreće uvek je uvod u njeno dalje slabljenje. Nijedan progon profesora nikada nije ostao na jednom imenu; on se širi upravo onoliko koliko mu se dopušta.

Zato je pitanje solidarnosti danas isključivo moralno, a ne političko pitanje, kako autoritarni režim želi da ga prikaže. Odbrana jednog profesora od nepravde nije čin lične hrabrosti, već je herojski čin odbrane institucije, profesije i same ideje univerziteta. Ćutanje, ma koliko oportunistima kratkoročno delovalo racionalno, dugoročno postaje saučesništvo u razgradnji sistema i konačnom gušenju slobode mišljenja i delanja – ispostaviće se, na kraju, čak i njihovog sopstvenog.

Ipak, istorija pokazuje i nešto drugo: nijedan sistem koji se dugoročno obračunava sa sopstvenim intelektualnim slojem ne ostaje stabilan. Društva bez kritičke misli gube sposobnost samokorekcije, a režimi koji se boje pitanja i pameti neminovno proizvode greške koje ih na kraju uguše. Napredna društva razumeju da su intelektualci njihov najvredniji dugoročni resurs i zato ih kroz istoriju štite i osnažuju, umesto da ih troše ili sistematski progone.

Upečatljiv primer predstavlja pogibija Henrija Mozlija u Prvom svetskom ratu, mladog naučnika koji je razjasnio pojam atomskog broja i čija je smrt na frontu prepoznata kao nenadoknadiv gubitak za britansku i svetsku nauku. Upravo to iskustvo navelo je britansku vladu, predvođenu Vinstonom Čerčilom, da tokom Drugog svetskog rata uvede politiku strateške zaštite ključnih naučnih i intelektualnih profesija, smatrajući da je njihova uloga u laboratorijama, univerzitetima i razvojnim centrima od vitalnog značaja za opstanak i budućnost države.

Danas se ista racionalna logika prepoznaje u savremenim razvojnim strategijama, poput onih kojima Saudijska Arabija sistematski privlači naučnike, inženjere i istraživače iz celog sveta kako bi ostala konkurentna među velikim silama. Ova zemlja jasno pokazuje da globalna snaga više ne počiva samo na prirodnim resursima, već na kapitalu znanja i inovacija. Razlika između društava koja napreduju i onih koja stagniraju leži upravo u tome da li znanje štite kao vrednost ili ga potiskuju kao pretnju.

Zato je današnji trenutak ispit zrelosti akademske zajednice. Ne ćutati nije stvar političkog opredeljenja, već profesionalne i moralne odgovornosti. Univerzitet je poslednja linija odbrane razuma u ovom društvu – i ako ona utihne, cena se više neće plaćati pojedinačno, već kolektivno.

Kada započne predizborna kampanja i kada se u javnosti pojave intelektualci sa studentske liste, pokušaj likvidacije će se intenzivirati. Budimo spremni. I solidarni. Jer znanje je moć!

Autor: Dr Ljiljana Čvorović, profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Izvor: Danas

Чланак Obračun sa intelektualcima: Istorijska matrica i savremeni progon univerzitetskih profesora u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

U pravoslavnoj veri nam je da pravimo buku i time teramo zle duhove, za sve praznike oko Nove godine, naročito Božića i bliskih svetkovina. I mi to tradicionalno, srpski, radimo na najbolji i najkvalitetniji način:

Pripreme za doček Nove godine kreću već početkom decembra kada mlađahni Srbi posle škole počinju sa intenzivnim treninzima u bacanju petardi. Vežbe imaju za cilj da se pronađe pravo mesto gde petarda ječi najviše – u igri su oluci, propusti, prolazi, kante… Brzina kojom vežbači beže je zapravo merilo pripremljenosti.

Ako je pao sneg, za vežbe se skidaju kape (šerpe) sa Sneška Belića (koje su roditelji budućih vežbača napravili), i koriste se kao pouzdani pojačavači petardastog zvuka. Šerpe se povlače po livadama između zgrada sve do Februara dok ih ne sklone vredni đubretari – do tada, kučići ih zapišavaju, a prolaznici ih zagleđuju razmišljajući da su izbačene iz kuhinje zbog crnog i izbušenog dna i tradicionalne nekvalitetne izrade.

U sklopu priprema od dodatnih sredstava najviše se koriste kante i kontejneri. Uspešnost u pripremama i pouzdani znak da ste spremni za proslavu (glavne ili srpske) Nove godine, pokazuje izlazak vatrogasaca da gase razbuktale kontejnere. Što više smrdi i bukti, to vam je rang u društvu vežbača veći. Profesionalni nivo pripremljenosti se ipak dobija ako uspete da upalite neku od igračaka na dečjim igralištima, makar njene drvene delove. To znači preciznost, istrajnost i profesionalizam u pravilnom uništavanju, a izlazak vatrogasaca da gase vatru uz neki tekst na lokalnim news portalima, pisana je potvrda pravilnog treninga.

Treninzi se pojačavaju kako stiže katolički Božić, koji služi kao generalna proba. U periodu priprema mogu se pojaviti i mladi bračni parovi, gde otac, obično oskudno odeven na hladnoći, ali dobro opskrbljen svim vrstama petardi i vatrometa, na nekom vidnom mestu (najčešće obližnji košarkaški ili fudbalski teren), inauguriše buduće vežbače, i priprema mlade naraštaje za budućnost. Dok mame, svekrve, zaove, svaje i sva ostala rodbina drži slinavu decu koja mrznu na terenu, sve oči su uprte u piromanskog Hudinija od tate. A on, kao najbolja učiteljica, vrši pokaznu vežbu paljenja malog ručnog vatrometa (preporučuje se najmanje 3 vatrometa, da deca dobro upamte svaki pokret), i bacanja malih, srednjih i većih petardi sve do topovskog udara. Ovo je najvažnija uloga mlađahnog tate u njegovom životu, i on to s ponosom radi, uz krilaticu „ako ih ja ne naučim pravilno, naučiće ih ulica“. Naravno, tata ih uči i higijeni, jer ostatke od vatrometa uredno baca u lokalnu kantu (dok ona ne bude raznesena starijim vežbačima), mada nikad ne skupi ostatke od petardi. Naravno, ona gluplja deca koja žele igrati neki ubogi novogodišnji fudbal ili košarku, ostaju onemogućeni zbog nepokupljenih ostataka petardi, pa šta će-kud će, polako se i oni priključuju treningu.

Sam doček je od posebnog značaja i tada se pokazuju pravi junaci. Ali ne prerano. Baražna vatra kreće oko 10, polako pojačavajući intenzitet. Najinteresantnije je između zgrada, gde se gađaju prolaznici, ili u nedostatku njih parkirana kola (uspeh je da se upali alarm ili sam automobil). Neretko se uz bacanje ispuštaju životinjski krici, kako bi opisali muku koju je osoba imala tokom godine, a sa petardom baca tu muku da pukne i da bezmučno uđe u Novu godinu. Oko 12 prepoznajete i one kojima sat ide 10tak minuta napred, pa je kod njih intenzivni baraž prerano krenuo, a ima i onih kojima kasni, pa im kasni i baražna vatra.

Uglavnom, ovaj običaj besomučnog bacanja petardi, vatrometa i sve moguće pirotehnike, traje oko pola sata u Novoj godini u Srbiji i to je, kako kažu ekonomisti, mera snage ekonomije jedne države. Naime, debljina novčanika građanstva diktira koliko dugo iza ponoći se ovaj običaj produžava, jer je potrebno kupiti velike zalihe da bi se održala frekvencija od 1 PPS (mera iz metričkog sistema jedinica, PPS ili petarda po sekundi).

Uspešan doček oslikavaju jutarnje zelenilo i crvenilo na stazama i puteljcima oko zgrada od petardi. A za drugo veče Nove godine, obred se nastavlja u zavisnosti od ekonomske situacije u državi. Ukoliko je loša, onda je vidno manji intenzitet probijanja bubnih opni.

Lokalne klinačke bandice tradicionalno su na ulici tokom dočeka, i pokazuju sav raskoš uvežbanog. Akcenat ne svetim kantama, a posebno su pogodne one male plastične uz pešačke staze, koje se od petardi rascvetaju ko ruža u proleće, i tako rascvetane, neobično su pogodne za šutiranje. Ipak smo mi fudbalska nacija. Šutiranje ovećih delova kanti po običaju mora da se uradi najmanje 200 metara, a obred se ponavlja sa svakom kantom na putu kući. Кvalitet dočeka Nove godine ogleda se i u broju natpisa u novinama „Dečaku u <slučajno naseljeno mesto> odneti <random deo tela ili organ, najčešće>prsti na ruci zbog petarde!” (varijacije u naslovu su svakako dozvoljene novinarima). Što više natpisa, to lepši doček. Pazite: broj uništenih kanti i kontejnera je vrlo bitan za budućnost, jer što ih je više uništenih, to će nam Nova godina doneti više sreće, veselja i radosti – jer svi zli dusi nestaše s kantama.

Izvor: Стојичевић.срб

Foto: Pixabay

Чланак Srpski novogodišnji običaji: Sveti Petar(dije) tera zli dusi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poverenje u banke postepeno je građeno, najpre vraćanjem „zamrznute“ stare devizne štednje putem obveznica, generalnom normalizacijom zemlje, ali i visokim kamatama na depozite u periodu pred svetsku ekonomsku krizu.

Ni potonji bankrot banaka pod državnom kontrolom (Agrobanka, Privredna banka, RBV…) nije narušio poverenje jer je država osigurala i isplatila i depozite veće od 50 hiljada evra.

Usledio je desetogodišnji period gotovo nultih kamata tokom kojih je štednja nastavila da raste pre svega usled činjenice da građani nisu imali previše drugih alternativa, ili nisu za njih znali. Depoziti u bankama ležali su tamo uglavnom sigurnosti radi, a ovaj trend masovnog neoročavanja štednje ostao je do dana danas.

Više nego fiksni kurs dinara od 2017. godine vratio je na velika vrata štednju u dinarima koja je dostigla rekordan udeo u ukupnoj štednji od oko 10 procenata (1,7 milijardi evra). Realni prinosi u dinarima donosili su (i donose) duplo veće zarade usled većih nominalnih prinosa na dinarske depozite i poreza od 15 procenata na kamate u evrima.

Uprkos preuzimanju rizika deviznog kursa, a usled visoke inflacije, u poslednjih deset godina čak ni ovi deponenti nisu uspeli da ostvare osnovni cilj štednje – da ostvare barem minimalnu realnu zaradu.

Izvor: Nenad Gujaničić, Glavni broker Momentum Securities

Чланак Da li je u Srbiji ostvaren osnovni cilj štednje građana u vidu zarade? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Teško da ste ikada čuli (pročitali) da je neki član uprave kompanije nakon imenovanja obelodanio ciljeve za koje će da se bori ili sumirao postignuto nakon okončanja perioda ubiranja apanaže.

Šta bi recimo mogao da kaže predstavnik države u Energoprojektu u kojem je ova značajan akcionar sa 34% akcija? Od preuzimanja pre osam godina prihod kompanije je pao sa 300 na 100 miliona evra, profiti su drastično smanjeni, dividenda ukinuta… Vrednost državnog paketa akcija je pala za 30-ak miliona evra.

No, idemo dalje, za 18. jul zakazana je vanredna skupština akcionara na kojoj će Energoprojekt da otuđi vrednu imovinu u vidu parcele u centru Novog Beograda – kome drugom do njegovom većinskom vlasniku. I opet ne može ništa da se uradi bez direktne ili prećutne podrške države (neophodna je tročetvrtinska većina ili rezervna opcija da predstavnik države ode na more).

Sva sreća pa imamo evropske zakone koji štite manjinske akcionare u situacijama kada se donosi odluka o raspolaganju imovinom velike vrednosti pa mogu zahtevati od kompanije otkup akcija.

Upsss, država je izmenila zakon pred koncesiju aerodroma, kako se ne bi baktala sa malim akcionarima, pa je već godinama moguće izbeći otkup po procenjenoj vrednosti akcije i referisati se na fikciju u vidu likvidne hartije.

Zamislite berzu koja u prvoj polovini godine ima promet akcija na nivou manje menjačnice (osam miliona evra), a i dalje se vozi nekakva igra o postojanju likvidnih hartija. I o nekakvoj tržišnoj ceni kojom se akcionari obeštećuju ukoliko kompanija želi da otuđi vrednu imovinu.

Situacija postaje toliko nadrealna da je sledeći korak verovatno pojava Manjinskih akcionara 2.0

Autor: Nenad Gujaničić

Fotoy: Pixabay

Чланак Zašto je zakazana vanredna skupština akcionara Energoprojekta? се појављује прво на Biznis i Finansije.

I u periodu januar-mart zadržane su visoke kamatne marže, a dobroj profitabilnosti banaka doprineli su i rekordni neto prihod od naknada i provizija i niski troškovi po kreditnim gubicima.

U senci visokih profita ostala je pojava da se država sve više oslanja na kreditni potencijal ovih finansijskih institucija. Nije bilo dovoljno što su banke najveći kupci državnih obveznica, sada se njihovim kreditima direktno finansiraju i državni projekti. Samo u poslednje dve godine banke su plasmane državi više nego duplirale na 4,1 milijardu evra na kraju marta.

Ovi krediti su po pravilu skuplji od planiranog zaduživanja putem emisija obveznica, a osim ovog dodatnog troška po budžet sa kreditnog tržišta istiskuje se i privreda na kojem uglavnom tavori i vuče sredstva za likvidnost.

Ova „praktičnost“ države u povlačenju kredita nije primećena na polju animiranja likvidnosti građana, čak ni kada je većina zemalja u okruženju, u uslovima minornih bankarskih kamata, emitovala obveznice namenjene stanovništvu.

Ko će se uostalom cimati, taj isti novac, preko bankarskog šaltera uz pečat republičke skupštine, sad redovno stiže u državnu kasu.

Autor: Nenad Gujaničić, glavni broker  Momentum Securities ad Novi Sad

Чланак Poslovne banke sve značajniji poverioci javnog duga се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova divergencija je u velikoj meri posledica promenjenih očekivanja. Na početku godine očekivalo se da će američki korporativni profiti porasti 14-15 odsto, dok se sada prognoza ovog rasta spustila na oko osam procenata. S druge strane, ostatak sveta je išao obrnutim smerom i iz očekivane stagnacije profiti svetskih korporacija su došli na nivo američkih pandana.

Ovim trendovima umnogome je doprinela politika nove američke administracije koja je sopstvenu političku i ekonomsku superiornost pogurala do nivoa bahatosti, izazvavši reakcije širom sveta (kineski tehnološki progres, okretanje Evrope same sebi…).

Pride, američka privredna superiornost, posebno od pandemije, plaćana je visokim budžetskim deficitima koji odgovaraju ratnim uslovima. I poslednja velika kreditna agencija, Moody’s, smogla je snage u petak da kaže da to nije više moguće – američka privreda (pa i akcije korporacija) buduću superiornost moraće da zasluže na polju produktivnosti i inovativnosti.

Autor: Nenad Gujaničić

Foto: Pixabay

Чланак Snažan oporavak akcija vodećih američkih kompanija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo je direktna posledica visoke inflacije koja je zapadni svet zahvatila prvi put nakon 40-ak godina, ali i visokih geopolitičkih tenzija koje kreiraju glavni političari današnjice.

Negde s kraja 2022. zlato je dupliralo vrednost, nadmašivši indeks akcija S&P 500 za 60-ak procentnih poena. A samo u tekućoj godini ostvareno je više od polovine ove prednosti.

Istorija nas uči da je zlato čuvar vrednosti imovine u uslovima visoke neizvesnosti, nego šta se dešava kada se put u sigurno otpočne pri vrhu užarenog ciklusa?

Kada je propadala Grčka, a evro bio na kolenima 2011. godine, zlato je obaralo sve rekorde. Epilog kupovine u ovim vremenima bilo je čekanje od devet godina, pride da se desi pandemija i kupci izađu na „zelenu granu“.

Još drastičniji primer je inflacija s kraja 70-ih godina prošlog veka kada je zlato skočilo tri puta u manje od godinu dana, a kupci su potom protraćili dobar deo radnog veka da ponovo dostignu nominalnu vrednost ulaganja (28 godina).

„Sigurna“ ulaganja tipa nekretnine i zlato nisu imuna na cikluse pa treba dobro porazmisliti o tajmingu ulaganja, što je savet koji ćete retko dobiti u agenciji za nekretnine ili zlatari.

A možete uvek i da se prepustite trendu i kasnije iskoristite moto „ma, to sam i onako kupio za decu.

Izvor: Nenad Gujaničić, Glavni broker, Momentum Novi Sad

Foto: Stevebidmead, Pixabay

Чланак Pomama za zlatom i u digitalnom i u realnom prostoru се појављује прво на Biznis i Finansije.

No, iako su dividende postojane i prilično predvidljive, ostaje činjenica da ovaj drugi deo zarade od investiranja (pored kapitalne dobiti) postaje sve manje značajan. Dividendni prinos američkog indeksa S&P 500 nakon svetske krize u proseku je manji od dva odsto, a trenutno iznosi tek oko 1,4 odsto.

Nisu oduvek dividende na američkom tržištu predstavljale zanemarljiv prihod ulagača. Do 60-ih godina prošlog veka prinos se nikada nije spuštao ispod tri odsto, tačnije, česte su bile godine sa dividendama od 5-6 odsto. U kasnijih par decenija obeleženih inflacijom u proseku su dividendne zarade bile oko četiri odsto, da bi se prinosi naprasno spustili na današnje nivoe od 90-ih godina.

Glavni činioci niskih dividendi bili su početak meke monetarne politike Fed-a koja je donela obilje para i znatno viša vrednovanja kompanija, ali i stupanje na scenu tehnoloških kompanija koje su orijentisane na rast, a ne na raspodelu dobiti. Takođe, poreski tretman stimulisao je sticanje sopstvenih akcija naspram isplate dividendi.

Evropske akcije, u poređenju, i dalje ulagačima donose značajno veći deo zarade putem dividendi. Tako nemački DAX, uprkos činjenici da tuče indeks S&P 500 od početka godine oko 15 procentnih poena, nosi dividendni prinos od oko 2,4 odsto.

Iako nemačku privredu potresaju kriza, pa i tektonske promene u pojedinim njenim bitnim delovima poput auto-industrije, članice indeksne korpe isplatiće ove godine za tri odsto veću dividendu nego lani, u visini od oko 51,6 milijardi evra.

Blog napisao Nenad Gujaničić, Momentum Securities ad Novi Sad

Foto: Pixabay

Чланак Zašto su dividende pale? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Neko će na ovu vest reći – baš lepo, vidite kako država brine o našim sportistima. Ali o kome još brine? Da li građani Srbije, kojih preko polovine prima platu ispod 70.000 dinara, mogu da budu zadovoljni ovom odlukom države? Da li porodilje u bolnicama bez klime mogu da budu zadovoljne tom darežljivošću države? Da li mi koji svakodnevno na 39 stepeni ulazimo u gradski prevoz bez klime, boreći se za dah u njemu, treba da budemo srećni što će naši proslavljeni sportisti dobijati najveće nagrade na svetu?

Sportisti treba da budu nagrađeni, ali to isto važi i za građane

Teško je, dok čitamo ove redove, ne zamisliti se nad pitanjem kako naša zemlja upravlja javnim resursima i raspolaže prihodima koje ubira od svojih građana. Da li smo mi toliko stabilna i jaka država da možemo bez brige biti ovoliko darežljivi? Koliko smo mi zapravo veliki i moćni najbolje pokazuje podatak da kompanija Apple ima tržišnu vrednost od 3,5 biliona dolara, što je skoro 43 puta više od BDP-a Srbije projektovanog za ovu godinu.

Ali da ne ispadne da imamo nešto protiv naših najuspešnijih sportista, ovo nije kritika upućena njima. Niti bilo kojem sportisti. Mi smatramo da treba podsticati decu na bavljenje sportom, počev od škole pa sve do rekreativnog i profesionalnog treniranja kroz život, kao i da treba ulagati u sportske klubove.

Međutim, ni na tom polju ne cveta cveće. U najvećem broju škola u zemlji nema lopti i osnovnih rekvizita za bavljenje sportom. Pojedine škole nemaju ni sale a one koje ih imaju često ih izdaju sportskim klubovima koji, opet, deci u mesečnu članarinu uračunavaju između ostalog i troškove sala.

Sport više nije besplatan kao nekada pa ukoliko je neko dete talentovano za isti njegovi roditelji moraju biti spremni da na mesečnom nivou odvajaju bar 5.000 dinara za članarinu a često i mnogo više za dodatne potrepštine. Dresovi se plaćaju, kotizacija na turnirima takođe, kao i obavezne pripreme… Lista troškova nije kratka ali mnogi od nas spremni su svega da se odreknu da bi svom detetu povećali šanse u životu.

Iz te perspektive može se reći da je sasvim u redu nagraditi uspešne olimpijce ali da bi sport vršio i onu drugu svrhu osim takmičarske, odnosno da bi doprinosio zdravlju nacije, trebalo bi više da se ulaže u amaterski sport.

Trebalo bi on da bude dostupniji svima. Trebalo bi svi da osetimo tu veliku darežljivost države.
Snaga jednog društva se ne ogleda u uspešnim pojedincima već u kolektivnom uspehu i blagostanju. Uspešnih pojedinaca ima u svakom sistemu, ali uspešnih društava je vrlo malo na celom svetu. Mi se nadamo da će naši sportisti biti uspešni na ovim Olimpijskim igrama i da će osvojiti što više medalja. Ali se isto tako nadamo da će i naše celokupno društvo jednog dana biti bar upola toliko uspešno.

Чланак Srbija će svojim olimpijcima isplaćivati najveće novčane nagrade na svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.