Godine 2021. Sjedinjene Države su zabilježile pad broja naučnika, dok je Kina dobila više od 2.408 naučnih autora. Modern Diplomacy ocenjuje da je u pitanju izuzetan preokret u odnosu na tek 2017, kada su Sjedinjene Države pokupile 4.292 naučnika, a Kina samo 116. OECD ovaj trend pripisuje zaslugama kineskim naučnicima koji se vraćaju u domovinu i tamo nastavljaju svoja istraživanja.

Za sve kriv Tramp?

Ovo je uznemirujući trend koji je započeo pre pandemije, ocenjuje Modern Diplomacy i dodaje da se sve poklapa sa „Kineskom inicijativom“ Trampove administracije — nazvanom anti-kineska inicijativa.

Pokrenuta u novembru 2018. godine, kampanja Ministarstva pravosuđa trebalo je da se bori protiv pretjerane pretnje krađe intelektualne svojine i špijunaže. U stvarnosti, to je uključivalo stalno zastrašivanje institucija koje su zapošljavale naučnike kineskog porekla i pokušaj zlonamjernog neuspelog gonjenja naučnika koji su radili s institucijama u Kini.

Američki tužilac Andrew E. Lelling čak je priznao da je inicijativa čiju je primenu podržao “stvorila klimu straha među istraživačima”.

Ako se kineski naučnici boje raditi u Sjedinjenim Državama, to znači da Sjedinjene Države neće imati koristi od njihovih otkrića onoliko ili brzo kao Kina.

Iako Ministarstvo pravde tvrdi da je ugasilo svoju „Kinesku inicijativu“, mnogi sumnjaju da će kineski naučnici ubuduće biti oslobođeni nepravednog nadzora. Američki nacionalni institut za zdravlje i dalje se hvali da je izazvao otpuštanje više od 100 naučnika i obustavio istraživanje preko 150 naučnika – od kojih se preko 80 odsto izjašnjava kao ‘Azijati’.

Administracija nastavlja da tvrdi suprotno dokazima da je kineska industrijska špijunaža — od strane naučnika koji rade u Sjedinjenim Državama — značajna pretnja zemlji. Univerziteti i američke kompanije smatraju da je daleko veća pretnja gubitak talentovanih kineskih istraživača.

Izvor:Investitor.me
Foto: Pixabay

Чланак Sve više naučnika iz SAD odlazi u Kinu се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Blic Biznis“ prenosi da iza cele priče navodno stoje mahinacije ovog prodajnog lanca koji je u Srbiju došao 2012, a da je postupak pokrenula Uprava carina.

BBC na srpskom preneo je saznanje da je C&A Moda RS doo podnela Privrednom sudu u Beogradu predlog za pokretanje stečajnog postupka 5. jula 2022. godine.

Uvidom u portal Pravosuđa Srbije, dela sajta Ministarstva pravde, vidi se da je predlog o stečajnom postupku podnet u utorak, 5. jula, prenosi B92.

Iz kompanije C&A kažu da su postali „meta organizovane carinske prevare“.

– Kompanija C&A Srbija nema drugi izbor nego da danas proglasi insolventnost. Počinioci su sistematično počinili više od 300 prevarnih radnji kojima se krše carinski propisi Republike Srbije – navodi se u saopštenju.

Dodaju da ova odluka utiče na 14 prodavnica i oko 135 zaposlenih u Srbiji.

U saopštenju se dalje navodi da je kompanija C&A Srbija meta organizovane carinske prevare čiji je počinilac jedan od njenih poslovnih partnera, kao i drugi počinioci koji su i dalje nepoznati. Nemački tekstilni gigant objašnjava da su navedeni počinioci sistematično obavili više od 300 radnji prevarnog uvoza u periodu 2014–2021. godine, zloupotrebljavajući logo kompanije C&A, pogodnosti carinskog statusa i ovlašćenja za zastupanje carinskog predstavnika kompanije C&A u Srbiji.

Kompanija C&A posluje u 14 filijala širom Srbije

Krivično delo je otkriveno u oktobru 2021. kada je kompanija C&A prvi put obaveštena o tom prevarnom uvozu od strane carinskih organa Republike Srbije.

– Nakon nekoliko meseci istrage i uprkos dokazima kojima se učvršćuje stav da C&A Srbija ne treba da snosi posledice tog krivičnog dela, carinski organi Republike Srbije zauzeli su stav da je kompanija C&A Srbija odgovorna za plaćanje carinskih dažbina za robu koja je deklarisana u okviru prevarnog uvoza. Nakon temeljne analize situacije upravljački tim kompanije C&A Srbija zaključio je da ne može odgovorno snositi rizike daljeg osporavanja pravne pozicije koju zastupaju organi Republike Srbije. S obzirom na finansijski opseg zahteva usmerenih protiv kompanije C&A Srbija, upravljački tim je bio primoran da danas proglasi insolventnost – poručuju iz te kompanije.

Dalje postupke, zaključuju, obrađivaće imenovani stečajni upravnik, prenosi B92.

– Ovaj razvoj događaja ni na koji način se ne tiče drugih tržišta na kojima posluje C&A -kažu iz ove kompanije koja je u Srbiju došla 2012. godine.

Kompanija C&A posluje u 14 filijala širom Srbije, uglavnom u šoping centrima.

Foto: Bing

Чланак C&A odlazi iz Srbije, podnešen zahtev za stečaj се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poređenju sa prvim kvartalom, prema poslednjim podacima RZS, nezaposlenost je u mesecima od aprila do juna bila manja za 1,7 odsto, a manje nezaposlenih je u svim regionima – u Vojvodini je ta procenat pao sa 10,9 odsto na 9,6 odsto, u Beogradu sa 9,6 na devet odsto, Šumadiji i Zapadnoj Srbiji sa 14,7 na 13,6 odsto, u Južnoj i Istočnoj Srbiji sa 16,8 odsto na 12,1 odsto.

U poređenju sa istim kvartalom prošle godine, kada je u jeku bilo zatvaranje zbog pandemije virusa korona, broj nezaposlenih ove godine je povećan za 51,3 odsto (sa 232.000 na 352.000).

U populaciji mladih od 15 do 24 godine, u drugom kvartalu 2021, u poređenju sa istim periodom prošle godine, smanjio se broj onih van radne snage i to za 78.000, s tim što je zaposlenje našlo 52.000 njih, dok je u nezaposlene „prešlo“ gotovo 16.000 mladih.

Sva poređenja sa prošlom godinom, naročito u ovim mesecima kada je na snazi bilo potpuno zatvaranje, ne daju pravu sliku. Tada je u tom periodu nezaposlenost bila 7,9 odsto, od početka godine razumljivo se „pokvarila“, ali do onog nivoa na kom je Srbija na ovom polju bila pre dve godine.

Ekonomista Saša Đogović kaže da je to rezultat porasta zapošljavanja u građevinskom sektoru, jer kako rastu investicije u infrastrukturne projekte raste i broj radne snage.

„Osim toga, imamo i sindrom belog praha, odnosno raste stambena izgradnja pa je u građevinarstvu uvećana potreba za radnom snagom, koju moramo i da uvozimo. Do otpuštanja je došlu u nekim drugim uslužnim delatnostima i to je nadoknađeno na ovom sektoru, dok prerađivačka industrija svakako ima rast“, objašnjava Đogović za Danas.

Veliki problem nedostatak radne snage

U odnosu na 2019, ističe on, imamo rast industrijske proizvodnje, ali i maloprodajnog prometa, izvoz je veći, BDP je veći i stopa nezaposlenosti u ravni sa 2019. govori o tome da nismo ušli u krizu.

„Došlo je do određenih slabosti u nekim sektorima, ali u celini industrija beleži rast, građevinarstvo posebno, poljoprivreda isto. Logično je da je rezultat slabiji, ali to ukazuje da su neki segmenti uspeli da amortizuju taj rast nezaposlenosti u nekim
drugim sektorima“, napominje naš sagovornik.

Đogović kaže da su neki sektori u uslugama podbacili zbog pandemije, dok su drugi imali pojačanu potrebu za radnom snagom, koje nemamo dovoljno, što je sve na neki način dovelo do toga da rezultat ove ne bude lošiji nego 2019. godine.

On kaže da je veliki problem nedostatak radne snage i da se on posebno oseti u građevinarstvu, ali i transportu, naročito medicini, što je problem bio i ranije a šta je pandemija potpuno razotkrila.

Za sindikate ovi podaci ne govore mnogo jer su radnici u praksi, poput onih iz Geoksa nedavno, osetili šta znači ostati bez posla. Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Zoran Mihajlović kaže da nezaposlenost jeste donekle ublažena intervencijom države, ali da to apsolutno nije bilo dovoljno naročito u sektorima u kojima je pad bio osetan.

„Prošle godine u Srbiji je gotovo 60.000 ljudi ostalo bez radnih mesta i to u sektorima ugostiteljstva i turizma. Mislim da to stanje nije moglo da se popravi za tako kratko vreme. U većini tih sektora zapošljavaju se radnici u sivoj zoni pa to statistički ne deluje da je nezaposlenost tolika, ali će se osetiti“, ističe Mihajlović.

Nedostatak radne snage i u Nemačkoj i u skandinavskim zemljama

Jedan broj mladih ljudi kako se granice budu otvarale, kako kaže, odlaziće van zemlje jer postoji veliki nedostatak radne snage i u Nemačkoj i u skandinavskim zemljama.

„Nažalost, ukoliko oni budu otišli, mi nećemo imati problem nezaposlenosti, već problem odliva radne snage“, napominje Mihajlović.

On kaže da nije siguran šta će biti sledeće godine, ali očekuje da će, ako se pandemija nastavi, Krizni štab u nekom trenutku morati da preduzme restriktivne mere koje će opet imati svoje posledice.

„Videli ste šta je bilo sa Geoksom, Jura najavljuje da smanjuje broj radnika, jer je tržište, naročito automobila, zamrlo. Naša privreda, strani investitori uglavnom su vezani za auto industriju i kriza će se najviše odraziti na njih. Sada se održava jer država interveniše, subvencioniše plate, ali to će trajati do kraja godine, a sledeće ili će država nastaviti da subvencioniše ili će oni smanjivati broj radnika, što će dovesti do veće nezaposlenosti ili odlaska ljudi iz Srbije“, ističe Mihajlović i napominje da ne postoji čarobni štapić i da će firme ili raditi ili u nedostatku posla otpuštati radnike, a da će ti radnici bez posla verovatno otići za nekim drugim poslom, ali ne u našoj zemlji.

Zoran Vujović, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća kaže za Danas da se plaši da za nekoliko godina nećemo imati radnika.

„Sve što se gradi trenutno povučena je građevinska operativa, zanatski deo je ugrožen, nema ko da radi. U Zapadnoj Evropi ranije su bile prepreke da se naši ljudi zaposle, sad je toga sve manje, radije će da prime nekog sa Balkana nego iz Azije“, ističe Vujović i napominje da je pre nekoliko godina bilo 750.000 nezaposlenih, a da se to najviše smanjilo jer su ljudi otišli.

2,8 miliona zaposlenih

U Srbiji je u drugom kvartalu ove godine bilo zaposleno 2,8 miliona ljudi, nezaposleno 352.000, a van radne snage 2,7 miliona starijih od 15 godina, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Ovakva međugodišnja kretanja koja se odnose na povećanje nezaposlenosti na račun smanjenja stanovništva van radne snage, jesu, kako ističu u RZS, posledica promena izazvanih krizom usled pandemije.

„U drugom kvartalu 2020. pojedinci koji nisu mogli da traže posao ili nisu bili u mogućnosti da počnu da rade zbog mera sprečavanja širenja virusa, prema definicijama MOR-a, nisu smatrani nezaposlenim, već su svrstavani u kontingent stanovništva van radne snage“, objašnjavaju u RZS povećanje stope nezaposlenosti sa 7,9 odsto u drugom kvartalu 2020. godine na 11,1 odsto u drugom kvartalu ove godine. Najveći broj zaposlenih u drugom kvartalu radio je u uslužnom sektoru (55,2 odsto), u industriji (23,6 odsto) i poljoprivredi (15,3 odsto), a najmanji u građevinarstvu (5,9 odsto).

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Odliv radne snage je veći problem nego nezaposlenost u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

To potvrđuju i visina doznaka koje se u Srbiji kreću između 7,9 i 8,8 odsto BDP-a što je takođe značajno iznad svetskog proseka. Uprkos tome, Mihail Arandarenko, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ističe da termin „odliv mozgova” baš i ne stoji.

„Svaki put se citira to da smo najgori na svetu po odlivu mozgova, ali taj podatak se bazira na percepciji jednog broja menadžera u Srbiji. Prema bazama podataka kojima raspolažemo, ali i na osnovu procena i nekih posrednih indikatora ljudi koji odlaze iz zemlje su za nijansu obrazovaniji od onih koji odlaze. Poslednjih godina najveći rast prvih odlazaka iz Srbije je u Hrvatsku i Maltu zbog turističkih poslova i Slovačku, Sloveniju zbog poslova u industriji. Ovo nisu zemlje u koje se odlazi za stalno. Od zemalja stare Evrope najviše se odlazi u Nemačku, ali i tamo je mnogo više građevinskih radnika ili negovateljica nego lekara i inženjera”, objašnjava Arandarenko dodajući da ako bismo kolokvijalno nazvali odlazak ljudi iz zemlje „odlivom mozgova” to je u redu, ali ne stoji da odlaze samo ili mahom visokoobrazovani.

Takođe, poslednjih godina udvostručen je broj prvih odlazaka u inostranstvo u odnosu na 2010. godinu, ali se mnogo ljudi i vraća.

„Glasanjem nogama”

Tako masovan odlazak u inostranstvo Arandarenko u radu pod nazivom „Politička ekonomija izlaska i lojalnosti“ naziva „glasanjem nogama” i da prihodi iz inostranstva u stvari skidajući pritisak sa vlasti u ovom regionu omogućuju im da traju mnogo duže uprkos ekonomskoj stagnaciji.

„Velika emigracija iz Srbije i, u još većoj meri, šireg regiona predstavlja svojevrsno ‘glasanje nogama’ stanovništva nezadovoljnog ekonomskim prilikama i mogućnostima za realizaciju svojih životnih ciljeva, posebno kroz dobre i pristojno plaćene poslove. Ta emigracija smanjuje protestni potencijal unutar zemlje, a glasovi preostalih nezadovoljnika slabije se čuju. Otuda izostanak protesta. Na taj način mogao se delimično objasniti paradoks da su vladajuće strukture u regionu Zapadnog Balkana u stanju da zadrže vlast u dužem periodu, uprkos veoma slabim ekonomskim rezultatima, a posebno uprkos visokoj nezaposlenosti i raširenom siromaštvu”, ocenjuje Arandarenko u svom radu.

Ne samo da se emigracijom smanjuje broj nezadovoljnih ljudi, već i njihove doznake umiruje potencijalni „glas” tako što porodice emigranata zahvaljujući doznakama koje dobijaju smanjuju zavisnost od socijalne infrastrukture u zemlji, i drugo, doznake doprinose povećanju javnih prihoda, koje država u većoj meri može da koristi za kupovinu lojalnosti od stanovništva koje je ostalo u zemlji, navodi se u ovom radu.

„Izlaska i lojalnosti”

U slučaju Srbije bruto nacionalni raspoloživi dohodak (BNRD) je za osam odsto veći od BDP-a. To znači da je stanovnicima na raspolaganju značajno više sredstava za potrošnju, štednju i investicije u odnosu na ekonomsku vrednost koju oni sami proizvedu u zemlji.

U ovom modelu „izlaska i lojalnosti” Arandarenko prepoznaje dva izlaska i jednu lojalnost.

Pored bukvalnog odlaska iz zemlje tu je i unutrašnji, u obliku neformalne zaposlenosti. S druge strane lojalnost dolazi kroz preplaćeni i prezaposleni javni sektor.

To onda rezultira u niskoj zaposlenosti za platu u privatnom sektoru, „što opet prigušuje nezavisni protestni ‘glas’ poslodavaca, zaposlenih i preduzetnika u privatnom sektoru”.

Pored toga što stanovništvo ima veći dohodak od zarađenog i država ima dodatni prihod u budžetu od doznaka i to pre svega kroz poreze na potrošnju, PDV i akcize kada se doznake troše.

Pošto doznake drže apsolutno siromaštvo pod kontrolom, kako primećuje Arandarenko, to oslobađa državu preraspodele od bogatijih ka siromašnima.

„Umesto toga, poreski sistem optimizovan je sa ciljem da se njime što potpunije obuhvati višak prihoda stanovništva koji potiče od doznaka, ličnih transfera i iz neformalne ekonomije. Krajnja potrošnja oporezovana je efikasno kroz indirektne poreze, pre svega kroz PDV i akcize, i to je ujedno glavni put kojim se oporezuju doznake i transferi iz inostranstva. Indirektni porezi jasno su regresivni po svom karakteru, a oni u Srbiji, za razliku od najvećeg broja evropskih zemalja, čine više od polovine ukupnih poreskih prihoda”, navodi Arandarenko.

Prema njegovim rečima, ako doznake olakšavaju život vladama u dobrim vremenima i preuzimaju deo socijalnih zadataka od države, u lošim vremenima je obrnuto.

„Ako ove godine doznake padnu za 16 odsto što je procena, to će imati efekat kao da je BDP pao za još jedan procentni poen”, napominje naš sagovornik.

Zamka srednje razvijenosti kao sudbina

Država podešava sve ključne ekonomske varijable na takav način da obezbedi reprodukciju sistema izlaska i lojalnosti.

Poreski sistem tako je osmišljen da izvlači maksimalni prihod iz najšire moguće baze raspoloživog dohotka, umesto da nastoji da obezbedi dovoljne prihode države uz istovremene podsticaje formalizaciji neformalne zaposlenosti, rastu zaposlenosti za platu u privatnom sektoru i podsticanju preduzetništva u sektoru samozaposlenih i mikropreduzeća.

Na sličan način, monetarni sistem i politika deviznog kursa nisu podešeni da pre svega podrže međunarodnu konkurentnost ekonomije i izvozno orijentisani rast, već da obezbede viši ukupni dohodak i potencijal potrošnje „grupa lojalnosti”.

Veliki i privilegovani javni sektor teži da istisne privatni sektor kroz različite mehanizme konzistentne sa modelom lojalnosti i izlaska, uključujući realokaciju talenata i znanja iz privatnog u javni sektor, ali i širenje korupcije i klijentelizma u okvirima samog privatnog sektora nauštrb izvornog preduzetništva i rasta izvozno orijentisanih privatnih preduzeća.

„Ovo nije neki model koji neko zastupa, već pre svega spontano uređenje. Zato sam i skeptičan da se može promeniti. Jedan od načina bi mogla biti evropeizacija. Poenta je da se država odrekne dela prihoda, da se olakša zapošljavanje mladih, da se investira u socijalnu zaštitu. Ali tu se radi o preraspodeli, a oni kojima odgovara „status quo“ su jači od onih bi da menjaju. To se teško razrešava drugačije nego spontano”, skeptičan je naš sagovornik ističući da je upravo fiskalna konsolidacija bila proces koji je narušavao model „lojalnosti i izlaska”.

„Kao kombinovana posledica ovih okolnosti, zemlja je zaglavljena u zamci visokih poreza, niske zaposlenosti i niskih stopa rasta. Ovaj scenario indikativan je za zamku srednjeg nivoa dohotka, odnosno produženo tavorenje u grupi zemalja koje niti su siromašne, niti bogate, ali čiji je privredni rast usporen u odnosu na uporedive zemlje”, zaključuje Arandarenko.

Izvor: Danas

Foto: Piabay

Чланак Srbija se nalazi među zemljama sa izrazito velikom emigracijom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na početku pandemije je delovalo da će jugoistok Evrope proći bolje nego mnoge zapadne zemlje, ali sada postaje jasno da korona žestoko potresa ovaj region, piše „Frankfurter algemajne cajtung“, a prenosi „Dojče Vele“.

U tekstu se navodi da je u Srbiji zvaničan broj obolelih skoro dvostruko veći nego u Nemačkoj, što je mereno brojem stanovnika čak 20 puta više. S druge strane, medicinsko osoblje je u svim zemljama najviše ugroženo zarazom. U maju je Institut „Robert Koh“ objavio da je svaki deveti inficirani zdravstveni radnik. Stoga je ova kriza pokazala koliko su srećne zemlje koje su pandemiju dočekale sa dovoljno lekara i medicinskog osoblja, ocenjuje se u članku.

U državama jugoistočne Evrope koje su teško pogođene pandemijom, pomenuta sreća je vrlo ograničena. U studiji Bečkog instituta za međunarodna ekonomska upoređivanja (WIIW), upozorava se na sve veći odliv lekara i medicinskog osoblja upravo iz ovog regiona ka zemljama zapadne i severne Evrope, kao što su Nemačka, Švajcarska, Norveška i Velika Britanija.

Dvocifreno učešće srpskih lekara u „doseljeničkom“ zdravstvu u Nemačkoj

Prema statistici nemačke Savezne lekarske komore, krajem 2019. godine u Nemačkoj je radilo najviše lekara (4785) iz Rumunije, dvocifreno učešće u ukupnom broju lekara doseljenika beleže Srbija, Kosovo i Severna Makedonija, dok je Bosna i Hercegovina sa 9% odmah iza njih.

Najveći porast iseljavanja lekara u Nemačku zabeležila je Albanija – 765 lekara sa albanskim pasošem je registrovano u Nemačkoj krajem 2019. godine, što je za 21% više nego godinu dana ranije. Istovremeno, pomento istraživanje Bečkog instituta pokazuje da nigde u Evropi broj lekara po glavi stanovnika nije tako nizak kao u Albaniji. Šta više, takav negativan trend se ne zaustavlja: 2010. godine je 7% albanskih lekara bilo u inostranstvu, a krajem prošle godine čak 18%.
Sličnu tendenciju pokazuju brojke i u drugim zemljama jugoistočne Evrope. Zapadni Balkan ne gubi samo lekare, budući da se od 2017. do 2019. sa tog prostora iselilo u Evropsku uniju 423 000 stanovnika, odnosno 3% ukupnog stanovništva, navodi se u tekstu.

Srbija školuje više lekara nego što je prosek EU

Zato države u ovom regionu pokušavaju da nadoknade upražnjena mesta u zdravstvu povećenjem broja onih koji se školuju za medicinske profesije. Tako Rumunija, Hrvatska, Slovenija, Srbija i Slovačka školuju više lekara i medicinskih sestara u odnosu na prosek svih 28 država Evropske unije. Uprkos tome, raspolažu sa relativno malo osoblja.

Za razliku od njih, evropske zemlje na zapadu i severu kontinenta ne školuju dovoljno zdravstvenih radnika, jer te kadrove dobijaju „na gotovo“ iz siromašnijeg dela Evrope. A taj siromašniji deo, teško da može da primeni isti recept i dovodi zdravstvene radnike iz inostranstva, budući da je glavni motiv za „seobe“ lekara i drugog medicinskog osoblja želja da težak posao kompenzuju boljim životnim standardom.

U prilog tome, rečito govore razlike u primanjima, budući da su prosečne plate lekara u jugoistočnoj Evropi za dve trećine manje od proseka EU. Primera radi, prosečna zarada lekara u Albaniji je krajem prošle godine iznosila 900 evra, a u Nemačkoj 2400 evra.

Svaki deseti medicinski radnik odlazi iz Srbije

U Srbiji su primanja lekara, takođe, daleko ispod onih u Namačkoj, pa statistika pokazuje da se od 2010. godine udvostručio broj lekara koji odlaze iz Srbije u Evropsku uniju. Svaki deseti medicinski radnik u Srbiji po završetku školovanja ide u inostranstvo, navodi se u tekstu.

Takav trend se najverovatnije neće zaustaviti, čak i kada kao u Rummuniji značajno povaćavaju plate lekarima i isplaćuju bonuse za rad u pandemijskim uslovima. U bogatim zemljama, stalno će rasti potreba za školovanim medicinskim kadrom, s obzirom na sve duži životni vek, ali i na činjenicu da najbrojnija „bejbi bum“ generacija odlazi u penziju. Time se ponuda zdravstvenog kadra na tržištu rada znatno smanjuje, dok s druge strane tražnja rapidno raste.

Pandemija ogolela sve slabosti zdravstvenih sistema

Istraživanja potvrđuju da će borba za kvalitetne zdravstvene radnike biti sve oštrija i brutalnija, posebno nakon iskustva s pandemijom koja je ogolela sve slabosti zdravstvenih sistema u Evropi. Prema procenama Bečkog instituta, Evropska unija bi za poboljšanje zdravstvenog sistema morala da uloži 500 milijardi evra do kraja decenije.
Ali kako se zaključuje u tekstu, kao i u mnogim drugim oblastima, države EU nisu jedinstvene ni po ovom pitanju, i zato je malo verovatno da će se potrebna ulaganja i realizovati.

Чланак Brutalna borba za lekare u Evropi се појављује прво на Biznis i Finansije.