U objavi na Tviteru, Museveni je izdvojio Nemačku zbog rušenja vetroturbina kako bi omogućili proširenje elektrane na ugalj dok se Evropa bori sa energetskom krizom izazvanom ratom Rusije i Ukrajine, prenosi CNN.

U septembru je Rusija, koja se našla pod velikim brojem zapadnih sankcija zbog svoje invazije na Ukrajinu, zaustavila isporuku gasa Evropi, ostavljajući region koji je zavisio od uvoza ruske nafte i gasa u potrazi za alternativama.
Nemačka je predložila postepeno ukidanje termoelektrana na ugalj do 2030. kako bi se smanjile emisije ugljenika. Ali najveća evropska privreda sada je prinuđena da daje prioritet energetskoj bezbednosti u odnosu na čistu energiju pošto su isporuke gasa iz Rusije obustavljene.

Baš kao i Nemačka, mnoge druge evropske zemlje oživljavaju projekte uglja kao alternativu ruskoj energetici.

Museveni je napisao da prelazak Evrope na proizvodnju električne energije zasnovane na uglju „izvrgava ruglu“ klimatske ciljeve Zapada.

„Vest iz Evrope da se ruši ogromna vetroelektrana kako bi se napravio prostor za novootvoreni rudnik uglja je pokazatelj dvostrukog standarda koji smo u Africi očekivali“, napisao je lider Ugande i taj potez Nemačke nazvao „čistim licemerjem“

Izvor: B92

Foto: Pixabay

Чланак Nemci ruše vetroelektranu da naprave mesta za rudnik uglja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Taj sporazum državama članicama omogućava poseban slobodan režim eksploatacije i istraživanja značajnih prirodnih resursa Svalbarda, čija je površina velika gotovo kao cela Evropa, pišu Novosti.

– Interesantno je da je Kraljevstvo SHS pristupilo Ugovoru 6. jula 1925, a da do danas nijedna država sukcesorka bivše Jugoslavije nije dala izjavu da nastavlja da ostvaruje prava i da poštuje obaveze koje proizlaze iz Ugovora zaključenog od strane države prethodnice – ukazuje dr Duško Dimitrijević, naučni savetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu.

Na ovaj dokument ukazala je nehotice kampanja koju su jastrebovi iz EU podigli proteklih dana zbog ruskih ugljenokopa u subpolarnom arhipelagu, koji je poznat i kao Špicbergen, po imenu svog najvećeg ostrva. Prirodne riznice Svalbarda milenijumima su bile zaštićene subpolarnom klimom. Tehnologiju, ljudstvo i brodove za eksploataciju i transport ovdašnjeg čuvenog uglja iz permafrosta do sada je praktično imao samo SSSR, a zatim Ruska Federacija. Globalno otopljavanje olakšalo je istraživanja i eksploataciju i „otopilo“ i neke „zamrznute“ ambicije.

Ugovor o Svalbardu ima ukupno 46 država članica

– Do 1871. kada je Norveška istakla teritorijalni zahtev, ovaj arhipelag smatran je za „ničiju zemlju“, a interesovanje za ovu oblast naglo je poraslo krajem 19. veka kada su otkrivene znatne zalihe uglja i drugih minerala, kao i zbog ribarenja – objašnjava dr Dimitrijević.

– Velika Britanija, Holandija, Norveška, Rusija, Švedska i SAD pretendovale su na ova ostrva sve do izbijanja Prvog svetskog rata. Tokom Pariske mirovne konferencije, specijalna mešovita komisija sastavila je nacrt Ugovora o Svalbardu kojim su Norveškoj priznata suverena prava nad arhipelagom, a ujedno je uspostavljen poseban međunarodni režim koji od 1925. omogućuje svim ugovornim stranama da se bave ekonomskim aktivnostima, odnosno istraživanjem i eksploatacijom prirodnih resursa.

Koliko su ta bogatstva primamljiva svedoči spisak potpisnika ugovora sa svih kontinenata.

– Ugovor o Svalbardu ima ukupno 46 država članica koje su mu pristupile ili koje su ga ratifikovale: Avganistan, Albanija, Argentina, Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Austrija, Belgija, Bugarska, Kanada, Čile, Kina, Češka, Danska, Dominikanska Republika, Egipat, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Indija, Irska, Italija, Japan, Letonija, Litvanija, Monako, Holandija, Novi Zeland, Severna Koreja, Norveška, Poljska, Portugalija, Rumunija, Rusija, Saudijska Arabija, Slovačka, Južna Afrika, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, SAD, Venecuela. Depozitari Ugovora su Francuska i Norveška – kaže dr Dimitrijević.

Problem je ogromna neažurnost

Uprkos velikom interesovanju, snagu da iskopavaju na ovom surovom terenu od 30-ih godina prošlog veka do danas pokazali su samo Rusi. NJihov rudnik viskokvalitetnog uglja, koji je po rečima stručnjaka na korak do kalorične vrednosti koksa radi i sada, uprkos antiruskoj histeriji. Ipak, sankcije EU su veoma otežale snabdevanje i život oko 300 stanovnika gradića Barencburga, gde se nalaze ruska arktička misija, rudnik uglja i konzulat.

– Reč je najkvalitetnijem uglju ogromne kalorične vrednosti, koji ima širok spektar specifičnih upotreba, od topionica do hemijske industrije – kaže geolog Predrag Mijatović, zamenik direktora Geološkog zavoda Srbije.

– Ilustracije radi, taj ugalj ne bismo mogli da koristimo direktno u našim termoelektranama jer bi ih doslovno istopio. U doba svetske energetske krize ugalj sa Svalbarda samo dobija na vrednosti. Vest da postoji stari ugovor iz doba Kraljevine SHS po kome bi Srbija mogla da istražuje i eksploatiše ugalj i druge mineralne sirovine u norveškom arhipelagu je više nego interesantna.

„Iskopavajući“ sudbinu starog ugovora Kraljevine SHS, „Novosti“ su zašle u neispitana srpska arhivska prostranstva, koja možda kriju još korisnih sporazuma.

– Jedan od naših najozbiljnijih državnih problema je ogromna neažurnost, na koju ukazuje Ugovor o Svalbardu o kome prvi put informacije dobijam od vas – kaže ugledni pravni stručnjak dr Milan Parivodić, nekadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.

– On je veoma interesantan i smatram da je neophodno da se Srbija što pre prijavi kao sukscesor. Bilo bi nephodno da se sistematski prečešljaju svi naši arhivi i utvrdi da li ima još sličnih sporazuma. Pretpostavljam da oni postoje, jer i ovaj ugovor svedoči da su 1925. državu vodili obrazovani i dalekovidi ljudi.

Nejasnoće u Ugovoru

Stručnjaci smatraju da je važnost ugovora danas pod znakom pitanja, s obzirom na protok vremena i izmenjene okolnosti koje su dovele do izmena naziva i prestanka država prethodnica: Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ.

– Relevantno je pitanje njegove sukcesije od strane država sukcesorki posle raspada ili disolucije SFRJ u skladu sa međunarodnopravnim pravilima i principima – naglašava dr Dimitrijević.

Nakon Drugog svetskog rata „druga Jugoslavija“ je prihvatila prava i obaveza iz višestranih ugovora u kojima se kao potpisnica pojavljivala Kraljevina SHS ili Kraljevina Jugoslavija, ali mišljenja depozitara Ugovora o Svalbardu bila su podeljena za vreme trajanja jugoslovenske krize. Francuska je tretirala i dalje bivšu Jugoslaviju kao stranu ugovornicu, dok je Norveška smatrala da to nije prihvatljivo i da treba naći rešenje u saglasnosti svih strana Ugovora.

– Zbog nejasnoća koje su nastale povodom kontinuiteta važenja Ugovora, o čemu bi dokumentacija trebalo da se nalazi u Ministarstvu spoljnih poslova, mišljenja smo da bi za Republiku Srbiju kao pravnog sledbenika SR Jugoslavije i jednu od sukcesorki SFR Jugoslavije, pravilniji pristup bio da svoj status države ugovornice reguliše davanjem izjave o sukcesiji, kojom potvrđuje dalje važenje Ugovora o Svalbardu u odnosu na nju, ili pak, davanjem izjave o pristupanju. Slična praksa je već primenjena prilikom nasleđivanja višestranih međunarodnih ugovora bivše SFRJ čiji je depozitar bio generalni sekretar UN, čime je ugovorni status tadašnje SR Jugoslavije u odnosu na međunarodne ugovorne obaveze nastale pre 27. aprila 1992. godine, bio trajno regulisan – zaključuje dr Dimitrijević.

Arktička riznica

Interesovanje za arhipelag Svalbard i Barencovo more koje ga okružuje naglo je poraslo sa globalnim otopljavanjem, koje je olakšalo geološka istraživanja i dovelo do otkrića novih izvorišta nafte.

– Rusija i Norveška su tokom 2010. zaključile u Murmansku sveobuhvatni sporazum o delimitaciji i saradnji u Barencovom moru – kaže dr Dimitrijević. – Rešenje graničnog problema omogućilo je početak istraživanja i eksploatacije novih energetskih nalazišta na površini od oko 110.000 kvadratnih kilometara.

Oteta nam vrhunska plovila

Plovidbeni stručnjaci kažu da udaljenost Svalbarda do koga se može stići samo brodom, ne bi bila problem da Srbija poseduje nekadašnju flotu beogradskog „Beoplova“. Ona je imala brodove najveće nosivosti u bivšoj SFRJ kojima je, između ostalog, dopremana ruda iz Latinske Amerike u smederevsku železaru. Ovi brodovi su, zvanično, tokom međunarodnih sankcija devedesetih zaplenjeni na ime neplaćenih troškova stranim lukama u kojima su bili na vezu. Nezvanična verzija navodi da je reč o jednoj od najvećih pljački srpske imovine, koja je omogućila stranim brodarstvima da jeftino dođu do vrhunskih plovila, od kojih neka i danas plove baš u subpolarnim predelima.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак Da li Srbija ima pravo na ugalj u Norveškoj? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da bi se došlo do rude biće raskopano 48,3 megatona raskrivke što sa rudom čini 67,5 megatona (1 mt = 1 milion tona) raskopanog terena. Prosečna koncentracija zlata u rudi je 1,07 grama po toni.

Slikovito rečeno: za jedan zlatni prsten treba izvaditi 3 tone rude.

Ekstrakcija zlata iz rude vršiće se metodom hladnog ispiranja: ruda će nakon drobljenja biti rasprostrta na površinu od 36 hektara gde će se na otvorenom prostoru prskati cijanidom koji lako i brzo reaguje sa živim organizmima, a poznat je kao veoma toksično i smrtonosno jedinjenje.

Predlog prostornog plana iz septembra 2021. prenamenom obuhvata oblast od 292 km2, što čini 39% teritorije opštine Žagubica, od čega je 146 km2 pod šumama. Sama zona rudarskih aktivnosti odvijaće se na površini od 10,56 km2. Odluka o izradi Prostornog plana područja posebne namene objavljena je u Službenom glasniku (br. 64/2021) a finansira ga kompanija Avala Resources Ltd u vlasništvu kanadske kompanije Dundee Precious Metals. Dinamika predviđa da sve bude završeno do jula 2022. Odluka je u suprotnosti sa ranijom uredbom o utvrđivanju prostornog plana objavljenom u Sl. glasniku (98/2014-8) u kojoj se za ovaj pojas Borske metalogenetske zone navodi: “…na današnjem tehnološkom nivou nisu se još stekli uslovi za planiranje eksploatacije.”

Neracionalno korišćenje mineralnih resursa i ogromni rizici po životnu sredinu

Projekat rudnika sa rokom trajanja od 7 godina predstavlja se kao projekat od nacionalnog interesa iako se na osnovu podataka iz prostornog plana jasno uviđa neracionalno korišćenje mineralnih resursa i favorizacija interesa investitora uz velike rizike po životnu sredinu.

Cijanizacija omogućava profitabilno iskopavanje rude sa nižim procentom zlata i čini rudarenje agresivnim zbog vađenja i prerade mnogo više rude da bi se dobila ista količina zlata tako da jame i jalovišta pokrivaju veće površine i proizvode velike količine otpada.

Akcidenti cijanidom u svetu su česti. Najveći akcident u Evropi nakon Černobilja dogodio se 2000. u Rumuniji na lokaciji Baia Mare, kada se 3,5 miliona m3 jalovine kontaminirane cijanidom izlilo u reku Tisu, ubijajući ceo rečni ekosistem u dužini od 400 km. Parlament EU je 2010. izglasao potpunu zabranu cijanida u rudarstvu ali EU komisija nije ratifikovala predlog. Debate se vode i danas. Zakonom je zabranjen u Nemačkoj, Češkoj i Mađarskoj. Turski parlament je 2007. uveo zabranu otvaranja novih rudnika koji koriste cijanid.

U Švedskoj i Finskoj cijanizacija se odvija strogo kontrolisanim procesom uz digitalni monitoring u zatvorenim tankovima ali ostaje problem odlaganje jalovine. I tamo se vode debate o zabrani postupka.

Potaj Čuka-Tisnica deo je projekta “Timok Gold Project” Dundee Precious Metals. Tehnički izveštaj sa rezultatima istrazivanja zlatnih rezervi, planovima rudnika, opisom procesa proizvodnje itd. javno je dostupan na veb stranici kompanije u PDF formatu na 494 stranice.

Kompanija Dundee trenutno posluje u Bugarskoj i Namibiji i u obe je bilo akcidenata. U Bugarskoj je kontaminirana reka Topolnica. Vrhovni sud Bugarske je kaznio kompaniju sa 800€ (!) mesečno bez ikakve obaveze dalje zaštite prirodne sredine. U Kanadi ne eksploatišu rudu.

Simptomatično je što kompanija u saopštenjima ne navodi još jedan projekat: odlagalište jalovine u južnoj Jermeniji (do 2016.) gde je došlo do kontaminacije terena zbog popuštanja brane. Sudski sporovi nisu rezultovali odštetom. Društveno-ekološke posledice osećaju se i danas.

Zakoni se menjaju u korist kompanija

Projektom Potaj Čuka-Tisnica u Homolju Ugroženi su slivovi Mlave i Peka i posledično Dunav što bi u slučaju akcidenta za posledicu, između ostalog, imalo međunarodni postupak protiv Republike Srbije.

Problem su i zakonske regulative koje se odnose na bezbednosne rizike i pisane su u korist kompanija. Npr. zakon o zaštiti prirodne sredine izmenjen je (2011.) tako da analize kvaliteta površinskih i podzemnih voda ne radi republički RHMZ već laboratorija koju angažuje kompanija.

Plan otvaranja rudnika je u potpunoj suprotnosti sa Prostornim planom republike Srbije (2021-2035) i sa principima Prostornog plana opštine Žagubica u kojima su osnovne smernice:

• Zaštita životne sredine
• Razvoj turizma, poljoprivrede, šumarstva, lova i ribolova.

Osim šireg lokaliteta Potaj Čuka-Tisnica, rudarska kompanija je dobila licencu i za prostor Umka koji se direktno nastavlja na zonu planiranog rudnika u pravcu jug i duboko zalazi u prostor zaštićenog prirodnog dobra Beljanica-Kučaj.

Beljanica-Kučaj čekaju da postanu nacionalni park, ali to nekome ne odgovara

Ova prostrana planinska oblast je zbog svojih karakteristika trebala biti proglašena nacionalnim parkom (2018), prvim u Srbiji nakon 40 godina, ali se rokovi volšebno pomeraju dok istovremeno traje obimna seča starih šuma.

Posledično učestali su odroni i bujične poplave poslednjih godina. Homolje odlikuju oštre zime i obilne snežne padavine. Kada rudnici budu zatvoreni ostaće kontaminirana jezera i brda jalovine ograđena nasipima ugroženih erozijom kao permanentna pretnja životnoj sredini.

Oblast Homolja, Beljanice i Kučaja čini prirodnu celinu sa najvećom kontinuiranom šumskom površinom u Srbiji u sklopu koje je nekoliko prašumskih rezervata i preko 150 speleoloških objekata. Prvi spomenici prirode na ovom potezu proglašeni su 1949. godine.

Najveći je rezervoar pitke vode u zemlji, stanište je 70% ukupne faune sisara u Srbiji (među kojima su mrki medved, ris, vuk, jelen, vidra…) od kojih su mnogi na crvenoj listi ugroženosti, 23% gmizavaca, 130 vrsta ptica i sa preko 750 taksoma 25% ukupne flore u Srbiji.

Grčka iskustva sa vađenjem zlata pomoću cijanida možete pročitati na ovom linku.

Autor: Marko Dačić/Twitter

Izvor: Daljine.rs

Foto: Daljine.rs

Чланак Zlato će se na Homolju vaditi cijanidom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zadatak države je da stvori uslove za razvoj rudarstva, te da država i građani moraju imati korist od toga – kroz zdravu životnu sredinu, veće prihode, zaposlenost i kvalitetne investicije.

Ministarka Zorana Mihajlović je najavila je povećanje rudne rente, koja je definisana Zakonom o utvrđivanju naknada za korišćenje javnih dobara, za koju je nadležno Ministarstvo finansija, istakavši da se rade detaljne analize, posle kojih će se obratiti tom ministarstvu da bi se pokrenula procedura izmena.

Visina rudne rente u Srbiji već dugo je ista

Inače, visina rudne rente u Srbiji već dugo je ista i iznosi od jedan do sedam odsto. Ta naknada plaća se za korišćenje različitih javnih dobara – a najmanja je za eksploataciju soli i sonih voda, kao i za nemetalične sirovine, osim nemetaličnih sirovina za dobijanje građevinskog materijala, i iznosi jedan odsto od prihoda. Za korišćenje drugih resursa i rezervi mineralnih sirovina, uglja i uljnih škriljaca, nafte i gasa, radioaktivnih sirovina, metalične sirovina, tehnogenih i nemataličnih sirovine, podzemnih voda iz kojih se dobijaju korisne mineralne sirovine ili gasova koji se s njima javljaju naknada iznosi od tri do sedam odsto prihoda, a za one resurse koji se podvrgavaju piro, hidro ili elektrometalurškom postupku naknada se plaća od neto prihoda.

Naknade za korišćenje rudnih bogatstava plaćaju se u svim zemljama, a u Srbiji su među najnižim u Evropi. Tako je rudna renta u Hrvatskoj deset odsto, Mađarskoj i Rumuniji 12, Sloveniji 18 procenata, a u Ruskoj Federaciji – 22 odsto, piše Dnevnik.

Gde ide novac od rudne rente

Novac koji se ostvari na ime rudne rente uplaćuje se u budžet republike, pokrajine i lokalne samouprave. Najviše novca, odnosno 60 odsto, koji se ostvari od naknade za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa, prihod je budžeta Srbije, dok 40 odsto pripada budžetu lokalne samouprave na čijoj se teritoriji obavlja eksploatacija. Kada se eksploatacija obavlja u AP Vojvodini, 50 odsto novca od naknade za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa pripada budžetu Srbije, 40 odsto pripada lokalnoj samouprave na čijoj se teritoriji obavlja eksploatacija, a deset odsto je prihod budžeta Pokrajine.

Od novca koji se uplati u budžet Srbije, 35 odsto se koristi u skladu s godišnjim programom radi podsticanja razvoja rudarstva i sprečavanja i otklanjanja štetnih posledica nastalih eksploatacijom mineralnih sirovina. Novac od naknade za korišćenje mineralnih sirovina i geotermalnih resursa koji pripada lokalnim samoupravama koristi se za unapređenje uslova života u njima, a pre svega za izgradnju infrastrukturnih objekata i drugih objekata u cilju poboljšavanja uslova života, na koji saglasnost daje Ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine.

Predsednik Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić kaže da je veoma važno da se novac koji se ostvari od rudne rente usmeri tamo gde je to najpotrebnije i tako korist imaju svi građani Srbije – zdravstvo, školstvo, obrazovanje…

„Najbolje bi bilo kada bi država eksploatisala sva rudna bogatstva u našoj zemlji, ali mi za to nemamo snage i moramo tu mogućnost ustupamo stranim kompanijama. Rudna renta u Srbiji je niska i trebalo bi da se obezbedi da ona bude viša, ali mislim da do toga neće doći jer bi zbog toga kompanije koje istražuju rude u Srbiji bile demotivisane da ih eksploatišu i otišle bi u neku zemlju koja nudi povoljnije uslove po tom pitanju“, ističe Vuletić.

Možemo i sami

„Država treba da razmisli o tome da li u toj oblasti treba isključivo da rade strani investitori, da bi profit koji se ostvari ostao u našoj zemlji. Trebalo bi da država, kada se proceni da je eksploatacija isplativa, investira u istraživanje i kasnije eksploataciju i da, ako je potrebno, za to podigne kredite, a pre svega je neophodno da se pametno gazduje u tom sektoru i tim resursima i da odluku o tome donose stručnjaci“, kaže urednica portala „Energija Balkana“ Jelica Putniković.

Najviše novca od naknade za ugalj

Po osnovu naknade za korišćenje mineralnih sirovina, pre četiri godine u Srbiji je naplaćeno ukupno gotovo 5,2 milijrade dinara. Od toga je za njihovu eksploataciju u Vojvodini uplaćena oko 1,2 milijarda, a u centralnoj Srbiji 3,9 milijardi. Te godine najviše novca stiglo je od naplate naknade za ugalj, a potom eksploataciju metala i nafte.

Izvor: B92

Foto: Pixabay

Чланак Najbolje bi bilo kada bi država eksploatisala sva rudna bogatstva u našoj zemlji се појављује прво на Biznis i Finansije.