BiF: Kako ste se zainteresovali za temu socijalnog stanovanja?

Zlata Vuksanović-Macura: Po završetku fakulteta, pre dvadesetak godina, zaposlila sam se u Društvu za unapređivanje romskih naselja. Tada sam uvidela kako se živi u lošijim stambenim uslovima od onih na koje je većinsko stanovništvo naviklo, i poželela da dam svoj doprinos njihovom poboljšanju.

BiF: U kakvim uslovima danas žive Romi?

Zlata Vuksanović-Macura: Predstave da su svi Romi siromašni i da žive u onome što se pežorativno naziva „kartonskim naseljima“, nisu tačne. U romskoj populaciji ima ljudi različite obrazovne strukture i imovinskog stanja.

Postoje tri tipa naselja sa pretežno romskim stanovništvom. Prva su uređena, koja se ne razlikuju od ostalih naselja u našoj zemlji. U njima je stanovništvo mešovito. Drugu grupu čine nehigijenska naselja, koja se tako nazivaju zbog skromnijih kuća, lošije infrastrukture a ponekad i zbog nedostatka elementarnih sanitarnih uslova, kao što su voda i kanalizacija. Takvih naselja ima širom Srbije i ona mogu bili mala, od po dvadesetak kuća, ali i velika, sa po hiljadu stambenih objekata.

Treća vrsta naselja su „slamovi“, gde su kuće pravljene od privremenih materijala, bez struje, vode i kanalizacije, asfaltiranih ulica… Međutim, ona ne čine većinu romskih naselja.

BiF: Ipak, kada se govori o socijalnom stanovanju, misli se na sve socijalno ugrožene stanovnike u Srbiji. Kako se kroz istoriju naša država bavila ovim pitanjem?

Zlata Vuksanović-Macura: Pre Prvog svetskog rata je postojalo nekoliko inicijativa za rešavanje stambenih problema socijalno ugrožene populacije. Jedna od njih su takozvani opštinski stanovi, koje je gradila gradska uprava. Prvi opštinski stanovi izgrađeni su na Dorćolu i to po projektu prve žene arhitekte Jelisavete Načić. Oni su sada pod zaštitom države.

Briga o socijalnom stanovanju je i kod nas i u Evropi intenzivirana tek posle Prvog svetskog rata, koji je prouzrokovao ogromna razaranja. Zbog ekonomske krize, ali i zbog Oktobarske revolucije, vlasti širom Evrope su strahovale od socijalnih nemira. Zato su počele više da se bave izgradnjom stambenih objekata za siromašne.

U međuratnom periodu naša država je imala uglavnom ambivalentan odnos prema ovom pitanju. O tome se stalno govorilo, a rezultati su bili više nego skromni. Procenjivalo se da je tada Beogradu nedostajalo oko 30.000 opštinskih stanova, ali od tog broja izgrađeno je samo njih 500.

BiF: Gde su živeli ljudi koji nisu dobili te stanove?

Zlata Vuksanović-Macura: Pored opštinskih stanova, postojala su još dva modela stanovanja. Prvi je bio – iznajmljivanje stanova na tržištu. Građanima nije bilo dozvoljeno vlasništvo nad stanovima, već samo nad kućama ili čitavim zgradama. Ali su mogli iznajmljivati stanove. Zato su rentijeri spadali u najimućnije članove društva.

Podstanari su, s druge strane, uglavnom imali niska primanja, te su živeli u uslovima koje mogu da priušte. Dešavalo se da šestočlana porodica živi u dvadesetak kvadrata, bez struje, sa česmom u dvorištu koju su koristili i ostali stanari. Bilo je čak i slučajeva podzakupa – neko bi iznajmio sobu a potom dalje rentirao jedan krevet u njoj.

Drugi model rešavanja ovih stambenih problema primenjivali su oni koji nisu mogli ili nisu želeli da plaćaju kiriju rentijeru. Oni bi kupovali placeve na periferiji i zidali kuće. To što se tada smatralo beogradskom periferijom su današnji Dušanovac, Marinkova bara, Mali Mokri Lug…

BiF: Da li je to za stanovnike takvih naselja bila bolja opcija?

Zlata Vuksanović-Macura: Oni su svakako bili u boljem položaju od stanovnika takozvanih „naselja bede“ izgrađenih na državnom zemljištu, kakva je bila i Jatagan mala iz serije „Senke nad Balkanom“. Ali ona nije bila jedina – postojale su i Bukurešt mala, Pištolj mala i druge. Zanimljivo mi je bilo otkriće Šporet male, ali i dalje ne znam zašto se tako zvala, mogu samo da pretpostavim da su kuće u njoj građene od lima, te da su ličile na štednjake.

Ova naselja su podizana nelegalno, kuće su bile lošeg kvaliteta, kao i infrastruktura. Međutim, imala su zanatske radnje, prodavnice, ponekad dom kulture i školu… Država se, zbog očuvanja socijalnog mira, često pravila da ne primećuje izgradnju na svom zemljištu, čak im je ponekad i zidala česme i uvodila struju.

BiF: Šta se kasnije desilo sa ovim naseljima?

Zlata Vuksanović-Macura: Kad god bi iskrsla potreba da se „raščisti“ to zemljište, počinjalo bi prinudno iseljavanje i rušenje kuća. Nekada bi stanovnici dobijali simboličnu naknadu, a nekada ni to. Dešavalo se, na primer u naselju pod imenom Pištolj mala, da isele deo stanovnika i poruše kuće, a onda bi se oni vratili i gradili nove. No, vremenom su ljudi sami napuštali određena naselja i odlazili negde odakle ih, kako su mislili, niko neće iseljavati.

BiF: Kako su donosili odluku gde će podizati nova naselja?

Zlata Vuksanović-Macura: Obično bi neko otkrio novo državno zemljište i tu izgradio kuću, a ostali su ga samo sledili. Međutim, u slučaju Prokopa, Železnica je krajem 19. veka pripremala teren za radove i iskopala veliku jarugu. Preduzeće je jednom radniku dozvolilo da tu napravi kuću. No, i njegove kolege su tu videle priliku da se stambeno obezbede pa je spontano izgrađeno čitavo naselje.

BiF: Kako je izgledao život u tim nelegalnim naseljima?

Zlata Vuksanović-Macura: Njih su uglavnom naseljavali siromašni. Uslovi za život su bili teži u smislu da nisu imali mokri čvor u kući nego su koristili česmu koja je napolju, nisu imali kaldrmisane ulice pa su kada padne kiša gacali po blatu, a postojao je i stalni strah da će ih neko iseliti. Sve ostalo je podsećalo na klasičan gradski život. Ipak, Beograd je i tada, kao što je i sada, bio mešovit grad, u kojem staleži nisu bili striktno odvojeni, pa je u svakom delu grada bilo i siromašnih i dobrostojećih. Po mom mišljenju to je velika prednost naše prestonice.

BiF: Decenijama slušamo kritike stručnjaka o tome kakve je sve štete nanela neplanska gradnja. Zašto je taj problem toliko težak za rešavanje i pored toga što postoje urbanistički planovi?

Zlata Vuksanović-Macura: Urbanizam u Srbiji postoji veoma dugo. Zvanično – od prvog urbanističkog plana Beograda koji je 1867. godine izradio Emilijan Josimović. Po njegovom planu je realizovan današnji centralni deo Beograda. I drugi delovi grada su planirani, ali često je život išao ispred njih. Dok je Josimović radio plan za centar, uveliko su nastajala okolna naselja.

Osim toga, u periodu između dva svetska rata naša prestonica doživela je veliki demografski bum. Broj stanovnika Beograda je u tom periodu porastao sa predratnih 90.000 na preko 300.000 ljudi. Za takav priliv stanovništva samo jaka država bi mogla da nađe odgovarajuća urbanistička rešena, a naša je u tom periodu bila siromašna. Naravno, bilo je tu, kao i danas, i raznih malverzacija i loših ulaganja.

BiF: Posle Drugog svetskog rata dobili smo socijalističku vlast. Da li je bar tada socijalna politika u oblasti stanovanja unapređena?

Zlata Vuksanović-Macura: U socijalizmu se vodilo računa o siromašnijim slojevima, pre svega o radnicima. U fokusu su bili oni koji privređuju, obično u velikim sistemima ili fabrikama.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka se maltene još ceo jedan Beograd doselio u prestonicu. Taj priliv stanovništva je pratila i planska gradnja. Zidalo se mnogo više i mnogo brže nego ranije. Ipak, čak ni ta brzina gradnje nije mogla da zadovolji realne potrebe pridošle populacije. Tako smo došli u situaciju da se opet prave „ventili“ za stambeno nezbrinute u vidu velikih nelegalnih naselja poput Kaluđerice.

No, ipak je postojala jasna briga države o stambenom pitanju. Pravo na stanovanje je postalo podrazumevano pravo građana Jugoslavije. Danas to više nije slučaj.

BiF: Da li je tada porastao i kvalitet stanovanja?

Zlata Vuksanović-Macura: Naravno. Propisani su jasni standardi. Struja i voda su se podrazumevale, a često i grejanje. Čak i za nelegalna naselja u to vreme, struja i voda su bila minimum koji mora biti ispunjen, naravno prećutno, jer je država opet „žmurila“ pred nelegalnom gradnjom.

BiF: Kakva je savremena politika socijalnog stanovanja u Beogradu?

Zlata Vuksanović-Macura: Čini mi se da se država sada brine o tome samo sporadično. Najviše socijalnih stanova u bliskoj prošlosti je podignuto za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, što je i opravdano. No, trenutno se gradi uglavnom za zanimanja od interesa za državu, kao što su vojska i policija. Vrlo mali broj stanova se zapravo pravi za one koji su socijalno ugroženi.

Država i dalje zatvara oči pred nelegalnom gradnjom. Samo što sada, za razliku od prošlih vremena, to se ne odnosi samo na objekte koji se grade bez građevinske dozvole zbog nemaštine, već i na nelegalne a vrlo luskuzne i profitabilne objekte, poput onog ugostiteljskog od hiljadu kvadrata na Pančićevom vrhu.

Marija Dukić

broj 177, septembar 2020.

Foto: Privatna arhiva

Чланак Zlata Vuksanović-Macura, arhitektica: Nelegalna gradnja je i kroz istoriju bila čuvar socijalnog mira се појављује прво на Biznis i Finansije.

Spisak posledica nelegalne gradnje je podugačak: osim što estetski narušava urbanu i prirodnu sredinu, često usled nestručnog ili bahatog izvođenja uzrokuje geomorfološke i hidrološke probleme, a ovako izgrađene zgrade gotovo po pravilu su energetski neefikasne i stoga značajno uvećavaju zagađenje u okruženju. Mnoge zemlje, pogotovo u oblastima nekadašneg „trećeg sveta“, suočavaju se sa sličnim problemima – naglim prelaskom stanovništva iz sela u gradove, korupcijom i nemarom u nadležnim službama, nedovoljnom informisanošću ili dostupnošću kvalitetnih materijala za gradnju…

Takva je situacija i u Srbiji, koja sa nelegalnom gradnjom pokušava da se izbori već nekoliko decenija. Jedan od najpoznatijih primera je Kaluđerica, celo naselje u Beogradu koje je niklo „na divlje“ tokom poslednje dve decenije prošlog veka, a procene o tačnom broju nelegalno izgrađenih objekata u zemlji se prilično razlikuju u zavisnosti od izvora podataka. Razlog za ovako „fleksibilnu“ statistiku postaje jasniji kada se ima u vidu da su i pojedini državni projekti u svojim početnim fazama potpadali pod kategoriju nelegalne gradnje.

O tome šta su glavni uzroci neplanske gradnje i koliku štetu ona nanosi Srbiji i okolnim zemljama govorio je veliki broj stručnjaka na međunarodnoj konferenciji „Uticaj nelegalne izgradnje, lošeg planiranja i projektovanja na životnu sredinu – IMPEDE 2019“, koja je nedavno organizovana u Domu inženjera u Beogradu. Na skupu je predstavljeno više od 50 naučnih radova, studija slučaja i analiza koje se iz različitih uglova bave ovim problemom, a neka od istraživanja koriste višegodišnju statistiku kako bi utvrdila sve negativne implikacije ovakve prakse na duži rok.

Kršenje propisa u ofanzivi

Prema Zagorki Gospavić i Branku Božiću sa Građevinskog fakulteta u Beogradu, početak svih problema je u populističkoj politici koja decenijama ostaje ista iako se vlasti menjaju. Takva politika ne samo da toleriše nego i podstiče nelegalnu gradnju, uprkos deklarativnom protivljenju zvaničnika. „Država nema interes da ugrožava veliki broj nelegalnih graditelja, a izuzetno povoljnim uslovima naknadne legalizacije dodatno se privlači naklonost tog dela glasačkog tela i istovremeno šalje loša (ili ohrabrujuća?) poruka potencijalnim investitorima. Zbog toga se danas s pravom sumnja u legalnost većine objekata koji se grade, a umesto da jenjava, ovakva vrsta gradnje je poslednjih godina sve izraženija“, ističu Gospavić i Božić.

Upravo zato više niko nije iznenađen ako investitori dograde sprat-dva više nego što je to propisano dozvolom za gradnju. Samo u Beogradu takvih primera ima na svakom drugom ćošku. U želji da što više zarade, investitori bez ikavih skrupula narušavaju stare urbane celine, ne vode računa o spratnosti, utrkujući se po principu „samo da moje bude više od komšijinog“, a stalan nedostatak odgovarajućih sankcija postepeno dovodi do prihvatanja takve situacije. Nažalost, česti su slučajevi kada domaći industrijski objekti godinama rade iako nemaju dozvolu za rad, niti ispunjavaju sve neophodne odredbe o zaštiti životne sredine.

Gospavić i Božić u svojoj studiji ističu da poslednje procene Republičkog geodetskog zavoda govore o milionskim ciframa nelegalno izgrađenih objekata, jer se „na osnovu obrađenih podataka sa 60% teritorije zemlje, utvrđuje trend po kome je broj neupisanih ili značajno izmenjenih objekata približno jednak broju zdanja koja su upisana u katastar nepokretnosti“. U isto vreme, na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture taj broj se procenjuje na oko dva miliona objekata.

Što je najgore od svega, Srbija ima zakone za regulisanje ove oblasti, možda čak i „višak“ različitih propisa budući da su u pojedinm segmentima potpuno neusaglašeni i stvaraju nedoumice u praksi, ali njihovo pravilno tumačenje takođe postaje izlišno s obzirom da se regulativa uglavnom ne primenjuje. Takvo ponašanje nadležnih, pored urbanističkog haosa i velikih gubitaka u državnoj kasi zbog nenaplaćenih taksi i poreza, prouzrokuje i veoma ozbiljne ekološke posledice, nastale usled preopterećenosti postojeće komunalne infrastrukture, poput snabdevanja vodom i strujom.

Energetski intenzivni, ekološki ugroženi

Nelegalno izgrađeni objekti se veoma retko, ili tek posle nekoliko decenija čekanja, uključuju u daljinski sistem toplana, pa su prinuđeni da za grejanje koriste električnu energiju ili ogrevni materijal kao što su drvo i ugalj. To izaziva lančane probleme po životnu sredinu, jer rast broja neplanski izgrađenih stambenih i industrijskih zgrada povećava i energetski neefikasnu potrošnju struje, kao i zagađenje vazduha zbog vrste ogreva koji se koristi.

Kako objašnjava Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, energetska efikasnost se definiše kroz računicu koliko se hiljada dolara BDP-a stvara upotrebom energije u iznosu od jedne tone naftnog ekvivalenta (toe). Sa ekonomskog stanovišta bitno je da energetska intezivnost bude što manja, a efikasnost što veća. Srbija se ne može pohvaliti povoljnim brojkama u ovoj oblasti, naprotiv – prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA) za period od 2005. do 2017. godine, Srbija spada u energetski najintenzivnije i najneefikasnije zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi.

Iako pokazatelj energetske intenzivnosti za Srbiju ima tendenciju opadanja, on i dalje iznosi preko 0,350 toe, za razliku od svetskog proseka od 0,188 toe, ili proseka evropskih članica OECD sa 0,085 toe, precizira Pešić. Naročito je nepovoljna potrošnja električne energije, koja u Srbiji iznosi oko 0,8 kWh za kreiranje jednog dolara BDP, u poređenju sa globalnim prosekom od 0,3kWh iz 2010. godine.

Ta prekomerna potrošnja energije u Srbiji direktna je posledica loše termičke izolacije zgrada, odnosno loše gradnje, što je pomalo apsurdno u državi „koja ima dugu tradiciju vrhunskog tehničkog obrazovanja i svetski priznate rezultate u građevinarstvu“, zaključuje Pešić. Ovaj paradoks, naime, nastao je usled toga što su većinu nelegalnih zgrada projektovali sami investitori, koji listom nemaju potrebno obrazovanje. U usmenoj anketi koju je Pešić sproveo sa svojim timom u više naselja oko Beograda, najčešći odgovor investitora bio je da su se oni na ovaj korak odlučili kako bi umanjili svoje troškove gradnje.

Prekriće nas pepeo

Iako je jedna od potpisnica Pariskog sporazuma 2015. godine, Srbija još uvek oko 70% svoje električne energije proizvodi iz lignita, uglja slabijeg kvaliteta, i čak uvozi iz Kine dodatne blokove za povećanje kapaciteta ovakve proizvodnje, umesto da ih u bliskoj budućnosti smanji. Lignit ima visok sadržaj pepela, malu kalorijsku vrednost, ali i brojne elemente u svom sastavu koji na deponijama pepela uništavaju plodno zemljište, a oslobađanjem u atmosferu pogoršavaju zdravlje živih bića. U našoj zemlji postoji šest termoelektrana na lignit, u kolubarskom i kostolačkom basenu, koje godišnje sagore 32 miliona tona uglja, i stvore oko šest miliona tona pepela. Dva bloka TE Nikola Tesla svake godine u atmosferu ispuste 20.000 tona letećeg pepela, a primera radi, „istraživanje sastava vazduha u urbanim i sub-urbanim zonama Beograda, pokazalo je da u njemu dominiraju čestice najfinijeg moda, nastale sagorevanjem, koje su ujedno i najopasnije po ljudsko zdravlje“, navodi se u studiji Dragane Đorđević i njenih kolega sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu.

Marko Miladinović

Tekst je prvobitno objavljen u #169 broju časopisa „Biznis & Finansije“

Чланак Posledice nelegalne gradnje u Srbiji: Dobrodošli u zemlju „divljih“ zgrada се појављује прво на Biznis i Finansije.