Posle samo dve nedelje borbi vidi se koliko je Ukrajina značajna – nema tačke na globusu koja nije pod pritiskom događanja u najprostranijoj evropskoj državi. Prvih dana izrazito oštar sukob sada se odvija nešto manjim intenzitetom, ali su zato privredne posledice krupne i zahvatile su bezmalo ceo svet. Moglo bi se reći da se vojni sukob preobrazio u pravi ekonomski rat, a sa vremenom privredno-finansijsko sučeljavanje će biti i odlučujuće za konačan epilog.

Pod dirigentskom palicom

Zapadni deo sveta je, pod dirigentskom palicom SAD, Rusiji nametnuo sankcije koje se donekle mogu porediti jedino sa kažnjavanjem Irana 2012. godine. Podsetimo se, tada je, usled nespremnosti Teherana da bitno ograniči istraživanja na razvoju nuklearne bombe, centralna srednjoistočna država izbačena iz bankarskog sistema Svift, što je dovelo do toga da prepolovi prihod od izvoza nafte, a spoljnu trgovinu umanji za 35 odsto. Nemogućnost kupovanja novijih tehnologija iz godine u godinu je sve više ometala razvoj Irana, dok je nezaposlenost, uprkos naporima vlasti da očuva radna mesta, uvećana za 22 odsto.

Može se reći da će, po strukturi, nedaća sa kojima se suočava Rusija biti slična. Samo, znatno grublje i trajnije. Brzina kojom je reagovao Zapad je tolika da se stiče utisak da se na ovakvom kažnjavanju ocrnjenih država odavno radi. Rat u Ukrajini je samo zgodna epizoda, dugo očekivani povod da se planirane sankcije uvedu. Nešto kasnije svakako bi se našao drugi razlog za sankcije, moguće u nešto blažoj varijanti.

Kako do deviznih rezervi

Prvi put primenjena zabrana korišćenja deviznih sredstava centralne banke sankcionsane države je u startu ispoljila oštrinu. Navala ruskih građana na devize je ogromna. Nije pomoglo ni uvođenje referentne kamatne stope od čak 20 odsto, pa je država zabranila iznošenje deviza u inostranstvo, te na čak 30 odsto povećala bankarsku proviziju na devizne transakcije.

Mada Rusija, zahvaljujući prihodima od izvoza energenata, svakodnevno na računu ima suficit od otprilike 19 milijardi dolara, jagma za devizama je ogromna. Razlog je upravo zabrana Centralnoj banci Rusije da koristi rezerve položene u zapadne banke. Tako je anulirana znatna količina od čak 643 milijarde dolara koliko je unazad osam godina akumulirano u deviznim rezervama Rusije.

Ruski bankari mogu da računaju na 2.250 tona zlata (gotovo 150 milijardi zelembaća), na 83 milijarde uložene u kineske hartije od vrednosti, mada i prodaja ovih papira neće ići baš lako, te oko 30 milijardi dolara u raznim čvrstim valutama, koliko se kao gotovina nalazi u moskovskom trezoru. Kako su ruski građani bankama poverili čak 280 milijardi dolara na štednju, može se razumeti koliko je 30 miliona malo za operativne potrebe, posebno kada masu zahvati panika. Za dalji tok biće bitno koliko će Rusija uspeti da koristi trenutno nedostupne devize, od kojih je ne malo dobro prikriveno u brojnim ofšor zonama.

Zabrana izvoza nafte i gasa

Veći nego što se očekivao pokazao se i efekat prekida proizvodnje u mnogim ruskim kompanijama zapadnih vlasnika. Tako je više proizvođača automobila, robe široke potrošnje, ali i cipela i odeće, te kompanija za obradu drveta, potom fabrika hemijske industrije minimiziralo rad i prešlo ka postupnom prekidu proizvodnje. U određenom broju slučajeva, radna mesta su smesta ukinuta, baš kao što su i mnogi lokalni trgovci i distributeri uvozne robe ostali bez posla. Bogatiji sloj ruskog društva je smesta pokupovao po radnjama najbolje proizvode IT tehnologije, predviđajući brzi nastanak nestašica naročito sofisticiranije uvozne robe.

Međutim, može se reći da su prve posledice uvođenja sankcija beznačajne spram onih koje će nastati ako se bude primenila mera koja Rusiju najviše pogađa. Reč je o zabrani izvoza nafte i gasa, čiji prihod puni 45 odsto državnog budžeta. Prošle godine je izvoz gasa iznosio 55 milijardi dolara, ugalj je pribavio dodatnih 10, dok je inoplasman nafte Rusima obezbedio čak 195 milijardi. Zbirno, nešto iznad 252 milijardi, gotovo 48,5 odsto ukupnog deviznog prihoda.

Najava iz SAD

Moglo bi se reći da su Rusija i države Evropske unije, pre svih Nemačka, Austrija, Italija, ali i Češka, Slovačka, Mađarska, idealni partneri. Rusija ima gotovo beskrajne izvore fosilnih, ali i drugih energenata poput uranijuma, dok su Evropljani sopstvene manje zalihe odavno iscrpili i sada se dominantno oslanjaju na uvoz.

Čak 40 odsto gasa, 32 odsto nafte i polovina potrebnog uglja, pristiže iz Rusije – partnerstvo se, uprkos višedecenijskom protivljenju svih američkih predsednika od Regana pa nadalje, decenijama razvijalo. Oslonjenost Evropljana na ruski gas i naftu je velika, uzajmna zavisnost obostrana i do sada je saradnja, uprkos povremenim čarkama, bila za pohvalu. Obostrano.

No, pre nekoliko dana američki predsednik Bajden je najavio zabranu uvoza ruskog gasa, nafte i uglja. Zabrani se odmah pridružila i Velika Britanija. Ali, odustajanje od nabavki energenata iz Rusije bilo bi pogubno po Evropljane, posebno po države koje su vodeće u trgovini sa velikim istočnim partnerom. Stoga nisu mogle da prihvate momentalni raskid izuzetno korisne trgovine. No, i Evropska unija se odlučila da već za nekoliko godina oslonjenost na ruske energente smanji za dve trećine, uz jasnu naznaku da, najkasnije do 2030. godine možda i u celosti promeni dobavljače energenata.

Cena ekonomskog rata

Pozicija SAD i Velike Britanije je lagodna, lako mogu da četiri do pet odsto nafte, koliko pribavljaju iz Rusije, nadoknade od nekog drugog dobavljača. Zavisnost Evropljana je ne samo mnogo veća, već je u slučaju gasa takve prirode da je nemoguće promeniti partnera preko noći. Šta više, Briselu je jasno da bi naredne tri-četiri sezone, a i duže, zimi bilo ozbiljnih poteškoća ako bi momentalno prekinuli uvoz gasa. Stoga su se odlučili da samo delimično zamene dobavljača i to postupno u narednih šest-sedam godina.

Međutim, i ovakva preorijentacija će skupo koštati i Evropljane i Ruse. U najboljem slučaju, gas dopremljen tankerima u LNG terminale je skoro 60 odsto skuplji od ruskog koji stiže iz gasovoda, i to u slučaju da se tržište derivata smiri i vrati u donedavne tokove. Ipak, ako aktuelna dešavanja trajnije poremete tržišna očekivanja, cena gasa može da se ustali i na dva do tri puta višem nivou od dosadašnjeg. Slično je i sa naftom, koja je ovih dana premašila 130 dolara za barel, naspram 48 do 52 tokom lanjskog leta.

Takođe, ni Rusi, mada pretežno izvoze tražene sirovine, ne mogu lako naći novog kupca. Kina jeste veliki ruski sused i konzument energenata i sirovina, ali ima dugogodišnje partnere i može tek delimično da preuzme robu koju je Rusija decenijama plasirala na evropsko tržište. Po Moskvu je nepovoljno i to što nije lako zaustaviti proizvodnju ni nafte, ni gasa. Brz prestanak crpljenja fosila može trajno da upropasti nalazišta. Stoga se mora voditi računa o dinamici usporavanja izvoza kako bi što duže mogli da višak nafte i gasa lageruju u inače ogromnim skladištima.

Koliko je Evropa samostalna

No, pitanje je koliko evropske vlade mogu samostalno da odlučuju? Pritisak SAD, ali i brojnih naddržavnih tvorevina poput NATO pakta, MMF i Evropske unije je snažan. Od toga koliko u Berlinu, Parizu, Rimu, budu sposobni da se odupru pritiscima sa strane i (energetsku) politiku što više budu vodili u interesu svojih građana, umnogome zavisi i epilog aktuelne krize. Ameri, pa i Britanci, slabo trguju sa Rusima, Evropljani, uprkos lošem trendu poslednjih sezona, mnogo više.

Pre devet godina razmena između Rusije i država EU je iznosila čak 445 milijardi evra, lane samo 255. Pad međusobne razmene se jasno ispoljio i kroz skroman, tek simbolički rast BDP. kod obe strane. To su posledice sankcija uvedenih Rusiji 2014. godine, nakon prve etape rusko-ukrajinskog sukoba. Prekid energetske saradnje bi međusobno partnerstvo bukvalno minimalizovao, bolje rečeno na duže vreme udaljio jedne od druge. Na obostranu, i to veliku, štetu.

Ekonomski odnosi su drastično poremećeni i teško da se ovakvi mogu održati duže vreme a da ne bude velike štete po oba partnera, dakle i po Rusiju i evropske države.

Nauk je prilično jasan. Pregovori zaraćenih strana su, logično, prvenstveno usmereni na prekid borbenih dejstava. Međutim, kako bi se situacija u celosti stabilizovala neophodno je i ekonomije svih aktera vratiti tržišnim odnosima. Korist od prekida rata je uvek dobrodošla, ali biće mala, moguće i tek privremena, ako sankcije opstanu i ekonomije budu oblikovane kao kada su partneri u ratnom stanju.

Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić

Foto: Pixabay

Чланак Vojni sukob preobrazio se u pravi ekonomski rat се појављује прво на Biznis i Finansije.

Volimo za sebe da kažemo da smo ponosan, slobodarski narod koji je svojim junaštvom više puta u istoriji pokazao da za svoju slobodu ume da se bori i da je u ratu dobije. Simbolika cveta Natalijina ramonda je tako iskorišćena da prikaže tu našu osobinu. Slabo je poznato da je cvet ime dobio po Nataliji Obrenović, kraljici iz dinastije koja je 1903. nestala u majskom prevratu, u jednom od najkrvavijih prevrata u srpskoj istoriji.

Rat u kome su nestala tri carstva, u kome su mnoge zemlje promenile svoju teritoriju i u kome je nestala i Srbija, iako je u tom ratu, uz sve karakteristike Natalijine ramonde pobedila, počeo je samo desetak godina posle. Da li je taj rat zapravo ikada završen na ovim prostorima?

Prvi svetski rat je izbio kao rezultat težnje velikih sila za novom podelom sveta. Iako neposredan povod za rat jeste bio atentat u Sarajevu, pravi razlog leži u ekonomskom interesu velikih sila. Ali otkud Srbija tu? Nit’ je velika sila, nit’ je, sigurno nakon Balkanskih ratova, imala želju da ponovo ulazi u sukob.

Da bi smo odgovorili na ovo složeno pitanje moraćemo malo da zaronimo u istoriju ekonomije na ovim prostorima. Najbitniji događaj za ovu našu malu istorijsku analizu predstavlja Berlinski kongres 1878. na kome Srbija vođena Milanom Obrenovićem traži saglasnost da postane nezavisna država. U tome i uspeva, ali uz veliku cenu. Austrijski car Franc Jozef je svoju saglasnost da Srbija postane nezavisna država uslovio posebnim privrednim zahtevima koji su se pre svega odnosili na izgradnju železničke mreže, regulaciju plovidbe Dunavom, kao i spoljnotrgovinske veze sa balkanskim državama.

S obzirom na veliku privrednu krizu, Austrougarska je želela da svoje interese na istočnom tržištu obezbedi na duže staze. Ključ je bila izgradnja železnice između Beča i Carigrada i njenih krakova kroz Bosnu, Srbiju i Rumuniju. Istovremeno je bilo predviđeno da Austrougarskoj bude omogućena naplata tarife za podvoz. Srbija je do Prvog svetskog rata morala da uzme ukupno 26 kredita, koji su 1914. godine premašili 900 miliona franaka.

Sporazum koji je Austrougarskoj davao gotovo 90% monopola nad srpskom spoljnom trgovinom, sprečio je potpuni ekonomski razvoj Srbije i ograničio njenu proizvodnju na proizvode kao što su stoka, voće i žitarice. Austrougarska se, da bi održala Srbiju u ekonomskoj zavisnosti, postarala da ona ostane proizvođač isključivo sirovina, a ne i njihov prerađivač. Sve do 1905. godine, prihodi od srpskog izvoza u ovu zemlju, učestvovali su sa prosečno 80% u ukupnim prihodima od izvoza.

Carinski rat

Majskim prevratom 1903. Karađorđevići ponovo preuzimaju presto od Obrenovića, a Srbija donosi novu orijentaciju u spoljnoj i ekonomskoj politici. Reorganizuje se industrija, trgovina, prodaja i saobraćaj. Ali pravi uzlet se dešava tek u vreme carinskog rata, kada srpska industrija doživljava veliki rast. Gotovo polovina svih fabrika nastalih pre Prvog svetskog rata osnovane su posle 1906. kada počinje carinski rat. Francuska, koja postaje glavni poverilac gotovo svih balkanskih država u tom periodu, u to vreme finansira skoro 80% svih zajmova u Srbiji.

Austrougarska, koja je pre izbijanja carinskog rata pokrivala gotovo 88% srpskog izvoza, obavljala je sada samo još 30% srpske spoljne trgovine, čime je svoj povlašćeni položaj ustupila drugim državama. U Srbiji su, i pored velikih ulaganja, preovladavala mala preduzeća, sa malim brojem zaposlenih, niskim uloženim kapitalom i neznatnom mašinskom opremom.

Carinski rat je u velikoj meri zaoštrio sukobe između velikih sila i njihovih interesa u jugoistočnoj Evropi. Interesi velikih sila, ali nadasve interes Austrougarske da zadrži Srbiju pod svojom ekonomskom kontrolom, doveli su do neizbežnog sukoba koji se veoma brzo rasplamsao.

Carinski rat je zamenio pravi, Veliki rat koji je u četiri godine Srbiju koštao trećine ukupne populacije i skoro polovine muške populacije. Treba ovde naglasiti da je 1914. Niškom deklaracijom Srbija za ratni cilj proglasila ujedinjenje Južnih Slovena u jednu državu, čime je ulog u sukobu podigla na još viši nivo, pokazujući Austrougarskoj da se neće zadovoljiti samo odbranom zemlje, već da želi da ojača svoj uticaj na Balkanu stvaranjem nove, veće i snažnije države.

Najveće geopolitičke promene na Istoku

Prvi svetski rat je razrešen na zapadnom frontu, kada se posle propasti Ludendorfove prolećne ofanzive 1918. nemačka vojna sila konačno urušila pod udruženim napadima Britanije, Francuske i SAD. Treba naglasiti da su sile osovine, najpre Bugarska, a kasnije i Austrougarska i Nemačka prvo pretrpele potpuni poraz na Solunskom frontu koji su u najvećoj meri izneli srpski vojnici, da bi na kraju konačno krahirale na zapadnom frontu.

Iako je rat završen na zapadnom frontu, geopolitička struktura na Zapadu se nije značajno promenila. Najveće promene, koje su u potpunosti promenile geopolitičku sliku su nastale na Istoku, stvaranjem niza novih država uz posledice koje su se u kasnijoj istoriji pokazale kao fatalne.

Tako su ratna dejstva prestala, stvorene su nove države, geopolitička situacija se promenila, ali rat na ovim prostorima nikada nije završen. Novonastala država, nestabilna i osporavana sa svih strana i spolja i iznutra je trajala sve do Drugog svetskog rata, kada je ponovo uz velike žrtve i nakon nove četiri godine stradanja i užasnog građanskog rata nastala druga Jugoslavija. Ona je trajala na krilima socijalističkog režima sve do krvavog raspada devedesetih godina prošlog veka.

Ekonomski rat još traje

Da li je time konačno završen Prvi svetski rat na ovim prostorima? Da li smo sada napokon mirni, i da li su sada interesi velikih ekonomskih sila napokon ispunjeni? Ako pogledamo ekonomije novonastalih država u jugoistočnoj Evropi, strukturu industrije, privrede, bankarstva i pogledamo statistiku stranih direktnih investicija i zemalja iz kojih dolaze, naći ćemo mnogo analogija sa opisanom ekonomskom situacijom pre Prvog svetskog rata u Srbiji.

Rat puškama i topovima jeste završen, ali rat za prevlast i interese velikih u jugoistočnoj Evropi još uvek traje i polako ali sigurno ide ka njihovoj potpunoj kontroli nad lokalnim ekonomijama. Nije bitno u ovom trenutku ko su veliki, mada je ako se malo pogleda statistika i to je relativno jasno i ne razlikuje se mnogo od perioda pre Prvog svetskog rata. Ekonomski imperijalizam je uspeo u onome što puške i topovi nisu.

Srbija danas, čitav vek nakon kraja Prvog svetskog rata, ima ako ne istu onda vrlo sličnu ekonomsku poziciju u odnosu na velike sile. Naša privreda je vrlo zavisna od velikih, čitave industrije su pod punom kontrolom stranih vlasnika, a veći deo privrede čine mala, slabašna preduzeća koja se teško bore sa velikim i moćnim globalnim kompanijama.

Strane direktne investicije, koje su se pokazale kao vrlo efikasan alat za smanjenje nezaposlenosti i brži ekonomski rast, u isto vreme sav profit odnose iz zemlje, ostavljajući Srbiju još jednom u položaju da uglavnom proizvodi sirovine ili poluproizvode, koji kasnije služe za proizvodnju finalnih proizvoda u zapadnim zemljama. Ne želim ovde da kažem da je strategija privlačenja stranih investicija loša, već da ona može da bude kratkoročna dobra injekcija privredi. Dugoročna strategija Srbije treba da bude razvijanje lokalne privrede, lokalnog vlasništva, stimulacija lokalnih privrednih poduhvata.

Vek nakon ratne pobede u Prvom svetskom ratu moramo se reorganizovati, definisati novu strategiju i poput simbolike Natalijine ramonde, vratiti srpsku ekonomiju postupno, odlučno i ovoga puta pametno u ruke Srba. Ekonomski gledano, Prvi svetski rat na ovim prostorima još uvek traje. Srbija u ovom trenutku ima šansu da lokalizacijom privrede vrati snagu svojoj ekonomiji, jer su velike sile uzdrmane poremećajima izazvanim krizom usled korone. I da završim rečima još jednog velikana epohe o kojoj sam pisao u tekstu, generala Živojina Mišića, koji je na reči jednog svog oficira – „generale, opkoljeni smo“, odgovorio baš onako kako i mi danas možemo: „Odlično rođeni moj, sad možemo da napadnemo u svim pravcima!“

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj 190

Piše: Marko Marković**Autor je partner u konsultantskoj kući Egzakta

Чланак Da li je ekonomski imperijalizam uspeo u onome u čemu oružje nije? Kada će se završiti Prvi svetski rat? се појављује прво на Biznis i Finansije.