Cilj novih pravila je da preokrenu trend česte zamene proizvoda umesto njihove popravke, jer odbačeni uređaji i druga roba masovno završavaju na otpadima. Takvo ponašanje potrošača ali i proizvođača robe jednostavno više nije održivo.

Iz tog razloga nova pravila će obezbediti da se više proizvoda popravi u okviru zakonske garancije i da potrošači imaju lakše i jeftinije opcije za popravku proizvoda koji se tehnički mogu popraviti, kao što su usisivači, ili uskoro, tableti i pametni telefoni, kada zakonska garancija istekne ili kada roba više nije funkcionalna kao rezultat habanja.

U sklopu ove nove politike biće razvijen i Evropski standard kvaliteta za usluge popravke kako bi se potrošačima pomoglo da identifikuju servisere koji se obavezuju na viši kvalitet. Taj standard „lake popravke“ biće otvoren za sve servisere širom EU koji su spremni da se obavežu na minimalne standarde kvaliteta, na primer na osnovu trajanja ili dostupnosti proizvoda.

Izvor: EURACTIV.rs

Foto: PR Media, Unsplash

Чланак Evropska komisija uvodi nova pravila za popravku robe sa ciljem da smanji otpad се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova godina počela je radosnom vešću za američke poljoprivrednike – poznati proizvođač traktora „Džon Dir“ dozvolio im je da sami popravljaju mašine koje su kupili od njega. Ovakva vest u prvom momentu može se učiniti neobičnom, jer zašto bi proizvođač nekog uređaja određivao kupcu šta će da radi sa njim od trenutka kada ga plati i preuzme? Zar ne može sam da vrši popravku ili prenamenu sopstvene mašine, bez obaveze da o tome konsultuje njenog proizvođača? Pa, može da pokuša, ali teško da će u tome uspeti, bar kada je reč o pametnim uređajima.

Naime, pametni traktori i druga savremena poljoprivredna mehanizacija se već duže vreme prodaju programirani tako da se mogu popravljati samo kod njihovih proizvođača. Kompanije poput „Džon Dira“ i njihovi partneri jedini imaju pristup softverima koji upravljaju radom tih mašina. To znači da poljoprivrednici ne mogu sami da utvrde neki kvar ili da zamene deo na uređaju, već moraju da se obrate njihovim proizvođačima. Ovi će im, očekivano, naplatiti svoju uslugu skuplje nego drugi majstori.

Osim cene, ovde je veliki problem i vreme potrebno za popravku, koje je prilično dugo ako se proizvođači i ovlašćeni servisi nalaze daleko od korisnika. Da stvar bude gora, „Džon Dir“ je tražio od kupaca da potpisuju ugovore o licenci koji na kraju mogu biti štetni po njih. Ugovorom je propisano da kupac ne može podneti tužbu protiv kompanije ako mu traktor otkaže u presudnom momentu, na primer usred poljoprivredne sezone, a nemoguće ga je brzo popraviti, zbog čega poljoprivredniku preti rizik da izgubi zaradu.

Zato ne čudi što su američki poljoprivrednici počeli da se udružuju i među sobom ali i sa drugim organizacijama koje štite prava potrošača. Jedna od njih je neformalni pokret „Pravo na popravku“. Njihove aktivnosti su uključivale kampanje u javnosti, lobiranje, ali i saradnju sa hakerima.

Nije tajna da američki poljoprivrednici od hakera iz istočne Evrope već godinama kupuju „ključeve“ za probijanje softvera kojim „Džon Dir“ upravlja svojim proizvodima. Prošle godine, haker koji se predstavlja pod pseudonimom Sick Codes je na konferenciji „DefCon“ javno demonstrirao kako se „otključava“ softver ove kompanije. Tom prilikom je objavio da je to čin „oslobađanja traktora“, odnosno vraćanja vlasništva nad ovim mašinama kupcima koji su ih pošteno platili.

Poljoprivrednicima su se u ovoj borbi pridružili ne samo hakeri, nego i društveni aktivisti, predstavnici finansijskog sektora, novinari, građani, pa čak i lokalne vlasti. Konačno, višegodišnji pritisak je urodio plodom. Američka federacija poljoprivrednih biroa (The American Farm Bureau Federation), osiguravajuća kuća koja se bavi i lobiranjem, potpisala je sa „Džon Dirom“ memorandum o razumevanju, koji garantuje kupcima njegovih proizvoda da mogu pristupiti alatima, informacijama i drugim resursima od značaja za funkcionisanje ovih mašina.

Memorandum takođe štiti prava intelektualne svojine američkog proizvođača traktora i obavezuje sve strane da vode računa o bezbednosti ovih mašina. Drugim rečima, poljoprivrednici sada mogu sami da „otključavaju“ svoje traktore ali ne smeju da odaju poslovne tajne ove kompanije, niti da menjaju bezbednosne i postavke koje ograničavaju emisije štetnih gasova. Pretpostavlja se da će poljoprivrednici najviše koristiti ovu dozvolu da jeftinije popravljaju kvarove i zamenjuju dotrajale delove.

I proizvođači vozila „teraju vodu na svoju vodenicu“

Iako su najvidljiviji u medijima, vlasnici traktora nisu jedini koji se bune protiv proizvođača pametnih uređaja i njihovog veštačkog monopola. Sve više ljudi se žali zato što ne mogu da, mimo proizvođača, poprave svoje pametne telefone, automobile, kompjutere i druge sprave.

Primera radi, vlasnici automehaničarskih radionica već godinama upozoravaju da ne mogu da popravljaju savremene automobile jer nemaju odgovarajuću opremu, kao ni stručnjake za softvere koji praktično upravljaju svim funkcijama u vozilu. Moderni automobili u sebi sadrže mnoštvo senzora i čipova, ali i računarske programe mimo kojih se malo toga može uraditi na samim kolima. Zato se, bar u SAD, sve češće dešava da nezavisni majstori dižu ruke od popravki i šalju vozila u ovlašćene servise, čak i ako su oni stotinama kilometara daleko.

Pored nestašice delova koju su izazvali korona i rat u Ukrajini, ovo je dodatni razlog što popravke vozila traju sve duže. U takvoj situaciji vlasnicima nezavisnih malih servisa ne ostaje ništa drugo nego da stave ključ u bravu ili da prodaju svoju radionicu nekome drugom. Prema podacima konsultantske kuće „Focus Advisors“, u SAD je tokom 2021. godine iz tog razloga prodato čak 327 automehaničarskih radionica većim kompanijama. Očekuje se da će se ovaj trend pogoršati, ukoliko proizvođači automobila ne postanu malo fleksibilniji kada se radi ne samo o nabavci njihovih delova, već i alata za utvrđivanje kvarova.

Najveća pobeda do sada

U javnosti su za ovaj problem nuđena različita rešenja, uključujući i predlog da potrošači bojkotuju proizvođače koji zloupotrebljavaju svoj položaj na tržištu, iako to nije lako izvesti jer u mnogim privrednim granama to radi većina kompanija. Istini za volju, neke su se same odrekle ovakve prakse, zbog oštrih kritika koje su im godinama upućivala udruženja za zaštitu potrošača. Tako su „Epl“, „Gugl“ i „Samsung“ sačinili programe za popravku svojih uređaja, omogućivši svojim kupcima i nezavisnim servisima da kupuju tražene delove i prateću dokumentaciju. No, to nije obaveza svih kompanija, već smo dobra volja nekih.

Zato je najbolje i najefikasnije rešenje da se ova oblast uredi zakonom. To je i učinjeno u državi Njujork, čija guvernerka je 29. decembra prošle godine potpisala Zakon o fer popravci digitalne imovine. Nova regulativa bi trebalo da omogući potrošačima da jednostavnije i jeftinije popravljaju svoje elektronske uređaje, kao što su kompjuteri i pametni telefoni.

Taj zakon obavezuje proizvođače elektronske opreme da delove i alate za popravku uređaja, kao i određenu dokumentaciju, učine dostupnim javnosti. U prethodnom periodu to često nije bio slučaj, pa su potrošači dolazili čak i u situaciju da im se kupovina novog uređaja više isplati nego da onaj koji već imaju popravljaju kod proizvođača.

Iako se ovaj zakon smatra velikom pobedom boraca za prava potrošača, već je naišao na zamerke. Kritičari nisu zadovoljni što on ne obuhvata i belu tehniku, odnosno velike uređaje kao što su frižideri ili mašine za veš. Takođe, zakon ne pokriva ni poljoprivrednu mehanizaciju za čiju popravku su, kao što smo videli, poljoprivrednici morali sami da se izbore.

Potrošačka prava i ekologija

Iako Sjedinjene Američke Države prednjače u naporima da se vlasnicima uređaja zaista vrati vlasništvo nad njima, pokret „Pravo na popravku“ je sve popularniji i u drugim delovima sveta. Broj njegovih aktivista najbrže raste u Evropskoj uniji i Indiji. U EU se ovom pokretu pridružilo preko 100 organizacija iz više od 20 zemalja. Među tim organizacijama nisu samo borci za prava potrošača i nezavisnih servisera, već i ekološki aktivisti. Potonji naglašavaju važnost popravki, jer bi one smanjile količinu elektronskog otpada na deponijama koji ugrožava životnu sredinu.

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Kilian Seiler, Unsplash

Чланак Borba za vlasništvo nad mašinama: Da li su naši uređaji zaista naši? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Građani ovo ne znaju, a trgovci izbegavaju da zamene oštećeni uređaj i uporno ih šalju na servisiranje. Oni ih na taj način obmanjuju i koriste to što potrošači nisu dovoljno informisani o svojim pravima. Sa tom situacijom suočio se nedavno i naš čitalac Jovan Marković iz Beograda, kada mu se grejalica pokvarila u prvoj nedelji korišćenja.

– Kupio sam je u jednom poznatom trgovinskom lancu i odneo u vikendicu – objašnjava Marković.
– Posle nekoliko dana grejalica se pokvarila i počela da se puši, verovatno je nešto pregorelo. Vratio sam je u radnju i tražio sam zamenu, hteo sam da doplatim i da kupim neki skuplji proizvod. Nisam hteo da popravljam uređaj. Ako se pokvarila posle nekoliko dana, možete da zamislite koliko je to loše urađeno. Osim toga, u pitanju je i bezbednost.

Međutim, kako navodi, prodavac je uporno insistirao da pošalje grejalicu na popravku u servis i nije hteo da mu omogući zamenu za novi proizvod. U Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije (NOPS) ističu da je trgovac prekršio zakon.

– Važno je da je Marković vratio proizvod u radnju i istakao reklamacioni zahtev u vidu zamene – objašnjava Marko Dragić iz NOPS-a.

– Do kvara je došlo nedelju dana od kupovine, što znači da nije istekao zakonski rok saobraznosti od dve godine. To je period u kom trgovac treba da obezbedi ispravnost proizvoda.

Kupac, kako objašnjava, u roku od šest meseci od kupovine ima pravo na povraćaj novca, zamenu za novi proizvod ili popravku. U tom periodu je teret dokazivanja na trgovcu. A, nakon šest meseci od kupovine, do dve godine, ima pravo na popravku ili zamenu. Dragić ističe da je trgovac morao da uvaži zahtev Markovića. Ukoliko to odbija da uradi, on treba da se obrati tržišnoj inspekciji.

Potrošači treba da znaju da će svoja prava moći da ostvare samo ako podnesu reklamaciju prodavcu i da preko njega vode čitav postupak. Kupci često prave grešku i odlaze direktno u servis, uglavnom zato što ih trgovci posavetuju usmeno da tako urade. Oni misle da će na taj način brže da reše problem, ali zapravo samo dodatno komplikuju situaciju. Na taj način dobijaju samo popravku. Servis nije vezan nikakvim rokovima, a prodavac je dužan da odgovori na reklamaciju u roku od osam dana.

Takođe, servis ne može da nudi zamenu, već samo popravku uređaja. Kada se komunikacija u reklamacionom postupku vodi preko prodavca, onda on ima obavezu da pošalje proizvod u servis. Ako je aparat veći, onda trgovac šalje servisera na kućnu adresu. Nakon toga prodavac je dužan da odgovori potrošaču na osnovu informacija koje je dobio od servisera, a ukoliko odbije reklamaciju, i da navede razlog za to. To obrazloženje je potrebno kupcu, ako hoće da ide u dalju proceduru, da uradi veštačenje koje će pobiti tvrdnje prodavaca. Na osnovu toga i udruženje potrošača piše opomenu pred tužbu protiv trgovca.

Prava sitno napisana

Prodavci su dužni da obaveste kupce o njihovim pravima. Većina njih to čini tako što, prilikom kupovine, daju potrošaču jedan papir gde su im predočena prava iz zakona. Problem je što građani to, obično, ne čitaju. S druge strane, trgovci su se na taj način zaštitili.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак Popravka reklamirane robe može samo uz saglasnost kupca се појављује прво на Biznis i Finansije.