U osnovi liberalne mantre koja dominira u ekonomskoj misli od kraja prošlog veka, privatizacija je predstavljena kao proces koji povećava produktivnost i razvija unutrašnje tržište kapitala. Preporučivana je za zemlje gde su privredni rast kočili nedostatak finansijskih sredstava i nerazvijena berza kao mesto za tržišnu dokapitalizaciju. Cilj, međutim, nije postignut ni u Srbiji, ni u Istočnoj Evropi. To je jedan od zaključaka istraživanja koje su o uticaju privatizacije na razvoj Beogradske berze sprovele dr Marija Obradović iz Instituta za noviju istoriju i dr Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka.

„Tržište kapitala u Srbiji karakteriše trgovanje malog obima i dubine, sa malo likvidnih hartija, koje je pri tom skupo, sa nestabilnim cenama i visokim rizicima. Privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala odnosno Beogradske berze. Trgovanje se već gotovo dve decenije obavlja isključivo akcijama koje su u ponudi po sili ranijih zakona o privatizaciji, a preduzeća sredstva neophodna za reprodukciju ili dodatnu akumulaciju ne ostvaruju putem emitovanja akcija na tržištu, nego to čine zaduživanjem. Nije postignuta ni veća efikasnost privrede, samo je promenjena vlasnička struktura, tako da je omogućeno oligarhiji da skoro besplatno ostvari kontrolu nad najvećim delom društvenog bogatstva, pri čemu je sva akumulacija uzeta iz društvenih sredstava. Sada je bitno ko je u toj preraspodeli društvene svojine postao vlasnik, a ko je izgubio sve kao radnička klasa“, kaže u razgovoru za B&F koautorka istraživanja Marija Obradović.

Podseća da je rad berze, posle pauze tokom perioda socijalizma, obnovljen 1989. godine, u početku kao Jugoslovensko tržište kapitala koje su osnovale 34 tada najveće banke, a prvo trgovanje akcijama pokrenuli su Sintelon i Auto kuća Kikinda. Posle raspada zemlje, 1992. institucija menja ime, nastaje Beogradska berza koja je imala 50 članica uglavnom iz bankarskog sektora, a osnivač je bila Republika Srbija. Danas berza ima 21 člana, najveći je udeo NLB Komercijalne banke, 45,1%, sledi Rajfajzen sa 43,9%, dok se učešće ostalih članica kreće od 3,8% pa naniže.

Uspon i pad

„Beogradska berza se najbrže razvijala od 2000. do 2002. godine, kada se trgovalo akcijama oko hiljadu preduzeća, ali su i tada obim i promet bili jako niski. Firme su se uglavnom našle na berzi jer je državni deo njihovih akcija, prema tadašnjem zakonu, bio u Akcijskom fondu koji je imao obavezu da ih iznese na tržište kapitala. Jedino je Naftna industrija Srbije dodatno emitovala akcije, a ona se i sada nalazi na Beogradskoj berzi. Opstalo je još nekoliko preduzeća, poput Jedinstva iz Sevojna, Metalca, Hemofarma, privatizovanim po prvom zakonu iz 1989. godine, kojim su radnici mogli da otkupljuju akcije. Međutim, takvih preduzeća u odnosu na ukupan broj, jako je malo i imate čitave opštine, poput Zemuna, u kojima nijedno nije preživelo privatizaciju. Danas je promet na Beogradskoj berzi upola manji, vidan je nedostatak tržišnog materijala, pa se pretpostavlja da vlasnici štednje investiraju u inostranstvu. Više je nego prepolovljen broj firmi čijim se akcijama trguje na Belex-u, jer se od ukupno 136.490 preduzeća registrovanih u APR-u, na berzi nalazi samo 467 ili 0,34%, većina iz obaveza po ranijim privatizacionim zakonima“, kaže Obradović i dodaje da tržište kapitala u Srbiji ne vrši alokaciju kapitala i ne usmerava viškove štednje u privredu, jer je većina firmi koje se nalaze na berzi tržišno neaktivna i ne privlači pažnju investitora.

Kao jedan od razloga navodi da je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, čija je primena počela godinu dana kasnije, dodatno oslabljena motivacija za uključivanje u berzansko trgovanje, jer je omogućena prodaja i prenos kapitala zaposlenima bez naknade a ne kroz berzanske mehanizme i inicijalnu ponudu. Najzad, kad je 2014. uvedena slobodna pogodba kao metod privatizacije, prelivanje iz društvenog kapitala postaje još izrazitije, a čitav proces karakterišu sumnjivi potezi i prodavca i kupaca.

Dodaje da se na Beogradskoj berzi ne nalaze preduzeća koja pobeđuju na državnim tenderima, poput Milenijum tima ili sličnih firmi organizovanih kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), te nijedno veliko državno ili javno preduzeće, poput Pošte, Telekoma, EPS-a. Dodatno, u maju prošle godine srušen je mit o stranim investitorima, jer su se oni masovno povukli sa srpskog tržišta kapitala, gde su ranije učestvovali u prometu i sa 95%, a sada je udeo uglavnom jednocifreni, nekada i manji od jednog procenta.

Zlatne sedamdesete

„Nema dodatnog kapitala, sve akcije samo su derivati iz društvene svojine. Pri tom, sama Beogradska berza nije tome doprinela. Tehnički je vrlo modernizovana, povezana i sa evropskim i sa berzama na Istoku, ima posebne veze na Bečkoj berzi, a od avgusta 2021. u njenoj strukturi je Atinska berza sa udelom od 10,24%, tako da vlasnici hartija koji ovde trguju mogu kapital da ponude trgovcima u Atini i obrnuto. Prvi put je jedna inostrana berza postala vlasnik dela kapitala Beogradske berze i omogućila joj da postane vidljiva na globalnoj investicionoj mapi, da uvede nove finansijske instrumente, čime je olakšan pristup velikim međunarodnim investitorima, bankama i njihovim klijentima. Dakle, nema tehničkih ograničenja koji proizvode nizak promet, uzrok je sistemski“, ističe naša sagovornica. Ona ukazuje da je pozicija na berzi ogledalo uspešnosti preduzeća, ali i političko ekonomskog sistema u celini, pa ovakvo stanje govori da privatizacija nije dovela do razvoja tržišta kapitala, tehnološkog napretka, razvoja konkurencije, ni do povećanja produktivnosti.

Naglašava da je tehnološki napredak privrede u Srbiji na nivou 70-ih godina, slično je i u Hrvatskoj, delimično Sloveniji, dok su privrede BiH, Makedonije ili Crne Gore potpuno devastirane. Privreda Srbije, prema poslednje objavljenim podacima za 2021. godinu, sada ostvaruje tek oko 40% BDP-a po glavi stanovnika u odnosu na 1989. godinu koja se uzima kao referentna, a od bivših republika SFRJ najviše se približila Slovenija sa ostvarenih 70%. Pri tom, sve republike su pre privatizacije imale uzlazni privredni rast, da bi u poslednje tri decenije, tokom tog procesa, zabeležile realan pad BDP-a.

„Posledice privatizacije najviše su pogodile široke slojeve stanovništva, čiji se kvalitet života znatno pogoršao. Primanja radničke klase gotovo su prepolovljena ako se gledaju nadnice, a situacija postaje teža kada se u računicu uključi i raniji društveni standard, od dostupnosti školovanja, lečenja, pa do rešavanja stambenih pitanja. I penzioneri postaju sve ugroženija kategorija, jer im primanja čine svega 40% od prosečne plate i imaju još teži pristup zdravstvenoj zaštiti. To se odražava i na trend smanjenja stanovništva, čiji uzrok nije samo nizak natalitet i migracije, nego pre svega ogroman mortalitet. Pedesetih godina, kada je Srbija imala približno kao i sada oko šest do 6,5 miliona stanovnika, godišnje je u centralnoj Srbiji i Vojvodini umiralo oko 76.000 ljudi, dok je 2022. umrlo blizu 111.000. Uz uvećanu stopu smrtnosti ide i smanjenje životnog veka, što je prisutno i u celoj Istočnoj Evropi, u Rusiji čak za tri godine, dok je kod nas oko godinu i po“, kaže Obradović i dodaje da o kvalitetu života govori činjenica da je u odnosu na 1989. u Srbiji 2,5 puta opala potrošnja mesa, mleka i mlečnih proizvoda, a udvostručila se prodaja luka i krompira.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Чланак Marija Obradović, naučna saradnica u Institutu za noviju istoriju: Uticaj privatizacije na Beogradsku berzu i prodaju krompira се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svoje „zlatno doba“ domaće tržište kapitala zabeležilo je u ranoj fazi tranzicije. Tada su ubrzana privatizacija i pozitivna globalna privredna konjuktura omogućili veliku ekspanziju tržišta, čiji su se prometi na godišnjem nivou merili milijardama evra. To naravno ne znači da je tržište bilo postavljeno na zdrave osnove, niti da su uspešno sklapane neophodne kockice u mozaiku berzanskog poslovanja kakvo postoji u uređenim privredama. Jednostavno, obilje kapitala prikrilo je sve anomalije mladog i nabujalog tržišta, koje su potpuno ogoljene u potonjim godinama svetske ekonomske krize, a ništa se nije promenilo ni do današnjih dana.

A koje su uopšte neophodne pretpostavke da bi funkcionisalo tržište kapitala? I zašto u pojedinim društvima do njih nije moguće doći, premda postoje više nego jasni dokazi da efikasna berza omogućava brži rast nacionalne privrede?

Ponajpre, za efikasno tržište kapitala neophodan je konsenzus kreatora ekonomske politike koji je nesporan u tržišnim privredama, u kojima je stvaranje berze pratilo nastajanje privrednog sistema. U tranzicionim privredama koje prelaze sa netržišnog načina privređivanja, ovaj konsenzus je mnogo teže uspostaviti. U prvom redu zato što zavisi od volje političara i novopečenih privrednika, čiji uspeh je u velikoj meri zavisio od veza sa spomenutom politikom. Tako u većini tranzicionih ekonomija, sa nekoliko časnih izuzetaka, berza nije ni imala bilo kakve šanse za razvoj, jer u začaranom krugu dominantnih političkih i privrednih elita nije bilo mesta za nekakvo tržište jednakih, u kojem bi bila uspostavljena jasna i predvidljiva pravila.

Postojanje konsenzusa, koji se može nazvati i političkom voljom, omogućava stvaranje nezavisnih institucija neophodnih za razvoj tržišta kapitala, koje bi veoma brzo naraslo u nezaustavljivu snagu i oslonac razvoja privrede. Primeri poljske ili rumunske berze pokazuju da nema te snage koja kasnije može osujetiti razvoj tržišta, kada se formira njegova zdrava osnova sa razgranatim i efikasnim institucijama.

Šta spaja državne firme, domaće tajkune i strane kompanije?

Premda su razvoj domaćeg tržišta kapitala i sam proces tranzicije otpočeli kasnije, sa mogućnošću da se izbegnu sve zamke u koje je zapadala većina istočnoevropskih privreda, ova činjenica nije ni najmanje predupredila sunovrat projekta berzanskog poslovanja. Formiranje institucija tržišta kapitala kasnilo je taman onoliko koliko je bilo potrebno, pre svega domaćim kapitalistima da sprovedu reprivatizaciju kompanija na Beogradskoj berzi, po znatno nižoj ceni nego da je postojao scenario za afirmisanje akcionarstva i berzanskog poslovanja.

To je bio savršen uvod u formiranje aktuelne strukture ovdašnje privrede, u kojoj dominiraju državna preduzeća sa lošim korporativnim upravljanjem, domaći privatni biznisi narasli u velikoj meri usled nepostojanja institucija i strane kompanije privučene izdašnim državnim subvencijama.

U ovakvoj konstelaciji snaga, nijedna od ovih grupacija nema bilo kakav interes da se razvija berza, prikuplja kapital i shodno tome otvaraju poslovne knjige. Poslovi pod kontrolom države (političara), dovijaju se na razne načine ne bi li uopšte izbegli samo pojavljivanje na berzi, čak i ako su u vlasničkoj strukturi masovno zastupljeni građani. Tako, s vremena na vreme, dolazimo do grotesknih scena da direktori ovih firmi slavodobitno licitiraju sa milijardama evra u vrednosti ovih kompanija, a da se pritom godinama ne dozvoljava trgovanje njihovim akcijama.

Viđeniji domaći kapitalisti, pak, iako su veoma često posezali za reklamom u vidu najava o skorom izlasku na berzu, nikada nisu načinili nijedan odlučniji korak da se ovaj proces zaista i dogodi. Jasno je, glavni razlozi su način funkcionisanja ovih sistema i nespremnost njihovih osnivača da se suoče sa osnovnim principima berzanskog poslovanja – transparentnošću i polaganjem računa.

Strane kompanije, privučene bogatim državnim subvencijama, na sav glas hvale ovdašnji poslovni ambijent s obzirom da nema mnogo mesta, barem ne u Evropi, gde se telefonskim pozivom mogu rešiti svi problemi u poslovanju. Matične kompanije ovih firmi mahom su kotirane na svojim nacionalnim berzama, ali im odsustvo berze u zemljama „trećeg sveta“ ni najmanje ne nedostaje sve dok na raspolaganju imaju ovakav model poslovanja.

Prečice da se ne stigne do cilja

I dok privredni subjekti očito nemaju prevelikog interesa da uopšte lobiraju za postojanje uređenog berzanskog tržišta, slično važi i za političke elite, premda posežu za merama koje bi površno gledano mogle imati prizvuk reformskih. Izbijanje pandemije izazvalo je pregršt državnih mera, a jedna od njih se ticala i samog tržišta kapitala. Tokom 2020. godine doneta je uredba kojom je velikim kompanijama olakšan postupak emitovanja korporativnih obveznica, a ključna „prečica“ u ovom pokušaju formiranja tržišta bilo je uključivanje centralne banke u ulozi kupca na sekundarnom tržištu ovih hartija. Ne treba trošiti reči da do stvaranja nekakvog tržišta korporativnog duga nije uopšte ni došlo, ali je nekoliko državnih i paradržavnih sistema obezbedilo potrebnu likvidnost, do koje regularnim putem svakako nisu mogli doći.

Prošle godine, pak, pažnju javnosti je privukla dugo spremana Strategija za razvoj domaćeg tržišta kapitala, čiji su se efekti, nažalost, sa velikom verovatnoćom mogli predvideti već u danu njenog objavljivanja. Ovaj dokument nije uspeo da identifikuje osnovne uzroke aktuelnog stanja domaćeg tržišta kapitala, koji se tiču pre svega lošeg rada i nerazvijenosti ključnih institucija (Komisija za hartija od vrednosti, pravosuđe…) i s tim u vezi slabe zaštite prava manjinskih akcionara. Izostali su konkretni predlozi kako bi ove institucije mogle postati efikasnije i kvalitetnije i time, barem malo, raskrčile put povratku poverenja na tržište koje je odavno izgubljeno.

Ubrzo nakon lansiranja Strategije, usledilo je krajem godine i donošenje novog Zakona o tržištu kapitala, koji je prema rečima zakonodavca „usklađen sa standardima koje investitori zahtevaju“. Prevedeno na reči prosečnog investitora sa Beogradske berze, zakon će biti usklađen sa evropskim principima, što ne predstavlja nikakvu prepreku za nastavak dosadašnje loše prakse.

Slobodna količina akcija za trgovanje (free float) na regionalnim berzama

I dok su se po medijima kuražili ovi nominalno važni dokumenti, Beogradska berza je proteklu poslovnu godinu okončala sa prometom akcija od 55 miliona evra, što je oko sedam puta slabije u odnosu na Ljubljansku berzu, odnosno šest puta lošije u odnosu na hrvatsko tržište kapitala. Druga po veličini kompanija na tržištu, Komercijalna banka, pri kraju je konsolidacije vlasništva i u ovoj godine će verovatno napustiti berzu, što je bio i glavni razlog za skok repernog indeksa Belexa 15 od skoro deset odsto. Otuda ovaj rast tržišta nije ni propraćen povećanim optimizmom ulagača, što najbolje ilustruje položaj najveće domaće kompanije, Naftne industrija Srbije, koja je u godini ponovnog vaskrsnuća cene sirove nafte zabeležila najslabije promete u svojoj istoriji.

Kako stoje stvari na početku 2022. godine, Deda Mraz je zaista mogao malo više da se potrudi oko berzanskih darova u pogledu razvoja domaćeg tržišta kapitala. Ali kao što je i deci poznato, doza iskrenosti je neophodan sastojak želja ako se kane i ostvariti.

Nenad Gujaničić

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Uticaj nove regulative na razvoj tržišta kapitala: Berza? Zar to kod nas postoji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U saopštenju naše berze stoji da je, Atinska berza sprovela sve neophodne radnje i dobila saglasnost Komisije za hartije od vrednosti Republike Srbije za sticanje 10,24% ukupnog broja akcija Beogradske berze.

Istovremeno, Beogradska berza, kao organizator tržišta, je donela odluku o unapređenju svoje trgovačke platforme i migraciji trgovačkih aktivnosti na trgovačku platformu Atinske berze, unapređujući na taj način likvidnost i raspon usluga zajedničke trgovačke platforme. Svi učesnici na tržištu će imati mogućnost ostvarivanja koristi od proširivanja i produbljivanja oba tržišta kapitala i unakrsnog trgovanja.

U narednoj fazi, Beogradska i Atinska berze će blisko sarađivati sa Vladom Republike Srbije – Ministarstvom finansija – u pravcu daljeg strategijskog razvoja srpskog tržišta kapitala, a kroz uvođenje novih proizvoda i usluga koji će obezbeđivati podršku protoku kapitala od investitora, domaćih i međunarodnih, ka izdavaocima listiranim na Beogradskoj berzi.

Foto: Pixabay

Чланак Beogradska berza i Atinska berza udružuju snage се појављује прво на Biznis i Finansije.