Metoda rashoda, koja zbraja izdatke na nove investicije, nova potrošačka dobra, državnu potrošnju i vrednost neto izvoza za izračunavanje BDP-a, je najčešće korišćena metoda za proračun ovog parametra.

Uz dugoročni ekonomski rast, većina svijeta doživljava periodične fluktuacije BDP-a. Ono što je zanimljivo primijetiti, međutim, jeste da uprkos ovim usponima i padovima, najveće ekonomije mjerene BDP-om uglavnom ne odstupaju od pozicija koje zauzimaju.

Svetska ekonomska rang lista 2023. izgleda ovako:

1. Sjedinjene Američke Države – najveća svetska ekonomija

Nominalni BDP u američkim dolarima: 25,46 biliona dolara
BDP prilagođen potropačkoj moći (PPP) u američkim dolarima od 2022.: 25,46 biliona dolara
U američkim dolarima, nominalni BDP po glavi stanovnika za 2022. iznosi 76.398 dolara.

U smislu nominalnog BDP-a, američka ekonomija je najveća na svijetu. Uslužni sektor privrede – koji uključuje nekretnine, osiguranje, zdravstvenu zaštitu, profesionalne i komercijalne usluge i bankarstvo – najviše doprinosi tom BDP-u.

Zbog svoje relativno otvorene ekonomije, Sjedinjene Države ušivaju i zbog fleksibilnih ulaganja i direktnih stranih ulaganja. Kao proizvođač glavne svetske rezervne valute, ona je u stanju da izdrži značajan spoljni nacionalni dug i drži poziciju dominantne geopolitičke moći u svetu.

Iako američka ekonomija prednjači u svetu u mnogim poljima kada je u pitanju tehnologija, ona je sve ranjivija na prijetnje rastućeg ekonomskog dispariteta, rastućih izdataka za zdravstvenu zaštitu i socijalno osiguranje i propadajuće infrastrukture.

2. Kina – druga najveća svetska ekonomija

Nominalni BDP u američkim dolarima trenutno: 17,96 biliona dolara
30,33 triliona je BDP prilagođen PPP za 2022. u tekućim međunarodnim dolarima.
U trenutnim američkim dolarima, nominalni BDP po glavi stanovnika za 2022. je 12.720 dolara.
Kina ima najveći nominalni BDP u smislu PPP i drugi najveći nominalni BDP u dolarima u svetu. Zbog ekspanzije njene ekonomije u posljednjih 20 godina, neki ekonomisti su teoretizirali da bi kineski BDP mogao na kraju nadmašiti BDP Sjedinjenih Država i postati novi najveći na svetu.

Tokom proteklih 40 godina, kako se kineska ekonomija postepeno otvarala, i ekonomski rast i životni standard su značajno porasli. Trgovina i investicije, kako na domaćem tako i na međunarodnom planu, porasle su kao rezultat vladine progresivne eliminacije kolektivizovane poljoprivrede i industrije, poboljšane korporativne autonomije i omogućile veću slobodu tržišnih cena.

Ovo, zajedno sa industrijskom politikom koja promoviše domaću proizvodnju, učinilo je Kinu najvećim izvoznikom u svijetu. Kina je zaustavila svoj rast uprkos ovim prednostima zbog brojnih ozbiljnih problema, uključujući brzo starenje stanovništva i ozbiljno pogoršanje životne sredine.

3. Japan – Treća najveća svetska ekonomija

Nominalni BDP za 2022. iznosi 4,23 triliona dolara u tekućim dolarima.
BDP prilagođen sa PPP za 2022.: 5,7 biliona dolara
Nominalni BDP po glavi stanovnika u 2022. iznosi 33.815 dolara.
Privreda Japana koja je fokusirana na proizvodnju i izvoz zasnovana je na snažnoj saradnji vlade i industrije i vrhunskom tehnološkom znanju. Većina značajnih japanskih korporacija osnovana je kao keiretsu, što je mreža povezanih firmi.

Pod politikom bivšeg premijera Shinzo Abea, Japan je doživio snažan rast posljednjih godina nakon izgubljene decenije 1990-ih i efekata globalne velike recesije; međutim, Japan je siromašan resursima i zavisi od uvoza energije, pogotovo jer je njegova nuklearna industrija potpuno zatvorena nakon katastrofe u Fukušimi 2011. godine. Japan se na sličan način borio sa stanovništvom koje brzo stari.

4. Nemačka – Četvrta najveća svetska ekonomija

Nominalni BDP za 2022. iznosi 4,07 biliona dolara.
BDP/PPP: 5,31 triliona dolara
Nominalni BDP po glavi stanovnika u 2022. iznosi 48.432 dolara.
jemačka je četvrta po veličini svetska ekonomija. Ujedno je i najveća ekonomija u Evropi.

Nemačka ima visoko kvalifikovanu radnu snagu i jedan je od vodećih izvoznika industrijskih proizvoda, uključujući hemikalije, mašine i automobile. Međutim, ekonomska ekspanzija Nemačke suočava se s nekim demografskim preprekama. Visok nivo neto imigracije opterećuje njegov sistem socijalne sigurnosti, a niska stopa nataliteta čini zamjenu starije radne snage izazovnijom.

5. Indija – peta najveća svetska ekonomija

Trenutni nominalni BDP u američkim dolarima za 2022: 3,39 biliona dolara
BDP/PPP u 2022: 11,87 biliona dolara
Nominalni BDP po glavi stanovnika za 2022. iznosi 2.388 dolara.
Indijska ekonomija je peta po veličini u svijetu. Indija ima najniži BDP po glavi stanovnika na ovoj listi zbog svoje ogromne populacije.

Indijska ekonomija se zasniva na kombinaciji moderne industrije, mehanizovane poljoprivrede i tradicionalne seoske poljoprivrede i rukotvorina. Indija je značajan dobavljač vanjskih poslova i tehnoloških usluga, a značajan dio njenog BDP-a dolazi iz uslužnog sektora.

Indijska ekonomija je rasla brže od ekonomske liberalizacije 1990-ih, ali prepreke za nastavak napretka uključuju krute poslovne propise, sveprisutnu korupciju i trajno siromaštvo.

6. Ujedinjeno Kraljevstvo – Šesta najveća svetska ekonomija

Nominalni BDP za 2022. iznosi 3,07 biliona dolara.
BDP/PPP za 2022: 3,66 biliona dolara
Nominalni BDP po glavi stanovnika u 2022. iznosi 45.850 dolara.

Ekonomiju Velike Britanije podržava značajna uslužna industrija, posebno u oblasti poslovanja, osiguranja i finansijskih usluga. Brexit 2016. značajno je uticao na značajnu komercijalnu povezanost zemlje sa kontinentalnom Evropom. Velika Britanija više neće biti zvanična članica EU od 31. decembra 2020, ali teški razgovori o njenim trgovinskim odnosima i dalje traju.

7. Francuska – Sedma najveća svetska ekonomija

2,78 biliona dolara je nominalni BDP za 2022. u tekućim američkim dolarima.
PPP prilagođen BDP u američkim dolarima od 2022.: 3,77 biliona dolara

U trenutnim američkim dolarima, nominalni BDP po glavi stanovnika za 2022. iznosi 40.963 dolara.
Francuska je država sa najvećim godišnjim brojem posetilaca u sektoru turizma. Ima mješovitu ekonomiju sa velikim brojem privatnih i poluprivatnih kompanija koje posluju u različitim sektorima. Ipak, vlada i dalje ima glavnu ulogu u brojnim važnim industrijama, poput proizvodnje električne energije i vojske.

Čvrsto tržište rada sa visokom nezaposlenošću i ogromnim javnim dugom u poređenju sa drugim naprednim zemljama dva su pitanja sa kojima se Francuska ekonomija suočava kao rezultat vladine posvećenosti ekonomskoj intervenciji u korist društvene jednakosti.

8. Italija – Osma najveća svetska ekonomija

Italija, treća po veličini ekonomija u EU, ima visoko razvijeno tržište. Zemlja je poznata po svom vrednom i izraženo konkurentnom poljoprivrednom sektoru, kao i po snažnom i inovativnom poslovnom sektoru.

Industrijalizovana, razvijenija ekonomija sjeverne Italije u oštroj je suprotnosti sa manje razvijenom ekonomijom južnih regiona zemlje. Zbog brojnih faktora, uključujući visok nivo javnog duga, nefunkcionalan pravni sistem, slabu bankarsku industriju, neefikasno tržište rada sa kontinuirano visokim stopama nezaposlenosti mladih i značajno crno tržište, Italija konstantno usporava ekonomski rast.

9. Kanada – deveta po veličini svetska ekonomija

Kanada posjeduje treće najveće rezerve nafte na svijetu i uspješnu industriju ekstrakcije energije. Kanada se takođe može pohvaliti snažnom proizvodnom i uslužnom industrijom, od kojih je većina koncentrisana u gradovima blizu američke granice.

Zbog svojih sporazuma o slobodnoj trgovini, Sjedinjene Države kupuju tri četvrtine kanadskog godišnjeg izvoza. Kanadska ekonomija je značajno porasla u tandemu s najvećom ekonomijom na svijetu zbog tih bliskih veza.

Nafta, gas, minerali i drvo samo su neki od bogatih prirodnih resursa koji su od vitalnog značaja za kanadsku ekonomiju. Osim toga, zemlja ima snažan proizvodni sektor, sektor usluga u procvatu i snažnu posvećenost promovisanju inovacija i tehničkih otkrića.

10. Brazil – deseta najveća svetska ekonomija

Najveća ekonomija u Južnoj Americi, Brazil je rangiran na desetom mjestu po veličini BDP-a. Brazil ima raznoliku ekonomiju koja uključuje sve, od eksploatacije minerala i energetskih resursa do teške industrije poput proizvodnje automobila i aviona. Njena značajna poljoprivredna industrija takođe doprinosi njenoj istaknutosti kao glavnog izvoznika soje i kafe.

Brazil je 2017. izašao iz duboke recesije, praćene brojnim korupcijskim skandalima visokog profila. Nakon ovih događaja, Brazil je sproveo niz značajnih ekonomskih reformi koje su imale za cilj smanjenje državnog duga i potrošnje, jačanje energetske infrastrukture, uklanjanje prepreka međunarodnim investicijama i poboljšanje uslova na tržištu rada.

Brazilska ekonomija je raznolika, s razvijenim industrijama uključujući rudarstvo, proizvodnju, usluge i poljoprivredu. Zanimljivo je da je to svjetski poznati centar za izvoz i proizvodnju poljoprivrednih proizvoda. Brazilsku ekonomiju oblikuju brojni faktori, kao što su cijene roba, domaća potražnja i razvoj infrastrukture.

Izvor: Investitor.me
Foto: Pixabay

Чланак Prvih 10 država u svetu po najvećoj ekonomiji u 2023. се појављује прво на Biznis i Finansije.

I građani Srbije su ozbiljno shvatili inflaciju koja je bila prebacila i 16 odsto godišnje, i pritegli su i svoje aspiracije za kreditima ali i svakodnevno trošenje pokazuju podaci i banaka i zvanične statistike maloprodaje.

Narodna banka Srbije nedavno je objavila rezultate Ankete o kreditnoj aktivnosti, u kojoj su srpski bankari priznali daje tražnja za kreditima građana prilično smanjena u prvom tromesečju ove godine. Posebno su to osetili u sektoru stambenih kredita, gde su godinama zidane cene sada „udarile o zid“ visoke inflacije i nesigurnosti kod kupaca.

Ali nije samo kod hipotekarnih kredita problem, manje se kupuju generalno sve što je iole veće cene, pa je smanjena tražnja za bankarskim pozajmicama skuplje i za trajna potrošna dobra.

Bankari su u problemu jer, s jedne strane prošlu godinu su završili u modu samozaštite, kada su zbog zahuktale inflacije i povećane neizvesnosti zbog moguće recesije pooštrili davanje kredita.

– Banke su u prvom tromesečju ove godine nastavile i sa pooštravanjem uslova stanovništvu, ali u manjoj meri nego u četvrtom kvartalu 2022. (godine). Pooštravanje se u nešto većoj meri odnosilo na dinarske kredite nego na devizno indeksirane kredite – piše u Izveštaju NBS.

Stroži uslovi kreditiranja odnose se na dinarske gotovinske kredite (uključujući kredite za refinansiranje) i devizno indeksirane stambene kredite i potrošačke kredite. Pooštravanje kreditnih uslova stanovništvu očekivano je i tokom drugog tromesečja 2023.
Sada se na tu situaciju pridodala i ta da ni oni koji bi mogli da dobiju kredit sva manje žele da ga uzmu. A banke ne smeju da „sede“ na novcu, on mora da se vrti kako bi bankarski sektor uopšte opstao. Kako prolaze banke koje ne vrte novac videlo se proteklim meseci u SAD.

Potrošači odlažu kupovinu kad god mogu

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, promet robe u trgovini na malo u Republici Srbiji u martu 2023. godine veći je 5,3 odsto nego što je bio marta 2022. Ali, to je samo kada se gleda u aktuelnim tj, tekućim cenama. Kada se iz računa izuzmu inflacijom naduvane cene, u tzv. stalnim cenama promet je manji za ne malih devet odsto.

Tek je nešto bolja situacija za prvo tromesečje, gde je u stalnim cenama promet manji za 4,1 odsto.

Pritom, jasno je povećanje u odnosu na prethodni mesec, kada je promet u stalnim cenama manji je za 3,8 nego što je bio u februaru 2022. a za prva dva meseca 2023. godine manji je za samo 1,1 odsto.

A kada građani manje troše, manje je i akciza i PDV-a a time je i prihod državen kase u problemu.

Izvor: 24sedam

Foto: Pixabay

Чланак Šta se dešava kada građani manje troše u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Usvajanje Statuta predstavlja sprovođenje Odluke Vlade i prvi je korak ka reformi EPS-a kojom će se upravljački organi profesionalizovati, a profesionalno rukovodstvo dovesti do efikasnijeg poslovanja i učiniti EPS regionalnim energetskim gigantom – navode u saopštenju.

– Nakon pažljivog razmatranja svih sugestija, u Statutu je definisano da jedan član Nadzornog odbora bude predstavnik zaposlenih, čime se dodatno štite prava radnika – kažu u ministarstvu.

Takođe je naglašeno da osim pretežne i ostalih delatnosti, društvo obavlja i delatnost Trgovina električnom energijom, kao i da nastavlja da vrši javno snabdevanje električnom energijom u skladu sa izdatom licencom Agencije za energetiku Republike Srbije iz 2016. godine i zakonom kojim se uređuje energetika.

Promena pravne forme donosi uređenje odnosa države i upravljanja

– Promena pravne forme donosi uređenje odnosa države i upravljanja. Statut predviđa da osnivač, Vlada Republike Srbije, imenuje Skupštinu društva. S obzirom na to da je osnivač jedini akcionar, Skupština je jednočlana i ona imenuje Nadzorni odbor na koji prenosi najveći deo nadležnosti – navodi se u saopštenju.

Nadzorni odbor ima sedam članova od kojih je jedan predsednik, a jedan predstavnik zaposlenih. Nadzorni odbor određuje strategiju i poslovne ciljeve društva i odgovoran je za njihovo ostvarivanje.

Takođe, Nadzorni odbor imenuje sedam članova Izvršnog odbora, odnosno izvršne direktore od kojih je jedan generalni direktor. Izvršni direktori, između ostalog, organizuju i rukovode procesom rada, prate sprovođenje planova, daju naloge i smernice i odgovaraju za sprovođenje odluka, kvalitet, obim i rezultate rada organizacionog dela kojim rukovode.

Ministarka Dubravka Đedović je poručila da je Elektroprivreda Srbije „žila kucavica našeg energetskog sistema i cele privrede“, i dodala da je „nacionalni interes da ova kompanija bude snažna i nezavisna i pokretač ekonomskog razvoja“.

Prema njenim rečima, promena pravne forme će doneti efikasnije upravljanje, nema otuđenja imovine, niti otpuštanja radnika, a EPS će nastaviti da bude i snabdevač i trgovac električnom energijom.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак EPS postaje akcionarsko društvo u stoprocentnom vlasništvu države Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija je neto dužnik po osnovu stranih investicija za više od 48 milijardi evra. Naime, obaveze po osnovu priliva stranih investicija su 82,9 milijardi, dok je ukupan iznos domaćih ulaganja 34,6 milijardi, pokazuje analiza podataka o međunarodnoj investicionoj poziciji Srbije na portalu makroekonomija org.

Na strani aktive, preovlađuju ostale investicije i devizne rezerve od preko 16 milijardi evra. Ostale investicije čine uglavnom trgovački i komercijalni krediti i gotov novac na računima u inostranstvu. Kod obaveza po osnovu stranih investicija naročito su osetljive pozicije reinvestiranja dobiti od preko osam milijardi evra i dužnički instrumenti od preko 10 milijardi evra.
Kada se sabere ukupan dug po svim osnovama, država, privreda i stanovništvo su zaduženi gotovo 100 milijardi evra kroz javni dug, spoljni dug privrede i stanovništva i dug po osnovu prispelih stranih investicija, odnosno imovine kojom raspolažu nerezidenti.

Preveliki rizik od „bekstva“ stranog kapitala

Ako se tome doda i pasiva banaka koje su gotovo stoprocentno i stranom vlasništvu i to novčana rezerva kod NBS u iznosu od preko 900 milijardi dinara ili 8,3 milijarde evra, obaveze prema inostranstvu od 722 milijarde i kapital i rezerve od 702 milijarde, ukupna otvorena pozicija banaka je 20 milijardi evra.

Iz navedenih podataka proizilazi da se ekonomski i društveni život u Srbiji praktično održava u krhkom i nestabilnom ambijentu, kroz kumuliranje javnog duga države, spoljnog duga države i privrede i vlasništva kojim raspolažu nerezidenti nad privredom i finansijskim sistemom.

Ova pozicija čini državu veoma ranjivom na spoljne šokove i rizik od „bekstva kapitala“, što značajno utiče na ukupni suverenitet Srbije u međunarodnim odnosima, na njenu političku i ekonomsku poziciju, zaključuje se u analizi.

Izvor: https://www.makroekonomija.org/

Foto: Pixabay

Чланак Država, privreda i stanovništvo u Srbiji zaduženi skoro 100 milijardi evra се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kako je istaknuto na skupu, koji je organizovala Biznis info grupa, niko ne zna kakva će biti energetska situacija tokom zime, ona zavisi i od međunarodnih okolnosti, jer je Srbija integrisana u strujni sistem Evrope, koji je u velikim problemima.

Većina domaćih toplana, od njih 66, predala je zahtev za povećanje cene grejanja od dva do 36%, a neće se libiti da se za pokrivanje gubitaka obrate i svojim osnivačima, odnosno opštinama i gradovima.

EPS više nije rizik za javne finansije, već da je postao trošak

Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov oceno je da EPS više nije rizik za javne finansije, već da je postao trošak, a da je država za energetska preduzeća i poskupljenje gasa, od prošle jeseni platila dve milijarde evra.

– Rashod ćemo pokriti zaduživanjem, ta sredstva koja dajemo njima nećemo moći da dajemo na, na primer, unapređenje obrazovanja koje je u Srbiji jako loše, nećemo moći da dajemo ni na druge vitalne funkcije – rekao je on.

Govoreći o novom rebalansu budžeta, on je ukazao na njegovu nedovoljnu tranasparentnost.

– Već par godina imamo nedovoljno transparentan budžet, mi smo videli te 1,2 milijarde budžetskih pozajmica, pa smo inderektno zaključili da se radi o energetskim preduzećima, ali to ne piše eksplicitno u budžetu. Jako je važno i problematično to što ne piše kom energetskom preduzeću i za koje svrhe (se izdvaja novac) – rekao je Altiparmakov.

On je dodao da su EPS i Srbijagas u dosta različitoj poziciji i da su različiti uzroci njihovih problema.

– Problemi Srbijagasa su posledica međunarodnih kretanja cena gasa, pa je on kao preprodavac osuđen na gubitke, jer je politička odluka da se subvencioniše cena gasa. Sa druge strane, kada se radi o EPS-u, tu se govori o jako lošem poslovanju, zbog kog je Fiskalni savet često u svojim analizama upozoravao da je EPS veliki potencijalni problem i za budžet i za srpsku ekonomiju – kazao je Altiparmakov.

Gubitak od milijardu evra

Naveo je da je EPS, od kada se desila havarija prošle jeseni, napravio gubitke od milijardu evra, uglavnom za uvoz skupe struje, on će nastaviti da pravi gubitke i ove zime i naredne godine, jer neće moći dobro da se saniraju problemi koji su se akumulirali godinama.

Glavni ekonomista Svetske banke za Srbiju Lazar Šestovič je rekao da je u vreme neverovatnih promena i neizvesnog okruženja, Srbija imala havariju u EPS-u, te je situacija bila „dramatična i jako skupa“.

– Serija problema se desila u najgorem trenutku, kada je došlo do naglog skoka roba i usluga i lomova na energetskom tržištu. Nafta je skočila pet-šest puta u 12 meseci, gas je poskupeo 36 puta, kada se pogleda vršna cena tokom (prestanka rada) Severnog toka- rekao je on.

Predložio je da se utvrdi odgovornost za havariju koja se desila u EPS-u, jer Srbija ne sme da dođe ponovo u istu situaciju.

– Koridor 10 je koštao nešto više od milijardu evra, troškovi za EPS su potrošili ceo jedan novi auto put – kazao je on i poručio da EPS mora operativno da se stavi na zdrave noge, moraju da se obnove kapaciteti, a država i EPS moraju da budu transparentniji, da građani znaju kako posluje to javno preduzeće.

Najveći problem je po njegoviom rečima što se veliki sistemi održavaju u v.d. stanju.

– Ne možete sisteme koji imaju hiljade zaposlenih, milijardu evra prometa, da držite na nekom privremenom menadžmentu koji nema sva ovlašćenja, ni sve nadležnosti, i ne može da razmišlja stateški – rekao je Šestović.

Srbiji preti rizik „stotinu posekotina na lokalu“

Konsultant na razvoju projekata obnovljivih izvora energije (OIE) i projekata u zaštiti životne sredine Slobodan Perović ocenio je da Srbiji preti rizik „stotinu posekotina na lokalu“.

– U ovom trenutku je jasan i nedvosmislen stav toplana da razliku između naplate i onoga što prihoduju od naplate snosi osnivač, odnosno lokalne samopurave. Oni će se bez pardona obratiti lokalnim samoupravama, mene to brine, ta kriza koja moze da se prelije na gradove i opštine- rekao je Perović.

U Srbiji od 60 toplana njih 36 koristi gas, 27 radi na mazut, 13 na ugalj, a devet na biomasu.

-Dosta njih ima mogućnost konverzije, odnosno dvojnog korišćenja energenata, ali 16 sistema radi samo na gas i nema alternativu. Neke od toplana znaju da će procenat naplate pasti kada se povećaju cene, oni mogu samo osnivaču da se obrate – rekao je Perović.

Govoreći o obnovljivim izvorima energije, Perović je ukazao na talas kompanija koje sada ulažu u solarne panele, kako bi povećale procenat energetske nezavisnosti i sprečile da ih udar cena izbaci iz neke vrste finansijske stabilnosti.

On je naveo i da uredbe koje regulišu naknadu za pristup distributivnom sistemu, nisu bile do kraja dorečene i da je neophodno rešiti te stvari, kao štu su mrežarine i pitanje PDV-a.

Perović je rekao da Srbija ima kampanju za uštedu energije i da je resorna ministarka kazala da smo kroz nju uštedeli 50 miliona evra. Međutim, kako je rekao, gradovi su trošili više struje dok nije bilo grejanja.

Izvor; Beta

Foto: Pixabay

Чланак „Da li će energetska preduzeća da zapale šibicu u budžetu“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Država se ni sama ne pridržava zakonskog roka od 60 dana za plaćanje, koji je sama propisala kada posluje sa firmama i pojedincima, pa oni plaćanje najčešće mogu da očekuju nakon više od četiri meseca.

Sagovornici Danasa tvrde da firme nastavljaju da posluju sa državnim ustanovama i javnim preduzećima i pored toga, jer u državi ipak imaju pouzdanog partnera. S druge strane, razloge za ovakvu visinu duga kao i kašnjenja u isplati, stručnjaci vide u lošem planiranju i upravljanju finansijama, ali i visokoj i nekontrolisanoj korupciji.

Nasleđeni problem i praksa koja već godinama unazad traje

– To nije ništa novo i traje već duže vremena, a najveći problem je što usporava privrednu aktivnost i stvara probleme u likvidnosti. Firme pristaju na to jer nemaju izbora, a sa druge strane, država koliko god da joj dugo treba da izmiri obaveze, ona je relativno pouzdan platiša. Pre ili kasnije, te dugove ćete naplatiti. Jednostavno, to je nasleđeni problem i praksa koja već godinama unazad traje – kaže za Danas Mihajlo Đukić sa Instituta ekonomskih nauka.

On napominje da visina tih dugovanja nije tolika da bi bila osnovni razlog za dalja spoljna zaduživanja države.

– Međutim, treba pogledati podatke o trendovima, ali mi se čini da taj iznos nije trenutno veći nego što je bio prethodnih godina – kaže on.

Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, navodi više razloga ovakvog stanja državnog duga prema trećim licima.

– Najmanje su dve grupe razloga za to. Najpre loše finansijsko upravljanje i planiranje od strane javnih preduzeća i državnih organa povodom ispunjavanja svojih obaveza prema trećim licima. Morate unapred znati, imati rezervna sredstva za slučaj nekih iznenadnih nepredviđenih troškova – napominje Drašković.

Struktura i opravdanost pojedinih troškova

S druge strane, niko na pravi način ne kontroliše državne institucije o strukturi i opravdanosti pojedinih troškova.

– One nikome ne polažu račune za način ugovaranja i iznose obaveza koje imaju prema trećim licima. Opšte poznate su, ne samo za vreme ove već i prethodnih vlasti, „naduvane“ fakture, neodgovornost i transfer novčanih sredstava iz državnih u privatne tokove. To znači: dogovoreni dobavljači, cene se povećaju, na taj način se izvrši pranje novca, niko to ne kontroliše. Državna revizorska institucija kontroliše samo formalno, zakonski okvir, da li je postojala odluka, plan, ugovor. Ali ne kontrolišu, niti imaju mehanizam kontrole, da li neka usluga ili dobro koje je isporučeno državnoj instituciji, ima opravdanu i konkurentnu cenu, tim pre što je sada sistem javnih nabavki više forma nego suština. To je mehanizam otvorenih slavina za igranke, na koji najbolje ukazuje promena ključnih dobavljača u velikim javnim preduzećima i ustanovama, nakon promene vlasti. To je jasan indikator te „igranke“. Nemamo mehanizam kontrole cena i kvaliteta usluga. Naravno, postoje hitne intervencije, pogotovu u zdravstvu, onda nemate vremena, veća je šteta za zdravstveni sistem da ne kupite nego ako kupite po višoj ceni, kada je nenadana situacija. To je suština, ali istovremeno i kompletan mehanizam koji je postao navika u ovoj zemlji – objašnjava Drašković.

Pita da li je neko, nakon nedavne promene vlasti u Beogradu, saopštio tajni podatak koliko je koštao spomenik Stefanu Nemanji.

– Koliko još imamo stvari vezanih za javni gradski prevoz, za investiranje u opravku puteva, za gradnju velikih infrastrukturnih objekata, a da ne znamo koliko su koštale. Da li bi u nekakvoj normalnoj konkurenciji kilometar autoputa, na pogodnim terenima, trebalo da iznosi 12 ili 14 miliona evra – pita Drašković.

Izvor: Danas
Foto: Pixabay

Чланак Država se ni sama ne pridržava zakonskog roka od 60 dana za plaćanje се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Pojedini posrednici i trgovci ‘kirkuk’ iračke nafte ne žele da rade sa većinskim ruskim vlasnicima. Do sada smo taj problem rešavali, gledaćmo i ubuduće i da razgovaramo sa Rusima ako zatreba da napravimo ugovor da dok traju sankcije da preuzmemo NIS i vratimo kad prođu“, rekao je Vučić, gostujući na TV Pink.Istakao je da će se takav čvrst ugovor napraviti samo ako bude neophodno i da država neće da „otima“.

On je rekao da će se zabrana izvoza dizela i benzina produžiti danas za još sedam dana jer se ostalim uvoznicima tog goriva zbog ograničene cene ne isplati da ga uvoze, pa je potrebno da se snabde domaće tržište tim gorivom.

„Kada se kontroliše cena niko neće da uvozi i gubi novac i svi čekaju da to gorivo nabave u NIS-ovoj rafineriji“, rekao je Vučić.

Drugi mogući problem, prema njegovim rečima, je to što je pitanje da li će rafinerija moći da dođe do rezervnih delova jer je pod sankcijama.

„Ogromna su ulaganja neophodna za energente za zimu, ludilo tek počinje i nema garancija za nabavku“, rekao je Vučić i istakao da je dve trećine gasa za zimu već obezbeđeno i da će se dva miliona tona uglja kupiti od Kineza.

Dodao je da u robnim rezervama ima dizela za 77 dana i benzina za 65 dana, a da se gas Rusima prema ugovoru plaća po ceni od 355 do 420 evra u zavisnosti od cene nafte.

„Mi smo već uveli vanredno stanje, samo ga nismo proglasili“, rekao je Vučić, objašnjavajući da se svakog dana radi na rešavanju pitanja, jer će predstoji teška zima.

Izvor: Beta
Foto: Pixabay

Чланак Aleksandar Vučić: Država će preuzeti NIS od Gasproma i vratiti kada prođu sankcije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Trenutno su skladišta puna lanjskih zaliha i veliko je pitanje kako će se uskladištiti žito ovogodišnjeg roda. U međuvremenu i cene na berzama su poprilično pale.

Tu, pak, nije kraj paorskim nevoljama. Kako nisu prodali robu, nemaju ni novac koji im je potreban da plate prispele obaveze, ali i da kupe seme, đubrivo, gorivo i hemikalije za jesenju setvu. Tako se poljoprivednici, umesto da budu zadovoljni zahvaljujući veoma dobrom lanjskom rodu i istorijski maksimalnim cenama ratarskih useva, zapravo muče praznih džepova.

Država određuje izvoznu kvotu za svaki mesec

Početak seljačkim nedaćama je uredba Vlade Srbije od 11. marta kojom se zabranjuje izvoz pšenice, brašna, kukuruza i ulja, kasnije zamenjena uredbom po kojoj država određuje izvoznu kvotu za svaki mesec. Tako je u junu iznosila 220.000 tona za pšenicu, 150.000 tona za kukuruz, dok je ulje na slobodnom režimu.

Srbija je tracionanoi veliki izvoznik ovih useva. Nakon dobre prošlogodišnje sezone i podmirivanja domaćih potreba, 1,6 miliona tona pšenice, četiri miliona tona kukuruza i 90.000 tona jestivog ulja, za inoplasman je preostalo dva miliona tona žita i 2,15 miliona tona kukuruza, te oko 175.000 tona ulja.

To su ozbiljne količine, pogotovo za državu koja nema izlaz na more i stoga ima složeniju i skuplju izvoznu logistiku. Posebno je izvoz postao značajan kada je septembra prošle godine počeo nagli uzlet cena hrane, pa su i dostigle istorijski rekordni nivo.

Bila je to prilika da se veliki viškovi prodaju po više nego solidnoj ceni, a tim novcem paori bi bili u prilici kupiti dovoljne količine đubriva, semena, goriva, zaštitnih hemikalija, takođe enormno poskupelih u poslednjih dvanaest meseci.
No, država, u predizbornoj atmosferi, igra na kartu da građanima zabranu, potom ograničenje izvoza prikaže kao „brigu za snabdevenost domaćeg tržišta“ i prikupi izborne poene. Efekat uredbi po paore bio je poguban. Već dogovoreni poslovi su stornirani, a seljaci ostadoše bez novca.

Tako je početkom jula u skladištima oko 900.000 pšenice lanjskog roda od kojih će 200.000 tona biti izvezeno na osnovu junskog odobrenja, dok se sa 625.000 hektara pod žitom očekuje najmanje 2,9 miliona novih tona. Naše potrebe za sve namene su maksmalno 1,6 miliona tona, te bi nam već krajem avgusta na raspolaganju za izvoz bilo 0,7 miliona tona starog i 1,3 miliona tona ovogodišnjeg žita.

Pogubno uplitanje države

Veliko je pitanje kako će se čuvati pravo seljačko blago. Mešanje starog i novog u skladištima nije dobro, povećava mogućnost da štetočine „napadnu“ robu.

Posebno je pitanje organizacije logistike transporta. Trenutno samo dve kompanije za rečni transport imaju uslove da prevoz organizuju Dunavom do crnomorskih luka, a to su minimalni kapaciteti. Tu je, naravno, i železnica, mada je ovaj vid prevoza u Srbiji decenijama totalno zapostavljen, pa nema dovoljno ni lokomotiva, a još veći je manjak vagona za rasuti teret.

Prava je umetnost organizovati transport i u uobičajenim prilikama, sada država još ograničavanjem važenja kvote na samo mesec dana dodatno usložnjava i otežava promet. Poređenja radi, na berzama pšenica se prodaje i dve, tri godine unapred.

Kako u letnje vreme pristiže rod na celoj severnoj hemisferi, naravno da je povećanjem ponude cena počela da pada, sa 400 evra sredinom maja spala je na još uvek više nego pristojnih 330 evra po toni. Propušten je pravi trenutak za prodaju mada je kupaca bilo i za dvostruko više robe od naših ukupnih mogućnosti.

Preterano uplitanje države u ekonomiju još jednom se pokazalo pogubnim.

Devize donose likvidnost

Slična je situacija i sa kukuruzom. Još oko 850.000 tona lanjskog roda je, upravo zbog limitirajućih uredbi Vlade Srbije, ostalo neprodato. Sa 950 hiljada hektara, koliko se poslednjih godina seje u Srbiji, izvozni višak je, zavisno od sezone, između dva i četiri miliona tona.

Sasvim je izvesno da se i kod inoplasmana ovog useva kasnilo, te će se pri lagerovanju novog roda naići na problem uskladištenja.

Principijelno, poljoprivreda je jedna od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, jedina koja kontinuirano svake godine u inorazmeni beleži suficit od najmanje 1,5 milijardi evra. Naši paori, zavisno od godine, proizvedu dva i po do tri puta više nego što su potrebe domaćeg tržišta. Višak završava u inostranstvu i stoga agrar ne može da funkcioniše bez stranih kupaca.

Oni su suština, njihov novac omogućava likvidnost srpskoj poljoprivredi i na nju naslonjenim delatnostima. Stoga bilo kakvo ograničavanja inorazmene predstavlja veliki rizik i za paore je najbolje da država uplitanje svede na minimum. U suprotnom, pokazuju to i aktuelna dešavanja, biće samo štete, a mnogi seljaci će, umesto rekordnog prihoda, ostati praznih džepova.

Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić

Foto: Pixabay

Чланак Pšenica rodila, cena visoka, a seljaci bez novca се појављује прво на Biznis i Finansije.

S druge strane, u NALED-u za portal eKapija kažu da je zbog konverzije „zaključano“ čak 5.000 hektara građevinskog zemljišta i da država zapravo ima više štete nego koristi od ovog instituta.

Nikola Jovanović iz Centra za lokalnu samoupravu ističe da je obaveza konverzije uvedena kako se proces privatizacije ne bi pretvorio u grabež za građevinskim zemljištem, uz gašenje osnovnih delatnosti i otpuštanje radnika.

– Ova obaveza danas postoji i prilikom kupovine objekata i druge imovine u postupku stečaja, kada država zadržava svojinu nad zemljištem. Zato u ovim slučajevima investitor ima mogućnost da plati konverziju takvog zemljišta u građevinsko zemljište nad kojim bi on imao svojinu. Zašto bi se država odrekla naknade od konverzije, ostaje pitanje bez razumnog odgovora. Ako je gospodin Vesić nekome nešto obećao, neka obznani kome i šta tačno, a da nanosi štetu državnom budžetu i pravnom sistemu u Srbiji – to ne može – izričit je Jovanović.

NALED: Stopirane su investicije od 67 miliona evra

S druge strane, u NALED-u za portal eKapija kažu da konverzija uz naknadu proizvodi više štete državi i lokalnim samoupravama nego koristi. Kako kažu, prema podacima Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, država je za više od 10 godina, na ime prihoda od naknade, prihodovala svega sedam miliona evra, a izgubila je višestruko veće investicije. Zbog toga, ukidanje naknade za konverziju prava korišćenja u pravo svojine je višegodišnja preporuka NALED-a.

– U našem istraživanju anketirali smo 13 kompanija kojima je određena naknada za konverziju od 3,2 miliona evra, a zbog izostanka konverzije, stopirane su im investicije od 67 miliona evra. Takođe, prema našim procenama, zbog konverzije je „zaključano“ čak 5.000 hektara građevinskog zemljišta. Samo u prošloj godini, prihodi od doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta iznosili su više od 16 milijardi dinara odnosno 135 miliona evra – kažu u NALED-u.

U ovoj organizaciji ističu da imamo dve opcije – da pokušamo da dalje pojednostavljujemo proceduru, što se, kako kažu, kroz prethodne izmene zakona nije pokazalo kao delotvorno ili upravo suprotno, da ukinemo naknadu za konverziju. To, kažu, ne bi bilo u suprotnosti sa odlukom Ustavnog suda, jer ona zahteva da se tržišna vrednost zemljišta uzima u obzir kada se sprovodi konverzija uz naknadu.

– Konverzija uz naknadu bi bila zadržana jedino za sportske organizacije, udruženja, malobrojna preostala društvena preduzeća i lica na koje se odnosi Sporazum o sukcesiji SFRJ. Čak i u tom slučaju, zadržavanje naknade trebalo bi da bude vremenski ograničeno, odnosno do privatizacije sportskih organizacija, udruženja i društvenih preduzeća, odnosno do okončanja postupka sukcesije SFRJ. Nažalost, sada imamo zakon koji u praksi blokira investicije, gde se firmama zabranjuje gradnja na sopstvenom zemljištu za koje plaćaju porez na imovinu i na kojem su već zidali i dobijali građevinske dozvole. Rezultat je gubitak svih nas – i države i privrede i građana, jer novih investicija i prihoda nema, baš kao ni novih radnih mesta, tako da smo svi na gubitku – ističu u NALED-u.

Kako je sve počelo

NALED podseća da je država još 2009. pokušala da reši pitanje konverzije Zakonom o planiranju i izgradnji uvodeći konverziju bez naknade i konverziju s naknadom. Pošto to nije dalo rezultate, usledile su izmene, a rešavanje je dato u ruke lokalnim samoupravama koje dobijaju veoma mali udeo u prihodima od naknade.

– Jedan od glavnih kamena spoticanja u rešavanju pitanja konverzije u Srbiji je odluka Ustavnog suda iz 2013. koja je ukinula odredbu zakona da se priznaje revalorizovana cena pribavljanja zemljišta i da zakonima o privatizaciji, stečaju i izvršenju predmet prodaje nije bilo zemljište i da se u plaćenoj ceni ne može priznati da su kupili i pravo korišćenja zemljišta. Prema tome su morali da se ravnaju svi kasniji propisi, ali je to izazvalo nezadovoljstvo privrede koja je želela da izvrši konverziju, jer bez završene konverzije ne mogu da dobiju građevinsku dozvolu, da grade nove pogone ili proširuju postojeće i dalje ulažu – kažu u NALED-u.

Kako objašnjavaju, argument privrede je da su, tokom procesa privatizacije, kupovali kapital društva koje se privatizovalo. Kako je definisano zakonom, kapital društva čine imovina (uključujući tu i zemljište), stvari, prava u vlasništvu društva, kao i druga pravna lica.

– Vodeći se time, nije relevantno da li je neki deo kupljenog kapitala posebno naveden u proceni. Zemljište se nikako u privatizaciji nije moglo dobiti bez naknade, već je deo kapitala koji se kupovao. Da zemljište nije kupovano u postupku privatizacije, to bi moralo biti jasno naznačeno u dokumentaciji, što nije bio slučaj i pitanje je da li bi ijedna privatizacija bila sprovedena pod tim uslovima, jer niko ne bi privatizovao nijednu firmu bez zemljišta na kome se ona nalazi.

U NALED-u izdvajaju još jedan bitan momenat – kako kažu, za neka preduzeća je u privatizaciji plaćeno praktično jedino građevinsko zemljište, jer je ono bilo jedina vrednost tog preduzeća.

– I sam postupak utvrđivanja visine naknade je upitan i određivani su iznosi koji su kompanijama činile ovaj postupak neisplativim. Navešćemo primer domaće kompanije koja ima zemljište čija je tržišna vrednost 300.000 evra, a određena im je naknada od milion evra. I uprkos tome što su ušli u postupak konverzije, zahtev nije rešen za četiri godine, a blokirana je investicija od pet miliona evra i otvaranje 50 radnih mesta.

Najveća prepreka je visoka naknada za konverziju

Najveća prepreka za veći broj izvršenih konverzija, jeste visoka naknada za konverziju u visini tržišne vrednosti zemljišta što je finansijski neisplativo, a ujedno predstavlja duplo plaćanje za zemljište koje je tokom privatizacije već plaćeno, navode u NALED-u.

– Osim toga, sporan je i složen postupak, kao i administrativna procedura prema kojoj je kompaniji potrebno čak godinu dana da prikupi svu potrebnu dokumentaciju. Takođe, čak i one kompanije koje imaju pravo na izuzeće od plaćanja naknade, ne mogu da sprovedu konverziju, jer nadležni organi ne žele da izdaju potvrdu o pravu na izuzeće. Nadležnosti se u tom smislu sa opštine prebacuju na katastar i obrnuto, čime se stvara dodatna konfuzija i onemogućava rešenje.

Upitan je, dodaju, i postupak utvrđivanja vrednosti zemljišta po kojoj treba da se plati konverzija zato što procenitelj nepokretnosti ne može da bude angažovan na zahtev obveznika naknade koji ima pravo korišćenja na zemljištu jer obveznik naknade nije vlasnik istog, što komplikuje proces utvrđivanja realne tržišne vrednosti zemljišta.

Pribavljanje zemljišta fabrike da bi se gradili stambeni objekti

Prema istraživanju NALED-a, u najvećem broju jedinica lokalne samouprave, već duže vreme nema novih postupaka konverzije i veoma su retke lokalne samouprave gde trenutno postoje aktivni zahtevi za konverziju uz naknadu, što govori u prilog manjkavosti zakona i neodrživosti postojećeg statusa na duži rok.

– Naša analiza pokazala je da su u proseku sprovele po 15 postupaka, a i sami kao problem s konverzijom ističu nepreciznosti u zakonu oko definisanja ko je obveznik naknade, način utvrđivanja njene visine i prava na umanjenje. Predstavnici lokalnih samouprava ističu da je zainteresovanost privrede za pokretanje postupka konverzije veoma mala, najviše zbog nezadovoljstva visinom utvrđene naknade.

Izazov u diskusiji na ovu temu, slažu se u NALED-u, jeste to što se često kao primeri ističu situacije gde je došlo do pribavljanja velikog zemljišta po određenoj ceni ili pribavljanja zemljišta fabrike da bi se umesto proizvodnje gradili stambeni objekti. Ali, kako kažu, moraju se imati u vidu i kompanije koje žele da ulažu novac da bi širile svoje proizvodne kapacitete i poslovnu delatnost, koje imaju spremne višemilionske projekte koji će podići standard u lokalnoj samoupravi, obezbediti nova radna mesta, nove prihode državi kroz poreze na zarade i doprinose za uređivanje građevinskog zemljišta.

– Proizvodne firme koje imaju obavezu plaćanja naknade zasigurno neće graditi stambene objekte, ali su ovim zakonom onemogućene da proširuju svoje kapacitete za kojima imaju potrebe, što dugoročno ugrožava i sam opstanak takvih firmi. Zakon pod istim uslovima važi za sve, pa tako i za sve druge kompanije koje su obveznici plaćanja naknade, koje trpe loše posledice neprimenjivosti zakona u praksi.

Iskustva iz regiona

Da može i drugačije, dokazuju primeri u regionu gde su, kako objašnjavaju u NALED-u, usvojena jednostavnija rešenja i gde je bilo značajno manje problema u primeni i rešavanju svojinske transformacije.

– Konkretno, Slovenija je omogućila besplatnu konverziju za sve, Hrvatska takođe, uz minimalna ograničenja, dok je Bosna i Hercegovina preuzela model iz Hrvatske. Reč je, dakle, o zemljama bivše Jugoslavije, koje su sprovele privatizaciju građevinskog zemljišta, a koje su imale istu polaznu poziciju kao Srbija – zaključuju u NALED-u.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Najavljeno ukidanje konverzije zemljišta – Da li se pomaže investitorima na štetu države? се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Ako EU uvede totalnu blokadu trgovine naftom sa Rusima, nas će i to da ‘zakači’. Zašto bi tek onda nacionalizovali NIS, opet je problem odakle nabaviti tu naftu. Ni to ne znači da NIS mora da bude nacionalizovan“, kaže Petrović za Novu ekonomiju.

Nacionalizacija NIS-a značila bi dva velika problema

Petrović dodaje da bi nacionalizacija NIS-a značila dva velika problema.

On podseća da je država ranije, dok je bila većinski vlasnik, pokazala kako ne zna da upravlja NIS-om, kao i da bi ponovo, ako bi sama upravljala tim preduzećem, rizikovala da napravi nove gubitke.

„NIS je trenutno deo velike naftne kompanije i za eventualne promašaje imaju pokriće od matice, tako da naša država ne snosi potencijalne gubitke. Dok se ne vidi konkretan i nedvosmislen razlog za nacionalizaciju, o tome ne treba raspravljati“, dodaje naš sagovornik.

Ipak, u Nemačkoj se pre nekoliko nedelja desila situacija u kojoj je nacionalizovano rusko preduzeće Gasprom Germania. Petrović kaže da je glavna razlika u odnosu na NIS to što Rusija u Nemačkoj nema postrojenja za preradu i prodajnu mrežu, kao što je to slučaj u Srbiji.

„U Nemačkoj gde postoji velika konkurencija raznih privatnih kompanija sektor, Gasprom posluje samo u delu gasne infrastrukture i skladišta, i nije jedini ozbiljni igrač. U Srbiji, NIS je jedini ozbiljni igrač na naftnom tržištu i ima jedinu rafineriju; sve ovo ostalo su trgovci, oni nemaju preradu nafte“, podseća sagovornik našeg portala.

Kako ocenjuje, ako se NIS-u uvedu neke sankcije od strane Zapada, naša država tek tada treba da preduzme neke korake, u zavisnosti od toga kakve će te sankcije biti.

Za sada, kako podseća, otpala je mogućnost da se Srbiji uskrati dovod nafte iz Jadranskog naftovoda JANAF, iako je postojala opasnost da će od 15. maja biti prekinuto snabdevanje rafinerije u Pančevu.

U vezi sa nekom drugom opcijom za NIS, portal Demostat je pre izvesnog vremena preneo vest kako je Azerbejdžan spreman da preuzme tu kompaniju.

Kompanija možda bude paravan kako bi se izbeglo dejstvo sankcija

„Možda će Rusi, ako ocene da to ne ide na dobro, odlučiti da kompaniju prodaju nekome; ta kompanija možda bude paravan kako bi se izbeglo dejstvo sankcija, od koga će kasnije možda da reotkupe tu kompaniju“, dodaje naš sagovornik.

To kako objašnjava Petrović znači da Rusi možda imaju nekog „igrača“ koji će im omogućiti da se oni privremeno „povuku“ iz Srbije, posle čega bi se oni, eventualno, ponovo vratili kada prođe dejstvo sankcija.

Nacionalizacija NIS-a može da se plati samo po cenu povećanja javnog duga

„Naša država nacionalizaciju NIS-a može da plati samo po cenu povećanja javnog duga. Za otkup NIS-a Gaspromu treba platiti bar jednu milijardu, a verovatno i znatno više, pri tome imamo visok nivo javnog duga. Pored toga, to znači i veliki odliv deviza iz zemlje u situaciji kada imamo ogroman problem održanja kursa dinara“, dodaje Petrović.

Pored toga, nasilna promena vlasništva nad NIS-om povlači potencijalne probleme sa snabdevanjem gasom. Gasprom trenutno Srbiji prodaje šest miliona kubika gasa koje plaća po povlašćenoj ceni od 270 dolara za 1.000 kubika, a ostatak po tržišnoj ceni koja je četiri do pet puta veća. To bi mogao da bude dodatni problem u slučaju da se NIS nacionalizuje, jer bi Rusi mogli da traže veću cenu gasa.

„Trenutno nas Rusi časte oko bar tri miliona dolara dnevno, odnosno mesečno sa više od 100 miliona (u zavisnosti od toga kolika je cena na berzi). Znači, za šest meseci uštedeli smo preko 600 miliona dolara u odnosu na cenu gasa na spot tržištu“, podseća Petrović.

Zato je tema jako složena, a nacionalizacija NIS-a bi bila izvodljiva samo ako Rusi to zatraže od Srbije, inače nas očekuju veliki problemi.

Srbija nije uvela sankcije Rusiji, ali je u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (UN) nedavno glasala za suspenziju Rusije iz Saveta za ljudska prava. Nakon toga, objavljeno je da će NIS od 15. maja ipak moći da dobija naftu iz naftovoda JANAF.
EU i dalje kupuje naftu i gas od Rusije, ali se sve češće čuju najave kako će naći zamenu za energente koje uvozi iz najveće zemlje na svetu.

Ruski državni gigant Gaspromnjeft poseduje 51 odsto akcija NIS-a

Ruski državni gigant Gaspromnjeft poseduje 51 odsto akcija NIS-a, a manjinski paket je u rukama Vlade Srbije.

Kako je naveo Demostat, prelazak NIS-a u vlasništvo Azerbejdžanske državne naftne kompanije SOKAR zadovoljilo bi i planove Moskve ali i Vašingtona.

„Ako bi Gaspromnjeft prodao NIS azerbejdžanskoj kompaniji to bi na drugoj strani mogao da kompenzuje kroz poslovne aranžmane koje ostvaruje sa SOKAR-om“, objasnio je tada sagovornik Demostata.

Sa druge strane, to bi odgovaralo SAD jer je Azerbejdžan, kako se navodi, njen saveznik.

SOKAR poseduje dve naftne rafinerije i gasno postrojenje u matičnoj zemlji, lanac benzinskih pumpi u Azerbejdžanu, Gruziji, Ukrajini, Rumuniji i Švajcarskoj i zapošljava oko 61.000 radnika.

SOKAR je najveći deoničar sa udelom od 58 odsto u Transanadolijskom gasovodu (TANAP) i ima 20 odsto vlasništva u Transjadranskom naftovodu.

Ako bi moralo da dođe do menjanja svojinskih odnosa u NIS-u najbolja varijanta po Vladu Srbije je da neka druga strana kompanija većinski paket preuzme od Gaspromnjefta, preneo je Demostat.

Njegov izvor rekao je kako je Azerbejdžan već u kontaktu sa Vladom Srbije u vezi sa aktuelnim pitanjima koja se odnose na NIS.

Izvor: Nova ekonomija,Čedomir Savković
Foto: Pixabay

Чланак Nacionalizacija NIS-a „nije realna opcija“ се појављује прво на Biznis i Finansije.