Za koju godinu nećemo imati gde da popravimo tašnu, torbicu, kofer, a možda ni da pendžetiramo cipele ili zalepimo patike, sumorna je slika „napretka“ koja je ovih dana prevladavala u javnosti nakon vesti da u Tehničkoj školi za dizajn kože ni ove godine, kao ni prethodnih, nije oformljeno odeljenje galanterista.

Plate i iznad proseka

– U zemlji gde je prosečna plata 80.000 dinara, a većina zaposlenih ima za trećinu manje, zarade majstora tašnera se kreću upravo oko tog republičkog nivoa. U boljim radnjama i zanatskim firmama su i do 50 odsto veće. Naravno, uslov je da se zna posao, jer ovde nema vremena za „luftiranje“ – kažu u „Mićku“.

Jednostavno, nema zainteresovanih učenika, jer su mladima danas u fokusu neka „zvučnija“ zanimanja, iako obućari i tašneri, kao i većina zanatlija, nemaju loše plate.

Međutim, da je sitaucija daleko od dobre, ali ne i katastrofalna, za 24sedam kaže jedan mladi beogradski majstor i preduzetnik. Milenko Mićko Božić (28), u svojim radnjama „Servisa Mićko“ ne samo da ima posla, nego se trudi i da bar malo nadoknadi to što, praktično, nema škole za tašnere.

– Posla ima i preko glave, pa neke poslove moramo da zakazujemo nedeljama unapred. Ima nas trenutno šestoro u dve radnje, ali bismo mogli da zaposlimo bar još po jednog čoveka na svakoj poziciji potrebnoj za popravku obuće, tašni i kofera. Ali nema odakle, jer škola nema odeljenje, a mladi se slabo interesuju za zanat. Svi bi da budu neki menadžeri – kaže nam majstor Mićko.

I pored praktično nepostojeće ponude radne snage iz formalnog obrazovanja, u „Servisu Mićko“ su uspeli da okupe ekipu koja se uspešno nosi sa ne tako malim zadatkom, popravljati tašne i kofere za dvomilionski grad u kome nema više od dvadesetak ovakvih servisa.

Ono što je posebno interesantno i budi nadu u ovoj priči je kako su i odakle stigli.

– Dvoje mladih ljudi mi je došlo na vrata i reklo da hoće da uči za tašnera, a nemaju gde. Ja ne znam gde ću od posla da bih još nekog učio ali, šta ću, prihvatim. I sada su vredni članovi ekipe – kaže Božić.

A ekipa koja je savladala posao je sve pre nego „majstorskog“ bekgraunda.

– Među nama su i električar iz nekadašnjeg „Minela“, kolega sa završenim ekonomskim i filološkim fakultetom… Samo je jedna koleginica došla iz branše, i iz majstorske porodice. A to je zaista velika stvar, kada sa nekim možete i da popričate o poslu i da vas „ispravi“ i ponudi drugačije rešenje od onog na koje ste navikli – s oduševljenjem priča ovaj mladi majstor.

Majstorsko dete

Sam Milenko je takođe majstorsko dete. Obućarskim i tašnerskim poslom su mu se bavili i otac i majka, od koje je nasledio radnju. Radnje vodi poslednjih desetak godina, a u radionici je od školskih dana, kada je slobodno vreme provodio u učenju majstorskih caka i „krađi zanata“.

Šta ljudi najčešće donose i da li je i dalje „kvalitet na ceni“

Majstor Mićko za 24sedam kaže da se danas, u vreme kada je na sve strane obilje jeftine i lako dostupne robe, sve manje kvaliteta. Čak i kod „firmirane“ robe.

– Kvalitet i kod velikih firmi i poznatih imena od pre 20 godina i danas je nebo i zemlja. Sve se pravi lošije, i kada je tašna ili cipela kožna, ta koža je lošije obrađena, a time i kratkotrajnija. Da ne govorimo o veštačkim materijalima i skaju, koji danas poturaju kupcu kao eko-kožu – ističe Božić.

A upravo torbice od skaja, jeftine cipele i „kofere za jednokratnu upotrebu“ mušterije najčešće donose, mada ima i onih koji donose vredniju i „firmiranu“ robu.

– Ako kupite cipele ili torbicu za nekoliko hiljada dinara, nema tu popravke. Da se vrati u upotrebljivo stanje košta koliko pola nove, pa je bolje da se baci. Kod kvalitetnijih stvari popravke su moguće, ali potrebno ih je i održavati kako treba. Najdraže su ipak mušterije „stare garde“, kada donesu nešto što je napravljeno kvalitetno pre deset ili dvadeset godina i žele da se to restaurira – napominje Milenko.

Za kraj našeg razgovora majstor Božić kaže da nema strah da će njegov zanat nestati.

– Mi smo u obe radnje, i na Dorćolu i Čukaričkoj padini, pretrpani poslom i biće ga sve više. S vremenom će i ljudi shvatiti da mora da se živi od svog rada, a da su zanatski poslovi dobro plaćeni. Dotle smo i mi tu da pomognemo, da ljudi ipak imaju gde da poprave ono što im je drago ili je vredno popravljanja – zaključuje Milenko Božić.

Izvor:24sedam

Foto: Pixabay

Чланак Da li ima posla za obućare i tašnere i zašto ih je sve manje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Obućara je sve manje, ali i posla za njih. Kako tvrde sagovornici ovog portala, kvalitet današnje obuće je najčešće loš. Ona se naime uglavnom kupuje zbog prihvatljive cene, a njena popravka je vrlo neretko nemoguća.

Zbog svega navedenog, a možda i zbog toga što posao obućara podrazumeva sedenje na ne baš udobnim stolicama i položaj tela od kojeg se vrlo brzo pojave bolovi, zainteresovanih za obućarski zanat je sve manje. Bitan faktor je i mala plata, budući da zarada obućara uglavnom ne prelazi 40.000 dinara.

“Samo pet škola u Srbiji ima obrazovni profil za obućara, a mi smo jedna od njih. Kod nas u Knjaževcu je bila poznata fabrika obuće ‘Leda’, pa je ovaj zanat u ovom delu Srbije bio izuzetno popularan. Nekada je ovde u izradi obuće radilo oko 3.000 ljudi, sada je ta brojka za trećinu manja, ali je i dalje zadovoljavajuća. Ipak, mi danas retko uspemo da skupimo jedno celo odeljenje. Po godini upišemo oko 20 učenika i to je to”, kaže Ljiljana Žikić, direktorka Tehničke škole u Knjaževcu.

Katanac na porodični posao dug 70 godina

Stariji i iskusniji obućari sa setom se sećaju saveta svojih učitelja da se „zanat očima krade“ i sa uzdahom nezadovoljstva konstatuju da te reči nemaju težinu u vremenu kad niko ne želi da gleda dok uči.

“Tradicija bavljenja ovim poslom moje porodice duga je više od 70 godina. Moj deda Petar Stajić je 1940. godine stigao iz Kaža u Beograd kao šegrt i ovde je stekao zvanje majstora obućarskog zanata. Potom je svoje znanje preneo na mog oca Stevana, a on na mene. Pored toga, za ovaj zanat sam se usavršavao i u Kožarskoj školi u Beogradu, gde sam stekao diplomu Tehničara za izradu obuće. Prvu radnju sam otvorio 1985. godine i to je bila radnja za popravku obuće, ali sam je pre nekoliko godina zatvorio jer nisam imao kome da je ostavim”, kaže Branislav Stajić iz Beograda za sajt Poslovi Infostud.

Pokušao je naš sagovornik da sačuva radnju koju je toliko voleo, ali, priča nam, jednostavno nije bilo računice.

“Posao je jedno vreme preuzela moja žena, od nje moj sin, ali je i on ubrzo otišao u Kinu, gde danas predaje engleski. Imao je nešto više do 20 godina, mesečno mu je ostajalo oko 50 do100 evra i zaista nije video nikakvu svrhu daljeg bavljenja obućarstvom. Dažbine za zanatlije su ogromne, mušterija je sve manje i ovako je najbolje. Radnja je danas zatvorena, ja sam u penziji i koliko god da voleo taj posao, više se ne bavim obućarstvom”, kaže obućar Bane.

Obuća od “mušeme”

Među onima koji i dalje ne žele da se predaju, ma koliko teško i malo isplativo bilo, je i Milan Nekić koji ima više od dve decenije radnog iskustva, a poslednjih pet godina drži obućarsku radnju u Bulevaru kralja Aleksandra.

“Nestalo je interesovanje mladih ljudi da rade ovaj posao. Dolaze mi mališani iz komšiluka, raspituju se, zanimljivo im je kad me vide radim, ali nema onih koji bi ostale da nauče zanat i time se bave. Uz to, mnogo se promenila i obuća. One patike i cipele koje su se pravile pre 20 ili 30 godina i ove današnje ne mogu da se porede. Danas gotovo da nema kože, sve je skaj ili što u šali umem da kažem ‘mušema’. To se čak ni ne isplati popravljati. Ipak, ko se pomuči i želi da radi, može da preživi od ovog posla, ali nije to ni približno onome što je nekada bilo”, ističe Milan Nekić.

Konstantin Radulović

Ceo tekst možete pročitati na Infostud blogu

Foto: Pixabay

Чланак Ko će nam popravljati cipele: Svake godine sve je manje obućara се појављује прво на Biznis i Finansije.