Internet stranica “Vivid Maps” podelila je zanimljive podatke o konzumaciji krompira u Evropi na godišnjem nivou, a na listi se našla i Srbija, ako i zemlje regiona.

Ova mapa kreirana je prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) iz 2020. godine, a prikazuje prosek konzumacije krompira u kilogramima po stanovniku svake evropske države.

Ono što se ističe jeste svakako visoka potrošnja. Naime, evropske zemlje smatraju se najvećim potrošačima ove namirnice. Tako su na prvom mestu stanovnici Belorusije s 170 kilograma po stanovniku godišnje. Prate ih stanovnici Ukrajine sa 126 kilograma, a treće mesto dele Poljska i Rumunija, čiji stanovnici u prosjeku godišnje pojedu do 100 kilograma godišnje. U Srbiji, za razliku od njih, svako od nas godišnje pojede znatno manje, oko 44 kilograma krompira.

Stanovnici BiH našli su se na visokom petom mestu ove mape s prosečnom konzumacijom od 92 kilograma. Ispred BiH nalazi se Holandija koja konzumira jedan kilogram više od stanovnika BiH. Najbliža BiH po konzumaciji krompira je Severna Makedonija s potrošnjom od 61 kilogram godišnje. Podaci o ostalim zemljama regiona govore da je konzumacija krompira znatno manja u odnosu na BiH.

Tako stanovnici Albanije i Slovenije potroše do 46 kilograma godišnje po osobi. a u Hrvatskoj 40 kilograma. Stanovnici Crne Gore najmanje konzumiraju krompir u regionu, gde je prosečna potrošnja po osobi samo 31 kilogram.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак U kojim zemljama najviše se jede krompir се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pre deset godina prosečna zarada bila je 41.558 dinara i trebalo je više od 1,5 plate da bi se kupilo sve što se od proizvoda nalazi u prosečnoj potrošačkoj korpi koja je oktobra 2012. iznosila 64.106 dinara. Sada se ta razlika smanjila, ovogodišnju avgustovsku korpu trebalo je izdvojiti 1,17 prosečne plate.

Taj odnos se iz godine u godinu menjao, do 2017. građanima u Srbiji je trebalo oko 1,5 plate da bi kupili sve sa spiska prosečne korpe, od 2018. situacija se popravlja, a prošle godine trebalo je izdvojiti 1,2 prosečne plate.

Prosečna zarada je od 2012. do prošle godine porasla 24.490 dinara, nekih 200 evra, i dok je za korpu oktobra 2012. trebalo izdvojiti 64.106 dinara, prošle godine ona je bila 79.109 dinara, što znači da su namirinice u njoj ukupno poskupele 15.003 dinara za 10 godina.

Kada se pogleda minimalna korpa koja je u avgustu ove godine bila veća od 45.000 dinara, i minimalac od 40.000 dinara koji tek 1. januara treba da počne da važi, a sada je pet hiljada manji jasno je da minimalac dugo neće moći da pokrije troškove korpe.

Slično je i sa prosečnom korpom i platom, a kada se na to doda i inflacija koja je u novembru samo dostigla 15,1 odsto situacija je jasna.

Prosečna plata, prosečna korpa,…..

Baš kao što ni minimalac u Srbiji nikako ne može da stigne minimalnu korpu, ista je situacija i sa prosečnom platom.

Decenijama unazad u Srbiji ne uspevamo da dostignemo ono što bi bilo normalno – da sa prosečnom platom možemo da kupimo sve što se nalazi u prosečnoj korpi, u kojoj je od 2011. godine 75 artikala, za 26 više nego do tada. RZS je te godine promenio metodologiju, uskladivši je sa onom koju za potrebe EU vodi Eurostat. Do tada je u našoj prosečnoj korpi bilo tek 49 proizvoda.

Za ekonomistu Danila Šukovića postoje dva problema, jedan je taj što potrošačka korpa konstantno zaostaje i što će posle ovakve inflacije tek da zaostaje. Drugi je to što je – potrošačka korpa potcenjena.

“To znači da ona ne sadrži nešto što je dovoljno za jedan pristojan život. Ona je potcenjena posebno kada su u pitanju potrebe iz domena kulture, kvaliteta stanovanja, kvaliteta života i ishrane. To su neke stvari koje su sigurno potcenjene”, ističe Šuković za Danas.

On kaže da je veliki problem za penzionisana lica i to što je nekada odnos prosečne plate i prosečne penzije bio takav da penzija ne bi smela da padne ispod 60 odsto prosečne plate. Sada imamo to, kako kaže, da penzija nije ni 50 odsto plate.

“Slika životnog standarda u Srbiji je dosta loša, a posle najnovijeg talasa inflacije on i dalje strmoglavo pada. Jer treba gledati realna primanja i troškove, šta mene zanima koliko je to nominalno, kada ja danas ne mogu da kupim ono što sam kupio juče”, napominje Šuković.

On kaže da je to suština života, a da priča o tome kako BDP raste dva ili tri odsto ne znači ništa, jer je pitanje šta su realni odnosi.

Nekada se prosek računao za četvoročlanu porodicu a sada za tročlanu

“Nekada se prosek računao za četvoročlanu porodicu, sada je prosečno domaćinstvo tročlano. Da bismo mogli da poredimo morala bi da se koriguje metodologija, da se napravi algoritam kako bi se što realnije sagledala razlike. Sada nisam optimista i mislim da je nerealno očekivati da se potrošačka korpa izjednači sa zaradom”, ističe Bogosavljević.

Samo posmatranje prosečne potrošačke korpe za njega kako kaže, nema mngo smisla jer mora da se prati po pojedinim grupama potrošača, jer prosečna primanja apsoluto ništa ne govore o socijlanim kategorijama, onima koji su na minimalnoj zaradi.

Ne možemo, napominje Bogosavljević, da govorimo o adekvatnosti prosečne potrošačke korpe ni ovog sistema praćenja.
“Trebalo bi da se prati stvarna potrošnja i stvarno kretanje cena konkretnih proizvoda i njihovog učešća u troškovima života pojedinih potrošača. To bi imalo smisla za dugoročna planiranja”, napominje on.

Trenutna dešavanja na tržištu su takva, ističe Bogosavljević, da se potrošači bune i pitaju kako to da imamo zvanično povećanje cena od 15 odsto, kad oni mogu da priušte sebi za 30 odsto manje od onoga što su ranije mogli.

Ekonomista Ljubomir Madžar kaže da veruje da prosečna plata nikada nije zadovoljavala potrebe prosečne potrošačke korpe i da treba imati u vidu i to da po domaćinstvu ima često više od jedne plate.

“Dugoročno je problem da je potrošačka korpa skuplja od plate pa narod preživi jer korpa se definiše po nekim manje-više proizvoljnim konvencijama, tako da je potrošačka korpa više stvar društvene konvencije, dok je prosečna plata stvar ekonomske i društvene stvarnosti”, ističe Madžar.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Zašto je u Srbiji potrošačka korpa uvek skuplja od plate се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ministarstvo mu, onda, dodeljuje jednog od 30 medijatora, a postupak medijacije, prema rečima Vesne Perinčić, zakonskog zastupnika Republičke unije potrošača, može da traje najduže 30 dana. Ovo je omogućeno od juna meseca, a do sada je pokrenuto više od 130 postupaka medijacije – koji su ustupljeni telima za vansudsko rešavanje spora.

Sagovornica N1 ukazuje da je teret dokazivanja na trgovcu i da u slučaju da odbije reklamaciju upravo trgovac mora da dokaže da je za, na primer, oštećenje – kriv potrošač.

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija u junu je usvojilo pravilnik i obrazac predloga čime je počela primena vansudske zaštite potrošača u Srbiji. To je, prema rečima Vesne Perinčić, još jedan vid zaštite potrošačkih prava, koji može da se pokrene tek po okončanoj reklamaciji , ali pre pokretanja sudskog postupka.

Teret dokazivanja je na trgovcu

Medijacija je, kaže sagovornica N1, postojala i ranije, ali je sada to vansudsko rešavanje sporova koje nadzire ministarstvo.

– Na sajtu se nalazi obrazac predloga, ceo postupak je jednostavan za potrošače – ispuni se obrazac predloga, podnese se račun i dokaz da je okončan postupak reklamacije. Obrazac se predaje lično, mejlom ili poštom. Ministarstvo ima objavljenu listu tela za medijaciju, ima ih 30, i medijator se određuje prema teritorijalnom principu – navela je ona za N1.

Ovo je, objašnjava, poseban institut, iznad klasične medijacije, koji kontroliše ministarstvo.

– Potrošač ga pokreće kad je završena reklamacija trgovcu kojom potrošač nije zadovoljan. Pre pokretanja sudskog spora, potrošač može da pokrene ovaj postupak medijacije koji je mnogo brži, i traje maksimalno 30 dana – navodi sagovornica N1.

Trgovci inače, kako dodaje, poštuju rokove utvrđene Zakonom o zaštiti potrošača. Ali najčešće samo kada je reč – o formi.

– Teret dokazivanja je na trgovcu – on mora da dokaže, prilažući nalaz analize nekog tela, da je potrošač oštetio patiku neadekvatnim održavanjem, na primer, a ne da je greška u proizvodnji – ističe Vesna Perinčić.

Potrošači se, osim na kvalitet patika i sportske opreme, žale, ističe sagovornica N1 – na usluge elektronskih komunikacija, komunalne usluge,…

Šta je sa registrom „Ne zovi“

Predviđeno je da registar „Ne zovi“ zaživi najkasnije do isteka godinu dana od početka primene novog Zakona o potrošačima (20. decembar 2021.). Čeka se da ministarstvo usvoji pravilnik i obrazac kako bi potrošači dobili još jedan vid zaštite od nasrtljivih trgovaca.

– Taj registar olakšaće zaštitu prava potrošača, pogotovo onih koji pripadaju starijoj populaciji koji su žrtva nasrtljive poslovne prakse trgovaca. Ti trgovci su istrenirani kako da nastupe prema posebno osetljivim kategorijama potrošača. Jer, posle nastaje problem kada rodbina kaže da su prevareni – kako da se vrati ta roba – skupi masažeri, posteljine od više stotina hiljada dinara – navodi ona.

Ovaj registar funkcioniše po principu – ko u njega upiše svoj broj telefona, trgovac ne sme da ga zove i nudi kupovinu proizvoda i usluga.

Potrošač popunjava obrazac, podnosi ga svom operatoru elektronskih komunikacija, a ona ga prosleđuje regulatornom telu, koje potom objavljuje listu telefona koje trgovci ne smeju da pozivaju.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Zaštita potrošača: Šta posle odbijene reklamacije, a pre odlaska na sud? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Međutim, povratak u radnju i traženje svojih para ili svojih prava može biti dugotrajan i stresan proces.

Šta raditi ako prodavac odbije garanciju dok je proizvod u garantnom roku?

“Zakon o zaštiti potrošača pravi razliku između tzv. saobraznosti koja je po zakonu dve godine, i garancije”, objašnjava Dejan Gavrilović, iz udruženja Efektiva, dodajući da garancija daje veća prava potrošaču.

“Najveći problem je nesaobrazna obuća i odeća. Trgovci najčešće odbijaju takve reklamacije i ne žele da ih reše na adekvatan način. Tržišna inspekcija tu nema ingerencija, ona samo postupa u formalnim stvarima tipa da li je trgovac odgovorio u roku, a ne da”, kaže Gavrilović.

Prema njegovim rečima, primetno je da su trgovci kod tehničke počeli da prebacuju na servise, pa se reklamacija odmah šalje u servis i šta servis odgovori to je to.

“Čak se sada pojavljuju neke agencije koje odgovaraju umesto trgovaca”, kaže on i dodaje da sve to predstavlja kršnje zakona o zaštiti potrošača a na karju se sve svede na upornost potrošača ili pokretanje potrošačkog spora, gde se za iznose do 500.000 dinara ne plaća sudska taksa.

Trgovci uglavnom računaju na nisku svest potrošača, odnosno da će oni odustati nakon prvog odbijanja da se uvaži njihov zahtev, kaže Gavrilović.

“Satistika pokazuje da kada se potrošač žali, kada pričamo o obući, prvi put bude automatski odbijen, a drugi put mu zahtev bude uvažen”, kaže sagovornik Prve TV.

Izvor: Bizinfo

Foto: Pixaby

Чланак Samo upornim potrošačima se prihvati reklamacija robe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Teško je zamisliti kako je čovečanstvo do sada preživelo bez „naočara koje jecaju“. To su naočare sa ugrađenim sunđerima za sakupljanje suza, pa možete da plačete do mile volje i na javnom mestu.

Za one manje emotivne i više sklone praktičnim životnim rešenjima, u ponudi je posebna zaštita u ova bolesna vremena. To je set malih navlaka koje prekrivaju samo vrhove vaših prstiju na rukama. Komplet se može upotpuniti istim takvim minijaturnim navlakama i za nožne prste, zlu ne trebalo, jer možda se otkrije da korona prodire i kroz otvorene sandale ili papuče.
A tu je i nezaobilazna maska, ali multifunkcionalna: štiti od virusa (valjda) i u isto vreme služi i kao posuda za pivo (ovo je provereno).

Zaštitna krpa da „jedete u privatnosti“

Kad smo već kod prehrambenih navika, ako ste milenijalac koji ne može da zamisli svoj život bez avokada – jer ko danas ne konzumira ovo tropsko voće taj je niko i ništa – a nemate vremena da pravite tost sa omiljenom namirnicom, pravi proizvod za vas je avokado na štapiću. U ponudi je i krpa koja se prikači na nos i prekriva usta, omogućavajući vam da „jedete u privatnosti“.

Za vatrene aktiviste koji se beskompromisno bore da zaštite prava životinja, tu je uređaj koji celu odeću za čas prekrije lažnim životinjskim dlakama u više varijanti, zavisno od toga s kojom životinjom aktivista želi javno da se identifikuje. Može da se koristi u raznim prilikama, dok aktivista protestuje, ali i kada, recimo, želi da već na prvom ljubavnom sastanku sa koleginicom aktivistkinjom ostavi nezaboravni utisak. Ovo važi i u doba korone, jer je uveliko dokazano da se može i protestovati i ljubavisati – virtuelno.

Poklonici novih tehnologija takođe nisu uskraćeni. Mogu da nabave majicu sa ugrađenim solarnim panelom za prikupljanje sunčeve energije, ili minijaturni kišobran koji se kači za dron da ga zaštiti od padavina.

Dokaz da ništa nije glupo, osim potrošača

Samo se vi smejte, ali ovi i još gomila podjednako besmislenih proizvoda koji ne služe ničemu odlično prolaze na tržištu u doba kada se najveći ekonomski umovi i najbogatije kompanije preznojavaju nad pitanjem kako preživeti koronu. Problem najpoznatijih „brendova“ je u tome što je stezanje kaiša izazvano koronom pokazalo koliko toga nam ustvari nije potrebno, odnosno koliko se tržišna kapitalizacija velikih kompanija zasnivala i na „prodaji magle“.

Za razliku od njih, američki preduzetnik Met Benedeto je napravio korak napred – on je rešio da pravi proizvode koje i reklamira kao potpuno besmislene, piše portal „TheHustle“. Ohrabruje druge, koji imaju ideje ali ih je strah da pokrenu posao u ovakva nemila vremena – da se odvaže na taj korak. Kako ističe, sam je najbolji primer da danas pod milim bogom „ništa nije glupo“. Pod uslovom da se besmislici prikače napredne ideje, što Benedeto nije baš isturao u prvi plan u intevjuu, ali proizilazi iz priče o njegovom uspehu.

Profitabilna „jazbina“

Njegova prodavnica „liči na jazbinu“ priznaje novinar pomenutog portala, „ali se čak 187 potpuno beskorisnih predmeta koje je Benedeto sam smislio i napravio jako dobro prodaju preko interneta“. Proizvodi koštaju između pet i 20 dolara, a Benedeto ih sam pravi u svojoj radionici veličine kontejnera, gde je 3D štampač jedino što koristi od naprednih tehnologija.

Ovaj tridesetogodišnjak nije u poslu od juče. Prve preduzetničke korake ja napravio već sa 15 godina, počevši da se zanima za odeću za skijanje. Sam je pleo neobične skijaške kape i poklanjao prijateljima. Potražnja ga je ohrabrila da se upusti u dizajniranje i proizvodnju pomoćne skijaške opreme, pojedinih odevnih predmeta koji će izgledati drugačije, odnosno garantovati onome ko ih nosi da će se zahvaljujući takvom detalju izdvajati iz mase.

Vodeći se logikom „proizvedi jeftino, prodaj skupo“ i sledeći staze koje su već velike korporacije utabale pre njega, Benedeto se preko kineske kompanije za elektronsku trgovinu „Alibaba“ povezao sa partnerima iz Kine. Otvorio je ofšor firmu, potom sajt za elektronsku trgovinu i prodavao pomoćnu odevnu opremu za skijanje koja se po njegovim nacrtima proizvodila u Kini pod njegovom markom.

Hvala Trampu za ideju

Posao je išao odlično sve dok (sada već bivši) američki predsednik Donald Tramp nije objavio Kini rat carinama, a posle u ime patriotizma počeo da proširuje tu borbu na više frontova. Benedeto kaže da nije bio baš toliki vizionar da predvidi dolazak korone, no već mu je i carniski rat nagovestio da ono što je po Trampu dobro za Ameriku, ne mora nužno biti dobro i po njegov posao.

Zato je potražio ideju koja bi mu obezbedila alternativne prihode. Družeći se poslovno sa Kinezima, uvideo je da ta nacija ne samo da je u stanju da proizvede sve što čovek zamisli, već i da je sklona malim izumima za koje većina Zapadnjaka ne razume čemu to uopšte služi. Ipak, njegova dirtektna inspiracija da se baci u preduzetnički poduhvat proizvodnje potpuno beskorisnih stvari nije bio Kinez, već jedan – Japanac.

Jevanđelje za širenje smisla besmislenih stvari

Japanski dizajner Keniji Kavakami je svoj kućni budžet popunjavao i tako što je bio urednik jednog časopisa koji je reklamirao jako skupe proizvode za kuću. Sit bogatih domaćica iz predgrađa, koje su mu bile glavna ciljna grupa, počeo je iz šale da na pojedinim stranicama časopisa reklamira proizvode koje je sam dizajnirao i čija je svrha bila potpuno besmislena, poput noćne lampe koja se napaja solarnom energijom. Ironija se, međutim, neočekivano pretvorila u vrlo profitabilan posao i Kavakami je rešio da iskoristi iznenadnu potražnju tako što je oformio pokret „chindogu“.

Ovaj pokret je devedesetih godina prošlog veka postao jako popularan kao protest protiv tiranije konzumerizma, a borba se odvijala tako što su osvešćeni aktivisti masovno kupovali gluposti koje je smišljao japanski dizajner, rukovodeći se njegovim „Jevanđeljem za širenje smisla besmislenih stvari“. Najveću slavu, i shodno tome i zaradu, angažovani umetnik je stekao na tržištu SAD, gde ga je progurao jedan američki novinar.

Amerika sada sama proizvodi besmislice, umesto da ih uvozi

Sada se besmislice proizvode u lokalu, u američkoj državi Vermont, zahvaljujući preduzimljivom Benedetu. Pokrenuo je svoju veb stranicu „Nepotrebni izumi“ i počeo da reklamira svoje proizvode na društvenim mrežama. Zahvaljujući činjenici da ima preko dva miliona pratilaca na svojim stranicama, uspeo je da zainteresuje i ulagače preko kraufanding platforme „Kickstarter“ za jedan od svojih izuma – stočić za kafu koji se sklapa kao slagalica.

Benedeto, sledeći svoj uzor iz Japana, takođe tvrdi kako njegove besmislene stvari imaju misiju – one nas opominju na kakve sve budalaštine trošimo novac, hipnotisani potrošnjom. I što je vrhunac ironije, sada ga podržava i sve veći broj američkih kompanija, koje su postale i poznate i bogate podgrevajući taj isti konzumerizam.

Kad će ta cipela koja služi kao držač za čaše?

I tako, dok svaki dan pristižu vesti koliko je miliona radnih mesta već izgubljeno i tek će se ugasiti zbog korone, Benedeto radi punom parom, na talasu društvenih „korona“ kritika i sveopšteg preispitivanja u kakvom mi to svetu živimo.
Na kraju, ni reporter portala „TheHustle“ nije uspeo da odoli zaključku kako su Benedetovi proizvodi veoma smisleni, jer predstavljaju „oštru kritiku modernog kapitalizma“. I najavljuje da potrošači s nestrpljenjem očekuju novi besmisleni proizvod iz Benedetove radionice – cipelu koja može da posluži kao držač za čaše dok sedite prekrštenih nogu.

Ako vam se plače posle ovakvog novinarskog zaključka, a još više od toga kakve poslovne ideje prolaze na tržištu, poručite od američkog preduzetnika „naočare koje jecaju“.

Piše: Zorica Žarković

Septembarsko izdanje magazina Biznis i finansije

Чланак Naočare koje jecaju, trebaće vam posle ovog teksta се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gotovo svi ispitanici smatraju (95%) da kompanije treba da komuniciraju ohrabrujućim tonom u doba pandemije i ponude pozitivnu perspektivu. Više od 38%, takođe, smatra da bi kompanije trebale da komuniciraju na potpuno identičan način kao što su to radili pre krize, dok 55% misli da bi trebali govoriti o sopstvenom brendu na bezbrižan i lagan način. Samo 12% ispitanih reklo je da bi brendovi trebali komunicirati šaljivim tonom.

Kada je u pitanju uloga kompanija u doba pandemije, 87% potrošača veruje da bi im brendovi trebali pomoći u svakodnevnom životu, 61% da bi trebali informirati ljude o tome šta rade, a 81% da kompanije ne bi trebalo da koriste aktuelnu situaciju zarad profita.

Čak 91% ispitanika smatra da kompanije u ovom trenutku treba da stave fokus na brigu o zaposlenima, kao i da im njihovo zdravlje treba da bude ključni prioritet.

Oko 34% potrošača želi videti kompanije kako planiraju zaštititi isporuku usluga ili proizvoda, dok više od 86% želi videti kompanije koje daju donacije svojih proizvoda ugroženom stanovništvu. Samo 38% ispitanika smatra da bi brendovi trebali da doniraju novac Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje Republike Srbije. Generalno, 57% potrošača očekuje od svojih omiljenih brendova da komuniciraju svoje CSR aktivnosti u medijima.

Potrošača želi da im kompanije ponude popuste i promocije

S obzirom na krizu, smanjene plate i znatan broj ljudi koji su ostali bez posla, čak 71% potrošača želi da im kompanije ponude popuste i promocije, a 29% očekuju kvalitetniju uslugu i bolje korisničko iskustvo. Nešto više od 21% ispitanika očekuje više loyalty programa i konkretne benefite.

Uprkos rezultatima istraživanja, mnoge kompanije povlače oglasne kampanje i revidiraju budžeta za oglašavanje. Istraživanje na 100 kompanija u Srbiji u organizaciji Marketing mreže otkrilo je da je 57% brendova odložilo ili revidiralo svoje kampanje za mesec april/maj ove godine, dok je 64% smanjilo ili revidiralo budžete i feejeve prema agencijama. Od početka vanrednog stanja, 23% kompanija otkazalo je saradnju na projektu ili ugovore sa marketinškim agencijama.

Чланак Potrošači žele da im kompanije ponude popuste i promocije се појављује прво на Biznis i Finansije.

On je na skupu koji je organizovala Delagacija EU u Srbiji u saradnji sa Centrom za evropske politike (CEP) ocenio da se „prava potrošača u Srbiji ne poštuju dovoljno, iako je to medjunarodno pravna obaveza naše zemlje, prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju“.

„Ono na čemu mora da se radi jeste primena propisa, ali i ispravljanje sektorskih propisa. Vreme je da iskoristimo proces pregovora sa EU i moguće otvaranje poglavlja 28, da napravimo pomak i na suštinskom planu“, naveo je Lazarević.

Prema njegovim rečima „potrošači u Srbiji se najviše suočavaju sa najhorizontalnijim smislom zaštite potrošača, uslugama, proizvodima, garancijama, i da su najveći problemi tamo gde je država pružalac usluga, poput komunalija, parking servis, Infostana“.

Programski menadžer CEP-a Dušan Protić kazao je da je „zakonodavstvo u Srbiji u najvećoj meri uskladjeno sa odgovarajućim pravilima koji se odnose na zaštitu potrošača na području EU“.

„Problemi koji se javljaju kod nas su sistemski i vezani su za sve oblasti koje podrazumevaju primenu prava, ali ima i specifičnih problema. Zaštita potrošača je i pravna i ekonomska oblast, pa je u velikoj meri uslovljena i tržišnim kretanjima“, objasnio je Protić.

On je rekao da „tamo gde vlada snažna tržišna ekonomija trgovci vode računa o pravima potrošača, jer su pod velikim konkuretskim pritiskom“.

„Primedbe potrošača najčešće se javljaju tamo gde su odgovori na reklamacije tehnički, gde se automatski odgovara po nekim obrascima koji su usmereni na odbijanje zahteva. Ovde je važna podrška koju pružaju potrošačke organizacije koje funkcionišu u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu“, naveo je Protić.

Izvor Beta

Чланак Prava potrošača u Srbiji se ne poštuju dovoljno се појављује прво на Biznis i Finansije.