Cilj konkursa jeste da se podstakne ostanak mladih u ruralnim područjima i njihov povratak iz gradova na selo.

Bespovratna sredstva za podršku investicija daju se u iznosu do 90 odsto od ukupno prihvatljivih troškova investicije, po jednoj prijavi se može dobiti najviše milion i po, a najmanje pola miliona dinara.

Novac se daje za investicije u fizičku imovinu poljoprivrednih gazdinstava, a pravo na podsticaje imaju fizička lica starosti između 18 i 40 godina, koji su prvi put upisani u Registar poljoprivrednih gazdinstava kao nosioci poljoprivrednog gazdinstva nakon 1. aprila prošle godine i nisu ostvarivali pravo na podsticaje, prenosi Tanjug.

Izvor: Politika

Foto: alex_agri, Pixabay

Чланак Raspisan konkurs za mlade u vojvođanskim selima: Bespovratna sredstva od pola miliona do milion i po dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Kod nas kad se rodi muško dete, stavljaju ga na bika da bude špekulant. Kada se rodi devojčica, iznose je kroz prozor da bude zavodnica“, opisuje stanovnik jednog sela u Braničevskom okrugu običaje koje praktikuju tamošnji žitelji u želji da brzo steknu bogatstvo koje će ih osloboditi motike i skinuti im s vrata državu koja večito „dere kožu seljaku“. Zato se, kaže, i on i mnogi drugi bave dopunskom aktivnošću na njivama – ilegalnim iskopavanjem i prodajom vrednih arheoloških predmeta.

Državi po njegovim rečima ne duguju ništa, jer to što zarade od bavljenja „arheologijom“ je taman da nadoknade gubitke od krvopijskih nameta seljacima. Uz to, ističe da ima i lične razloge: „Mene su hapsili, jer nisam mislio kao vladajuća većina. I otac mi je bio pošten čovek, a terali su ga na robiju. Šta ja kome dugujem? Ja sam samo poljoprivrednik i kopam na imanjima svojih prijatelja, a ako me oni ne prijave, ne mogu mi ništa“.

Ovaj nadriarheolog je jedan od sagovornika u istraživanju „Baština i kriminal“, koje je sprovela Ljubica Milosavljević, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu. Autorka je za potrebe svoje studije, u kojoj nastoji da objasni decenijama prisutan fenomen nezakonitih iskopavanja kulturnih dobara na ovom području, razgovarala sa seljacima koji se time bave, kao i sa onima koji su to ranije radili a sada su saradnici profesionalnih arheologa.

Intervjuisala je i žitelje sela koji se ne bave ovakvim aktivnostima ali znaju da se to radi i ko to radi, profesionalne arheologe koji su angažovani u tom kraju na iskopavanjima i policijske inspektore specijalizovane za „arheološku mafiju“. Ispostavilo se da svi znaju šta se noću, a neretko i usred bela dana dešava na njivama, ali se uglavnom prave da ne znaju.

Komšije to prećutkuju zbog seoske solidarnosti, ali i iz straha. Poznato im je da se na ovaj način obrće veliki novac i ne bi da se zameraju, posebno onima sa strane koji dalje preprodaju arheološke predmete u svetu i koje, za razliku od „svojih“, doživljavaju kao kriminalce. Profesionalni arheolozi izjavljuju da oni ne mogu da jure tolike ilegalce na tako velikom a nezaštićenom prostoru, te da uostalom to nije njihov, nego posao države. Država, odnosno policijski inspektori tvrde da ih je premalo i da zato ograničene resurse moraju da usmere prvenstveno na „krupnije ribe“ u dilerskom lancu.

Ovo objašnjava zašto su nadriarheolozi bez prevelikog ubeđivanja prihvatili da govore o svom „posliću sa strane“, ali je naučnicu iz Beograda zapanjilo do koje mere su bili otvoreni, iako je sigurna da su ponešto i zatajili.

’Leba preko pogače

Braničevski okrug nije jedino „mesto zločina“ u Srbiji kada je reč o arheološkom kriminalu, ali je među najaktivnijim i izdvaja se po svojim kulturološkim i ekonomskim osobenostima. Ova oblast je veoma bogata arheološkim nalazištima iz različitih epoha, a naročito iz praistorije. Takođe, obiluje brojnim legendama, od onih koje su vezane za čudotvorna isceljenja i ljubavne veze sa natprirodnim bićima, do vekovnih priča o neverovatnim količinama zlata koje su ovde zakopavali Rimljani, Turci, Bugari, hajduci i drugi kraj nekog izvora, u pećini, u stablu drveta…

Stoga je pronalaženje „ćupa s blagom“ vekovna opsesija u ovom kraju do današnjih dana. „Diversifikacija“ na arheološke ostatke je usledila tek sa intenzivnijim arheološkim iskopavanjima i spoznajom da te „drangulije“ koje isplivavaju iz njiva mogu dobro da se unovče, ali ne u ovdašnjim muzejima kojima budžet ne pretiče, već negde preko.

Pored toga, ovaj kraj je „rodno mesto“ pečalbara, koji se iz generacije u generaciju iseljavaju u tuđinu u potrazi za boljim životom. Oni koji ostaju dobrim delom žive od doznaka koje im šalju rođaci iz inostranstva, pa mnogi više ne moraju da okopavaju zemlju od jutra do mraka i imaju vremena za „hobi“ koji će im doneti ’leba preko pogače. Uz to, sa tako dobrim rodbinskim vezama po svetu, mogu da se informišu šta se traži na tržištu, da primaju narudžbine, dobavljaju tehnologiju koja će im olakšati iskopavanja, pa i da šalju predmete na procenu stranim stručnjacima.

„Ljubav“ prema istoriji

Istraživanja na terenu koje je sprovela Milosavljević pokazuju da se ovim poslom u Braničevskom okrugu bave isključivo muškarci, mahom iz imućnijih kuća, dok oni siromašniji i dalje tragaju za blagom. Tako jedan od „divljih“ arheologa, pored bavljenja poljoprivredom ima i svoju privatnu firmu, a ranije je radio u inostranstvu. Svoju upućenost u problematiku je pokazao već kod pitanja da li je iskopao nešto vredno iz rimskog doba, odgovorivši: „Ma, bilo je toga koliko hoćeš. Iskopao sam i novac, i nakit i kopče čiji je mehanizam još radio. Ali, nije glavna para tu, nego na onome iz neolita“.

On i drugi ispitanici kažu da su iz tog perioda iskopali figure boginje plodnosti, glavu medveda sa telom žene od pečene gline, figure bika, igle od kostiju za šivenje kože, keramičke posude… Među najznačajnijim iskopinama navode figure boginje plodnosti, koja ima velike grudi, kukove i stomak kao u trudnice, dugu kosu nalik na perčin i izrazito izdužen nos „sa nečim što podseća na kljun umesto usta“.

Nalazač koji je dao ovako podroban opis kaže da se zahvaljujući predanom profesoru istorije još u školi zainteresovao za arheološko bogatstvo svog kraja. Zašto ga i pored tolike ljubavi pljačka, pravda iznenadnom finansijskom krizom koja ga je zatekla. „Prve predmete sam prodao kad mi je crk’o otac. Morao sam, bila je kriza i trebale su mi odmah pare da ga sa’ranim i tako je to krenulo“. Prodao je onoliko predmeta „koliko može da stane na sto“ i za njih je dobio hiljadu evra. „Nisam bio zadovoljan, ali me je moja situacija primorala da prihvatim ono što su mi vaćaroši ponudili“.

Nelojalna konkurencija

Na pitanje kako znaju šta je vredno, a šta ne, ilegalni kopači odgovaraju da se rukovode različitim kriterijumima. Na prvom mestu je brojnost ostataka iste kategorije – što ih je više, manje su vredni. Drugi kriterijum je očuvanost, a treći je reakcija profesionalnih arheologa kada nešto iskopaju – ako se mnogo obraduju, to znači da nalaz ima veliku vrednost. Ovakvo špijuniranje profesionalaca, seoski nadriarheolozi zovu „sondiranje terena“.

Zanimljivo je da oni doživljavaju profesionalne arheologe kao kolege, koje doduše imaju drugačije ciljeve i sa kojima se ponekad ne slažu oko „stručnog“ mišljenja, kao što je sledeći primer: „Našao sam jednu veliku glavu otkinutu od tela. Ravno teme, kosa izrezbarena, a oči kose! To su arheolozi prećutali! To nisu bili Srbi!“. Jedan od ispitanika, koji je povremeno pomagao arheolozima na lokalitetu priča: „Profesionalci su divni drugari! Kada smo naišli na dva pehara od pečene gline, položena jedan preko drugog, napili smo se, pa smo se oduzeli!“

Naravno, „divlji“ arheolozi i te kako dobro znaju da njihove „kolege“ tragaju i za onim što su oni tajno iskopavali, ali nijedan nije pokazao grižu savesti ili svest o tome da radi nešto nedozvoljeno, ističe Milosavljević. Naprotiv, oni smatraju da arheoloških ostataka ima u izobilju svuda unaokolo i da za predmete koje nađu niko pre toga nije ni znao da postoje, pa se zato nisu ogrešili o bilo koga. Ali da svest o kazni, makar božijoj, ipak postoji, svedoči pravilo da se ovakvim aktivnostima nikada ne bave tokom verskih praznika.

Ironija je i u tome da argumenti kojima pravdaju svoje postupke, padaju u vodu kada govore o ilegalnim kopačima koji dolaze sa strane. Njih doživljavaju kao nelojalnu konkurenciju, kao pljačkaše tuđeg nasleđa koje uvek stigne zaslužena kazna. Ili kako zaključuje jedan lokalac: „Pohlepa dovodi do tragedije. Svi ti koji su došli da otmu naše, na kraju su se izubijali!“

Zorica Žarković

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: nadjadonauer, Pixabay

Чланак Seoski nadriarheolozi: Sumnjivo lice bez poternice се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da su imena gradova, planina, reka i sela značajan deo naše etimologije govore mesta poput Vrmdže, Tuleža, Krćevca, Velike Remete, Svinjišta i drugih sela u Srbiji vrlo interesantnog naziva. Mnoga od tih sela dobijala su imena po geografskom položaju, osobinama meštana, prezimenima, zastupljenoj flori i fauni, mitologiji.

Selo i naravno poljoprivreda

U Srbiji postoji mnogo sela sa poljoprivrednom „konotacijom“ imena poput sela Jagnjilo kod Mladenovca, Gornje i Donje Trešnjevice podno Rudnika, Šljivovca u Braničevskom okrugu, Jarmenovaca (po drvetu za jaram) kod Topole, Kupinova u Sremu, Brnjice kod Golupca, Kravljeg Doa.

Kako je zapisao poznati srpski etnolog Petar Ž. Petrović, smatra se da je selo Tulež kod Aranđelovca dobilo ime po ovom tumačenju: „Staro naselje je bilo na mestu Selišnjaku, do Strmova i, po predanju, zvalo se Ravnobaća. Današnje ime dobilo je po narodnom kazivanju ovako. Neki vladika putovao na konju, pa mu konj u putu posustao i legao. Vladika je tada očajno uzviknuo: „Zar tu leže!?“ I otada se to mesto, a zatim i naselje, prozove Tuleže i Tulež.“

Dalje je zapisao etnolog Mile Nedeljković u „Zapisima o Šumadiji“ (Beograd, 2000.), da smo ovu etimologiju prepoznali kao igru reči u izreci: „Tu leže, a onda se diže“, ili „Tu leže, a u Dićima se diže“ (selo Dići nalazi se nedaleko od Tuleža). Po arhivskim podacima Tulež se spominje kao naselje 1723. godine a 1732. godine u njemu je bio seoski „knjaz“ Grujica.

Sitarice po situ, Kopljari po kopljima

Takođe u istoj opštini, odmah do Orašca gde je podignut Prvi srpski ustanak nalazi se selo Kopljari koje je dobilo ime po kopljarima koji su kako reč kaže izrađivali koplja. U ovom selu, u kući Karatošića boravio je Karađorđe dva dana uoči skupa u Orašcu kako bi „utanačio“ vreme i mesto sastanka.

Tako je i selo Sitarice kod Valjeva dobilo ime po zanatlijama koje su pravila sita, Sedlare kod Svilajnca navodno po sedlaru koji se tu prvi doselio.

Politička promena, ali i zbog podsmeha

Neka sela i u Srbiji su menjala imena tokom istorije, pa se Darosava od 1947-2002. zvala Partizani. Selo Smrdić je 11. novembra 2005. godine promenilo ime u Izvor. Ovo selo, nadomak Žitorađe, sa oko 300 stanovnika, od davnina se zvalo Smrdić, a kao takvo je zabeleženo i u turskim tefterima. Kako se priča, tu su postojali izvori vode koja je neprijatno mirisala, pa je po tome naselje dobilo ime.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Agroklub.

Autorka: Julijana El

Foto: 753tomas753, Pixabay

Чланак Šta kriju imena sela u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Zmaj izgleda kao zvezda repatica. Ide, a za njim ide vatra, ali ne vatra kao plamen, nego više kao u paricama“, pripoveda u mobilnoj aplikaciji „Putevima zmajeva kroz Golubac“ Dragica Popić iz sela Dobra u blizini Golupca, prenoseći mlađima priče koje je njoj nekada pričao njen deda. Baba Dragica, koja je ozbiljno zagazila u sedmu deceniju, pre nekoliko godina je proglašena za najboljeg pripovedača konkursa za prikupljanje priča i legendi severoistočne Srbije, koji su osmislili i u delo sproveli Narodna biblioteka „Veljko Dugošević“ iz Golupca i Klaster puteva kulture.

Predanja u novom ruhu za „palčiće“

Najstarije priče i legende iz sevroistočne Srbije, uz koje su živele generacije i prenosile ih s kolena na koleno, mogle su zahvaljujući novom tehnološkom „odelu“ da pronađu put do „palčića“ – generacije koja i dan i noć svojim palčevima na mobilnim telefonima krstari internetom. Osim o zmaju koji nastaje od šarana kad napuni 200 godina, baba Dragica je pričala o vilama i vilinskom kolu, o tome kako su meštani prokletoj Jerini nosili hleb na rukama dok se gradio Golubački grad, a ona je u trenutku ljutnje bacila Babakaj stenu u Dunav.

Pripovedala je i zašto je opasno nagaziti na „vilino kolo“, kako suđenice određuju ljudsku sudbinu, zašto se u selu Požeženo mnogi još živo sećaju priča o vampiru Malom Miki, a plaše Todorovaca i Todorove nedelje…

„Narodna biblioteka objavila je konkurs kako bi prikupila što više legendi i priča iz ovog kraja, ali u takvom formatu da se vidi pripovedač. Želeli smo da ovo nematerijalno bogatstvo ne bude samo u rukopisu, već da vidimo i čujemo ljude koji pričaju priče koje su čuli od svojih baka preneseći ih dalje“, objašnjava Jelena Petrović, koja je u to vreme bila direktorka golubačke biblioteke.

Pošto su objavili poziv da se dostave priče i legende, stručnjaci biblioteke su radili terensko istraživanje u kome je učestvovao profesor dr Ljubinko Radenković sa Balkanološkog instituta SANU, snimali pripovedače, izvršili odabir od pristiglih 20 auteničnih zapisa i izradili mobilnu aplikaciju. Aplikacija „Putevima zmajeva kroz Golubac“ postala je prva koja predstavlja vekovna usmena predanja kao vrednu nematerijalnu baštinu Srbije, kaže Jelena Petrović.

Oživljavanje vlaškog nasleđa

Uz pomoć novih tehnologija, ovakvi sadržaji mogu biti dostupni na društvenim mrežama i različitim portalima za najširu publiku kao što je YouTube, ali i kao izvor vrednih podataka sa terena za etnologe i druge stručnjake u njihovim istraživanjima. Na žalost, takvi primeri su i dalje retki, a promovisanje nematerijalne baštine na društvenim mrežama zahteva i edukaciju, kako se ne bi plasirali neodgovarajući sadržaji. Među dobrim primerima su portali etnologa Pauna Es Durlića iz Majdanpeka, Balkanološkog instituta, pojedinih muzeja u Srbiji i nevladinih organizacija, smatra etnolog i antropolog Aleksandar Repedžić.

Prošle jeseni, Udruženje građana „Pekus“ iz Majdanpeka organizovalo je u selu Blizna „Takmičarski sabor Vlaha pripovedača“ kao deo projekta „Saslušajte moju priču“ („Ascultac povasta mja“). Projekat je pokrenut s ciljem da se prikupi što više različitih pripovesti iz narodne književnosti Vlaha, podstakne svakodnevna upotreba vlaškog jezika i njegovo prenošenje mlađima kojima je to maternji jezik i afirmišu talentovani govornici na vlaškom jeziku. Iz ovog projekta proizašla je i knjiga „Vlasi na zalasku Sunca“ Pauna Es Durlića, koja se bavi usmenim stvaralaštvom Vlaha Poreča, Gornjeg Peka i susednih oblasti.

Ako zaboravimo ko smo, zalutaćemo

Etnolog i neumorni terenski radnik iako je načeo osmu deceniju, Durlić je pored decenijskog rada na „Vorbaru“ (vlaškom rečniku), u ovoj knjizi na vlaškom i s prepevom na srpski jezik predstavio lirsku poeziju, hajdučke i vojničke balade, mitološke pesme, pesme uz običaje, uspavanke, šaljive i satirične pesme, pesme uz posmrtne obrede, bajalice, pripovetke. Zapisane su i poslovice i izreke, psovke i kletve, pitalice, zagonetke, čak i erotske pesme. Ima tu i studija iz vlaškog folklora i beležaka sa terena.

Kako sam autor navodi, knjiga sadrži 633 zapisa iz 22 sela koje je u drugoj polovini prošlog i prvim decenijama ovog veka zapisalo 16 sakupljača. Prema njegovim rečima, namenjena je srpskoj čitalačkoj publici kako bi se lakše upoznala sa vlaškom kulturom, ali pre svega „mladim Vlasima istočne Srbije koji su se jezički posrbili, a razlog za ’bekstvo’ iz vlaškog etničkog identiteta nalaze u nametnutom shvatanju da je vlaška kultura sterilna, da u njoj nema ničega vrednog, te svako ko se sa njom poistoveti ne može osećati ništa drugo osim sramote i stida“.

Navedeni primeri, i pored različitih formi, imaju isti cilj – da u vreme društvenih, ekonomskih i tehnoloških promena, kao i izraženih migracija, sačuvaju određene oblike tradicionalne kulture i obnove interesovanje za narodnu baštinu koja je, kako ističe etnolog i antropolog Milica Vuković, predstavljala sastavni deo identiteta stanovnika sela. Usmena narodna tradicija, značajna za prenošenje kulturnih i društvenih znanja i kolektivnog pamćenja je prema njenim rečima verovatno najugroženija, budući da se broj kazivača na terenu osetno smanjuje i da će se takav trend nastaviti. Pored toga, već sada je primetno da je sve više kazivača koji jedva pamte priče, bajke, legende, mitove i običaje.

S druge strane, sve je manje onih kojima to nasleđe može da se prenese, jer sela ostaju bez mladih. Oni koji se vrate posle više decenija izbivanja, kao što je to, na primer, slučaj sa stanovnicima Kučeva koji su šezdesetih i sedamdsetih godina prošlog veka odlazili na rad u zapadnu Evropu, u međuvremenu su potpuno zaboravili svoje nematerijalno kulturno nasleđe, a njihovi potomci najčešće i jezik jer su odrastali i školovali se u inostranstvu.

Vratiti selu dostojanstvo

Imajući u vidu da je upravo nematerijalno kulturno nasleđe najugroženije, Aleksandar Repedžić smatra da bi nadležno ministarstvo trebalo da finansira više projekata koji mogu da doprinesu njegovom očuvanju i promociji. Milica Vuković ističe da je u ostvarivanju tog cilja potrebno da se struka i država još više zalažu za dobro dokumentovana terenska istraživanja, čija je korist višestruka i ne svodi se samo na snabdevanje etnografskih zbirki i zavičajnih fondova. Objašnjava da korišćenje kvalitetne tehničke opreme – diktafona, foto-aparata, kamera, računara za prikupljanje i obradu građe – postaje neophodno u ovakvoj vrsti poduhvata, „a nesumnjiv je i značaj digitalizovanja već postojećih materijala“.

Nematerijalnu kulturnu baštinu ne možemo izmeriti jer još nisu izmislili metar za to. Važna je jer doprinosi očuvanju raznolikosti, pomoću nje upoznajemo sebe, ali i učimo da živimo sa drugima. Zato je očuvanje nematerijalnog nasleđa jedan od najvažnijih zadataka koje je pred ceo svet postavio Unesko, usvajajući 2003. godine „Кonvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine“ koju je 2010. godine potpisala i Srbija.
Nove tehnologije mogu biti od velike pomoći da se živa baština dugotrajnije očuva, ali nisu one te koje „odlučuju“ kako ćemo se prema tom nasleđu odnositi. Ako želimo da sačuvamo vrednosti koje su deo našeg kolektivnog identiteta, moramo selu da vratimo dostojanstvo i promenimo percepciju o seoskim sredinama kao mestima u kojima jedino caruju učmalost i zaostalost.

„Potrebno je da mladi, u školi, muzejima, na etno radionicama ali i kroz obilaske sela upoznaju našu tradiciju, način života i običaje… Jedino tako mogu da dožive selo, da shvate da to nisu samo mesta gde se proizvodi hrana za gradove, već da su sela čuvari naše materijalne i nematerijalne kulturne baštine. I da je važno da to nasleđe sačuvamo, kako ne bi zauvek nestalo iz naših sećanja“, poručuje Aleksandar Repedžić.

Jelena Bujdić Krečković

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Ilustracija zmaja: Aleksandar Simonović za knjigu Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa (Muzej u Majdanpeku, 2015.)

Чланак Živa kulturna baština: Bogatstvo za koje još nije izmišljen metar се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najstariji stanovnici Žarkova vole da kažu da se „Beograd približio Žarkovu, a Žarkovo je uvek bilo tu gde jeste”. Ipak, o Žarkovu i drugim delovima srpske prestonioce koji su bili sela dok ih Beograd nije „okupirao“ najviše je pisao jedan – Vranjanac. Bio je to čuveni Rista T. Nikolić, najbolji učenik Jovana Cvijića i osnivač Srpskog geografskog društva.

Nikolić je napisao više knjiga o okolini Beograda, a u „Srpskom etnografskom zborniku“ koji je 1903. izdala „Srpska kraljevska akademija“, kaže o Žarkovu da je to bilo zasebno selo poznato kao Belo Vrelo i prvi put se pominje pod današnjim imenom u turskim poreskim defterima iz 1523. godine. „Priča se da je dobilo ime po nekom Žarku“, navodi autor, „jer se ranije pominje kao Žarkovo Selo. Neki veruju u legendu da je taj Žarko bio heroj koji je ubio zlog zmaja“.

Žarkovo je, pripoveda Nikolić početkom prošlog veka, udaljeno sedam kilometara od Beograda. Nalazi se na zaravnjenom plavnom području, koje se postupno spušta prema ravnici Makišu, a s obe strane jaruge Provalije, čiji potok teče u Makiš. U sredini jaruge ima dva izvora i česme, sa kojih pije vodu gotovo pola stanovništva ovoga sela.

Izvor koji se pojavljuje samo pred rat

Jedan se zove Provalija a drugi Repište i osim za piće, ovi izvori služe i za navodnjavanje bašta. U selu ima deset bunara, ali je voda „dosta jaka“ i zato se pije samo iz četiri. Izvan sela ima još nekolko poznatih izvora, a Žešljinovac, udaljen „četvrt sahata daleko od sela“ pojavljuje se s vremena na vreme i potom nestaje. „Narod tumači da se taj izvor pojavjljuje samo pred rat“, piše Nikolić i dodaje da je najbolja voda na izvoru Zmajevac, deset minuta hoda od sela.

Stanovnici imaju dosta zemlje za obrađivanje. Podeljena je na južnu i severnu stranu, jednu zasejanu kukuruzom a drugu žitom, „i to se svake godine redovno menja“. Pašnjaka ima mnogo i svi su opštinska svojina, dok je šume malo. Na istočnoj strani je mlada, hrastova šuma, a na južnoj je stara, takođe hrastova, ali je retka. Zemlja je prilično rodna. „Jednoj porodici, da umereno živi, potrebno je 5 do 6 hektara zemlje i da ima zajedničke paše kao danas“, ocenjuje Nikolić.

Zaselak Čukarica

Žarkovo je početkom prošlog veka bilo selo „zbijenog tipa“. Najviše kuća se nalazilo duž glavnog seoskog puta, kao i pored sokaka koju su „na glavni put izlazili“. Najbiliže kuće su bile udaljene četiri do pet metara, a najudaljenije između 50 i 100 metara, i one su se uglavnom nalazile „pri okrajcima sela“.

Nikolić navodi da su dva najviša mesta u selu Banovo Brdo i Petlovo Brdo, te da Žarkovo ima zaselak Čukaricu „daleko od sela, idući ka Beogradu, za tri četvrt sahata hoda. Priča se da je Čukarica prozvata po nekome Stojku Čukaru, koji je bio iz Beograda i tu duže vremena držao mehanu. Od pre nekoliko godina počela se naglo širiti i sada izgleda kao varošica; u njoj ima oko 400 stanovnika, većinom radenika. U Žarkovu ima oko 260 kuća, a na Čukarici oko 30 kuća. Samo njih nekoliko, četiri ili pet, imaju van kuća na opštinskoj utrini stanove, u kojima drže stoku. Kod stoke je obično sluga, a mleko donose kućama“.

Govoreći o „starinama“, autor pominje da „više Bele Vode ima tragova od zidina, odakle su seljaci vadili i rimsku ciglu. Tu su nalazili i zlatne novce. Izgleda, kao da je tu bila kakva varoš“.

Selo u suživotu sa Dunavom

Radoznali Vranjanac se, iz nekog razloga, posebno detaljno bavi današnjim beogradskim naseljem Višnjica. Ističe kako ovo selo na Dunavu, koji svake godine plavi njive i bašte, ima dosta zemlje za obrađivanje ali ne i šume. Zato stanovnici drvo kupuju od trgovaca na obližnjim austrijskim adama. Selo je podeljeno na Gornju i Donju Malu, sa dve strane glavnog puta koji ide desnom stranom Dunava. „Taj je put glavni šor, duž koga su poređane kuće seoske“.

U selu ima ukupno 150 kuća, a one pored „glavnog šora“ većinom su blizu, udaljene samo pet do deset koraka, izuzev kuća koje imaju veća dvorišta i voćnjake. Međusobno najudaljenije su one na obodu sela, razdvojene od 50 do 70 koraka, i uglavnom su ih gradili kasniji doseljenici.

Nikolić navodi predanje da je selo nekada činilo samo sedam kuća, u kojima su živele najstarije porodice u Višnjici. „To su: Popovići, po starom prezimenu, a sada Jovanovići i Bogdanovići; Kuzmanovići, zovu se i Maksimovići; Micići; Ćirići, od kojih su Lazići, a zovu ih i Kneževi, jer su njihovi preci u selu bili knezovi; Kordići; Markovići. Neke su se od tih porodica sada umnožile i ima ih oko 20 kuća, kao na primer, Popovića“.

Starosedeoci i „oni drugi“

U selu se, piše dalje, zna nešto o poreklu tih najstarijih porodica, mada ne baš pouzdano.

„Starac Ljuba Bogdanović iz porodice Popovića, priča da je u svih onih sedam kuća bila jedna porodica i da je ona poreklom iz Grčke. Uz to veli, da im je do skora kumovala jedna Grkinja, koja je do pre 50 godina živela u Beogradu; to im je kumstvo, veli, od starine, još iz Grčke. Došli su begajući od Turaka, i ovde ih je voda zaustavila. Pre no što su došli u Višnjicu, bili su u Leštanima. Danas se ta porodica izrodila, potomci su dalje od deset kolena. I slava im nije ista: Popovići slave Svetog Arhanđela, a svi ostali Svetog Nikolu. Svi oni pravilno govore, a vele, da su im i stari pravilno – ’šumadijski’ – govorili, a i nošnja im je takva bila“.

Za sve ostale zna se da su doseljenici. Prema vremenu kada su došli u Višnjicu, mogu se podeliti u starije („odavnašnje došljake“) i novije doseljenike, objašnjava autor. U starije spadaju svi oni koji su se doselili pre i za vreme Karađorđa.

Za porodicu Stanković se, pak priča da je „njihov predak bio Rada – deda današnjem čoveku od 60 godina, poreklom od Vranja. Otuda je dobegao zajedno sa svojom ženom, baba Tonkom, za koju vele da je znala arnautski. Pobegao je od Turaka. Kad je on došao, selo je imalo svog spahiju, koji je delio zemlju doseljenicima“.

Višnjica – grad ili selo?

Kada su 1813. godine stanovnici Višnjice bežali pred Turcima, deo je prebegao „preko“, u selo Rasnik i tamo su bili sve dok ih Turci nisu pozvali nazad, „jer nije bilo ljudi da im rade zemlju. Onda su se vratili, pošto su ih Turci pozvali da rade svoja imanja. Kad su došli u selo našli su od kuća samo pepeo: očuvale su se samo verige, koje su ostale u pepelu na mestu, gde je bilo ognjište. Spahija je svakome dopustao da se nastani na istome mestu, gde je i dotle živeo. Mnogi su pri povratku zahvatili mnogo više imanja, no što su dotle imali. Mnogi su onda i zaostali u Banatu, kao Prota Jakov iz stare porodice Popovića, a osim njega i mnogi drugi“.

Početkom prošlog veka, na padini između crkve i Dunava po imenu Gradina, nalazile su se zidine, za koje se vezivalo predanje da se taj grad zvao Višnjica.

„Uz to se priča kako je Višnjica bila znatno mesto, te zbog toga i danas neki za nju kažu da je Mali Carigrad, i da je bio grad poznat u pesmama Filipa Madžarina. Daleko je od sela četvrt sata. Ispod Gradine do Dunava postoji madžarsko groblje. Postoji i drugo staro groblje, do sadašnjeg sela više mehane, ali je ono srpsko i svakako je bilo groblje današnjeg sela. Na njemu su zaostale dve krstače: na jednoj je urezana 1844. godina. U selu postoji jedan stari most i za nj se ne zna kada je građen. Drugi je na putu iz Višnjice za Beograd, a na Mirijevskom Potoku. Za taj most, koji zovu ’Orospi Ćurpija’, neki vele da ga je podigla prokleta Jerina, a neki opet, da je ostao još od Rimljana“, beleži Nikolić.

Žaleznik, „bugarski kraj“

Za Železnik, pak, kaže da je to selo dobilo takvo ime zato što se tu donosilo železo na volovskim kolima, koje je vađeno u Sremčici još za vreme Rimljana. „Celo je selo zavetovano da stoku u neke dane – na primer na Svetog Prokopija i Svetog Vartolomeja – ne vataju u jaram, da bi im bila uvek zdrava“. Železnik su početkom veka zvali „bugraski kraj“, jer je u njemu bilo mnogo doseljenika iz krajeva istočne Srbije prema granici sa Bugarskom.

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Foto: Bjoertvedt, Wikipedia

Чланак Selo je otac grada: Beograd u opancima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija beleži dugu tradiciju promašaja u politici regionalnog i ruralnog razvoja, u kojoj se selo gotovo uvek tretira kao problem a retko ili nikad kao resurs. Usled takve „razvojne vizije“, seoski život je sateran u zapećak, ali u tom zapećku koji obuhvata 85% teritorije Srbije, život ipak nije svuda isti. Manje je loš na severu zemlje koji ima bolju infrastrukturu i razvijeniju privredu, pa time i više mlađih i bolje obrazovanih stanovnika na selu u poređenju sa zapadnom, a posebno jugoistočnom Srbijom.

Zato, ako budućnost srpskog sela ostaje na mladima, koji bi trebalo da „podmlade“ poljoprivredu ne samo po godinama, već i po svom znanju i spremnosti da prihvate nove koncepte za delotvorniju proizvodnju – onda će ta budućnost po svoj prilici biti vrlo neravnomerno raspoređena. Isto onako kako se već decenijama širi polarizacija među regionima, koju je proizvela loša razvojna politika.

Navedeno potvrđuju podaci iz studije „Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna ekonomija“, čiji je autor profesorka beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Natalija Bogdanov. U analizi su iznete ključne regionalne razlike koje reprezentuju tri ruralna regiona: Ravničarski region, Region velikih privrednih centara i Brdsko-planinski region.

Oslonac na najveće gradove

Ravničarski region čine Vojvodina i Mačva, u kojima prema poslednjem popisu iz 2012. godine živi 1,554 miliona stanovnika, ili 37% ruralne populacije Srbije. Velika investiciona i privredna aktivnost, dobra infrastruktura i povezanost sa Novim Sadom i Beogradom doprineli su da region privlači mlađu radnu snagu iz drugih područja, te je i indeks starenja stanovništva najpovoljniji u odnosu na druge ruralne regione, kao i obrazovna struktura stanovništva starijeg od 15 godina. Iako je, usled toga, zaposlenost u tercijalnom sektoru visoka, oko trećine zaposlenog stanovništva i dalje radi u poljoprivredi.

Kao privredno najrazvijenije ruralno područje u Srbiji, region učestvuje sa 50% u društvenom proizvodu ruralnih područja, dok je ostvareni društveni proizvod po stanovniku za 31% veći u odnosu na druga ruralna područja. Poljoprivredno zemljište zauzima više od 83% ukupnog prostora, a povoljan odnos radne snage i osnovnog kapitala obezbeđuje visoku produktivnost. Oko 65% oraničnih površina koristi se za proizvodnju žita, blizu 85% ukupnih površina je pod industrijskim biljem, dok proizvodnja povrća zauzima manje od 5% oraničnih površina regiona, što, međutim, čini čak četvrtinu površina zasejanih povrćem u Srbiji. S obzirom na značajnu proizvodnju žita, region je najveći proizvođač svinja i živine.

Međutim, veoma je izražen trend polarizacije gazdinstava prema veličini poseda, usled privatizacije velikih agrokombinata i promena u starosnoj i socioekonomskoj strukturi članova gazdinstava. Gazdinstva veličine do 3 ha čine čak 66% ukupnog broja gazdinstava, dok sa druge strane, gazdinstva veličine preko 10 ha zauzimaju 30% poljoprivrednih površina regiona, a oko trećine gazdinstava u Srbiji čija veličina prelazi 10h, takođe se nalaze u ovom regionu.

Što bliže putu, to više mladih

Sasvim drugačija situacija je u Regionu velikih privrednih centara sa okolinom, koji obuhvata delove centralne Srbije, Šumadiju, deo Mačve i Stiga. Na ovom području značajan broj gazdinstava je manji od 3 ha, dok je zastupljenost gazdinstava veličine preko 10 ha izrazito mala. U poređenju sa Vojvodinom, ovaj region karakteriše i veći broj mešovitih gazdinstava i manje nepoljoprivrednih domaćinstava.

Na ovoj teritoriji živi 15% ukupne populacije u Srbiji i mada je prosečna gustina naseljenosti povoljnija nego u drugim ruralnim područjima, problem je u visokoj stopi starenja stanovništva. Zastupljenost primarne proizvodnje (32,68%) je manja u odnosu na druga ruralna područja centralne Srbije, a od ukupnog broja seoskog stanovništva u Srbiji koje radi u sektoru usluga, čak 28% živi u ovom regionu.

Region formira četvrtinu društvenog proizvoda ruralnih područja, dok je ostvareni društveni proizvod po stanovniku za 30% manji od nacionalnog proseka. Najznačajnija delatnost primarnog sektora je poljoprivreda, u kojoj dominira proizvodnja povrća, voća i stočarstvo. Područja koja se nalaze na raskrsnici velikih magistralnih pravaca i imaju mlađu edukovanu radnu snagu beleže značajniju investicionu aktivnost i ekonomski rast u odnosu na ostatak regiona, pa otuda i visoka zastupljenost usluga u ukupnoj privrednoj strukturi regiona i njihovo značajno učešće (28%) u društvenom proizvodu tercijalnog sektora ruralnih područja.

Poljoprivredne površine zauzimaju 64% ukupne teritorije i mada je odnos radne snage i osnovnog kapitala nepovoljniji nego u Vojvodini, produktivnost je viša u odnosu na druga ruralna područja centralne Srbije. Oko 60% oraničnih površina koristi se za proizvodnju žita, koje se, međutim, gotovo u celosti koristi za ishranu stoke, budući da se 24% ukupne proizvodnje goveda i čak 30% proizvodnje ovaca u Srbiji odvija u ovom regionu.

Stočarstvom se bave i manja gazdinstva, za koja je prihod od prodaje mleka osnovni ili jedini redovan prihod domaćinstva. Tradicionalno, značajan deo prihoda ostvaruje se od proizvodnje voća i grožđa, s obzirom da je u ukupnoj površini pod voćnjacima i vinogradima u Srbiji ovaj region zastupljen sa 30%. I prehrambena industrija je dobro razvijena, u čijoj strukturi dominiraju klanice, fabrike za preradu voća i povrća, mlinovi i mlekare.

Neprekidna marginalizacija

Najlošije stanje je u Brdsko-planinskom regionu koji obuhvata prostor istočne, južne i zapadne Srbije i sa 42% ukupne teritorije Srbije predstavlja najveći ruralni region, a koji generalno karakterišu zapušteni zemljišni potencijali, nedostatak radne snage, neorganizovano tržište i nedostatak adekvatnih ruralnih servisa. Na ovom području živi 20% populacije Srbije, ali je prosečna gustina naseljenosti najniža u odnosu na druga ruralna područja.

Svaki treći odrasli stanovnik nema potpuno osnovno obrazovanje, stopa zaposlenosti je najnepovoljnija u zemlji, a više od 35% zaposlenog stanovništva radi u primarnom sektoru, pre svega u poljoprivredi i rudarstvu.

Poljoprivredne površine čine 55% ukupne teritorije, što je mnogo manje u odnosu na druga ruralna područja, a niža je i produktivnost usled skromnih ulaganja i opremljenosti gazdinstava. Specifičnost ovog regiona je visok procenat neiskorišćenog zemljišta, posebno u jugoistočnom delu, a razlozi su u nepovoljnoj starosnoj strukturi stanovništva, nedostatku odgovarajuće mehanizacije, nedostupnosti parcela i lošem kvalitetu zemljišta.

Pored žita, značajnije se proizvode povrće i maline u čijem uzgajanju prednjači Zlatiborski okrug, koji odstupa od proseka regiona i po uzgajanju goveda, a sa Raškim okrugom spada i u najveće uzgajivače ovaca u zemlji. Iako region ima najveći turistički potencijal, nerešeni infrastrukturni problemi, koji su posebno izraženi na jugoistoku Srbije, uslovljavaju neprekidno demografsko pražnjenje regiona, njegovu ekonomsku marginalizaciju i naglašeno ruralno siromaštvo.

Vojvodina ima najmlađe vlasnike imanja

Prema analizi ekonomiste Miroslava Zdravkovića, među vlasnicima ukupno 628.552 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, samo 0,6% njih je prema poslednjem popisu bilo staro do 24 godine, a tek 15,8% je bilo mlađe od 44 godine. Vojvodina ima najmlađe vlasnike imanja, sa 38,8% onih koji su mlađi od 25 godina i sa 36,1% poljoprivrednika starosti od 25 do 34 godina. Najstarije stanovništvo u poljoprivredi živi u Pirotskoj, Topličkoj, Nišavskoj, Jablaničkoj, Borskoj i Zaječarskoj oblasti. Kada je reč o obrazovanju, podaci pokazuju da 8.992 vlasnika poljoprivrednih imanja ima završenu višu školu ili fakultet u oblasti poljoprivrede, a još 31.639 ima više i visoko obrazovanje iz drugih struka. Bez srednje škole je 379 hiljada poljoprivrednika, a sa srednjom školom 208 hiljada.

Zorica Žarković

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Regionalne razlike u podmlađivanju sela u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ako želite da se bavite seoskim, ruralnim, odnosno etno turizmom znajte da pravo na IPARD podsticaje ostvaruje lice koje je upisano u Registar poljoprivrednih gazdinstava kao komercijalno i nalazi se u aktivnom status. Tu spadaju fizičko lice – nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, i preduzetnik i privredno društvo koje je razvrstano u mikro ili malo pravno lice u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo.

Uslovi za odobravanje IPARD projekta

1. da se investicija nalazi u ruralnom području;

2. da ukupan broj individualnih ležajeva u svim kategorisanim ugostiteljskim objektima za smeštaj koje ima na teritoriji Republike Srbije, nije veći od 30, za lica koja u momentu podnošenja zahteva za odobravanje projekta obavljaju ugostiteljsku delatnost, odnosno pružaju ugostiteljske usluge, u skladu sa zakonom kojim se uređuje ugostiteljstvo;

3. da lice ima prebivalište, odnosno pravno lice sa sedištem na teritoriji Beogradskog regiona, Regiona Vojvodine, Regiona Šumadije i Zapadne Srbije, odnosno Regiona Južne i Istočne Srbije, u skladu sa zakonom kojim se uređuje regionalni razvoj;

4. da nema dospelih neizmirenih obaveza po osnovu javnih prihoda;

5. da nema evidentiranih dospelih neizmirenih dugovanja prema ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede, po osnovu ranije ostvarenih podsticaja, subvencija i kredita;

6. da je katastarska parcela na kojoj se izgrađuje objekat koji je predmet investicije u njegovom vlasništvu, odnosno suvlasništvu;

7. da je objekat koji je predmet investicije u izgradnju, odnosno izgradnju i opremanje, u njegovom vlasništvu;

8. da je objekat koji je predmet investicije u opremanje u njegovom vlasništvu, odnosno u slučaju preduzetnika i privrednog društva da nad tim objektom ima i pravo zakupa, odnosno korišćenja na osnovu ugovora zaključenog sa zakupodavcem, odnosno sa ustupiocem – fizičkim licem, jedinicom lokalne samouprave, crkvom, manastirom ili ministarstvom nadležnim za poslove poljoprivrede, na period zakupa, odnosno korišćenja od najmanje deset godina počev od kalendarske godine u kojoj se podnosi zahtev za odobravanje projekata. S tim da ako je objekat predmet zakupa, odnosno korišćenja ne može imati upisane druge terete, osim predmetnog zakupa, odnosno prava korišćenja;

9. da nije preduzeo nijednu radnju vezanu za realizaciju investicije koja je predmet zahteva pre donošenja rešenja o odobravanju projekta, osim za opšti trošak;

10. da dobavljač i lice ne predstavljaju povezana lica, odnosno dobavljači međusobno ne predstavljaju povezana lica, u skladu sa ovim pravilnikom;

11. da ima tri prikupljene ponude za predmet investicije, odnosno prihvatljive troškove prema Listi prihvatljivih investicija i troškova za vrednost veću od 10.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti prema mesečnom kursu Evropske komisije u mesecu koji prethodi mesecu u kome je objavljen javni poziv, odnosno jednu ponudu za predmet investicije za vrednost do 10.000 EUR, a koje su nezavisno pribavljene i koje su uporedive po sadržaju i po specifikacijama i važeće na dan podnošenja zahteva, osim za realizovane opšte troškove za koje se dostavlja račun;

12. da je okončan postupak za ostvarivanje prava na IPARD podsticaje po prethodno odobrenom projektu po osnovu ovog pravilnika, odnosno ako po prethodno odobrenom projektu u skladu sa ovim pravilnikom zahtev za odobravanje isplate nije podnet u roku određenom rešenjem o odobravanju projekta;

13. da roba koja je predmet investicije potiče iz zemlje koja je data u listi prihvatljivih zemalja.

14. da za objekat koji je predmet investicije u izgradnju ima odgovarajuću dokumentaciju u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja;

15. da za ostvarivanje prava na odobravanje projekta nisu veštački stvoreni uslovi u cilju ostvarivanja prednosti suprotno IPARD programu;

16. ako predmet investicije nije finansiran iz drugih izvora javnog finansiranja, odnosno ako nije u postupku za ostvarivanje finansiranja iz drugih javnih izvora finansiranja.

IPARD Program

IPARD Program Evropske unije je Instrument za pretpristupnu pomoć u oblasti ruralnog razvoja za programski period 2014. do 2020. godine – za dostizanje evropskih standarda i podizanje konkurentnosti. Program je odobren i od EU i od strane Republike Srbije.

Program donacija se realizuje preko Ministarstva poljoprivrede i zašite životne sredine, Uprave za agrarna plaćanja (www.uap.gov.rs).

Konkursi za donacije se raspisuju jednom godišnje. Ukupan budžet je 229.970.558 evra.

IPARD podsticaji utvrđuju se u procentualnom iznosu do 65% vrednosti prihvatljivih troškova investicije, umanjenom za iznos poreza na dodatu vrednost.

Korisnik IPARD podsticaja može da ostvari pravo na IPARD podsticaje u iznosu od najmanje 5.000 EUR, a najviše 300.000 EUR po zahtevu, bez obzira na ukupnu vrednost investicije.

Vrednost prihvatljivih opštih troškova ne može preći iznos od 12% od vrednosti prihvatljivih troškova investicije.

Troškovi za izradu poslovnog plana prihvatljivi su do 5% od vrednosti prihvatljivih troškova predmetne investicije, i to do 2.000 EUR.

Korisnik može da ostvari ukupan iznos IPARD podsticaja, u skladu sa ovim pravilnikom, u vrednosti do 400.000 evra, i to kroz najviše tri projekta, u periodu sprovođenja IPARD programa.

Pravilnik se može preuzeti ovde.

Izvor: Daljine.rs

Foto: Svetlana99, Pixabay

Чланак IPARD pravilnik za ruralni turizam – podsticaji od 5.000 do 300.000 evra се појављује прво на Biznis i Finansije.