Stara je rasprava da li su saloni lepote potreba ili luksuz. Bez obzira za koji odgovor se odlučite, ne možete da ih ne primetite – uz menjačnice i kockarnice, sve ih je više. A u njima najtraženije usluge su veštački nokti, trepavice, botoksi i nadogradnja kose.

– Mislim da je sada mnogo nepotrebnih zahvata i na licu i na telu, jako to utiče na mlade devojke. U nekom momentu mog poslovanja sam shvatila da ja neke stvari ne želim da radim i da mi je jako važno da se fokusiram na prirodnu negu – kaže Maja Sradnov, vlasnica kozmetičkog salona.

U APR-u je registrovano oko 14.000 frizersko-kozmetičkih salona. Rast broja salona za lepotu vidljiv je poslednjih nekoliko godina, a kažu naročito od pojave korone. Velika je ponuda salona za lepotu, ali i potražnja.

U školama lepote traži se mesto više

Mnogo je zainteresovanih i za upis u srednju Školu za negu lepote u kojoj se poslednjih godina traži mesto više.

– Upisali smo sve što smo planirali, tako da nismo imali nikakvih problema. Za razliku od prošle godine, donji prag učenika koji su primljeni u našu školu povećan je za pet bodova. Najveće interesovanje je za zanimanje frizer, to je uvek i bilo, upisujemo devet odeljenja. Međutim, veliko je interesovanje i za zanimanje pedikir, manikir – objašnjava Mesud Čustović, direktor Škole za negu lepote.

Koordinator praktične nastave u Školi za negu lepote Kristina Kuzmanović Glišić navodi da učenici iskazuju veliko interesovanje za pokretanje sopstvenog biznisa.

– Već negde na kraju prvog polugodišta, od decembra, oni budu dovoljno obučeni da odu kod preuzetnika i da počnu da uče salonske forme – dodaje ona.

Najpoželjniji biznis za preduzetnice mlađe od 35 godina

Statistika potvrđuje da je to i najpoželjniji biznis za preduzetnice mlađe od 35 godina.

– Upravo zbog tog momenta da je investicija jako mala da uđete u taj biznis, a povrat jako brz. Na društvenim mrežama mogu plasirati sve ono što rade, a na osnovu društvenih mreža mogu dopreti do novih korisnika – ističe Marko Vučetić sa Infostuda.

Zato na zvanične podatke o broju novootvorenih salona treba dodati i nekoliko puta više onih koji usluge šišanja, sređivanja noktiju ili šminkanja pružaju na crno – po stanovima i iznajmljenim prostorima.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay

Чланак U kojem biznisu se najviše pronalaze preduzetnice do 35 godina се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istoričari ekonomije mogu i te kako da se ogreše o činjenice. To dokazuje i primer da danas praktično niko ne dovodi u pitanje podatak ko je začetnik franšiznog modela poslovanja. Gotovo svi jednoglasno tvrde da je to Rej Krok, uspešni američki preduzetnik koji je od samouslužnog restorana braće Mek Donalds u San Bernardinu u Kaliforniji, inače kupaca njegovih miksera, napravio prvu i danas najveću franšiznu imperiju.

Ali franšiza nema oca, nego majku. Ovakav model širenja poslovanja je započela jedna žena, čak 60 godina pre nego što je na tu ideju došao Rej Krok. Više od jednog veka kasnije, ona je uglavnom nepoznata široj javnosti. Njeno ime je Marta Matilda Harper, izgradila je prvu franšizu frizerskih salona u SAD i proširila je po svetu, obučivši stotine siromašnih žena da pokrenu i vode sopstveni posao. I sve to u vreme kada su pripadnice takozvanog „slabijeg pola“ koje bi se usudile da ispolje bilo kakve političke ili poslovne ambicije, u javnosti etiketirane kao osobe koje pate od „ozbiljne ženske bolesti“.

Marta Harper je rođena 1857. godine u malom selu u Ontariju u Kanadi. Njen otac je bio krojač koji je vodio više računa o religijskom čistunstvu nego o poslu, pa je porodica sa desetoro dece jedva preživljavala u brvnari sa samo jednom prostorijom. Na kraju, da bi se spasili od gladi, krojač koji je tukao svoju decu i za najmanji „moralni prestup“, počeo je da ih iznajmljuje kao radnu snagu uspešnijima od sebe. Tako je Marta već sa sedam godina počela da pere, čisti i kuva po bogatim porodicama, za platu od tadašnjih četiri dolara mesečno. Od tog novca nije dobijala ništa, jer je svaki peni završavao u džepu njenog oca.

Kad život promeni jedan papirić

Pet godina kasnije, dospela je kao sluškinja u porodicu jednog lekara po imenu Veston Leroj Heriman. Tu je konačno počela da nazire mogućnost kako da se oslobodi ropstva koje joj je nametnuo sopstveni otac. Heriman je imao lekarsku ordinaciju, ali ga je posebno zanimalo proučavanje ljudske kose. Ovakvo interesovanje nije bilo uobičajeno u vreme kada su se ljudi retko kupali i još ređe prali kosu. Problem nije bio samo u shvatanju higijene, već i u nedostatku tople vode i u nestašici sapuna koji se pravio od svinjske masti i pepela, što je tada predstavljalo vrhunac kozmetičke industrije.

Zato ne čudi da kanadski lekar nije nalazio mnogo sagovornika u oblasti koja ga je zanimala, ali je imao jednog jako zainteresovanog slušaoca – svoju trinaestogodišnju sluškinju Martu. Tokom sledeće decenije sa njom je delio sva svoja otkrića, a kada je umro 1879. godine ostavio joj je nešto novca i papirić koji će promeniti njen život – recepturu tonika za kosu, spravljenog od biljaka. Dvadesetdvogodišnja Marta Harper pobegla je sa to malo novca i sa receptom u džepu daleko od svoga oca, u američki grad Ročester u saveznoj državi Njujork.

Njena ušteđevina je bila mizerna i zato se ponovo zaposlila kao služavka, ali je brzo shvatila da je nova sredina potpuno drugačija od one u kojoj je odrasla. Život u Ročesteru je bio mnogo užurbaniji i sve se vrtelo oko poslovnih prilika, pa je i sluškinja poreklom iz Kanade počela da gradi svoju kada se zaposlila kod jedne bogatašice, Luele Roberts. Preuzela je ulogu njenog ličnog frizera i pokazala se toliko veštom da su ubrzo sve žene iz visokog društva želele da imaju isti tretman i frizuru.

Tako se kuća njene poslodavke pretvorila u preteču frizerskog salona, a Marta je ono malo slobodnog vremena provodila u podrumu, gde je na osnovu stečenog iskustva poboljšavala recepturu kanadskog lekara i potom počela da proizvodi sopstvenu varijantu tonika za kosu.

Pionirka franšize

Zamisao da otvori javni salon u to vreme je bila nezamisliva, ne samo zato što je bila žena, već i zbog činjenice da su i sve druge žene bile zgranute idejom da se ulepšavaju izvan kućne intime. No, Marta Harper nije odustajala, iznajmila je advokata i izborila se da dobije poslovni prostor, i to nigde dugo nego u zgradi u kojoj su bile smeštene najprestižnije firme u Ročesteru. Imala je 31 godinu kada je otvorila prvi frizerski salon, u koji je uložila 360 dolara, svoju životnu ušteđevinu. Ali salon je zvrjao prazan, dok se vlasnica nije dosetila da profesoru muzike koji je u blizini održavao časove klavira, ustupi svoje prostorije kao mesto gde majke i guvernante mogu da sačekaju decu dok ne završe sa časom. I da usput izađu iz „čekaonice“ sa novom frizurom.

Bio je to genijalan marketinški potez, kojem nije mogao da odoli sve veći broj žena. Harper je iskoristila takvo interesovanje da svoju uslugu podeli na više različitih tretmana, nadenuvši im zvučna imena, a pošto je imala izrazito bujnu i sjajnu kosu, samoj sebi je predstavljala najbolju reklamu. Sa rastom posla, zaradu je uložila u opremu koju je takođe sama osmislila. Izumela je prvu frizersku stolicu za pranje kose, koja se naslanjala na lavabo i imala udubljene za vrat. Kada su mušterije masovno počele da dolaze iz drugih gradova, shvatila je da sama više neće moći da obavlja toliki posao i došla je na ideju da proširi broj salona, ali na jedan potpuno nov način.

Napravila je listu gradova iz kojih je dolazio najveći broj klijentkinja i tamo je pronalazila žene iz siromašnih slojeva, koje su bile voljne da započnu sopstveni posao. Uporedo sa obučavanjem radnica, lobirala je da njene mušterije potpisuju peticije za otvaranje frizerskog salona u njihovom mestu. Kada bi izdejstvovala dozvolu za otvaranje takvog objekta, svojim učenicama je pozajmljivala početni kapital, uz uslov da moraju da rade striktno prema njenom modelu i standardima, da koriste isti reklamni materijal i da od nje kupuju opremu i preprate za kosu. Ona bi lično odabrala svaku lokaciju za otvaranje salona i kontrolisala je kako se odvija poslovanje.

Životna greška

Njen poslovni model se pokazao toliko uspešnim i stabilnim, da je do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine izgradila franšizu od 134 frizerska salona u 128 gradova širom SAD, Kanade i Evrope. Dvadesetih godina prošlog veka je proširila posao i na mušku klijentelu, a zanimljivo je da nije odustajala od svojih prirodnih preparata ni kada su tržište preplavili šamponi i drugi proizvodi za negu kose zasnovani na hemiji. Uprkos tome što je odbijala da svoje proizvode komercijalizuje kroz industrijsku proizvodnju, toliko se obogatila da je u vreme Velike depresije poklonila 1.500 dolara nekadašnjoj poslodavki i bogatašici Lueli Roberts, kako ne bi izgubila svoje imanje i tako je spasila od propasti.

Marta Harper je bila prva žena koja je postala članica Privrednog udruženja Ročestera, ali je na kraju napravila životnu grešku – kada je već prevalila šezdesetu godinu, udala se za mnogo mlađeg i daleko nesposobnijeg muškarca od sebe. On je posle njene smrti 1950. godine nasledio frizersko carstvo od preko 500 salona širom sveta, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. I uspeo je da ga – upropasti. Njen suprug je već 1956. godine prodao posrnuli posao i ubrzo su svi zaboravili ženu kojoj su se svojevremeno divili američki predsednik Vudro Vilson i začetnik američke automobilske industrije Henri Ford.

Na mestu gde je Marta Harper otvorila svoj prvi frizerski salon u Ročesteru danas se nalazi prodavnica guma, a ceo taj kraj su preplavili MekDonaldsovi restorani.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Lucas Mendes, Unsplash

Чланак Nepravedno zaboravljena preduzetnica: Služavka koja izmislila franšizu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ljudska kosa je jedan od najsvestranijih resursa na svetu. Od nje se izrađuju kaligrafske četke, obloge za odelo i nameštaj, sredstva koja se upotrebljavaju za čišćenje prikom izlivanja nafte. Kosa se koristi čak i u opremi koja služi za pripremanje krofni u kompaniji „Dunkin’ Donuts“. Ipak, većina ljudskih vlasi završi na glavama drugih ljudi.

Procenjuje se da globalno tržište perika i nadogradnje kose vredi oko sedam milijardi dolara, a da će do 2024. godine dostići vrednost od oko 10 milijardi dolara. U Sjedinjenim Američkim Državama najveći deo ovog tržišta čine ljudi koji iz različitih razloga gube kosu, ali je nadogradnja kose veoma popularna i među tamošnjim afroameričkim, pravoslavnim i jevrejskim zajednicama.

Brojne su mušterije i iz sveta zabave, ali pod uticajem društvenih mreža naglo raste i broj onih koji iz hobija prikupljaju različite perike i produžetke za kosu. Popularnost ovakvih zbirki u SAD se toliko povećava, da su kolekcionari ljudske kose postali potpuno novi segment tržišta.

Frizeri u hramovima

Ali odakle dolazi sva ta kosa i kako se njome trguje? Stručnjaci za ovo tržište kažu da ljudske vlasi namenjene prodaji prođu kroz najmanje sto ruku, pre nego što stignu na odredište. Ogromna većina neprerađene kose dolazi sa samo dva mesta u svetu. Prvo je Hong Kong, odakle se izveze ljudskih vlasi u vrednosti od 30,2 miliona dolara godišnje. Drugo mesto je Indija, koja od izvoza ljudske kose zaradi godišnje oko 19 miliona dolara.

Prema knjizi „Tajni život kose“, koju je objavila Ema Tarlo, profesorka antropologije na Univerzitetu u Londonu, lokalni trgovci kosom u Kini i Indiji kruže od sela do sela tražeći žene koje žele da prodaju kosu. Jedan od glavnih izvora su i hinduistički hramovi u južnoj Indiji, gde hodočasnici „žrtvuju“ svoju i kosu svoje dece u obredu „Mundan“.

Hram Venkatešvara, u planinskom mestu Tirumala, zapošljava 1.320 frizera koji u proseku obriju 40 glava dnevno. Odsečena kosa se prodaje putem aukcija na internetu, a prošle godine je na jednoj od takvih aukcija prodato 157 tona kose za čak 1,6 miliona dolara.

Crno zlato

Ali kako je potrebno barem dve godine da kosa poraste do minimalne dužine koja je neophodna za prodaju vlasi, kineski i indijski trgovci su proširili tržište svojih „dobavljača“. Nabavljaju kosu od stanovništva u Indoneziji, Laosu, Mjanmaru i Mongoliji. Cena neprerađene kose zavisi od njene dužine, teksture i od toga koliko je zdrava. Ako je kosa dobrog kvaliteta, najveću cenu postiže ona koja je direktno ošišana sa ženske glave, a trgovci je nazivaju „crnim zlatom“.

Frizeri u Jangonu, najvećem gradu u Mjanmaru, zarađuju 150 dolara po „ošišanoj glavi“ kose, u zemlji u kojoj prosečan radnik zaradi oko 1,4 dolara za dan. Znatno manja zarada se ostvaruje od otpadaka u frizerskim salonima. Oni se šalju u sela, gde se cela domaćinstva bave raspetljavanjem kose i njenim razvrstavanjem u snopove određene dužine i boje.

Ovako razvrstana kosa se potom šalje u fabrike, gde se od nje prave perike i različiti umeci za nadogradnju. Gotovo 70% ovakvih fabrika nalazi se u Kini. Prema podacima UN Comtrade, Kina je 2019. izvezla ovih proizvoda u vrednosti od 1,15 milijardi dolara.

Tamo, ovamo preko Atlantika

Proizvodi se prebacuju preko multinacionalnih distributera i lokalnih posrednika, ponekad prelazeći Atlantski okean više puta pre nego što se ponude na prodaju preko Amazona i Alibabe. Sjedinjene Američke Države su najveće prodajno tržište, gde je prošle godine uvoz ovakvih proizvoda porastao za 130 miliona dolara.

Maloprodajom u SAD dominiraju trgovci poreklom iz Južne Koreje, dok su najbrojnije mušterije Afroamerikanci. S druge strane, tržište umetaka za kosu koji se koriste iz verskih razloga, procenjuje se na 60 miliona dolara i to samo za jevrejsku zajednicu u SAD.

Američka carina je prošlog leta zaplenila pošiljku ljudske kose tešku 13 tona, čija je vrednost iznosila 800.000 dolara. Pošiljka je zaplenjena pod sumnjom da je ilegalno pribavljena iz zatvora u Mjanmaru. Osim etičkih pitanja i ilegalne trgovine ljudskom kosom, problemi na ovom tržištu nastaju i zato što u pakovanju ne stiže uvek ono što je poručeno. Nije retkost da se ljudska kosa meša sa jeftinijom sintetičkom i životinjskom dlakom kako bi se povećala zarada.

Muška panika od ćelavosti

Podaci UN Comtrade pokazuju da je kosa koja se prodaje kao brazilska ili peruanska često kineska ili indijska. Perika sa oznakom „Remi European“ može biti izbeljeni otpad od ostataka kose, pomešanih sa kozjom dlakom. Istraživanja pokazuju i da južnoafrički frizerski saloni ostvaruju 80% svojih prihoda od perika i umetaka za nadogradnju kose, ali da je više od trećine falsifikat.

Afričke žene preko društvenih mreža nude svoju kosu na prodaju, ali im frizerski saloni najčešće određuju cenu tek kada ih ošišaju. Prema dostupnim podacima, cena za najkvalitetniju kosu ošišanu direktno s glave, kreće se od 800 do hiljadu dolara.

Neke kompanije pokušavaju da razviju alternativno tržište, tako što prave nadogradnju za kosu od stabljika banana, a koja je za razliku od sintetičkih vlakana biorazgradiva.

Podatak da je globalno tržište perika i umetaka za kosu poraslo prošle godine za 13% u poređenju sa 2019. godinom uprkos krizi koju je izazvala pandemija, donekle mogu da objasne i rezultati ankete koje je nedavno objavila kompanija za istraživanje tržišta IBISWorld. Oni pokazuju da je svaki deseti muškarac u Evropi spreman da potroši novac za sve što ga može spasiti ćelavosti.

Foto: KELLEPICS, Pixabay

Чланак Unosna trgovina ljudskom kosom се појављује прво на Biznis i Finansije.

S prvim ukidanjem mera države koje su donete radi suzbijanja epidemije koronavirusa i otvaranjem zanatskih radnji postavlja se pitanje kako će male zanatlije, frizerski i kozmetički saloni izaći iz krize i da li će moći ponovo da stanu na noge nakon mesec dana prinudnog zatvaranja.

Predsednik Udruženja zanatlija Beograda Zoran Pralica kaže za Sputnjik da ne očekuje da će veliki broj ovakvih preduzetnika izlaskom iz epidemije staviti katanac na svoje delatnosti.

Borba za svakog mušteriju

Srbija, kako objašnjava, nikada nije imala krovni zakon koji bi kao u većini zemalja Evropske unije definisao koliko je objekata unutar svake delatnosti potrebno za jedan grad prema broju stanovnika. To je razlog zbog koga su svi gradovi, pogotovo Beograd, prenatrpani radnjama u svim delatnostima.
„Cene su zbog toga bile smanjene i to je svima odgovaralo. A da bi cene bile male onda je dozvoljeno da u svakoj delatnosti bude otvoren enorman broj radnji, i koliko je potrebno i koliko nije. I onda mi imamo te jeftine usluge. Kao posledica toga, ne očekujem da će doći do povećanja cena usluga, jer mi smo i dalje prenatrpani njima. Ne očekujem povećanje cena, očekujem borbu za svaku mušteriju, i da se možda nekih 5 do 8 posto onih koji su zatvorili više neće otvoriti“, smatra Pralica.

Zakupi najviše oštetili zanatlije

Najveći problem zanatlija, prema rečima predsednika Udruženja zanatlija Beograda, jesu zakupi prostora koje koriste u pružanju svojih usluga, s obzirom na to da jako mali broj njih poseduje sopstveni prostor. Poslovni prostor grada je otpisivao kirije, ali je problem nastao sa određenim brojem privatnika koji, kako kaže, nisu bili ni toliko savesni da kirije bar prepolove.

Očekuje se da će kriza izazvana prinudnim zatvaranjem zanatskih radnji zbog virusa korona ostaviti katanac na njima i nakon ponovne mogućnosti rada popuštanjem mera države

„Preduzetnici i zanatlije jednostavno žive sa zaradama iz meseca u mesec, a u stvari, već su prethodni mesec potrošili. Znači, oni u martu rade i privređuju da bi otplatili februar, doprinose, plate i tako dalje. E onda kada se pojavila korona, polovinom marta, njima je odsečen mart, ostali su dugovi koji će oni uz neku muku da plate za februar, ali im ostaju dugovi za mart. Onda imate te kirije koje su za mart i april. I sada treba da se vrate da ponovo rade, a u mesecu su zaostatka da bi uhvatili onaj ritam koji su imali. Kada se taj ritam poremeti, onda se sve poremeti“, kaže sagovornik Sputnjika.

Zanatlije nisu mogle da sačuvaju broj zaposlenih

Oko 20 posto zanatlija Beograda, prema podacima našeg sagvornika, iz realnih razloga nije bilo u mogućnosti da sačuva određeni broj radnika kako bi dobili pomoć države, jer je glavni preduslov bio da se radnici ne otpuštaju.
„Ukinut je međugradski prevoz na primer, neko iz Meljaka je radio u Beogradu. Taj kod koga je on radio a bio mu je, na primer, glavni kuvar, ili glavni majstor, nije mogao da dolazi na posao. Te uzročno posledične veze su jako doprinele da određeni broj zanatlija zatvori radnje, da nije bio u mogućnosti da prihvati one mere Vlade i da kažu da zadržavaju radnike, da plaćaju kirije, radnike i ostalo, iz objektivnih razloga. Tako da ja očekujem da će neke dodatne mere države biti donete u narednom periodu“, smatra Pralica.

Frizeri će i dalje trpeti posledice

Vlasnik jednog beogradskog frizerskog salona, Ivan Žutobradić, kaže za Sputnjik da ponovnim otvaranjem svog salona očekuje dalje gubitke. Kako ističe, očekuje smanjen broj mušterija i zbog toga što ne radi gradski prevoz, a njemu dolazi veliki broj ljudi iz raznih krajeva grada. Takođe, mnogi neće dolaziti zbog straha za svoje zdravlje, a one kolege koje služe starije mušterije tek će da izgube jer najstariji ne smeju napolje.

„Mehaničari i vuklanizeri uopšte nisu zatvarali svoje radnje, oni su non stop radili. Šta, njima dođe mušterija, ostavi auto, okrene se i ode. A mi frizeri i kozmetičari smo ugroženiji jer smo u direktnom kontaktu sa ljudima. Nas su zatvorili i nisu nam dali ni mogućnost da odlučimo da li ćemo da radimo ili ne. Ja sigurno ne bih radio zbog svoje porodice i nisam toliko ugrožen, ali, na primer, ima ljudi koji su ugroženi i koji bi možda radili, kojima je visoka kirija, ili imaju dugove i kredite“, smatra Žutobradić.

Beogradski frizer ocenjuje da je rad pod zaštitnim maskama, a pogotovo sa rukavicama sada nezamisliv, ali, ako bude moralo, poštovaće sve mere.

On za sada ne razmišlja o povećanju cena, ali ukoliko se bude tražilo da se zaštitna oprema obezbeđuje i za mušterije, svakako će to morati da nadomesti naplatom svojih usluga.

Izvor: Sputnjik

Чланак Da li će poskupeti frizerske, kozmetičke i druge zanatske usluge? се појављује прво на Biznis i Finansije.