„Kod nas kad se rodi muško dete, stavljaju ga na bika da bude špekulant. Kada se rodi devojčica, iznose je kroz prozor da bude zavodnica“, opisuje stanovnik jednog sela u Braničevskom okrugu običaje koje praktikuju tamošnji žitelji u želji da brzo steknu bogatstvo koje će ih osloboditi motike i skinuti im s vrata državu koja večito „dere kožu seljaku“. Zato se, kaže, i on i mnogi drugi bave dopunskom aktivnošću na njivama – ilegalnim iskopavanjem i prodajom vrednih arheoloških predmeta.

Državi po njegovim rečima ne duguju ništa, jer to što zarade od bavljenja „arheologijom“ je taman da nadoknade gubitke od krvopijskih nameta seljacima. Uz to, ističe da ima i lične razloge: „Mene su hapsili, jer nisam mislio kao vladajuća većina. I otac mi je bio pošten čovek, a terali su ga na robiju. Šta ja kome dugujem? Ja sam samo poljoprivrednik i kopam na imanjima svojih prijatelja, a ako me oni ne prijave, ne mogu mi ništa“.

Ovaj nadriarheolog je jedan od sagovornika u istraživanju „Baština i kriminal“, koje je sprovela Ljubica Milosavljević, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu. Autorka je za potrebe svoje studije, u kojoj nastoji da objasni decenijama prisutan fenomen nezakonitih iskopavanja kulturnih dobara na ovom području, razgovarala sa seljacima koji se time bave, kao i sa onima koji su to ranije radili a sada su saradnici profesionalnih arheologa.

Intervjuisala je i žitelje sela koji se ne bave ovakvim aktivnostima ali znaju da se to radi i ko to radi, profesionalne arheologe koji su angažovani u tom kraju na iskopavanjima i policijske inspektore specijalizovane za „arheološku mafiju“. Ispostavilo se da svi znaju šta se noću, a neretko i usred bela dana dešava na njivama, ali se uglavnom prave da ne znaju.

Komšije to prećutkuju zbog seoske solidarnosti, ali i iz straha. Poznato im je da se na ovaj način obrće veliki novac i ne bi da se zameraju, posebno onima sa strane koji dalje preprodaju arheološke predmete u svetu i koje, za razliku od „svojih“, doživljavaju kao kriminalce. Profesionalni arheolozi izjavljuju da oni ne mogu da jure tolike ilegalce na tako velikom a nezaštićenom prostoru, te da uostalom to nije njihov, nego posao države. Država, odnosno policijski inspektori tvrde da ih je premalo i da zato ograničene resurse moraju da usmere prvenstveno na „krupnije ribe“ u dilerskom lancu.

Ovo objašnjava zašto su nadriarheolozi bez prevelikog ubeđivanja prihvatili da govore o svom „posliću sa strane“, ali je naučnicu iz Beograda zapanjilo do koje mere su bili otvoreni, iako je sigurna da su ponešto i zatajili.

’Leba preko pogače

Braničevski okrug nije jedino „mesto zločina“ u Srbiji kada je reč o arheološkom kriminalu, ali je među najaktivnijim i izdvaja se po svojim kulturološkim i ekonomskim osobenostima. Ova oblast je veoma bogata arheološkim nalazištima iz različitih epoha, a naročito iz praistorije. Takođe, obiluje brojnim legendama, od onih koje su vezane za čudotvorna isceljenja i ljubavne veze sa natprirodnim bićima, do vekovnih priča o neverovatnim količinama zlata koje su ovde zakopavali Rimljani, Turci, Bugari, hajduci i drugi kraj nekog izvora, u pećini, u stablu drveta…

Stoga je pronalaženje „ćupa s blagom“ vekovna opsesija u ovom kraju do današnjih dana. „Diversifikacija“ na arheološke ostatke je usledila tek sa intenzivnijim arheološkim iskopavanjima i spoznajom da te „drangulije“ koje isplivavaju iz njiva mogu dobro da se unovče, ali ne u ovdašnjim muzejima kojima budžet ne pretiče, već negde preko.

Pored toga, ovaj kraj je „rodno mesto“ pečalbara, koji se iz generacije u generaciju iseljavaju u tuđinu u potrazi za boljim životom. Oni koji ostaju dobrim delom žive od doznaka koje im šalju rođaci iz inostranstva, pa mnogi više ne moraju da okopavaju zemlju od jutra do mraka i imaju vremena za „hobi“ koji će im doneti ’leba preko pogače. Uz to, sa tako dobrim rodbinskim vezama po svetu, mogu da se informišu šta se traži na tržištu, da primaju narudžbine, dobavljaju tehnologiju koja će im olakšati iskopavanja, pa i da šalju predmete na procenu stranim stručnjacima.

„Ljubav“ prema istoriji

Istraživanja na terenu koje je sprovela Milosavljević pokazuju da se ovim poslom u Braničevskom okrugu bave isključivo muškarci, mahom iz imućnijih kuća, dok oni siromašniji i dalje tragaju za blagom. Tako jedan od „divljih“ arheologa, pored bavljenja poljoprivredom ima i svoju privatnu firmu, a ranije je radio u inostranstvu. Svoju upućenost u problematiku je pokazao već kod pitanja da li je iskopao nešto vredno iz rimskog doba, odgovorivši: „Ma, bilo je toga koliko hoćeš. Iskopao sam i novac, i nakit i kopče čiji je mehanizam još radio. Ali, nije glavna para tu, nego na onome iz neolita“.

On i drugi ispitanici kažu da su iz tog perioda iskopali figure boginje plodnosti, glavu medveda sa telom žene od pečene gline, figure bika, igle od kostiju za šivenje kože, keramičke posude… Među najznačajnijim iskopinama navode figure boginje plodnosti, koja ima velike grudi, kukove i stomak kao u trudnice, dugu kosu nalik na perčin i izrazito izdužen nos „sa nečim što podseća na kljun umesto usta“.

Nalazač koji je dao ovako podroban opis kaže da se zahvaljujući predanom profesoru istorije još u školi zainteresovao za arheološko bogatstvo svog kraja. Zašto ga i pored tolike ljubavi pljačka, pravda iznenadnom finansijskom krizom koja ga je zatekla. „Prve predmete sam prodao kad mi je crk’o otac. Morao sam, bila je kriza i trebale su mi odmah pare da ga sa’ranim i tako je to krenulo“. Prodao je onoliko predmeta „koliko može da stane na sto“ i za njih je dobio hiljadu evra. „Nisam bio zadovoljan, ali me je moja situacija primorala da prihvatim ono što su mi vaćaroši ponudili“.

Nelojalna konkurencija

Na pitanje kako znaju šta je vredno, a šta ne, ilegalni kopači odgovaraju da se rukovode različitim kriterijumima. Na prvom mestu je brojnost ostataka iste kategorije – što ih je više, manje su vredni. Drugi kriterijum je očuvanost, a treći je reakcija profesionalnih arheologa kada nešto iskopaju – ako se mnogo obraduju, to znači da nalaz ima veliku vrednost. Ovakvo špijuniranje profesionalaca, seoski nadriarheolozi zovu „sondiranje terena“.

Zanimljivo je da oni doživljavaju profesionalne arheologe kao kolege, koje doduše imaju drugačije ciljeve i sa kojima se ponekad ne slažu oko „stručnog“ mišljenja, kao što je sledeći primer: „Našao sam jednu veliku glavu otkinutu od tela. Ravno teme, kosa izrezbarena, a oči kose! To su arheolozi prećutali! To nisu bili Srbi!“. Jedan od ispitanika, koji je povremeno pomagao arheolozima na lokalitetu priča: „Profesionalci su divni drugari! Kada smo naišli na dva pehara od pečene gline, položena jedan preko drugog, napili smo se, pa smo se oduzeli!“

Naravno, „divlji“ arheolozi i te kako dobro znaju da njihove „kolege“ tragaju i za onim što su oni tajno iskopavali, ali nijedan nije pokazao grižu savesti ili svest o tome da radi nešto nedozvoljeno, ističe Milosavljević. Naprotiv, oni smatraju da arheoloških ostataka ima u izobilju svuda unaokolo i da za predmete koje nađu niko pre toga nije ni znao da postoje, pa se zato nisu ogrešili o bilo koga. Ali da svest o kazni, makar božijoj, ipak postoji, svedoči pravilo da se ovakvim aktivnostima nikada ne bave tokom verskih praznika.

Ironija je i u tome da argumenti kojima pravdaju svoje postupke, padaju u vodu kada govore o ilegalnim kopačima koji dolaze sa strane. Njih doživljavaju kao nelojalnu konkurenciju, kao pljačkaše tuđeg nasleđa koje uvek stigne zaslužena kazna. Ili kako zaključuje jedan lokalac: „Pohlepa dovodi do tragedije. Svi ti koji su došli da otmu naše, na kraju su se izubijali!“

Zorica Žarković

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: nadjadonauer, Pixabay

Чланак Seoski nadriarheolozi: Sumnjivo lice bez poternice се појављује прво на Biznis i Finansije.

U oblasti Agriđento na Siciliji, poznatoj kao „Dolina hramova” nalazi se ogromno arheološko nalazište staro više od 2.500 godina. Okruženo je stablima masline i badema, pod čijom senkom počivaju antički grčki hramovi, uključujuči i „Konkordijin hram“, jedan od samo dva grčka hrama na Siciliji koja su ostala bar donekle cela.

I pored toga, posetioci koji obilaze ovaj hram teško mogu da zamisle kako je izgledao život starosedelaca pre više od dva ipo milenijuma. Te predstave se uglavnom svode na objašnjenja turističkih vodiča i računarske aplikacije koje prikazuju kako su nekada izgledale ove građevine.

Park u kome se proizvode njoke

Potraga za više života vodi u obližnji, vrlo neobičan muzej, koji je istovremeno park i poljoprivredno imanje. U „Živom muzeju stabala badema“ glavni „eksponati“ su živi ljudi, proizvođači badema ali i drugog voća, vina, maslonovog ulja… Oni gaje i koze, retke pčele, proizvode mleko, sir i med, pripremaju njoke, kreme i druge kozmetičke proizvode.

Sve što se tu gaji, gajilo se i u vreme kada je „Dolina hramova“ vrvela od života, ali i posle antičkog perioda, u vreme mavarske kulture na Siciliji, tvrdi Roberto Skjarata, direktor ovog „arheološkog imanja“. Lakalna vlast je zaslužna što je na ovom nalazištu, koje je pod zaštitom Uneska, počeo da se udahnjuje život kamenju kroz jedinstven projekat revitalizacije s ciljem da se vrate kulture koje su tu uzgajane u antičkoj i srednjovekovnoj prošlosti.

Tradicija nestaje sa nestankom ljudi

Skjarata objašnjava da se zaštita kulturne baštine uglavnom svodi na materijalne ostatke nekadašnjih civilizacija, ali da je kultura daleko širi pojam od kamenja i posuda koje su iskopali arheolozi. Ona, između ostalog, podrazumeva i poljoprivredne kulture od kojih su mnoge nestale jer je nestalo i ljudi koji su ih uzgajali.

Zato je uprava ovog arheološkog nalazišta donela odluku da lokalnu zajednicu poveže sa likalitetom kroz oživaljavanje pojoprivrednih tradicija koje sežu sve do drevne Grčke i da na drugačiji način upravlja „Dolinom hramova“.

Poljoprivredna „evolucija“ od početka

Ideja da se oživi okolina antičkih hramova po ugledu na nakadašnji izgled potekla je od stručnjaka na Univerzitetu u Firenci. Ostaci nekadašnjih seoskih kuća i imanja na obodima hramova su vekovima uništavani, jer za razliku od samih hramova, nisu bili zaštićeni kao kulturna baština. Pored toga, loklano stanovništvo se masovno iseljavalo u potrazi za boljim životom u gradovima, pa su opsuteli hramovi dodatno ostali i bez života u moderno doba.

Zato ideja da se krene sa poljoprivrednom „evolucijom“ od početka, prema mišljenju stručnjaka može da bude višestruko korisna. Arheološka nalazišta bi dobila veću vrednost, koja bi se odrazila i kroz povećane prihode od turizma. U isto vreme, to može biti šansa da se zadrži, a možda donekle i vrati lokalno stanovništvo, koje bi dobilo više prilika za pokretanje porodičnih poslova.

Jedinstvena divlja pomorandža

Iako zvuči logično, „Dolina hramova“ na Siciliji je za sada redak primer da se takva ideja ostvarila i u praksi. Lokalna vlast je donela odluku da se sa revitalizacijom započne 2.000 godine, što je pratio i odgovarajući regionalni zakon. Prvi korak je bila revitalizacija postojećih i sadnja novih stabala badema i maslina, a potom i limunovog drveta koje su Arapi doneli na Siciliju kada su počeli da je osvajaju u osmom veku.

Mnoge od agrotehničkih mera koje su primenjivali Arapi u dobroj meri su oživljene i u savremenim uslovima, uključujući i sisteme navodnjavanja, kao i biljne sorte. Zahvaljujući tome, one sazrevaju tokom cele godine, u različitim periodima. Pomorandže i limun počinju da sazrevaju već u martu, a upravnik ovog neobičnog arheološkog parka ističe posebnu vrstu divlje narandže koja raste samo ovde i koju seljaci zovu „narandžasta pomorandža“.

Džem koji miriše na prošlost

Poljoprivrednici zaposleni na ovom imanju pakuju deo plodova u sanduke koji se isporučuju za oko 200 domaćinstava širom Italije, a ostatak koriste za pravljenje džema. Skjarata priznaje da na početku projekta nije bila planirana i komercijalna prodaja za šire tržište, ali je imanje postalo toliko produktivno da su u lokalnoj zajednici promenili odluku.

Lokalna vlast je, zato, uložila dodatna sredstva, uključujući i podsticaje za angažovanje dodatnih sezonskih radnika. Kada su pljoprivrednici na imanju prvi put počeli da prave džem, proizveli su 1.500 tegli. Ove godine proizvodnja je dostigla 42.000 tegli, uprkos tome što je angažovanje sezonaca bilo veoma otežano usled državnih mera za suzbijanje pandemije.

Stari maslinjaci i novi vinogradi

Skjarata je bio i na čelu tima koji je 2005. godine pokrenuo projekat za brendiranje najkvalitetnijih proizvoda sa arheološkog imanja. Za sada, brend „Diodoros“ se odobrava za dve vrste proizvoda: masline i vino.

Kompanija „Val Paradiso“, obližnji proizvođač organskog maslinovog ulja, izabrana je za sertifikovanog proizvođača. Oni beru masline sa stabala starih oko 700 godina. Masline se gnječe i presuju odmah posle berbe, kako bi se proizvelo devičansko ulje veoma visokog kvaliteta.

Drevni Grci su, pored kulta masline, sa sobom doneli na Siciliju i kult vina. Ova tradicija je obnovljena u vinogradima kojima upravlja lokalna zadruga „Canicatti“, sa oko 300 uzgajivača grožđa. Trenutno proizvode 4.000 boca, ali park i zadruga su proširili zasade grožđa, što će im omogućiti da proizvedu 13.000 boca u roku od tri godine.

Povratak crne pčele iz izbeglištva

Još jedan poduhvat u održivoj poljoprivrednoj proizvodnji na arheološkom imanju je i ponovno uzgajanje veoma retke „sicilijanske crne pčele“, koja je bila pred izumiranjem. Istraživači su 2012. godine pronašli košnicu na Eolskim ostrvima severno od Sicilije, gde su se ove pčele iselile da bi izbegle ukrštanje sa drugim vrstama. Uprava parka je, potom, uspela da okupi tim pčelara koji su ponovo počeli da uzgajaju ovu retku vrstu, što zahteva veliko umeće jer ona traži specifične uslove.

Vlada je takođe obezbedila sredstva da se oformi socijalna zadruga pčelara, u kojoj bi se pretežno zaposlile osobe sa invaliditetom i najsiromašniji stanovnici ovog kraja. Njihov prvi pčelar „pripravnik“ sada ubira med dva puta godišnje. U početku nije bilo lako pronaći tržište za ovaj med, ali on se sve bolje prodaje od kako su mnogobrojni turisti počeli da ga reklamiraju, kaže predsednik zadruge pčelara Karmelo Rokaro.

Retka koza, azijskog porekla

Uprava parka podstiče poljoprivrednike da i sami predlože biljne kulture ili sorte životinja koje su se tradicionalno gajile na ovom području, a zatim zajedno sa stručnjacima procenjuju da li one mogu uspešno da se gaje na raspoloživom zemljištu.

Trenutno je u planu povratak na „velika vrata“ retke autohtone vrste koze „Girgentana“ radi proizvodnje mleka. Ona se pominje u sačuvanim arapskim dokumentima, a reč je o retkoj vrsti koze azijskog porekla, sa izrazito velikim rogovima, koju su Arapi uvezli na Siciliju još u osmom veku.

Globalna organizacija „Slow food“, koja je pokrenuta upravo u Italiji, pokušava da u saradnji sa proizvođačima sira uvede ponovno uzgajanje ove vrste. Njene prednosti su što daje velike količine mleka koje je veoma podobno za probavu, a ukus sira je manje jak u odnosu na ostale kozje sireve.

I drevni poljoprivrednici bi imali šta da nauče

Upravnik ovog poljoprivrednog parka Roberto Skjarata se nada da će njihov primer ohrabriti stručnjake i lokalne vlasti i na drugim mestima u Italiji da arheološka nalazišta ožive na ovakav način.

Skjarata dodaje i da su ovakva imanja svojevrsna „laboratorija uživo“, jer pružaju mogućnost da se uporede tradicionalne i nove poljoprivredne tehnike. One donekle moraju i da se kombinuju, jer se zbog kimatskih promena menjaju i prirodni uslovi i pojavljuju nove bolesti i štetočine koje antički Grci i srednjovekovni Arapi nisu poznavali.

Foto: Comanche0, Pixabay

Чланак Oživela poljoprivreda u mrtvim antičkim hramovima се појављује прво на Biznis i Finansije.

“Veliki kružni objekat koji se nalazi unutar Ramske tvrđave čiji su zidovi debeli 3 metra i 30 centimetara, koji je bio pokriven jednom kalotom, predstavlja antički mauzolej koji je podignut upravo Gaju Liciniju Rufinu. Podići jedan takav objekat na takvom nepristupačnom i teškom terenu iziskivao je i u antičko vreme kao i danas znatna materijalna sredstva. Svi ovi otkriveni spomenici koji su danas dostupni javnosti predstavljaju veliki dragulj u kulturnoj i turističkoj riznici ne samo opštine Veliko Gradište i Srbije nego i Evrope”, rekao je arheolog Narodnog muzeja iz Požarevca, Dragan Jacanović za radio Boom93.

Teren Ramske tvrđave je nepodoban za istraživanja

Arheološki radovi u Ramskoj tvrđavi nisu završeni. Narodni muzej Požarevac i Regionalni zavod za zaštitu spomenika iz Smedereva planiraju da dodatno istraže ovaj objekat u tvrđavi, ali je teren u Ramu za geofizička istraživanja izuzetno nepodoban.

Kako se ističe, za razliku od Viminacijuma gde je ispod zemlja, u tvrđavi Ram su svi objekti podignuti na steni i građeni su od iste stene i kamena. Tehnologija, koliko god da je napredovala, ne može da izvrši selekciju i da prikaže šta se nalazi ispod.

Jacanović ističe da zbog takvog terena i arheolozi moraju da kopaju kako bi otvorili jedan veliki prostor 15 puta 30 metara i nastavili arhitektonsku i funkcionalnu analizu tog kružnog objekta.

“Bilo mišljenja da se radi o cisterni za vodu, mada čitav niz podataka do kojih smo mi došli tokom iskopavanja sasvim sigurno negiraju mogućnost da je u pitanju cisterna. Kao ključnu potporu da sigurno nije cisterna, mi smo imali na terenu ovih dana, naime druga kula na Ramskoj tvrđavi je ostala nezavršena. To je jedna specifična kula jer prizemlje nema nikakve otvore i tokom istraživanja smo konstatovali da je taj prostor, zbog otkrivene keramike, bila ostava za hranu u koji se ulazilo sa prvog sprata drvenim stepenicama. Taj prostor je sada pun vode koja ne može da otekne i moramo izvršiti bušenje da bi to regulisali, dok u kružnom objektu nema ni kapi vode što je isto odlika groba, da mora da bude suv”, kazao je Dragan Jacanović.

Ramska tvrđava i rimsko utvrđenje Lederata

Tokom juna ove godine Narodni muzej u Požarevcu i Zavod za zaštitu spomenika kulture u Smederevu su izvršili arheološka istraživanja lokaliteta Lederata, za koje je od ranije poznato da su ga podigli Rimljani, na brdu iznad. Ovo najveće i najznačajnije utvrđenje u široj zoni Rama nalazi se na dominantnoj zaravni “Grad”, kilometar istočno od današnjeg naselja Ram, koja je sa severa bila zaštićena kamenom liticom, a sa zapada i istoka usecima dva potoka.

Prema Jacanovićevom rečima, arheolozi su ispod ispod kule 5 Ramske tvrđave, koja je podignuta na visokoj litici iznad Dunava, otkrili pristupni put i rimsko svetilište. Rimljani na tom mestu napravili veštačku potkapinu i jedan manji plato gde je nađen jedan tipičan rimski natpis uklesan na stenu na kom jasno piše da je Gaj Licinije Rufin barjaktar 7. Klaudijeve legije podigao tu ploču posvećenu bogu Jupiteru.

“Napokon smo otkrili suvi rov koji ide oko tvrđave i spoljašni bedem koji je bio prva linija odbrane. Sam rov je dugačak oko 8 metara i ukopan je u živi kamen. Dubok je negde od četiri do pet metara i predstavljao je za neprijatelja nepremostivu prepreku. Iako nismo očekivali u rovu neke arheološke nalaze, računali smo da je on prazan, on je dao čitav niz izuzetno značajnog arheološkog materijala. Na prvom mestu keramiku gde imamo, kao i u unutrašnjosti tvrđave, kineski porcelan iz 16. i 17. veka izuzetnog kvaliteta. Otkrili smo i veliki broj fragmenata drugih keramičkih posuda kao i keramičke lule rađene u u značajnim radioničkim centrima tadašnje Otomanske imperije”, navodi Jacanović.

Danas vidljivi kameni temeljni ostaci bedema debljine do 3 metra pravougaonog utvrđenja dimenzija 140 metara sa 200 metara, sa 11 polukružnih kula i glavnim ulazom na južnoj strani, uglavnom se identifikuju sa utvrđenjem Ledereata, kome je kao dodatna zaštita sagrađen spoljašnji bedem, a u međuprostor je ukopan rov.

Lokalitet oštećen izgradnjom dalekovoda

Prvobitno utvrđenje je sagrađeno tokom 1. veka naše ere u periodu rimske okupacije Podunavlja i uspostavljanja vojne granice, dosno limesa – duž Dunava. Značaj ovog utvrđenja je bio naročito važan početkom 2. veka kada je Trajan poveo dva rata protiv Dačana, jer se smatra da je upravo na tom mestu prebačena glavnina vojnih trupa u Trajanovom pohodu na Dakiju. Danas je car Trajan, onima slabije upućenima, poznat samo po Trajanovoj tabli i ostacima Trajanovog mosta kod Kladova. Utvrđenje Lederata je potom obnovio car Dioklacijan početkom 4. veka. U vreme cara Justinijana (527-565), poznatom na ovim prostorima i po Justinijani primi (Caričinom gradu), utvrđenje je obnovljeno izgradnjom manje fortifikacije u severoistočnom uglu starog utvrđenja.

Istorijski izvori iz tog vremena lokalizuju Lederatu na levoj obali, što je stvorilo nedoumice oko tačnog mesta lokaliteta. Međutim, ako se uzme da su ovi izvori iz različitih perioda, verovatno je i percepcija pisaca varirala kako su se menjale istorijske okolnosti. U svakom slučaju, ovaj lokalitet je bio oštećen izgradnjom dalekovoda Veliko Gradište – Bela Crkva.

“Tokom ovih istraživanja došli smo do važnih podataka da je car Vizantije Justinijan početkom 6. veka na mestu ovog antičkog vojnog logora podigao manje utvrđenje, takozvani kvadriburgijum. Tokom istraživanja otkrili smo i veliko keltsko zemljano utvrđenje, opidum, koje opasuje sve te antičke tvrđave. Takođe otkrili smo i keltsko svetilište koje se nalazi na velikom brdu iznad same Lederate”, rekao je Jacanović za Boom93. On navodi da su tokom istraživanja ovog lokaliteta otkrili južne kule ovog četvrtastog utvrđenja i da su nakon merenja utvrdili da je veličina ovog utvrđenja bila 34 puta 34 metra. Prema njegovim rečima tokom nedavnih istraživanja očišćena je severna kula.

Aleksandar Makedonski u Ramu?

Navodi se da postoje zapisi da je Aleksandar Makedonski posetio ovo mesto tokom balkanskih pohoda protiv plemena Tribala, koji su bili njegovi vazali. Ovu teritoriju je prethodno pod svoj uticaj stavio njegov otac Filip II Makedonski, a nakon pobede nad lokalnim plemenima, Aleksandar Veliki je postao njihov hegemon. Nakon što ih je “pacifikovao” nastavio je svoj pohod prema Persiji.

“Ratujući protiv Tribala 335. godine Aleksandar Makedonski je stigao na prostor današnjeg Braničevskog okruga. Prema zapisima starogrčkih istoričara pleme Tribala je živelo u dolini Velike Morave. U tim zapisima se navodi da je obala Dunava na koju je stigao Aleksandar Makedonski bila veoma strma i visoka. Takav opis apsolutno odgovara opisu mesta gde je kasnije podignuto rimsko utvrđenje Lederata”, naglasio je Dragan Jacanović.

Divlji tragači za arheološkim nasleđem

“Ceo taj prostor koji je u proteklom periodu veoma oštećen i devastiran iskopima divljih tragača za blagom. Planiramo da u narednom periodu skromnim sredstvima da krenemo sa sistematskim istraživanjima ovog veoma važnog arheološkog lokaliteta“, istakao je Dragan Jacanović.

Ovogodišnja istraživanja Ramske tvrđave nastavljena su zahvaljujući sredstvima Ministarstva kulture i trajaće do septembra, a Jacanović je istakao su arheolozi deo prostora uredili i učinili pristupačnim i vidljivim za turiste.

Izvor: Daljine.rs

Foto: Uroš Nedeljković

Чланак U Ramskoj tvrđavi otkriven rimski mauzolej, ali Lederata krije još tajni се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prvo se verovalo da otisci “stopala” u Jinju formaciji, bogatom arheološkom nalazištu u Južnoj Koreji, pripadaju letećim gmizavcima pterosaurima (pterodaktilima).

Međutim, tim naučnika iz Kine, Australije i SAD detaljno je analizirao pomenute ostatke, i došao do zaključka da oni pripadaju tri metra dugačkom pretku krokodila zvanom Batrachopus grandis. Njegova stopala od 24 cm po dužini podsećaju na ljudska.

Međutim, uočljivo je da su ove fosilne otiske ostavili udovi rođaka današnjih krokodila, koji su, kako se ispostavilo, pre 110 miliona godina naseljavali područje današnje Južne Koreje.

Naučnici smatraju da su ove životinje hodale poput dinosaurusa. Osim što je interesantan njihov način hoda, tj. koračanje isključivo jednim parom udova, naučnike je fasciniralo i to što su hodali – nogu pred nogu.

Foto: Engin_Akyurt, Pixabay

Чланак Krokodili su nekada hodali na dve noge се појављује прво на Biznis i Finansije.