Tri zgrade u Nišu koje imaju potpuno različitu namenu – Sportska hala „Čair“, Institut za patologiju i Tržni centar „Kalča“, povezuje jedan čovek. U procesu projektovanja ova tri objekta učestvovao je Hadži Ivan Redi, kome je više od pola veka arhitektura bila posao, ljubav i zadovoljstvo. Od brojnih uspešnih projekata u Nišu, a zatim u Gracu gde je živeo i radio 25 godina, najviše ga je dirnula izgradnja seoskih kuća u bespuću Kopaonika, nakon razornog zemljotresa 1985. godine. Iako se tokom celog svog radnog veka bavio složenim građevinama, sebe opisuje vrlo jednostavno: „U životu sam, poput starih seoskih tronožaca, uvek imao tri oslonca – porodicu, posao i društveni angažman“.

B&F: Završili ste Građevinsko-arhitektonski fakultet u Nišu. Zašto ste se opredelili za arhitekturu?

Hadži Ivan Redi: Moj pradeda i deda su još u 19. veku bili građevinci. Otac je tu tradiciju prekinuo, a ja sam želeo da je nastavim i upisao sam građevinu u Beogradu. Međutim, posle dve godine shvatio sam da to nije posao za mene i upisao sam arhitekturu u Nišu. Ona me je potpuno osvojila i njome sam se bavio čitav radni vek. Imao sam sreću da moj prvi posao bude u projektnom studiju „Arhitekt“, kome su bili povereni veliki i veoma zanimljivi projekti, poput Sportske hale „Čair“ i Instituta za patologiju. Kada sam iscrpeo sve što me je u tom trenutku zanimalo u projektovanju, prešao sam u Zavod za urbanizam. Tamo sam proveo sedam godina, a iz tog perioda moje karijere izdvojio bih moj rad na prvom Generalnom planu Prokuplja i prvom Detaljnom urbanističkom planu Mašinske industrije u Nišu.

B&F: Vaše ime se vezuje i za izgradnju Tržnog centra „Kalča“, koji je devedesetih godina kada je izgrađen bio najveći objekat u Nišu, posle niške Tvrđave. Šta je bio Vaš posao u realizaciji tog objekta?

Hadži Ivan Redi: Pošto sam imao već dosta iskustva na složenim projektima, ponuđeno mi je da budem direktor Sektora za pripremu i izgradnju Trgovinsko-poslovnog centra „Kalča“. Moj zadatak je bio da organizujem projektovanje, obezbedim sredstva za izgradnju i stručnu podršku za potrebe investitora, Direkcije i Grada Niša. U tom procesu doživeo sam dva profesionalna poraza. U toku žiriranja nije usvojen predlog koji sam dao za najbolje rešenje i nije prihvaćen moj stav da je parking uslov bez koga se ne može izgraditi jedan ovakav tržni centar. Insistirao sam na parkingu i ponudio tri rešenja – jedno je bilo garaža na krovu, drugo je bila podzemna garaža, a treće da se garaža nalazi na prostoru iza Narodnog muzeja. Ipak, doneta je odluka da tržni centar bude izgrađen bez parkinga.

B&F: Kako ste reagovali na takav ishod?

Hadži Ivan Redi: Bilo je još i nekih stvari u procesu finansiranja sa kojima nisam mogao da se složim, tako da sam se zahvalio na direktorskoj plati i prihvatio posao referenta u Sektoru za uređivanje građevinskog zemljišta. U to vreme bio sam predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije i mnogi su se čudili zašto sam to uradio, ali shvatio sam da moram da čuvam svoj integritet. Rekao sam: „Na vama je da odlučite kako će se graditi, ali ja želim da stanem uspravno i kažem to što mislim, a ne da se saginjem“.

B&F: Imali ste veoma bogatu i zanimljivu karijeru. Da li biste mogli da izdvojite projekat koji je za Vas posebno značajan?

Hadži Ivan Redi: Doživeo sam tokom karijere mnogo toga, ali me je najviše dirnula izgradnja kuća u bespuću Kopaonika, nakon razornog zemljotresa 1985. godine. Vlada Srbije uradila je projekte više različitih tipova kuća, ali ljudima je trebala stručna pomoć oko izgradnje. Obilazili smo planinska sela „Ladom“, pronalazili ih uz pomoć karte i kompasa. Sećam se da smo u rano jutro došli do jedne kuće i zakucali na vrata. Ljudi su nas dočekali kao svoje najmilije, a meni su kao položajniku poklonili vunene čarape i tkanice koje i dan-danas čuvam.

B&F: Šta Vas je motivisalo da nakon dve decenije rada u Srbiji, karijeru nastavite u inostranstvu?

Hadži Ivan Redi: Supruga i ja živeli smo u Nišu kao sasvim običan bračni par, nismo pripadali krugu bogatih ljudi. Imali smo jedno vreme pristojne plate i verovali smo da ćemo za naše troje dece obezbediti dobro školovanje. Međutim, u prvoj polovini osamdesetih naša primanja su se smanjivala, a nismo bili od onih ljudi koji su umeli da zarađuju izvan svog posla, ni ja kao arhitekta, ni ona kao nastavnica matematike. Jedan događaj je ubrzao našu odluku da odemo u inostranstvo. Supruga i naša ćerka koja je najmlađe dete vraćale su se iz nabavke i ćerka je, prolazeći pored piljare, zatražila da joj supruga kupi banane, a ona nije imala novca. Nakon toga smo odlučili da najpre ja potražim posao u inostranstvu, a da mi se posle godinu dana pridruže supruga i deca.

B&F: Zašto ste se opredelili baš za Grac?

Hadži Ivan Redi: Odlučili smo se za Grac jer je, između ostalog, bio samo 60 kilometara od granice naše tadašnje države. U imeniku sam našao deset adresa arhitektonskih biroa i poslao im svoju biografiju. Njih pet mi je potvrdno odgovorilo, a prvi u koji sam otišao mi se veoma dopao. Počeo sam da radim u januaru 1989. godine, a već u jesen došla je i supruga sa decom. Nakon penzionisanja supruga i ja smo se vratili u Niš, ali je na žalost ona pre četiri meseca preminula. Deca su ostala u Gracu, imaju i svoje porodice, a sin je nastavio porodičnu tradiciju, arhitekta je i u mnogim stvarima me je nadmašio.

B&F: Kako ocenjujete trenutno stanje u profesiji kojom ste se bavili?

Hadži Ivan Redi: Sve češće viđam lepe objekte i mislim da stasavaju generacije arhitekata koje uspevaju da objekat dobro izgleda spolja, a što je za mene još važnije, da istovremeno bude funkcionalan. Ima nešto drugo „što nevesti svadbu kvari“. To je proces planiranja i građenja. Mnoge karike su pokidane, mnogi principi su dovedeni u pitanje. Imam utisak da se pronalazi suviše mnogo rupa u zakonu i da se grade objekti koji ne vode gradu kao celini. Vode ka gradu koji je sastavljen od suprotstavljenih celina, a pri tome jedna celina guši drugu. Imamo blokove u kojima zgrade štrče svaka na svoju stranu. Grad nije nešto što se gradi za jednokratnu upotrebu. Grad se gradi za večnost.

B&F: Da li delite utisak da građevinski investitori u Srbiji nastoje da unište i poslednje drvo u gradovima?

Hadži Ivan Redi: Prilikom gradnje potrebno je da se poštuju kriterijumi i merila, ali je očigledno da je umesto toga jedino važno da neko ima parcelu i gleda da je izgradi što je moguće više. To što neće biti parčeta zemlje na njoj, što nema nijedne vlati trave – koga je briga za to? Kada kiša pada nema zemlje koja bi je upijala, tako da nam se sada dešavaju poplave posle svake kiše. Nove generacije mladih arhitekata bi po mom mišljenju morale tome javno da se suprotstave. Tako sam i ja postupao i zbog toga sam platio ne malu cenu, ali zato i sada mogu mirno da spavam, zadovoljan sam onim što sam uradio.

B&F: Svedoci smo da na mestima gde su se nalazile stare građevine, neke od njih čak i zadužbine, niču višespratnice. Kako su evropski gradovi sačuvali stara gradska jezgra?

Hadži Ivan Redi: Gradovi u Evropi vrlo su rigorozni kada su u pitanju stari delovi grada. U jednom delu Pariza mogu da se grade moderne građevine, ali nezamislivo je da se u blokovima koji su formirani u drugim epohama nađe neka nova zgrada koja svojom visinom remeti postojeći sklad. U Gracu postoji specijalna Komisija za stari grad, sastavljena od eminentnih stručnjaka, koja isključivo brine o starom gradu i njegovoj zaštiti. Nije dovoljno da samo neki objekat stavimo pod zaštitu države, a da se ne vodi računa o konceptu izgradnje novih objekata. Šta nam vredi zaštita na papiru, ako ne brinemo o tom objektu? To moramo da rešimo sistemski, da onaj ko stavlja objekat pod zaštitu ima sektor koji će brinuti o starim građevinama. Nedopustivo je da nam objekti koji su pod zaštitom budu najlošije očuvani. Svakako, nedopustivo je i da se ruši nešto, što je neko zaveštao, dakle ostavio „na polzu narodu“.

B&F: Možemo li mi kao građani nešto da preduzmemo u situaciji kada gradove u kojima živimo sve više „pritiskaju“ beton i soliteri?

Hadži Ivan Redi: Svako može u svom mikro prostoru da obezbedi zelenilo, makar na nekoliko kvadrata. Treba poraditi na zelenilu među gradskim blokovima, kako bismo obezbedili prostor dostojan ljudi.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 214, oktobar 2023. 

Чланак Hadži Ivan Redi, arhitekta: Gradovi se ne grade za jednokratnu upotrebu се појављује прво на Biznis i Finansije.

BiF: Kako ste se zainteresovali za temu socijalnog stanovanja?

Zlata Vuksanović-Macura: Po završetku fakulteta, pre dvadesetak godina, zaposlila sam se u Društvu za unapređivanje romskih naselja. Tada sam uvidela kako se živi u lošijim stambenim uslovima od onih na koje je većinsko stanovništvo naviklo, i poželela da dam svoj doprinos njihovom poboljšanju.

BiF: U kakvim uslovima danas žive Romi?

Zlata Vuksanović-Macura: Predstave da su svi Romi siromašni i da žive u onome što se pežorativno naziva „kartonskim naseljima“, nisu tačne. U romskoj populaciji ima ljudi različite obrazovne strukture i imovinskog stanja.

Postoje tri tipa naselja sa pretežno romskim stanovništvom. Prva su uređena, koja se ne razlikuju od ostalih naselja u našoj zemlji. U njima je stanovništvo mešovito. Drugu grupu čine nehigijenska naselja, koja se tako nazivaju zbog skromnijih kuća, lošije infrastrukture a ponekad i zbog nedostatka elementarnih sanitarnih uslova, kao što su voda i kanalizacija. Takvih naselja ima širom Srbije i ona mogu bili mala, od po dvadesetak kuća, ali i velika, sa po hiljadu stambenih objekata.

Treća vrsta naselja su „slamovi“, gde su kuće pravljene od privremenih materijala, bez struje, vode i kanalizacije, asfaltiranih ulica… Međutim, ona ne čine većinu romskih naselja.

BiF: Ipak, kada se govori o socijalnom stanovanju, misli se na sve socijalno ugrožene stanovnike u Srbiji. Kako se kroz istoriju naša država bavila ovim pitanjem?

Zlata Vuksanović-Macura: Pre Prvog svetskog rata je postojalo nekoliko inicijativa za rešavanje stambenih problema socijalno ugrožene populacije. Jedna od njih su takozvani opštinski stanovi, koje je gradila gradska uprava. Prvi opštinski stanovi izgrađeni su na Dorćolu i to po projektu prve žene arhitekte Jelisavete Načić. Oni su sada pod zaštitom države.

Briga o socijalnom stanovanju je i kod nas i u Evropi intenzivirana tek posle Prvog svetskog rata, koji je prouzrokovao ogromna razaranja. Zbog ekonomske krize, ali i zbog Oktobarske revolucije, vlasti širom Evrope su strahovale od socijalnih nemira. Zato su počele više da se bave izgradnjom stambenih objekata za siromašne.

U međuratnom periodu naša država je imala uglavnom ambivalentan odnos prema ovom pitanju. O tome se stalno govorilo, a rezultati su bili više nego skromni. Procenjivalo se da je tada Beogradu nedostajalo oko 30.000 opštinskih stanova, ali od tog broja izgrađeno je samo njih 500.

BiF: Gde su živeli ljudi koji nisu dobili te stanove?

Zlata Vuksanović-Macura: Pored opštinskih stanova, postojala su još dva modela stanovanja. Prvi je bio – iznajmljivanje stanova na tržištu. Građanima nije bilo dozvoljeno vlasništvo nad stanovima, već samo nad kućama ili čitavim zgradama. Ali su mogli iznajmljivati stanove. Zato su rentijeri spadali u najimućnije članove društva.

Podstanari su, s druge strane, uglavnom imali niska primanja, te su živeli u uslovima koje mogu da priušte. Dešavalo se da šestočlana porodica živi u dvadesetak kvadrata, bez struje, sa česmom u dvorištu koju su koristili i ostali stanari. Bilo je čak i slučajeva podzakupa – neko bi iznajmio sobu a potom dalje rentirao jedan krevet u njoj.

Drugi model rešavanja ovih stambenih problema primenjivali su oni koji nisu mogli ili nisu želeli da plaćaju kiriju rentijeru. Oni bi kupovali placeve na periferiji i zidali kuće. To što se tada smatralo beogradskom periferijom su današnji Dušanovac, Marinkova bara, Mali Mokri Lug…

BiF: Da li je to za stanovnike takvih naselja bila bolja opcija?

Zlata Vuksanović-Macura: Oni su svakako bili u boljem položaju od stanovnika takozvanih „naselja bede“ izgrađenih na državnom zemljištu, kakva je bila i Jatagan mala iz serije „Senke nad Balkanom“. Ali ona nije bila jedina – postojale su i Bukurešt mala, Pištolj mala i druge. Zanimljivo mi je bilo otkriće Šporet male, ali i dalje ne znam zašto se tako zvala, mogu samo da pretpostavim da su kuće u njoj građene od lima, te da su ličile na štednjake.

Ova naselja su podizana nelegalno, kuće su bile lošeg kvaliteta, kao i infrastruktura. Međutim, imala su zanatske radnje, prodavnice, ponekad dom kulture i školu… Država se, zbog očuvanja socijalnog mira, često pravila da ne primećuje izgradnju na svom zemljištu, čak im je ponekad i zidala česme i uvodila struju.

BiF: Šta se kasnije desilo sa ovim naseljima?

Zlata Vuksanović-Macura: Kad god bi iskrsla potreba da se „raščisti“ to zemljište, počinjalo bi prinudno iseljavanje i rušenje kuća. Nekada bi stanovnici dobijali simboličnu naknadu, a nekada ni to. Dešavalo se, na primer u naselju pod imenom Pištolj mala, da isele deo stanovnika i poruše kuće, a onda bi se oni vratili i gradili nove. No, vremenom su ljudi sami napuštali određena naselja i odlazili negde odakle ih, kako su mislili, niko neće iseljavati.

BiF: Kako su donosili odluku gde će podizati nova naselja?

Zlata Vuksanović-Macura: Obično bi neko otkrio novo državno zemljište i tu izgradio kuću, a ostali su ga samo sledili. Međutim, u slučaju Prokopa, Železnica je krajem 19. veka pripremala teren za radove i iskopala veliku jarugu. Preduzeće je jednom radniku dozvolilo da tu napravi kuću. No, i njegove kolege su tu videle priliku da se stambeno obezbede pa je spontano izgrađeno čitavo naselje.

BiF: Kako je izgledao život u tim nelegalnim naseljima?

Zlata Vuksanović-Macura: Njih su uglavnom naseljavali siromašni. Uslovi za život su bili teži u smislu da nisu imali mokri čvor u kući nego su koristili česmu koja je napolju, nisu imali kaldrmisane ulice pa su kada padne kiša gacali po blatu, a postojao je i stalni strah da će ih neko iseliti. Sve ostalo je podsećalo na klasičan gradski život. Ipak, Beograd je i tada, kao što je i sada, bio mešovit grad, u kojem staleži nisu bili striktno odvojeni, pa je u svakom delu grada bilo i siromašnih i dobrostojećih. Po mom mišljenju to je velika prednost naše prestonice.

BiF: Decenijama slušamo kritike stručnjaka o tome kakve je sve štete nanela neplanska gradnja. Zašto je taj problem toliko težak za rešavanje i pored toga što postoje urbanistički planovi?

Zlata Vuksanović-Macura: Urbanizam u Srbiji postoji veoma dugo. Zvanično – od prvog urbanističkog plana Beograda koji je 1867. godine izradio Emilijan Josimović. Po njegovom planu je realizovan današnji centralni deo Beograda. I drugi delovi grada su planirani, ali često je život išao ispred njih. Dok je Josimović radio plan za centar, uveliko su nastajala okolna naselja.

Osim toga, u periodu između dva svetska rata naša prestonica doživela je veliki demografski bum. Broj stanovnika Beograda je u tom periodu porastao sa predratnih 90.000 na preko 300.000 ljudi. Za takav priliv stanovništva samo jaka država bi mogla da nađe odgovarajuća urbanistička rešena, a naša je u tom periodu bila siromašna. Naravno, bilo je tu, kao i danas, i raznih malverzacija i loših ulaganja.

BiF: Posle Drugog svetskog rata dobili smo socijalističku vlast. Da li je bar tada socijalna politika u oblasti stanovanja unapređena?

Zlata Vuksanović-Macura: U socijalizmu se vodilo računa o siromašnijim slojevima, pre svega o radnicima. U fokusu su bili oni koji privređuju, obično u velikim sistemima ili fabrikama.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka se maltene još ceo jedan Beograd doselio u prestonicu. Taj priliv stanovništva je pratila i planska gradnja. Zidalo se mnogo više i mnogo brže nego ranije. Ipak, čak ni ta brzina gradnje nije mogla da zadovolji realne potrebe pridošle populacije. Tako smo došli u situaciju da se opet prave „ventili“ za stambeno nezbrinute u vidu velikih nelegalnih naselja poput Kaluđerice.

No, ipak je postojala jasna briga države o stambenom pitanju. Pravo na stanovanje je postalo podrazumevano pravo građana Jugoslavije. Danas to više nije slučaj.

BiF: Da li je tada porastao i kvalitet stanovanja?

Zlata Vuksanović-Macura: Naravno. Propisani su jasni standardi. Struja i voda su se podrazumevale, a često i grejanje. Čak i za nelegalna naselja u to vreme, struja i voda su bila minimum koji mora biti ispunjen, naravno prećutno, jer je država opet „žmurila“ pred nelegalnom gradnjom.

BiF: Kakva je savremena politika socijalnog stanovanja u Beogradu?

Zlata Vuksanović-Macura: Čini mi se da se država sada brine o tome samo sporadično. Najviše socijalnih stanova u bliskoj prošlosti je podignuto za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, što je i opravdano. No, trenutno se gradi uglavnom za zanimanja od interesa za državu, kao što su vojska i policija. Vrlo mali broj stanova se zapravo pravi za one koji su socijalno ugroženi.

Država i dalje zatvara oči pred nelegalnom gradnjom. Samo što sada, za razliku od prošlih vremena, to se ne odnosi samo na objekte koji se grade bez građevinske dozvole zbog nemaštine, već i na nelegalne a vrlo luskuzne i profitabilne objekte, poput onog ugostiteljskog od hiljadu kvadrata na Pančićevom vrhu.

Marija Dukić

broj 177, septembar 2020.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Zlata Vuksanović-Macura, arhitektica: Nelegalna gradnja je i kroz istoriju bila čuvar socijalnog mira се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svet je definitivno shvatio da mu je potrebna promena, pa se tako i arhitektura, prvo u razvijenim zemljama, prilagođava novonastalim okolnostima.

Materijali za jednokratnu upotrebu

Mnoge kompanije su redizajnirale svoje prostore odvojivši stolove zaposlenih na propisanu distancu od dva metra. Iz kupatila se izbacuju peškiri i uvode ubrusi. Sve što može, biće za jednokratnu upotrebu, posle čega će se obavezno bacati. Kafići će imati jednokratne papirne jelovnike. Slanik, kečap i ostali dodaci više neće biti za ceo sto nego će svaka mušterija dobiti zaseban. Poželjno je da i stolnjaci budu papirni i da se bacaju posle svakog gosta.

Ni napolju niste sigurni

Trotoari se širom sveta proširuju kako bi njima moglo da šeta više pešaka ne dodirujući se. U tu svrhu se prave i “saobraćajne linije” na trotoarima, kako bi šetači mogli lakše da odrede gde je njihov prostor. Proširene su i staze za bicikliste, kako ne bi bili previše blizu kada prolaze jedan pored drugog.

U nekim zemljama u gradskom prevozu sedi po jedna osoba na četiri sedišta, a mesta za stajanje su nacrtana na podu. No, znajući situaciju u našoj prestonici, teško da ćemo mi uopšte uspeti da uđemo u prevoz čak i ako ne poštujemo nijedno od tih pravila, a kamoli ako ih se pridržavamo.

Život iza stakla

U prodavnicama, apotekama i svim drugim prodajnim mestima postavljene su barijere od pleksiglasa između kupaca i prodavaca. Ponegde su i na svaka dva metra iscrtana mesta za stajanje, kako bi ljudi bili dovoljno udaljeni.

U staračkim domovima u Holandiji posetioci sada mogu da vide svoje starije rođake samo preko stakla. Oni su naime tokom posete u specijalno dizajniranim kućicama od stakla, koje ih štite od zaraze.

Foto: Tumisu, Pixabay

Чланак Korona arhitektura: Svet se menja, a sa njim i objekti се појављује прво на Biznis i Finansije.