Stručnjaci kažu da bi Srbija trebalo da „prepiše“ od mnogo naprednijih zemalja, u kojima su izdvajanja za prosvetu na vrhu liste finansijskih prioriteta.

Srpskom školstvu neophodna je hitna i korenita promena. Država je za sledeću godinu iz budžeta opredelila više novca za prosvetu nego ranije, ali pitanje je da li je će taj novac ići za značajnije reforme ili nešto drugo, prenosi N1.
Ako se uporede budžeti za prosvetu u poslednjih pet godina – iznosi koji se za školstvo izdvajaju išli su uzlaznom putanjom. 2018. godine za prosvetu je bilo predviđeno 190 milijardi dinara, da bi u 2023. taj iznos bio veći od 255 milijardi. Predlogom budžeta za 2024. za prosvetu je planirano 314 milijardi dinara, ali treba reći 90 odsto tog iznosa ide na plate prosvetara, kojima je vlast obećala povećanje.

Srbija troši skroman udeo državnog novca na obrazovanje u poređenju sa drugim zemljama Evrope, ali i pojedinim u regionu. Dok se iz državnog budžeta za srpsko školstvo izdvaja godinama oko 3,5 odsto BDP-a, u Evropskoj uniji se ta procenat kreće od 4,5 do 7 odsto, koliko su izdvajanja recimo u Norveškoj.

„Povlašćen“ finansijski status, iz perspektive Vlade, obično imaju sektori vojske i policije za koje se opredeljuje najviše novca iz budžeta. Strateški važna polja za jednu državu, ali – da li boljitka za jedno društvo ima bez ulaganja u obrazovanje?

Ulaganje u obrazovanje

„Mi u poslednjih desetak godina postepeno sve manje izdvajamo kao procenat BDP-a, da li je to dovoljno – naravno da nije, jer mi smo svi svesni da je kvalitet obrazovanja u Srbiji nizak. Kada bih bio previše optimističan rekao bih: srednje žalosno, a kada bih bio realan onda: katastrofa, jer zaista ja ne znam šta mi kao društvo očekujemo ako na ovaj način zanemarujemo obrazovanje svoje dece“, ističe Aleksandar Baucal, profesor Filozofskog fakulteta.

Veća ulaganja u školstvo bi direktno uticala i na ono čime vlast u Srbiji posebno voli da se hvali: privredni rast. Ekonomski analitičari kažu da bolje obrazovanje direktno stvara bolju ekonomiju, što u konačnici rezultira opštim društvenim napretkom.

„Mislim da je prosveta apsolutno jedan zapostavljeni sektor, koji je ne samo pitanje nekih civilizacijskih vrednosti svake zemlje – da li želi da ulaže u obrazovanje sopstvenog stanovništva i u kolikoj meri nego je to i jedno pitanje koje je par ekselans ekonomsko pitanje, razvojno pitanje. Bez obrazovanja i to kvalitetnog obrazovanja, mislim da mi ne možemo da očekujemo promenu na bolje u međunarodnoj podeli rada“, smatra Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta.

I Fiskalni savet, u analizi budžeta za 2024. godinu kaže da reformi prosvete iz ugla finansiranja Srbija nije pristupila adekvatno. Ako ne zna Vlada bi možda mogla da prepiše.

Obezbeđena su sredstva za veći broj psihologa i pedagoga

Finska samo za osnovno obrazovanje u 2024. izdvaja 50 miliona evra, što će prema planu do 2027. biti 200 miliona evra. Ulažu u bolji kvalitet nastave i prevenciju nasilja.

Iz Ministarstva prosvete za N1 navode da se najveći procenat budžeta ministarstva izdvaja za plate zaposlenih u ustanovama osnovnog, srednjeg, visokog obrazovanja, učeničkog i studentskog standarda. Za ove namene je za 2024. godinu opredeljeno oko 206 milijardi dinara.

„Plate zaposlenih u prosveti čine 90 odsto sredstava budžeta, dok se ostatak sredstava usmerava na infrastrukturno i investiciono održavanje škola, izgradnju novih ustanova obrazovanja, nabavku IKT opreme za škole, realizaciju pripremnog predškolskog programa, za inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje, rad dopunskih škola u inostranstvu, takmičenje učenika, završni ispit, stručno usavršavanje i razvoj zaposlenih u školama, podršku unapređivanju rada ustanova kroz korišćenje didaktičko igrovnih sredstava (predškolske ustanove i učenici sa smetnjama u razvoju), učeničke zadruge, škole od posebnog interesa, upis u srednje škole, rad sa talentovanim učenicima, učeničke i studentske stipendije i kredite, materijalne troškove ustanova učeničkog i studentskog standarda, realizaciju doktorskih i master studija, materijalne troškove za rad ustanova visokog obrazovanja, obrazovanje odraslih“, navode u odgovoru na pitanja N1.

Iz Ministarstva prosvete dodaju da su opredelili novac i za sprovođenje mera za prevenciju nasilja u školama.

„Pored planiranog povećanja plata za nastavnike, obezbeđena su sredstva za veći broj psihologa i pedagoga u školama, za obuke prosvetnih radnika, za povećanje nadoknade za rad odeljenskih starešina sa četiri odsto na sedam odsto, za povećanje naknada za pedagoške savetnike koji su podrška školama na terenu“, kažu u Ministarstvu prosvete.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Šta će Vlada preduzeti da bi se rešili problemi u celokupnom obrazovnom sistemu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo su pokazali rezultati Anketnog istraživanja o zloupotrebi dečjeg rada koju je u Srbiji 2021. godine po prvi put sproveo Republički zavod za statistiku u saradnji sa Međunarodnom organizacijom rada, i to na reprezentativnom uzorku od 2.325 domaćinstava u kojima živi 3.471 dete uzrasta 5-17 godina.

Opasnom radu izložena je 21.000 dece uzrasta od 15 do 17 godina (10,1% sve dece u ovoj starosnoj grupi), i 14.000 dece uzrasta od 5 do 14 godina (2,2% od ukupnog broja dece u ovoj starosnoj grupi).

U svim starosnim grupama, stopa zloupotrebe dečjeg rada je viša kod dečaka nego kod devojčica, a kod dečaka postoji i veća verovatnoća izlaganja opasnom radu. Što su deca starija, rodne razlike postaju sve izraženije, pa je kod dece uzrasta od 15 do 17 godina, stopa zloupotrebe dečjeg rada kod dečaka više nego dvostruko veća nego kod devojčica (13, 6% za dečake spram 6,3% za devojčice).

Regionalno posmatrano, zloupotreba dečjeg rada najprisutnija je u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji za sve starosne grupe, gde je čak jedna četvrtina dece uzrasta 12–14 godina bila izložena zloupotrebi dečjeg rada.

Zloupotreba dečjeg rada prisutnija je u domaćinstvima sa nižim prihodima, pokazali su rezultati Anketnog istraživanja o zloupotrebi dečjeg rada Republičkog zavoda za statistiku. Deca koja su bila izložena zloupotrebi dečjeg rada kao razlog zbog koga rade najčešće navode dopunjavanje porodičnih prihoda – to je navelo 43,8% dece uzrasta 5–17 godina, odnosno čak 70% dece uzrasta od 15 do 17 godina.

Zloupotreba dečjeg rada na ulici

Kao poseban vid zloupotrebe dečjeg rada prepoznata je zloupotreba dečjeg rada na ulici – prosjačenje, prikupljanje sekundarnih sirovina, nuđenje usluga i robe u zamenu za novac. Stoga je sprovedeno i kvalitativno istraživanje „Brza procena zloupotrebe dečjeg rada na ulici“ koje je u periodu od februara do septembra 2022. godine realizovala SeConS grupa za razvojnu inicijativu.

Ovim istraživanjem su obuhvaćena deca iz siromašnih porodica koje pretežno pripadaju romskoj nacionalnoj manjini, koje su korisnici materijalnih davanja i gde se dečji rad pojavljuje kao dodatni način na koji porodica pokušava da izađe iz siromaštva i opstane.

Posmatranja na terenu su pokazala da su na ulici podjednako prisutna deca oba pola, različitih uzrasta (od novorođenčadi koju roditelji nose sa sobom kada prose do starijih tinejdžera), da deca koja rade samostalno ili u grupama bez roditeljske pratnje imaju između 6 i 16 godina, i da pretežno rade u grupama (od dvoje do 11 članova), ali da se u njihovom okruženju neretko nalaze odrasli koji nadziru njihov rad.

Decu u radne aktivnosti uključuju roditelji, starija braća ili sestre, a evidentirani su i primeri regrutacije kroz vršnjačke mreže. Osim što se očekuje da deca doprinesu preživljavanju porodice, roditelji često smatraju da je uključivanje dece u rad pozitivno po dečji razvoj i da je to dobra vaspitna praksa.

Jedna od ključnih posledica radnog angažovanja dece na ulici je zanemarivanje obrazovanja ili rano napuštanje školovanja, pokazalo je kvalitativno istraživanje „Brza procena zloupotrebe dečjeg rada na ulici“.

Oba istraživanja sprovedena su u okviru projekta Međunarodne organizacije rada pod nazivom „Merenje, podizanje svesti i angažovanje politika u cilju unapređenja borbe protiv zloupotrebe dečjeg rada i prinudnog rada“ (MAP’16), finansijski podržanog od strane Ministarstva rada Sjedinjenih Američkih Država.

Чланак Svako deseto dete u Srbiji izloženo zloupotrebi dečjeg rada се појављује прво на Biznis i Finansije.

Mediji već danima podsećaju da je Srbija na trećem mestu u svetu po broju oružja u rukama civila. Uskoro bi ta statistika mogla da se promeni, ukoliko stupe na snagu najavljene mere za suzbijanje nasilja, kao što su moratorijum na izdavanje bilo kakvog oružja u naredne dve godine i oštrije kazne za one koji ne predaju nelegalno oružje.

Premda će ovo „razoružavanje“ biti sprovedeno po hitnom postupku, treba imati u vidu da se naoružavanje Srbije dešava postupno već decenijama, o čemu nas informiše i publikacija pod imenom „Uloga sistema zdravstvene zaštite u prevenciji rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici izvršenog uz upotrebu vatrenog oružja“ koja je izrađena u okviru Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Iako se ovde radi o rodno zasnovanom nasilju, u studiji su objavljeni i podaci po kojim procedurama su do sada naši sugrađani dobijali dozvole za posedovanje oružja, koje prenosimo u ostatku teksta.

Nabavka oružja u Srbiji

Kada se radi o ilegalnom oružju ono se, kao i u svakoj zemlji, i kod nas kupovalo na „crnom tržištu“ ali su ga mnoga domaćinstva posedovala i zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije u kojima su njihovi članovi učestvovali. Deo tog oružja iz ratova je u međuvremenu i legalizovan, a deo i prodavan na već pomenutom „crnom tržištu“. Problem je međutim što niko ne zna koliko ilegalnog oružja kruži našom zemljom.

Što se tiče legalnog oružja, odnosno podnošenja dozvola za držanje i nošenje istog, njih je dobijala većina onih koji su konkurisali za dozvole. Primera radi, u toku 2017. godine podneto je 117.158 zahteva za izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja, od čega je pozitivno rešeno ukupno 97.126 zahteva.

Uslovi za držanje oružja

Da bi dobila dozvolu za nabavljanje i držanje oružja, lica koja za nju konkurišu moraju biti obučena za rukovanje vatrenim oružjem i moraju imati opravdan razlog. Ovde se pre svega radi o oružju za ličnu bezbednost iz kategorije B, dakle vatrenom oružju različite vrste: kratkom, dugom, poluautomatskom, repetirajućem, jednometnom, dvometnom, sa olučenim i glatkim cevima.

Opravdanim razlogom za nabavljanje i držanje ove vrste oružja smatra se dokaz da bi licu koje konkuriše za dozvolu mogla biti ugrožena lična bezbednost zbog prirode posla ili drugih okolnosti. Za posedovanje lovačkog oružja pak potrebno je da ono dostavi dokaz o ispunjenosti uslova za posedovanje lovne karte, a za posedovanje sportskog oružja uverenje o aktivnom članstvu u sportskoj streljačkoj organizaciji. Ova lica takođe moraju obezbediti uslove za bezbedan smeštaj i čuvanje oružja.

Izdavanje dozvole za nošenje oružja rešenjem odobrava direktor policije ili policijski službenik koga on za to ovlasti, ili se zahtev odbija ukoliko podnosilac ne ispunjava zakonom propisane uslove. Dozvolu za nošenje oružja za ličnu bezbednost izdaje nadležni organ, a dozvola važi uz oružni list.

Zdravstvena podobnost za držanje oružja

Zakon o oružju i municiji propisuje da dozvolu za nabavljanje i držanje oružja iz kategorije B mogu dobiti lica koja ispunjavaju zakonom propisane uslove, među kojima je i zdravstvena sposobnost lica.

Ona se dokazuje podnošenjem uverenja o zdravstvenoj sposobnosti koje izdaje zdravstvena ustanova ovlašćena za ovaj posao. Ta ustanova pored specijaliste medicine rada mora imati specijalistu oftalmologije i specijalistu psihijatrije odnosno neuropsihijatrije.

Sam klinički pregled za budućeg vlasnika oružja se sastoji iz lekarskog pregleda, laboratorijskih analiza – testiranja na psihoaktivne supstance (po indikaciji specijaliste medicine rada ili psihijatra/ neuropsihijatra), ispitivanja čula sluha (tonalna liminarna audiometrija) i vestibularne funkcije (ortostatski i dinamostatski testovi), pregleda doktora medicine – specijaliste oftalmologije (anamneza, spoljašnji pregled oka i adneksa oka te ispitivanje oštrine vida na daljinu i blizinu), kao i pregleda doktora medicine – specijaliste psihijatrije odnosno neuropsihijatrije (anamneza, psihički status, ispitivanje funkcije govora i pisanja, psihološki intervju i procena osobina ličnosti).

Preporuke za unapređenje pregleda

Autori pomenute studije sugerišu da bi klinički pregled trebalo da podrazumeva neurološki pregled, psihijatrijski pregled i psihološko testiranje. Potreba postojanja neurološkog i psihijatrijskog pregleda može se opravdati postojanjem odvojene specijalizacije za neurologiju i psihijatriju. Međutim, kako oni kažu, neophodno je da u procenu mentalnog statusa pored neurologa i psihijatra bude uključen i psiholog, koji bi primenom baterija testova utvrdio karakteristike ličnosti. Neurološki pregled podrazumeva klinički pregled, EEG (elektroencefalogram) i laboratorijske analize uz obavezno detektovanje psihoaktivnih supstanci. Psihološki instrumentarijum prilikom procena za nošenje oružja neizostavno uključuje i MMPI test ličnosti ili kompjuterski program HEDONIKA koji obuhvata test inteligencije i procenu ličnosti. Najprecizniji način procene mentalnog zdravlja bi podrazumevao intervju i testovni materijal sa standardizovanim pitanjima (prethodno navedenim).

Jedan od zaključaka studije je i da bi trebalo uvesti obavezu češćeg periodičnog javljanja lekaru, odnosno redovne lekarske pregledekod izabranog lekara i psihijatra najmanje jednom godišnje. Tako bi se osigurala rana detekcija promena u zdravstvenom stanju i ponašanju.

Takođe, potrebno je i omogućiti razmenu informacija između lekara koji mogu raspolagati informacijama od značaja za procenu zdravstvene sposobnosti lica za držanje i nošenje oružja, posebno specijalista psihijatrije. Savetuje se i implementacija integrisanog sistema prikupljanja informacija, u koji bi se slivale informacije iz svih nivoa zdravstvene zaštite (zdravstveni karton iz primarne zdravstvene zaštite, podaci o eventualnim psihijatrijskim hospitalizacijama u ustanovama tercijarne zdravstvene zaštite), centara za socijalni rad, pravosudnog sistema i policije. Podaci ove vrste treba da sadrže elemente o zabeleženom nasilju i vrsti nasilja (porodično, partnersko, rodno zasnovano i dr.), prekršajnoj i krivičnoj osuđivanosti, učešću u ratu odnosno ratnim sukobima, zloupotrebi oružja, intervencijama policije, preduzetim merama, zadobijenim/ nanetim povredama, pruženoj zdravstvenoj usluzi, kao i rezultatima bezbednosne provere na terenu.

Detaljnije o ovoj temi možete čitati na sajtu UNDP-a.

Foto: Maria Lysenko, Unsplash

Чланак Kako se može unaprediti postupak izdavanja dozvola za oružje? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Razlog nije nesavesno postupanje suda, već odsustvo zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ali i činjenica da je zakonsko rešenje neprecizno i nedorečeno pa je pitanje i kako bi sud odlučio.

„Novčanom kaznom od 30.000 do 100.000 dinara kazniće se roditelj, odnosno drugi zakonski zastupnik deteta ili učenika koji učini povredu zabrane iz člana 111. i 112. ovog zakona“, jedna je od odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koja novčanu kaznu predviđa u slučaju kršenja članova koji se odnose na zabranu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i zabranu ponašanja koje vređa čast, ugled i dostojanstvo.

Čitajući ovaj zakon roditelji učenika Tehničke škole u Trsteniku koji su maltretirali profesorku mogli bi da budu novčano kažnjeni zbog prekršaja svoje dece, ukoliko direktor škole podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv njih, a sud ga usvoji.

Direktori često oklevaju da pokrenu vaspitno-disciplinske postupke

Praksa, međutim, svedoči drugačije.

Predsednica Prekršajnog suda u Beogradu Olivera Ristanović kaže za Danas da u praksi nije bilo primera da se zbog nasilja koje učenici izvrše u školi, podnose zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka. Iskustvo Prekršajnog suda pokazuje da se ovakvi zahtevi podnose samo u slučaju izostajanja dece iz škole.

„Roditelj je zakonski zastupnik deteta, ali u trenutku kada dete uđe u školu dužan nadzor nad njim vrši škola, a ne roditelj. Pitanje je kako bi se u dokaznom postupku to završilo, jer je Zakonom o prekršajima propisana odgovornost roditelja kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora roditelja, usvojitelja, staratelja, odnosno hranitelja, a ova lica su bila u mogućnosti da takav nadzor vrše. Ne može se pripisati odgovornost roditelju ukoliko on nije bio u mogućnosti da vrši nadzor nad detetom za vreme dok je u obrazovnoj ustanovi. Ako razmišljamo logički, roditelj bi u tom slučaju trebalo da odgovara zato što nije lepo vaspitao svoje dete, ali je onda svejedno gde se nasilje dešava, jer učenik može nasilno da se ponaša na ulici ili bilo gde van škole“, kaže Ristanović za Danas.

Da bi roditelj eventualno mogao da odgovara zbog toga što je njegovo dete vršilo nasilje moralo bi da se dokaže da on nije izvršio dužan nadzor.

„Postoji čitav niz radnji koje bi olakšale dokazni postupak, od toga da je škola ukazivala roditelju na detetovo ponašanje, da su obavljani razgovori kod psihologa, pedagoga i nastavnika sa kojim postoji problem, da je vođen disciplinski postupak i da o svemu postoje zapisnici, odnosno nekakav pisani trag. Ako je škola sve to preduzela, dokumentovala da je ukazivala roditelju da se dete neprimereno ponaša i na kraju podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, onda se detetovo ponašanje može pripisati roditelju na teret jer je propustio dužan nadzor“, kaže Ristanović.

Školska praksa, međutim, pokazuje da direktori često oklevaju da pokrenu vaspitno-disciplinske postupke upravo jer u toj proceduri ima dosta problema, a retko ko se odvaži da u celu priču uključi i sud.

Koliko je bilo napada na nastavnike od početka ove školske godine

Od početka školske godine do sada Ministarstvo je obavešteno o dve situacije u kojima su učenici izvršili nasilje ili se neprimereno ophodili prema nastavnicima, kažu za Danas u Ministarstvu prosvete. Iz tog ministarstva nisu konkretno odgovorili na pitanje koliko su, prema saznanjima kojima raspolažu, učestali incidenti u obrazovnim ustanovama u kojima su nastavnici žrtve nasilnih učenika, nevezano o kom nivou nasilja je reč.

Statistika svedoči da slučajevi napada na profesore nisu tako česti kao slučajevi vršnjačkog nasilja u školama. Mediji su pisali da je za dva meseca od početka ove školske godine Ministarstvo zabeležilo 75 prijavljenih slučajeva nasilja, najvišeg, trećeg stepena. U toku cele prošle godine zabeleženo ih je 710.

Obrazovne ustanove su dužne da Ministarstvu prijave takozvani treći oblik nasilja koje u najvećem broju slučajeva podrazumeva fizičko nasilje, kao i kombinovano: verbalno, psihološko i fizičko.

Prema ranijim izjavama nadležnih, u 90 odsto prijavljenih slučajeva reč o vršnjačkom nasilju.

Znatno je manji broj prijava nasilja koje zaposleni izvrše nad detetom, odnosno učenikom i prijava koje dete, odnosno učenik izvrši nad zaposlenima u ustanovama obrazovanja i vaspitanja.

Iz Ministarstva nisu odgovorili i na pitanje koliko se često škole odlučuju da podnesu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv roditelja učenika koji su izvršili nasilje, s obzirom da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa novčano kažnjavanje roditelja od 30.000 do 100.000 dinara u slučaju da su njihova deca izvršila nasilje.

Izvor: Danas
Foto: Pixabay

Чланак Zašto prekršajni sudovi ne kažnjavaju roditelje dece koja vrše nasilje u školi се појављује прво на Biznis i Finansije.