Beograd je uvek bio doseljenički grad i uvećavao se brže od sprovođenja urbanističkih planova. Vlasti su se menjale, ali se rešavanje stambenih problema siromašnih u dobroj meri oslanjalo na zatvaranje očiju pred nelegalnom gradnjom, kako bi se sačuvao socijalni mir. Politici socijalnog stanovanja se ozbiljnije pristupilo tek u vreme socijalizma, a danas se ovaj problem rešava samo sporadično. Nelegalna gradnja više nije samo posledica siromaštva, već država zatvara oči i pred nelegalnim objektima koji su vrlo luksuzni i profitabilni, kaže Zlata Vuksanović-Macura, arhitektica koja se bavi proučavanjem socijalnog stanovanja. Njene knjige „San o gradu“ i „Život na ivici“ sadrže brojne podatke koji su poslužili i scenografima poznate serije „Senke nad Balkanom“.
BiF: Kako ste se zainteresovali za temu socijalnog stanovanja?
Zlata Vuksanović-Macura: Po završetku fakulteta, pre dvadesetak godina, zaposlila sam se u Društvu za unapređivanje romskih naselja. Tada sam uvidela kako se živi u lošijim stambenim uslovima od onih na koje je većinsko stanovništvo naviklo, i poželela da dam svoj doprinos njihovom poboljšanju.
BiF: U kakvim uslovima danas žive Romi?
Zlata Vuksanović-Macura: Predstave da su svi Romi siromašni i da žive u onome što se pežorativno naziva „kartonskim naseljima“, nisu tačne. U romskoj populaciji ima ljudi različite obrazovne strukture i imovinskog stanja.
Postoje tri tipa naselja sa pretežno romskim stanovništvom. Prva su uređena, koja se ne razlikuju od ostalih naselja u našoj zemlji. U njima je stanovništvo mešovito. Drugu grupu čine nehigijenska naselja, koja se tako nazivaju zbog skromnijih kuća, lošije infrastrukture a ponekad i zbog nedostatka elementarnih sanitarnih uslova, kao što su voda i kanalizacija. Takvih naselja ima širom Srbije i ona mogu bili mala, od po dvadesetak kuća, ali i velika, sa po hiljadu stambenih objekata.
Treća vrsta naselja su „slamovi“, gde su kuće pravljene od privremenih materijala, bez struje, vode i kanalizacije, asfaltiranih ulica… Međutim, ona ne čine većinu romskih naselja.
BiF: Ipak, kada se govori o socijalnom stanovanju, misli se na sve socijalno ugrožene stanovnike u Srbiji. Kako se kroz istoriju naša država bavila ovim pitanjem?
Zlata Vuksanović-Macura: Pre Prvog svetskog rata je postojalo nekoliko inicijativa za rešavanje stambenih problema socijalno ugrožene populacije. Jedna od njih su takozvani opštinski stanovi, koje je gradila gradska uprava. Prvi opštinski stanovi izgrađeni su na Dorćolu i to po projektu prve žene arhitekte Jelisavete Načić. Oni su sada pod zaštitom države.
Briga o socijalnom stanovanju je i kod nas i u Evropi intenzivirana tek posle Prvog svetskog rata, koji je prouzrokovao ogromna razaranja. Zbog ekonomske krize, ali i zbog Oktobarske revolucije, vlasti širom Evrope su strahovale od socijalnih nemira. Zato su počele više da se bave izgradnjom stambenih objekata za siromašne.
U međuratnom periodu naša država je imala uglavnom ambivalentan odnos prema ovom pitanju. O tome se stalno govorilo, a rezultati su bili više nego skromni. Procenjivalo se da je tada Beogradu nedostajalo oko 30.000 opštinskih stanova, ali od tog broja izgrađeno je samo njih 500.
BiF: Gde su živeli ljudi koji nisu dobili te stanove?
Zlata Vuksanović-Macura: Pored opštinskih stanova, postojala su još dva modela stanovanja. Prvi je bio – iznajmljivanje stanova na tržištu. Građanima nije bilo dozvoljeno vlasništvo nad stanovima, već samo nad kućama ili čitavim zgradama. Ali su mogli iznajmljivati stanove. Zato su rentijeri spadali u najimućnije članove društva.
Podstanari su, s druge strane, uglavnom imali niska primanja, te su živeli u uslovima koje mogu da priušte. Dešavalo se da šestočlana porodica živi u dvadesetak kvadrata, bez struje, sa česmom u dvorištu koju su koristili i ostali stanari. Bilo je čak i slučajeva podzakupa – neko bi iznajmio sobu a potom dalje rentirao jedan krevet u njoj.
Drugi model rešavanja ovih stambenih problema primenjivali su oni koji nisu mogli ili nisu želeli da plaćaju kiriju rentijeru. Oni bi kupovali placeve na periferiji i zidali kuće. To što se tada smatralo beogradskom periferijom su današnji Dušanovac, Marinkova bara, Mali Mokri Lug…
BiF: Da li je to za stanovnike takvih naselja bila bolja opcija?
Zlata Vuksanović-Macura: Oni su svakako bili u boljem položaju od stanovnika takozvanih „naselja bede“ izgrađenih na državnom zemljištu, kakva je bila i Jatagan mala iz serije „Senke nad Balkanom“. Ali ona nije bila jedina – postojale su i Bukurešt mala, Pištolj mala i druge. Zanimljivo mi je bilo otkriće Šporet male, ali i dalje ne znam zašto se tako zvala, mogu samo da pretpostavim da su kuće u njoj građene od lima, te da su ličile na štednjake.
Ova naselja su podizana nelegalno, kuće su bile lošeg kvaliteta, kao i infrastruktura. Međutim, imala su zanatske radnje, prodavnice, ponekad dom kulture i školu… Država se, zbog očuvanja socijalnog mira, često pravila da ne primećuje izgradnju na svom zemljištu, čak im je ponekad i zidala česme i uvodila struju.
BiF: Šta se kasnije desilo sa ovim naseljima?
Zlata Vuksanović-Macura: Kad god bi iskrsla potreba da se „raščisti“ to zemljište, počinjalo bi prinudno iseljavanje i rušenje kuća. Nekada bi stanovnici dobijali simboličnu naknadu, a nekada ni to. Dešavalo se, na primer u naselju pod imenom Pištolj mala, da isele deo stanovnika i poruše kuće, a onda bi se oni vratili i gradili nove. No, vremenom su ljudi sami napuštali određena naselja i odlazili negde odakle ih, kako su mislili, niko neće iseljavati.
BiF: Kako su donosili odluku gde će podizati nova naselja?
Zlata Vuksanović-Macura: Obično bi neko otkrio novo državno zemljište i tu izgradio kuću, a ostali su ga samo sledili. Međutim, u slučaju Prokopa, Železnica je krajem 19. veka pripremala teren za radove i iskopala veliku jarugu. Preduzeće je jednom radniku dozvolilo da tu napravi kuću. No, i njegove kolege su tu videle priliku da se stambeno obezbede pa je spontano izgrađeno čitavo naselje.
BiF: Kako je izgledao život u tim nelegalnim naseljima?
Zlata Vuksanović-Macura: Njih su uglavnom naseljavali siromašni. Uslovi za život su bili teži u smislu da nisu imali mokri čvor u kući nego su koristili česmu koja je napolju, nisu imali kaldrmisane ulice pa su kada padne kiša gacali po blatu, a postojao je i stalni strah da će ih neko iseliti. Sve ostalo je podsećalo na klasičan gradski život. Ipak, Beograd je i tada, kao što je i sada, bio mešovit grad, u kojem staleži nisu bili striktno odvojeni, pa je u svakom delu grada bilo i siromašnih i dobrostojećih. Po mom mišljenju to je velika prednost naše prestonice.
BiF: Decenijama slušamo kritike stručnjaka o tome kakve je sve štete nanela neplanska gradnja. Zašto je taj problem toliko težak za rešavanje i pored toga što postoje urbanistički planovi?
Zlata Vuksanović-Macura: Urbanizam u Srbiji postoji veoma dugo. Zvanično – od prvog urbanističkog plana Beograda koji je 1867. godine izradio Emilijan Josimović. Po njegovom planu je realizovan današnji centralni deo Beograda. I drugi delovi grada su planirani, ali često je život išao ispred njih. Dok je Josimović radio plan za centar, uveliko su nastajala okolna naselja.
Osim toga, u periodu između dva svetska rata naša prestonica doživela je veliki demografski bum. Broj stanovnika Beograda je u tom periodu porastao sa predratnih 90.000 na preko 300.000 ljudi. Za takav priliv stanovništva samo jaka država bi mogla da nađe odgovarajuća urbanistička rešena, a naša je u tom periodu bila siromašna. Naravno, bilo je tu, kao i danas, i raznih malverzacija i loših ulaganja.
BiF: Posle Drugog svetskog rata dobili smo socijalističku vlast. Da li je bar tada socijalna politika u oblasti stanovanja unapređena?
Zlata Vuksanović-Macura: U socijalizmu se vodilo računa o siromašnijim slojevima, pre svega o radnicima. U fokusu su bili oni koji privređuju, obično u velikim sistemima ili fabrikama.
Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka se maltene još ceo jedan Beograd doselio u prestonicu. Taj priliv stanovništva je pratila i planska gradnja. Zidalo se mnogo više i mnogo brže nego ranije. Ipak, čak ni ta brzina gradnje nije mogla da zadovolji realne potrebe pridošle populacije. Tako smo došli u situaciju da se opet prave „ventili“ za stambeno nezbrinute u vidu velikih nelegalnih naselja poput Kaluđerice.
No, ipak je postojala jasna briga države o stambenom pitanju. Pravo na stanovanje je postalo podrazumevano pravo građana Jugoslavije. Danas to više nije slučaj.
BiF: Da li je tada porastao i kvalitet stanovanja?
Zlata Vuksanović-Macura: Naravno. Propisani su jasni standardi. Struja i voda su se podrazumevale, a često i grejanje. Čak i za nelegalna naselja u to vreme, struja i voda su bila minimum koji mora biti ispunjen, naravno prećutno, jer je država opet „žmurila“ pred nelegalnom gradnjom.
BiF: Kakva je savremena politika socijalnog stanovanja u Beogradu?
Zlata Vuksanović-Macura: Čini mi se da se država sada brine o tome samo sporadično. Najviše socijalnih stanova u bliskoj prošlosti je podignuto za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, što je i opravdano. No, trenutno se gradi uglavnom za zanimanja od interesa za državu, kao što su vojska i policija. Vrlo mali broj stanova se zapravo pravi za one koji su socijalno ugroženi.
Država i dalje zatvara oči pred nelegalnom gradnjom. Samo što sada, za razliku od prošlih vremena, to se ne odnosi samo na objekte koji se grade bez građevinske dozvole zbog nemaštine, već i na nelegalne a vrlo luskuzne i profitabilne objekte, poput onog ugostiteljskog od hiljadu kvadrata na Pančićevom vrhu.
Marija Dukić
Foto: Privatna arhiva