Psiholingvista prof. dr Dušica Filipović Đurđević rekla je za RTS da su, prema istraživanjima, osobe koje govore više jezika uspešnije u čitavom nizu zadataka, ali da ne treba praviti generalizacije.

„Moj najkraći odgovor bi bio, da, dobro je poznavati više od jednog jezika i da su osobe koje su bilingvalne ili čak multilingvalne uspešnije u određenoj vrsti zadataka u odnosu na monolingvalne“, rekla je profesorka.

Objasnila je da je bilingvizam prošao kroz tri faze i da je u prvoj fazi postojao strah od bilingvizma, da su se roditelji plašili na koji način će deca prihvatiti drugi jezik.

„Onda je početak 21. veka obeležio preterani optimizam i smatrali smo da su po svemu bilingvalne osobe superiorne. Međutim, danas ulazimo u jednu zrelost istraživačku iz i tačno znamo kakve razlike pravi bilingvizam i po čemu su bilingvalne osobe bolje i takođe znamo koja vrste bilingvizma donosi tu prednost upravo taj način“, navela je profesorka Dušica Filipović Đurđević.

Istakla je da je vršeno uporedno istraživanje sa ljudima koji govore srpski i mađarski i srpski i slovački i da je glavna razlika u sličnosti jezika.

Promene posle tri meseca u moždaoj masi

„Naime, slovački i srpski dele mnoge reči. Reči su vrlo slične i to su takozvani kognati, reči koje u različitim jezicima isto zvuče i isto znače. Takve reči nisu napor za mozak i ne predstavljaju gimnastiku, da tako kažem, za naš um, ali u slučaju mađarskog i srpskog koju su tipološki različiti jezici, postoji mnogo razlika i različitih reči te to jeste napor za naš um“, rekla je profesorka.

Dodala je da je naročito naporno kada se prebacujemo sa jednog jezika na drugi po tuđoj želji, odnosno kada to sredina diktira.

„Na primer kada radimo u stranoj kompaniji pa pričamo na jednom jeziku, a onda uđe naš šef koji je iz inostranstva i mi tog trena prelazimo na drugi jezik, e to ‘svičovanje’, kako mi kažemo, ili prebacivanje sa jezika na jezik po znaku iz sredine je naročito naporno za nas“, istakla je profesorka i dodala da nas to trenira na dobar način i da se posle tri meseca vide promene u moždanoj masi.

Izvor: RTS/021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Koliko znanje više jezika pomaže u razvijanju uma? се појављује прво на Biznis i Finansije.

To znači da na svakih 1.000 ljudi u svetu dolazi 5,4 žrtava modernog ropstva, pri čemu je svaka četvrta žrtva modernog ropstva dete.

Od 25 miliona ljudi zarobljenih na prinudnom radu, više od 16 miliona je eksploatisano u privatnom sektoru, kao što su poslovi u kući, građevinarstvo ili poljoprivreda, 4,8 miliona lica je u prinudnoj seksualnoj eksploataciji, a četiri miliona je na prinudnom radu koji organizuju državni organi.

Žene i devojke su neproporcionalno pogođene prinudnim radom, čineći 99 odsto žrtava u industriji komercijalnog seksa i 58 osto prinudno angažovanih u drugim sektorima.

Чланак U modernom ropstvu u svetu živi 40 miliona ljudi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najstarija od svih ljudskih priča počinje greškom. I, naravno, počinje u Africi. Ovde, u prapostojbini ljudske vrste, vidimo kako se pleme australopitekusa kreće savanom – pogrbljeni promiču kroz visoku travu, obrasli u retku, neujednačenu dlaku, sa dugim vilicama, širokim jagodicama i snažnim šakama kojima inače hvataju granje, razgrću rastinje i beru plodove. Krupnije od šimpanzi, ali niske, niže od 140 centimetara, ove bučne životinje sada beže ka noćnom zaklonu od predatora, mužjaci u trku predvode pleme, nešto sitnije ženke nose oko grudi obešene mladunce.

Poslednja među njima, zaostala i od ostalih životinja prezrena ženka steže svog tri meseca starog mladunca. Njegova glava je iz dana u dan sve veća, nos uži, obrazi manji, a plač snažniji. Kao da hoće da zaustavi rast tolike glave, ženka je čvrsto steže – u nadi da nije, kao što veruju ostali, baš njeno potomče još jedan od onih unakaženih mekušaca koji se povremeno rađaju u plemenu. Dotle, beba krupnih očiju nežno posmatra životinju koja je nosi, široko afričko nebo i prostranu savanu, sav taj svet kojim će uskoro zavladati upravo on i cela nova rasa njegovih mekanih potomaka – jedan sasvim novi rod primata.

Gen koji je kriv za sve

Dva i po miliona godina kasnije. U Montrealu, u Kanadi, koncertom u lokalnoj bazilici počinje 12. međunarodni kongres najuglednijih genetičara na svetu. Dok protiče promenljivi montrealski oktobar, naučnici se okupljaju u Palais des Congres, velikoj četvrtastoj zgradi sa staklima u boji. Dok se u glavnom holu organizuje prijem sa plesnim tačkama nadahnutim nastajanjem proteina iz DNK koda, a učesnici kongresa šetaju sa visokim čašama šampanjca, neki manje značajni programi su već počeli.

Tridesetogodišnja naučnica Megan Denis, postdoktorantkinja azijatskog porekla sa Univerziteta Vašington u Sijetlu, na petom spratu kongresne dvorane, u sobi 517D već drži predavanje o dupliranom genu obeležnom sa SRGAP2C. Dok izveštava o novom nalazu proteina koji nastaje iz ovog dupliranog gena i njegovom značaju za rad ljudskog mozga, nekolicina genetičara u publici postaje vidno uzbuđena, ali sve ostaje na tome. Vest o ovom u Montrealu obelodanjenom otkriću objaviće u oktobru 2011. i specijalizovani časopis Science News, ali u moru drugih vesti iz nauke, njene sveobuhvatne posledice će postati znatno jasnije tek pola godine kasnije.

Karika koja nedostaje

Na drugoj strani sveta, antropolog Li Berger u velikom džipu ostavlja oblak prašine jureći kamenitim predelom prirodnog rezervata “Džon Neš” u Južnoj Africi. Zajedno sa svojim stalnim saradnikom Mešak Kgasijem, ovaj slavni antropolog već dve decenije istražuje područje od 9000 hektara severozapadno od Johanesburga. Ovde, kao i u brojnim zonama istočne i južne Afrike, mogu se naći fosili raznih australopitekusa, brojnih vrsta primata koji su se evolutivno odvojili od običnih majmuna pre oko četiri miliona godina.

Najslavnija je svakako pripadala vrsti Australopithecus afarensis – to je Lusi, mlada ženka koja je živela pre 3,2 miliona godina, a čiji je fosil nađen 1974. godine u oblasti Hadar u Etiopiji, nedaleko od takozvane “kolevke čovečanstva”, tanzanijskog klanca Oldupai i lokaliteta Laetoli, gde je slavna arheološkinja Meri Liki u okamenjenoj lavi našla 3,6 miliona stare otiske stopala ženke australopitekusa i njenog malog potomka dok su hodali uspravno.

Australopitekuse su, sudeći po razlici u fosilnim nalazima, pre oko 2,5 miliona godina nasledili inteligentni, čovekoliki primati iz reda Homo – sa vrstama koje gotovo nalikuju čoveku, kao što su erektusi, habilisi, neandertalci i konačno sapiensi – ali sam prelaz ka njima oduvek je bio nepoznanica. Ta Darvinova “karika koja nedostaje” jedno je od zagonetnijih pitanja nauke. Jer, koja je vrsta bila prelaz ka ljudima iz životinja, što su australopitekusi svakako bili, mada su hodali uspravno?

Dupliranje gena koje je “krenulo po zlu”

Antropolog Li Berger iz prirodnog rezervata “Džon Neš” jedan je od onih koji veruju da su rešili ovu zagonetku. Ovde, na nalazištu Malapa, on je otkrio fosil nove vrste, takozvanog Australiopitecusa sedibe, starog dva miliona godina, a njegov rad u časopisu Nature svojevremeno je izazvao veliku pažnju i brojna dalja, uglavnom genetička istraživanja. Berger, naravno, nije jedini antropolog koji je poslednjih decenija pokušao da pruži odgovor o Darvinovoj karici – čitav niz prelaznih formi, bilo da su primerci poznatih ili ređe, novih vrsta, iskopava se iznova širom Afrike, ali i na drugim kontinentima, neizostavno praćen medijskim napisima.

No, ma koliko skeleta bilo otkriveno i ma kako bila detaljna rekonstrukcija fosilnih ostataka, ona teško odgovara kako je došlo do te neverovatne transformacije iz sitnog, uplašenog australopitekusa u spretne i domišljate vrste roda Homo ili, najbukvalnije rečeno, kako su majmunolike životinje najednom postale ljudi? Konačan odgovor se, po svemu sudeći, krije u genima.

Institut Skrips u La Džoli, u Kaliforniji, početkom 2012. godine prvi je obelodanio njihovu tajnu. Ovde su naime urađene detaljne analize dva postojeća duplikata gena SRGAP2, upravo onog čija je zanimljiva svojstva prezentovala poostdoktorantkinja Megan Denis u Montrealu. Istraživanje je predvodio njen profesor Evan Ajhler sa Univerziteta Vašington u Sijetlu, koji je zajedno sa Frenkom Poleuksom otkrio kada je tačno u ljudskom genomu nastao drugi duplikat označen sa SRGAP2C. Ispostavilo se da se to desilo pre oko 2,5 miliona godina – upravo u trenutku kad su australopitekusi evoluirali u ljude.

Veoma korisno usporavanje u razvoju mozga

Sve to ne bi bilo nimalo uzbudljivo da gen SRGAP2 nije jedan od onih nekoliko, odnosno njih samo 23, čiji duplikati postoje samo kod čoveka, ali ne i kod ostalih primata. I da, pritom, to nije baš bilo kakav gen. On se, naime, kao deo ljudskog genoma “aktivira” u nervnim ćelijama gde je zadužen za proizvodnju takozvanog SLIT-ROBO Rho GTPase-aktivacionog proteina 2. Ovaj protein se komplikovano zove, ali služi za nešto sasvim jednostavno – za migraciju, odnosno putovanje nervne ćelije od mesta njenog rođenja do konačnog mesta u mozgu.

Sve je to manje-više isto kao i kod drugih sličnih životinjskih vrsta, ali jedna sitnica nije. Ispostavlja se da original gena SRGAP2A i njegova dva duplikata (SRGAP2B i SRGAP2C) koji se javljaju samo u primatima roda Homo nemaju jednaku dužinu. To znači da je prilikom pravljenja ovih kopija u genomu došlo do greške i da otac, sin i praunuk gena ne obavljaju svoju funkciju na isti način. Kako je sam Evan Ajhler objasnio u naučnom članku objavljenom u prestižnom Cell magazinu, greške koje imaju duplikati ovog gena zapravo dovode do usporavanja u razvoju mozga. To mu daje više vremena da se razviju sinapse i da neuronska mreža u njemu bude značajno “inteligentnija”.

I tu se slagalica koja se proteže od afričkih savana do genetičkih laboratorija polako sklapa. Po svemu sudeći, pre oko 2,5 miliona godina duplikat gena SRGAP2B koji je postojao kod australopitekusa kakvi su bili Lusi ili Bergerov fosil iz Južne Afrike, duplirao se po drugi put. U tom prepisu je došlo do greške koja je izazvala značajnu promenu u proizvodnji proteina koji je važan za migraciju neurona i razvoj mozga. One koji su nasledili takav “pogrešan” duplikat to je neizbežno učinilo inteligentnijim. Odnosno, učinilo ih prvim “ljudima”.

Miševi potvrdili teoriju

Mogli bismo sada u legendu o Adamovom proterivanju iz raja, iz Mojsijevog “Postanja”, uvesti novo poređenje drveta saznanja sa DNK zavojnicom čiji se jedan gen oteo kontroli. No, bez obzira na primamljivost takvih razmišljanja i nove argumente u diskusiji evolucionista i kreacionista, najuzbudljiviji deo priče o genu koji je stvorio red Homo je praktična, laboratorijska provera tih teza.

Naime, naučnici predvođeni profesorom Ajhlerom su u genom običnog miša koji sadrži samo originalni SRGAP2 gen, ubacili “ljudski” duplikat SRGAP2C koji se javio pri “buđenju čovečanstva”. I dogodilo se nešto sasvim neverovatno. Sa promenom u proizvodnji proteina, mozgovi miševa su počeli dramatično da se menjaju, a njihove sinapse da se izdužuju. Njihov majušni, životinjski mozak ovim “pritiskom na prekidač” počeo se pretvarati u nešto što liči na ljudski mozak.

Možda nalazite nešto zastrašujuće u ovome, ali, promena SRGAP2 gena je svakako bila jedna od onih grešaka sa dalekosežnim posledicama. Nakon 4,5 milijarde postupne evolucije, u mozgovima bezazlenih afričkih primata koji su jurcali unaokolo po savani, dogodilo se nešto što je bilo u stanju da osvoji planetu, putuje u svemir, napiše milijarde nota i trilione reči. I da, uz to, iskopa dobre stare okamenjene australopitekuse. Zastrašujuće ili zadivljujuće, kako god, čitava planeta je tokom narednih dva miliona godina osetila dramatične promene zbog jedne greške u dupliranju gena.

Da stvari budu još zanimljivije, kada je kod poslednjih autralopitekusa SRGAP2B postao SRGAP2C, koji od mišjeg mozga pravi neuronsku mrežu sa kakvom se rađaju Mikelanđelo, Bah i Ajnštajn, to nije bilo prvo udvostručavanje SRGAP2 gena. Milion godina ranije, dakle pre oko 3,6 miliona godina, SRGAP2A se pretvorio u SRGAP2B. Igrom slučaja, upravo to je bilo doba kad su Lusi i drugi australopitekusi prestali da hodaju na četiri noge i postali prva uspravna bića na planeti. Prva greška u prepisivanju ovog gena je, sasvim moguće, uspravila majmune, a druga je od njih, kako pokazuju istraživanja, napravila ljude. Šta će učiniti treća? Australopiteklusi, trčeći kroz savanu, nisu ni slutili kakav odgovor dolazi.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: Pixabay

Чланак Da li su ljudi nastali genetskom greškom? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uprkos brojnim mahom vojnim istraživanjima, na ovo pitanje nema jednog opšteg, a preciznog odgovora. Različite osobe mogu da izdrže različite temperaturne ekstreme, a to zavisi i od načina odevanja, fizičkih aktivnosti, strujanja vazduha i zaklonjenosti od sunca. I pre svega, od vlažnosti vazduha. Pri vrlo visokoj relativnoj vlažnosti vazduha čovek može biti ugrožen već na 36 stepeni Celzijusa, dok u pustinjama, gde je vazduh izuzetno suv, ljudi mogu desetak minuta da izdrže i na temperaturi od 60 stepeni.

Kako bi održao telesnu temperaturu na oko 37 stepeni, organizam pri visokim temperaturama vazduha suvišnu toplotu oslobađa pre svega kroz isparavanje, odnosno znojenjem. Međutim, ako je relativna vlažnost oko njega visoka, isparavanje je usporenije i čovek doživljava da je spoljna temperatura viša od one koju mere termometri.

Zbog toga se u prognozi i koristi takozvani toplotni indeks kakav od 1978. primenjuje američka, kao i većina evropskih meteoroloških organizacija, a između ostalih i naš RHMZS. U Kanadi je još od 1965. u upotrebi takozvana Humidex skala, dok se danas vaši telefoni oslanjaju na RealFeal skalu kompanije AccuWeather.

Kada se dobija toplotni udar?

Ustaljeno se smatra da na temperaturi višoj od 54 stepena Celzijusa ljudskom organizmu neizbežno sledi toplotni udar. Ovaj oblik hipertermije može da se dogodi i na daleko nižim temperaturama, a na to mogu da utiču lekovi, alkohol, starost, ali i druge okolnosti. Sportisti koji se takmiče na toploti mogu biti u opasnosti, a statistike beleže da su česte žrtve toplote deca zaboravljena u nerashlađenim automobilima. Toplotni udar je ekstremno stranje termičkog stresa i dovodi do rasta telesne temperature za svega nekoliko minuta, vrtoglavice, krvarenja, kolapsa kardiovaskularnog sistema, konvulzija, kome, otkazivanja mišića i organa i u najtežem slučaju, do smrti.

Naravno, pri ovdašnjim temperaturama, ma kako bile neprijatne, ne treba da brinete sve dok boravite u provetrenim, veštački rashlađenim prostorijama, uzimate dovoljno tečnosti i izbegavate direktno izlaganje suncu u najtoplijem delu dana.

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: Pixabay

Чланак Pitanje koje ste verovatno postavljali sebi tokom vrelih dana: Koliku temperaturu može da podnese ljudsko telo? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U većini slučajeva roboti su se pokazali učinkovitijim u odnosu na ljude te kompanije često nemaju izbora nego da se prilagode tržištu i okrenu se novčano učinkovitijoj robotizaciji u odnosu na ljudski rad koji donosi veće troškove.

Ponekad se samo eksperimentiše sa AI i robotima, a ti eksperimenti nemaju uvek najuspješniji ishod, što možemo da vidimo na primeru kamere koja je snimala fudbalsku utakmicu, a kojom je upravljala veštačka inteligencija.

U doba robotizacije i gubitka poslova za ljude, retko ćemo naići na situaciju u kojoj se kompanije odlučuju na obrnutu taktiku i robote zamenjuju ljudima.

Ali, upravo je to nedavno napravio Volmart, američki maloprodajni div koji je sarađivao sa robotskom kompanijom Bosa nova robotiks.

Njihovi roboti skenirali su police i pratili inventar i broj proizvoda na policama u oko 500 trgovina, ali prema pisanju američkih medija, Volmart je nedavno prekinuo ugovor o saradnji i korišćenju robota.

Roboti su, dakle, dobili otkaz, a u Volmartu su zaključili da im je trenutno jednostavnije i isplativije da njihov posao obavljaju ljudi.

Prema Tek kranču, jedan od razloga za taj potez je što ljudi, pored praćenja stanja inventara, odmah mogu da pakuju proizvode sa polica za narudžbine preko interneta. Takođe, u Volmartu su bili zabrinuti i oko reakcije kupaca jer nisu svi blagonaklono gledali na robote koji su kružili po prodavnicama.

Foto: Pixabay

Чланак Roboti dobili otkaz се појављује прво на Biznis i Finansije.

To su rezultati studije koja je krajem oktobra objavljena u žurnalu Društvena selektivnost kod divljih šimpanza prilikom starenja (Science, Social Selectivity in Aging Wild Chimpanzees).

Rezultati ove studije pomalo osporavaju dugogodišnju pretpostavku da se ljudi s godinama umiruju i sazrevaju jer postaju svesni činjenice da se kraj života približava.

Zarin Maćanda, primatolog sa Univerzita Tafts u SAD i autorka novog istraživanja, kaže: „U životu nemamo vremena za veliku količinu negativnosti, pa u nekom trenutku počnemo pozitivno da razmišljamo.“

Činjenica da se slično ponašaju i šimpanze pruža jednostavnije objašnjenje – to bi mogla da bude osobina koja je evoluirala i koja se sada može naći u širem spektru vrsta.

Kako su Maćanda i njen tim uopšte došli do ovih podataka?

Oni su, naime, podatke preuzeli od Kibale Chimpanzee Project-a, odnosno istraživačkog centra u Kibali u Ugandi, koji proučava ponašanje šimpanzi u istoimenom nacionalnom parku od 1987.

Budući da su šimpanze slične ljudima kada je socijalni život u pitanju – žive u velikim grupama i tokom svog života ostvaruju kooperativne i antagonističke veze – služe kao idealna test grupa za proučavanje promena u socijalnom ponašanju.

Istraživači su se usredsredili na mužjake koji su ostvarivali više odnosa sa svojim vršnjacima nego ženke šimpanze.

Maćanda i tim su proučavali podatke o 21 šimpanzi uzrasta od 15 do 58 godina, i došli do zaključka da mužjaci stari 35 i više godina imaju više tzv. obostranih prijateljstava nego mlađi: „stariji ‘prijatelji’ bi redovno sedeli i doterivali se tzv. društvena nega, vrsta ponašanja u kojoj životinje međusobno vode računa o izgledu, dok su mlađe šimpanze češće ulazile u jednostrane veze, u kojima su negovale starešine koje su im retko uzvraćale uslugu.“

Istraživači su takođe otkrili da su stariji mužjaci imali manje agresivnih interakcija sa drugim članovima grupe.

„Oni retko ulaze u konfliktne situacije, na način na koji bi to mlađe šimpanze radile“, kaže Aleksandra Rosati, psiholog sa Univerziteta u Mičigenu, i jedna od autorki studije.

Ova studija pokazuje da ljudi i njihovi najbliži preci imaju zajedničko nešto veoma važno: svojevrstan obrazac socijalnog starenja koji pokazuje da ovakva ponašanja nisu svojstvena samo ljudima.

Ti obrasci bi mogli da budu ništa drugo do adaptivni odgovor koji poboljšava uslove za život i kvalitet života, a kod šimpanzi uspeh u parenju ili status u društvu.
Iako ne preterano popularno, starenje, ipak, ima niz prednosti, barem kada su međuljudski odnosi u pitanju: vremenom počnemo da izbegavamo konfliktne situacije i osobe, okrećemo se onima koji su nam važni, te smo okruženi daleko manjim brojem ljudi nego ranije.

Izvor: Danas

elementarium.cpn.rs

Foto: Pixabay

Чланак Obrazac socijalnog starenja kod šimpanze i ljudi veoma sličan се појављује прво на Biznis i Finansije.

Danas našu planetu naseljava 7,8 milijardi ljudi. Nikada ranije u istoriji tako mnogo pripadnika vrste Homo sapiens nije hodalo Zemljom, niti je imalo tako dug životni vek. Današnja populacija, zapravo, predstavlja čak 7 odsto svih ljudi koji su ikada živeli.

Procenjuje se, naime, da je od prvih pripadnika naše vrste, pre 50.000 godina, pa sve do 2018. godine na planeti Zemlji ukupno živelo oko 108,8 milijardi ljudi. To znači da je svaki četrnaesti čovek koji je ikada postojao danas živ.

Međutim, kako se došlo do ove procene?

„Pola nauka, a pola umetnost“

Brojnost ljudi očigledno ubrzano raste, ali se brzina demografskog rasta menjala sa epohama – sa klimom, epidemijama, ratovima – pouzdani podaci o tome nisu poznati, tako da se ovakav zadatak ne može nedvosmisleno rešiti. No, procena o broju ljudi koji su ikada živeli se ipak može napraviti, ali uz dve prethodne pretpostavke – koliko dugo naša vrsta postoji i kolika je prosečna veličina ljudske populacije bila u kom periodu. Na osnovu toga, uz malo računa, dobija se da je na Zemlji živelo 108.470.690.115 ljudi.

Ovu, najpoznatiju procenu ove vrste napravila je organizacija Population Reference Bureau (PRB) iz Vašingtona u SAD, uz ogradu da je takva procena „pola nauka, a pola umetnost“. PRB je prvi sličan proračun napravio još 1995. godine, da bi, usled velikog interesovanja, procenu unapredili prvo 2002, a potom i 2011. godine.

Prva pretpostavka je vezana za to koliko dugo postoji Homo sapiens. Na osnovu dostupnih paleontoloških i genetičkih nalaza, PRB je računao sa tim da naša vrsta postoji od pre 50.000 godina. To ne znači da ljudi možda nisu postojali i ranije, ali sudeći prema svim hipotezama, nema sumnje da nisu nastali kasnije.

Preci čoveka, različite vrste roda Homo postoje već nekoliko miliona godina, neke su živele i uporedo sa ljudima, a neki noviji nalazi prvih ljudi su datirani i na pre 150.000 godina. No, brojnost prvih ljudi je tako mala da zapravo ta razlika u odnosu na pre 50.000 godina ne utiče značajno na ukupni rezultat.

Kako smo došli do prvih pet miliona

Istorijski i arheološki nalazi ukazuju na to da se oko 8000 godina pre nove ere, sa početkom poljoprivredne revolucije, pripitomljavanja prvih žitarica i životinja, ljudska populacija razmnožila i da je na planeti živelo oko 5 miliona ljudi. Smatra se da je u ovoj epohi smrtnost novorođenčadi bila 500 na 1000 rođenih, zbog čega je populacija rasla vidno brže, ali i dalje izuzetno sporo.

Na početku naše ere, u zenitu Rimske imperije, na svetu je najverovatnije živelo oko 300 miliona ljudi (oko 45 miliona u samom Rimskom carstvu), dok je oko 1650. godine, uoči novog veka, na svetu bilo ne mnogo više od 500 miliona ljudi, a tako mali priraštaj je posledica strašnih epidemija tokom srednjeg veka. No, sa razvojem medicine, uslova života i tehnologijom, ljudska brojnost ubrzano raste.

Broj ljudi će tako stići do prve milijarde sredinom 19. veka, usred industrijske revolucije, a vek i po kasnije i do svih sedam milijardi ljudi. Uz pretpostavku da je broj rođenih na 1000 ljudi stupnjevito opadao sa svim ovim epohama i još malo statistike, izračunava se da je na svetu ukupno živelo 108,8 milijardi ljudi.

Ako se malo zamislite na ovim gigantskim brojem, možda osetite koliko je samo ljudskih stvorenja prešlo onaj isti put od rođenja, prvih dodira, reči, pokreta, do saznanja o svetu, životnih ljubavi, poraza i pobeda, bola i sreće. I na kraju, neizbežno, smrti.

Slobodan Bubnjević

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: sgrunden, Pixabay

Чланак Koliko ljudi je živelo na našoj planeti? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Psiholog sa Univerziteta San Diego Jean Twenge i statističar sa Univerziteta Lynn na Floridi analizirali su podatke američkog nacionalnog istraživanja stanovništva provedenog između 1972. i 2016. u kojem je sudelovalo 44.198 osoba. Rezultati ankete objavljeni su u časopisu American Psychological Association Immotion. Zaključak: što su veći prihodi, to su ljudi sretniji.

Ove se brojke razlikuju od prethodnih istraživanja koja su pokazala da se osjećaji blagostanja iznad godišnjeg dohotka od oko 75.000 USD ne menjaju.

– Iznenadilo me je što je dohodak tako usko povezan sa srećom i da veza ne nestaje s povećanjem prihoda, kaže Twenge i dodaje: „Čini se da se pristup većoj količini novca izjednačava s osjećajem većeg prosperiteta, čak i nakon što se pokriju glavni troškovi.“

Studija također pokazuje da je sreća danas više povezana s prihodima nego u 1970-im i 1980-ima. Twenge je zaključio da se u poslednje vreme sreća – češće nego pre – kupuje za novac.

Sve to utiče na dobrobit Amerikanaca. Nivo sreće među belo neobrazovanim američkim stanovnicima opada od 2000. godine, a za one koji završavaju fakultet ostaje stabilna. Osjećaj uspeha među neobrazovanim crnim Amerikancima ostaje nepromenjen, a crnci koji završavaju fakultet osećaju se sretnijima.

Prema mišljenju stručnjaka, rezultati studije poklapaju se s tezom o povećanju klasne nejednakosti u SAD-u nakon izbora 2016.

Još jedno moguće objašnjenje tome mogla bi biti, kako je istaknuto, činjenica da je pre nekoliko godina broj brakova između ljudi s niskim primanjima i broj onih s većim primanjima bio približno isti; sada je manje verovatno da će se Amerikanci s niskim prihodima venčati. Međutim, oženjeni ljudi obično kažu da su sretniji u životu.

Izvor; Indikator.ba

Чланак Istraživanje pokazalo, što su veći prihodi, to su ljudi sretniji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Institut Goethe, rekao je da je u Briselu između 2012. i 2019. godine došlo do petostrukog porasta potražnje za uslugom besplatnog učenja nemačkog jezika za diplomate i novinare.

U svetu, oko 15,4 miliona ljudi sada uči nemački jezik, prema petogodišnjem istraživanju koje je ovog meseca objavila nemačka vlada.

U poređenju sa poslednjim istraživanjem iz 2015. godine, u Danskoj je porast za 62 odsto, u Francuskoj za 16 odsto i u Holandiji za 30 odsto, dok dva miliona Poljaka usavršava znanje nemačkog jezika.

Uprkos tome što je samo osam procenata radne snage od 33.000 ljudi u Evropskoj komisiji nemačke ili austrijske nacionalnosti, procenat nemačkih govornika raste.

„Ljudi nam kažu da im znanje nemačkog jezika pomaže u poslu i karijeri“, rekao je portparol stalnog predstavništva Nemačke.

Jezik je takođe imao koristi od širenja bloka na istok, i nemačka ulaganja su se prelila u srednju i istočnu Evropu tokom poslednjih decenija.

„Iz novih zemalja članica EU puno je više diplomata koji tečno govore nemački“, rekao je jedan diplomata koji tečno govori nemački.

Dok Bregzit ostavlja Irsku i malenu Maltu kao centre engleskog jezika u EU, ne predviđaju svi da će doći do promene glavnog jezika u diplomatiji.

Sve više diplomata govori nemački jezik i sve je više ljudi koji uče nemački jezik kako bi im pomogao u karijeri, ali još uvek ostaje pitanje da li će nemački jezik postati glavni jezik Evropske unije.

Izvor: Nova ekonomija

Чланак Nemački jezik među tri zvanična jezika EU се појављује прво на Biznis i Finansije.