Sa aspekta bogatog čoveka, treća generacija se neće sećati novca i imovine koju im je ostavio, ako je druga do tada sačuva, ali će svakako biti ponosna svaki put kada prođe pored bolnice, škole ili druge zadužbine koju je svojoj zemlji ostavio njihov pradeda.

Koliko ste puta čuli: „Taj je obezbedio naredne tri generacije“? Siguran sam vrlo često, ali da li ste ikada u našim krajevima upoznali nekog ko i dalje uživa u plodovima rada svog pradede? Urbana legenda kaže da u beogradskom elitnom naselju Dedinje, ne postoji vila u kojoj kao odrasli ljudi žive predstavnici treće generacije porodice koja je vilu stekla. Proverite da li takvih ima u elitnim naseljima vaših gradova.

Jedan od mehanizama koji se u razvijenim zemljama primenjuje već decenijama, a koji služi da se deca ne opuste previše, ali i da smanji socijalno raslojavanje, upravo je porez na nasledstvo, često nazivan i taksa na smrt. Gotovo svaka zemlja na svetu u svom poreskom sistemu ima neki vid ovog poreza, kod nas je on simboličan, a kod naslednika prvog reda poreska stopa je 0%. Takođe, značajna je razlika između subjekata koji se oporezuju. U mnogim sistemima, uključujući i poreske sisteme naše regije, oporezuje se naslednik, dok u značajnom broju sistema, oporezovan je pokojnik.

Kako to rade Englezi?

Najčešće analiziran porez na nasledstvo je onaj koji se primenjuje u Velikoj Britaniji, jer sve više zemalja svoje poreze na nasledstvo oblikuje na sličan način. Naime, predmet oporezivanja je imovina koja ostaje iza pokojnika, a koja uključuje nekretnine, novac i sve druge vrednosti kao što su firme, udeli, obveznice, hartije od vrednosti, vredne umetnine, kolekcionarski predmeti velike vrednosti, te sve ono što se smatra tržišno vrednom imovinom.

Porez se naplaćuje na vrednost imovine pokojnika koja prelazi prag od 325.000 funti, po poreskoj stopi od 40%, bez obzira ko imovinu nasleđuje. Od ovoga postoji nekoliko izuzetaka, pa je poresko oslobođenje potpuno u slučaju da je nasleđuje bračni ili vanbračni partner, te ukoliko svoju imovinu ostavljate dobrotvornim organizacijama, lokalnoj zajednici ili amaterskim sportskim društvima.

U slučaju da imovinu nasleđuju deca ili unuci, neoporezivi iznos je 500.000 funti. U imovinu pokojnika se računaju i svi pokloni koje je pokojnik davao u poslednjih sedam godina života, kako bi se sprečilo davanje imovine kada se sazna da je osoba ozbiljno bolesna.

U praksi to znači da ako deci i unucima (svima ukupno) ostavite nekretnine, novac i umetnine u vrednosti od 2.500.000 funti, od te imovine će na ime poreza biti plaćeno 800.000, dok će naslednicima ostati 1.700.000.
imovina 2.500.000
– prag oslobođenja 500.000
= osnovica 2.000.000 x 40%
= 800.000 funti

Korigovanje sreće

Moguće je tražiti potpuno ili polovično oslobođenje od poreza na nasledstvo u slučaju da se naslednicima ostavlja kompletan posao, udeli u firmama koje nisu listirane na berzi, kontrolni paketi akcija u listiranim firmama (preko 50% prava glasa), mašine, zgrade i ostale nepokretnosti, no uslov je da je pokojnik to posedovao najmanje dve godine pre smrti.

Sa druge strane, oslobođenje od ovog poreza nije moguće tražiti za imovinu firme koja nije u funkciji osnovnog poslovanja (poslovni objekat koji se izdaje zakupcu, stan u kom živi vlasnik a vodi se na firmu, itd.), te za firme čija je delatnost vezana za nekretnine, hartije od vrednosti i slično.

Ideja ovakvog sistema je prvenstveno u tome da koriguje nagomilavanje nasleđenog bogatstva kod onih koji ga nisu sami zaradili, već su imali sreću da budu rođeni od bogatih roditelja. Po podacima Britanskog zavoda za statistiku, medijalno domaćinstvo u Velikoj Britaniji raspolaže imovinom od 302.500 funti, dakle ispod praga posle kog se ovaj porez plaća, te velika većina stanovništva ovaj namet i ne oseća.

Sa druge strane, kod onih koji ovaj namet osećaju i imaju imovinu koja će biti oporezovana, budi motivaciju da u svoju decu ulažu kroz vaspitanje i školovanje, jer možda neće imati iste poslovne talente i ambicije kao i roditelji. Takođe, stimuliše ih da investiraju dugoročno u poslovanje i produktivnost, a ne u nekretnine i velike brojke na računima u banci.

Novac se potroši, ponos ostaje

Aspekt oslobađanja od poreza za iznose koji su poklonjeni zajednici i dobrotvornim organizacijama veoma stimuliše filantropiju i zadužbinarstvo, te je veliki broj aktivnosti lokalnih zajednica finansiran poklonima bogatih ljudi, mnoge javne zgrade nose table za imenom zadužbinara, a fundusi muzeja su dobrim delom punjeni poklonima iz kolekcija imućnih.

Vrednosti na kojima se zasniva ovakav vid oporezivanja, ali i posledice koje proizvodi su veoma korisne za svako društvo i ekonomiju, pa bi bilo dobro u tom pogledu ugledati se na razvijene zemlje i prilagoditi i naše poreske sisteme tome. Sa aspekta bogatog čoveka, treća generacija se neće sećati novca i imovine koju im je ostavio, ako je druga do tada sačuva, ali će svakako biti ponosna svaki put kada prođe pored bolnice, škole ili druge zadužbine koju je svojoj zemlji ostavio njihov pradeda.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Marko Ilić, direktor Beotim, Bimbo, Beograd, www.porodicnekompanije.com

Чланак Porez na nasledstvo: Za koga sam sve ovo stvarao!? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je reč o plasmanu vina na tržište EU, ni izdaleka nismo dostigli količine koje prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju možemo da izvezemo bez carine.

Vino je poslednjih meseci glavni junak u domaćoj javnosti, počev od ocena da nedavno završena „Vinska vizija otvorenog Balkana“ prerasta u sajamski događaj svetskog nivoa, do licitacija koliko će litara našeg vina ubuduće popiti Kinezi, zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Kinom. Ministarka poljoprivrede je tim povodom izjavila da država možda najveći zamajac očekuje od izvoza vina, koje se trenutno na kineskom tržištu carini po stopi od 42%, a nakon pet godina postupnog smanjivanja carinske stope, ona će se potpuno ukinuti.

U izveštajima se moglo pročitati i da je u protekle dve decenije izvoz srpskog vina u Kinu porastao sa 80 na 380.000 litara, da Kinezima uglavnom prodajemo vino dobrog kvaliteta za oko sedam evra po boci i da su kineske mušterije spremne da za naše vino plate i više.

Sve i da je ovo poslednje tačno, morali bismo da proizvodimo više, jer kako se navodi u istraživanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i beogradskog Instituta za ekonomiku poljoprivrede, proizvodnja vina u Srbiji se u poslednjih pet godina neprekidno smanjuje. Prema ovoj analizi, Kina je tokom pomenutog perioda bila peto najveće izvozno tržište za srpska vina, gde smo u proseku izvozili 319.000 litara godišnje po ceni od oko 3,8 dolara za litar.

Srbija pod nepoznatim brojem vinograda

Pre nego što naše vino preplavi kinesko tržište, bilo bi dobro da znamo koliko uopšte imamo površina pod vinogradima, proizvođača grožđa i vina, te koliko tačno vina proizvodimo, jer se u pomenutom istraživanju navodi da o tome postoje različiti podaci.

Republički zavod za statistiku (RZS) tvrdi da je pod vinovom lozom više od 20.000 hektara, da se proizvodnjom grožđa bavi 80.000 poljoprivrednih gazdinstava od kojih je preko 47.000 upisano u registar Ministarstva poljoprivrede. Prema ovom izvoru, u Srbiji se godišnje proizvede oko 160.000 tona gvožđa, dok je 2022. godine poslovalo 430 proizvođača registrovanih za proizvodnju vina koja se stavljaju u promet.

Drugi podaci, međutim, govore da je ukupna površina pod vinogradima u Srbiji, koja je upisana u Registar vinograda, oko 6.500 hektara koje obrađuje 4.618 proizvođača grožđa. Za proizvodnju vina registrovana su 424 proizvođača.

Autori studije navode da ukupna proizvodnja vina iznosi skoro 30 miliona litara godišnje, ali se ograđuju da ni to nije pouzdan podatak jer se procenjuje da su količine koje proizvode mali proizvođači daleko veće. Iako Srbija ima kapacitete za proizvodnju oko 70 miliona litara vina, ona je u istraživanom periodu (2018-2022) prema zvaničnim pokazateljima iznosila prosečnih 24,6 miliona litara godišnje i značajno je opadala po stopi od oko 7,5%.
Srpsko vino jeftino u izvozu

Zahvaljujući malim privatnim vinarijama, kvalitet vina se u poslednjih desetak godina značajno poboljšao, ali u Srbiji postoji samo nekoliko vinarija koje flaširaju do 500.000 boca vina godišnje, dok ostale flaširaju do 50.000 boca. To znači da je malo proizvođača koji mogu da obezbede stalan izvoz većih količina vina, pa se plasman na strana tržišta svodi na manje količine bez kontinuiteta, ocenjuje se u istraživanju.

Srbija je u poslednjih pet godina izvozila oko 11,5 miliona litara vina godišnje, pri čemu se izvoz smanjivao u proseku za 0,8%. Naša zemlja zauzima 35. mesto u svetu sa udelom od 0,09%, dok je to učešće na evropskom tržištu nešto veće (0,13%). Prosečna vrednost izvezenog vina iz Srbije iznosila je 18,7 miliona dolara godišnje i rasla je za preko 3% usled povećanja izvoznih cena, da bi 2022. dostigla 21,1 miliona dolara. Prosečna izvozna cena po litri kretala se oko 1,6 dolara i rasla je za više od 4%, a prethodne godine je uvećana na 3,6 dolara za litar.

Srpska vina nemaju „oreol“ prestižnih na svetskoj vinskoj sceni, pa se zato izvoze po relativno niskoj ceni, koja je kod stonih vina dosta skromna, a kod onih premijum kvaliteta kreće se između šest i 12 dolara po boci. Istraživanje je pokazalo i da poslednjih godina kvalitet vina opada, ne u velikoj meri ali dovoljno da umanji konkurentsku poziciju Srbije.

Plasman u EU značajno manji od ugovorenih kvota

Najveće količine, oko 3,9 miliona litara ili trećinu ukupnog izvoza vina plasiramo u CEFTA region, dok u EU prodajemo znatno manje, milion litara, odnosno ispod 9% ukupnog izvoza vina. Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija ima mogućnost da bez carine u EU izveze 53.000 hektolitara flaširanog vina i 10.000 hektolitara rinfuznog vina, a navedeni podaci ukazuju da kvota nije ni približno ispunjena. Gledano po zemljama, 94% ukupnog izvoza vina odlazi u Rusiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku i Kinu.

U periodu od 2018. pa zaključno sa 2022. godinom, Rusija je bila najdominantnije izvozno tržište gde plasiramo 5,9 miliona litara godišnje, odnosno više od polovine ukupnog izvoza vina za godinu dana. U petogodišnjem periodu izvoz je rastao po stopi od 4,6%, a na izvozne rezultate na ruskom tržištu nije bitnije uticalo ni izbijanje rata u Ukrajini, iako je distribucija postala mnogo komplikovanija.

Rusima smo u prethodnih pet godina izvezli vina u vrednosti od oko 7,1 miliona dolara godišnje, odnosno za 1,2 dolara po litri, što je najniža cena u poređenju sa ostalim najznačajnijim izvoznim tržištima. U ukupnom uvozu vina na tržište Rusije, Srbija je prošle godine učestvovala sa 0,9% i nalazila se na 13. mestu.

Skoro četvrtina ukupnog izvoza vina odlazi u Bosnu i Hercegovinu, gde plasiramo 2,7 miliona litara godišnje po ceni od 1,7 dolara za litar, pri čemu godišnja vrednost izvoza iznosi oko 4,5 miliona dolara. Izvoz na ovo tržište u poslednjih pet godina pada za preko 6%, usled manje tražnje ali i veće konkurencije drugih proizvođača iz regiona. Izvoz u Crnu Goru se takođe smanjuje, i prosečno iznosi 1,2 miliona litara godišnje, u vrednosti od 2,1 miliona dolara ili dva dolara za litar.

Najizraženiji pad od skoro 20% godišnje beležimo kod izvoza vina u Hrvatsku, gde prodajemo u proseku 730.000 litara za 1,4 dolara po litri, dok ukupna godišnja vrednost izvezenog vina iznosi 890.000 dolara.
Nemamo ni za sebe, a kamoli za Kineze

S druge strane, Srbija je u analiziranom periodu uvozila u proseku 22,3 miliona litara vina godišnje u vrednosti od 31 miliona dolara. Više od tri četvrtine uvezenog vina potiče iz CEFTA regiona, a preko dve trećine iz Severne Makedonije. Značajne količine vina uvezu se i iz Crne Gore, Španije, Mađarske i Italije.

Srbija je u periodu od 2018. do 2022. ostvarivala negativan bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni vina, koji je godišnje iznosio oko 12,3 miliona dolara. Naša zemlja je tokom poslednjih pet godina povećala svoju zavisnost od uvoza vina i smanjila samodovoljnost usled pada domaće proizvodnje, koja je u 2018. mogla da zadovolji 74%, a prošle godine 66% potreba domaćeg tržišta.

U situaciji kada nemamo ni za sebe, postavlja se pitanje šta ćemo s onolikim Kinezima, za koje je jedan od naših izveštača iz Pekinga nadahnuto saopštio da „s guštom pijuckaju srpska vina“. Ako se ne desi neko čudo u narednih pet godina, Kinezi će i nakon što presahne carina na naša vina, po svoj prilici ostati na pijuckanju.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Foto: Pixabay

Чланак Izvoz vina iz Srbije: Želje opijaju, brojke trezne се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Kada prodajete deo svoje porodične firme, to izgleda kao da se ’skidate’ sa narkotika. Nimalo nije lako“, kaže za B&F Goran Kovačević, osnivač trgovinskog lanca Gomex, koji je pre trinaest godina prvo prodao manjinsko a prošle godine većinsko učešće u vlasništvu investicionom fondu CEECAT.

Kovačević ističe da razlog za takvu odluku nije bila ni svetska finansijska kriza 2008. godine, ni ova aktuelna, „jer je na ovim prostorima uvek neka kriza, ali nam je 2008. dodatni kapital svakako bio od koristi. Ipak, kada govorimo o prodaji sve zavisi od delatnosti kojom se bavite. Trgovina je globalizovana i pitanje je šta možete sami da uradite, posebno na malom tržištu.

Kada bih, na primer, imao hotele, nikada ne bih prodao porodični posao

Jasmina Knežević, osnivač medicinske ustanove Belmedic, koja je našla strateškog partnera u velikom turskom lancu bolnica Acibadem, takođe smatra da kriza ne bi trebalo da bude razlog za prodaju porodičnog preduzeća. „Tako velika odluka se ne donosi u nevolji. Mnogo je pametnije da se ona pripremi na vreme i donese u miru. Pravi preduzetnici osete kada je došao taj trenutak, jer svi vas uče kako da pokrenete posao, ali ne i kada i kako da iz njega izađete, iako taj proces nije nimalo lak“, kaže Knežević za B&F.

Boris Vukić, jedan od osnivača Instituta Adižes, potvrđuje da niko neće da kupi firmu čije poslovanje je u krizi. Ali ako je uspešna, veliki strani igrači koji dolaze na naše tržište, mogu dati dobru ponudu. „Međutim, kada dolaze veliki, pregovaračka moć domaćih preduzeća je sužena, jer ukoliko ne pristane kompanija kojoj je prvoj upućena ponuda, pristaće njena konkurencija“, objašnjava Vukić za B&F.

Drugi motiv da se proda porodičan firma je situacija kada osnivač odlazi u penziju, a naslednici, ako ih ima, nisu zainteresovani za porodični posao ili ne postoji mogućnost da zajedno vode posao, navodi Vukić i dodaje: „Šta je cilj poslovne tranzicije? Da kompanija bude veća i bolja, da posao raste i da se naslednici ne svađaju za nedeljnim ručkom. Sva rešenja koja će dovesti do tog cilja su prihvatljiva, a jedno od njih je prodaja“.

Vreme je za neke druge stvari

Slično iskustvo ima Bogdanka Pešić, koja je osnovala firmu Perihard inženjering zajedno sa svojim suprugom još 1988. godine. Kada je napunila 55 godina počela je da razmišlja kako da završi poslovnu karijeru, jer je njen suprug i partner u poslu u međuvremenu preminuo, a ćerka i sin su nakon završenog školovanja odabrali svoj životni put.

„Dugo sam planirala šta da uradim sa firmom. Došla sam do tri strategije, od kojih jedna bila prodaja firme. Takva odluka je emotivno veoma teška, jer svaka preduzetnička firma koja dugo i uspešno radi ima u svom kapitalu nešto neprocenjivo, a to je život porodice koji je uložen u njeno stvaranje“, priča Pešić za B&F.

Prema njenom mišljenju, nema izričitog odgovora na pitanje da li ekonomske krize podstiču prodaju porodičnih firmi, ali krize mogu istovremeno biti i velike prilike. Pod uslovom, kaže, da privrednici u Srbiji mogu da prodaju svoj posao, imajući u vidu da je domaće tržište još uvek nedovoljno razvijeno. Ipak, to se poslednjih godina brzo menja, primećuje Pešić i dodaje:

„Mogućnosti prodaje najviše zavise od vrste posla. Ne raduje me to što se domaće firme uglavnom prodaju stranim kompanijama. Draže bi mi bilo da ima više akvizicija koje preduzimaju preduzeća u domaćem vlasništvu“.

Jasmini Knežević nije teško pala odluka da proda deo svoje firme stranom partneru. Naprotiv, ističe da je ponosna što je dovela veliku kompaniju u Srbiju, s ciljem da grade bolnicu koja bi donela koristi zdravstvenim radnicima, pacijentima i celoj zemlji. „Bilo bi mi teško kada se ne bi realizovao plan da u našu zemlju donesemo novo znanje i tehnologije“, iskrena je Knežević.

U krizi se kupci povlače

Najčešći razlozi za prodaju firmi u IT sektoru, koji je možda i najdinamičniji, jesu ponude koje ne mogu da se odbiju, ali i otežan dalji razvoj zbog nedostatka kapaciteta, kaže za B&F Milovan Matijević, IT analitičar.

„Postoje i slučajevi u ovoj delatnosti da se firme osnivaju sa namerom da se prodaju, jer osnivači veruju da je njihova ideja dobra. Prodati samo ideju je, ipak, teško. Ponude mogu da dobiju firme koje posluju deset godina, jer je toliko vremena potrebno da se dođe od ideje do konkretnih poslova koji bi privukli ozbiljne investitore“, objašnjava Matijević.

Prema njegovim rečima, najveći i najozbiljniji kupci dolaze sa tržišta SAD, ali kriza nije baš dobar period za prodaju, jer se tada američke kompanije okreću brojnim prilikama na sopstvenom tržištu. „Transakcije su i ranije bile sporadične i dešavale su se u bolje investiciono doba. U vreme krize teško je da će neko da da dobru ponudu, posebno kada govorimo o većim prodajama. Manje se dešavaju i tada“, ukazuje Matijević.

Prodati sve, ili samo deo?

Postoje i slučajevi u kojima vlasnici zadržavaju određeni udeo u kompaniji, ali Boris Vukić kaže da bi to za osnivače moglo biti veoma izazovno, posebno ukoliko ostaju manjinski partneri.

„Odnos osnivača prema svom poslu je iracionalan. Oni su emotivno jako vezani za svoju firmu, a hirurgija koju bi preduzeli novi vlasnici sa njihovom ’bebom’, za osnivača ne bi bila prijatna. Dakle, ako ne mogu da prihvate da to više neće biti firma kakvu su stvarali godinama, da će biti mnogo promena, onda ne bi trebalo da ostanu u vlasništvu. Za naslednike koji su daleko pragmatičniji i na firme gledaju kao na projekte, to bi moglo biti dobro rešenje“, smatra Vukić.

Goran Kovačević je ipak odlučio da ostane u vlasništvu, ali sa namerom da za nekoliko godina zajedno sa sadašnjim većinskim vlasnikom proda kompletan posao. Da bi partnerstvo opstalo, mora da postoji razuman kompromis, baš kao i u braku, naglašava Kovačević i dodaje:

„Moje iskustvo je takvo da za ovih trinaest godina nikada odluke nismo donosili preglasavanjem. Čak i sada, kao manjinski vlasnik, imam ugovorne odredbe koje me štite, ali nije bilo potrebe da se pozivam na njih. Važno je i izabrati pravog partnera za sebe. Imao sam ponude i većih fondova, ali sam izabrao manji, kojem je ovo trenutno najznačajnija investicija. To sam uradio jer sam smatrao da će biti posvećeni, što se ispostavilo kao tačno. Ukoliko uđete u ogroman sistem i razgovarate sa trećim nivoom menadžera, možete da imate problem. Zato ne treba birati manje od sebe, ali ni preterano veće“.

Osnivač Gomexa ulaže i u druge poslove, i to one koji mogu da se razvijaju na malom tržištu i koji će ostati u porodičnom vlasništvu. „Uključio sam i svoju decu, ali ne da bi se pripremala za operativno upravljanje, nego da razumeju posao i mogu da ga kontroIišu“, napominje Kovačević, koji iz iskustva zna da je sa rastom posla neophodna profesionalizacija upravljanja.

Šta je prava vrednost firme?

Na pitanje može li se postići dobra cena, Jasmine Knežević odgovara da to zavisi od mnogo faktora, od trenutka kada se firma prodaje, u kom je razvojnom ciklusu, pa i toga koliko ste dobar pregovarač. Svakako da na cenu utiču i globalna situacija, politički i ekonomski rejting zemlje u kojoj preduzeće posluje.

„Da li su pregovori prošli dobro ili loše zavisi od toga da li je vlasniku prioritet novac ili razvoj firme. Investicioni fondovi uvek daju više novca, ali zato sa dobro izabranim strateškim partnerom možete da nastavite razvoj poslovanja“, objašnjava Knežević.

Goran Kovačević i Bogdanka Pešić smatraju da je moguće ugovoriti fer cenu. „Dogovorena cena je fer cena, to je cena vrednosti posla, koja je oslobođena emotivnih ulaganja njegovog vlasnika“, zaključuje Pešić.

Izvor: Magazin Biznis i finansije, decembarski broj, bif.rs

Piše: Vesna Lapčić

Izvor: Pixabay

Чланак Kada i zašto se prodaju porodične firme u Srbiji? Ne čekaj nevolju da tražiš kupca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак PwC: Korporativno upravljanje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Energetika: Kako privući ulaganja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Top lista Pozitivista: Ernst&Young preduzetnik godine 2012. се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Finansije Top 2011/12 се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Biznis Top 2011/12 се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Štedeti ili trošiti: U potrazi za merom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Osim propadanjem gradova, ovaj broj bavi se i temama poput reindustrijalizacije, Fejsbuka na berzi, starih zanata, indijskog biznisa sa zmajevima, popularnosti dokumentaraca, a u rubrici Intervju reditelj Lordan Zafranović priča o svemu što nam se na Balkanu desilo i što se još uvek dešava.

Чланак Bif 85 – Gradovi u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.