Home TekstoviB&F Plus Živa kulturna baština: Bogatstvo za koje još nije izmišljen metar

Živa kulturna baština: Bogatstvo za koje još nije izmišljen metar

by bifadmin

U vreme kada nas ubeđuju da sve ima svoju vrednost na tržištu, koliko košta nematerijalna baština ne možemo izmeriti jer još nije izmišljen metar za to. Autentična živa baština nije „brend“, već važan deo našeg kolektivnog identiteta. Nove tehnologije mogu biti od velike pomoći za očuvanje tog nasleđa, ali nisu one te koje „odlučuju“ kako ćemo se prema njemu odnositi. Za početak, da li smo spremni da selu vratimo dostojanstvo koje zaslužuje.

„Zmaj izgleda kao zvezda repatica. Ide, a za njim ide vatra, ali ne vatra kao plamen, nego više kao u paricama”, pripoveda u mobilnoj aplikaciji „Putevima zmajeva kroz Golubac“ Dragica Popić iz sela Dobra u blizini Golupca, prenoseći mlađima priče koje je njoj nekada pričao njen deda. Baba Dragica, koja je ozbiljno zagazila u sedmu deceniju, pre nekoliko godina je proglašena za najboljeg pripovedača konkursa za prikupljanje priča i legendi severoistočne Srbije, koji su osmislili i u delo sproveli Narodna biblioteka „Veljko Dugošević“ iz Golupca i Klaster puteva kulture.

Predanja u novom ruhu za “palčiće”

Najstarije priče i legende iz sevroistočne Srbije, uz koje su živele generacije i prenosile ih s kolena na koleno, mogle su zahvaljujući novom tehnološkom „odelu“ da pronađu put do „palčića“ – generacije koja i dan i noć svojim palčevima na mobilnim telefonima krstari internetom. Osim o zmaju koji nastaje od šarana kad napuni 200 godina, baba Dragica je pričala o vilama i vilinskom kolu, o tome kako su meštani prokletoj Jerini nosili hleb na rukama dok se gradio Golubački grad, a ona je u trenutku ljutnje bacila Babakaj stenu u Dunav.

Pripovedala je i zašto je opasno nagaziti na „vilino kolo“, kako suđenice određuju ljudsku sudbinu, zašto se u selu Požeženo mnogi još živo sećaju priča o vampiru Malom Miki, a plaše Todorovaca i Todorove nedelje…

„Narodna biblioteka objavila je konkurs kako bi prikupila što više legendi i priča iz ovog kraja, ali u takvom formatu da se vidi pripovedač. Želeli smo da ovo nematerijalno bogatstvo ne bude samo u rukopisu, već da vidimo i čujemo ljude koji pričaju priče koje su čuli od svojih baka preneseći ih dalje“, objašnjava Jelena Petrović, koja je u to vreme bila direktorka golubačke biblioteke.

Pošto su objavili poziv da se dostave priče i legende, stručnjaci biblioteke su radili terensko istraživanje u kome je učestvovao profesor dr Ljubinko Radenković sa Balkanološkog instituta SANU, snimali pripovedače, izvršili odabir od pristiglih 20 auteničnih zapisa i izradili mobilnu aplikaciju. Aplikacija „Putevima zmajeva kroz Golubac“ postala je prva koja predstavlja vekovna usmena predanja kao vrednu nematerijalnu baštinu Srbije, kaže Jelena Petrović.

Oživljavanje vlaškog nasleđa

Uz pomoć novih tehnologija, ovakvi sadržaji mogu biti dostupni na društvenim mrežama i različitim portalima za najširu publiku kao što je YouTube, ali i kao izvor vrednih podataka sa terena za etnologe i druge stručnjake u njihovim istraživanjima. Na žalost, takvi primeri su i dalje retki, a promovisanje nematerijalne baštine na društvenim mrežama zahteva i edukaciju, kako se ne bi plasirali neodgovarajući sadržaji. Među dobrim primerima su portali etnologa Pauna Es Durlića iz Majdanpeka, Balkanološkog instituta, pojedinih muzeja u Srbiji i nevladinih organizacija, smatra etnolog i antropolog Aleksandar Repedžić.

Prošle jeseni, Udruženje građana „Pekus“ iz Majdanpeka organizovalo je u selu Blizna „Takmičarski sabor Vlaha pripovedača“ kao deo projekta „Saslušajte moju priču“ („Ascultac povasta mja“). Projekat je pokrenut s ciljem da se prikupi što više različitih pripovesti iz narodne književnosti Vlaha, podstakne svakodnevna upotreba vlaškog jezika i njegovo prenošenje mlađima kojima je to maternji jezik i afirmišu talentovani govornici na vlaškom jeziku. Iz ovog projekta proizašla je i knjiga „Vlasi na zalasku Sunca“ Pauna Es Durlića, koja se bavi usmenim stvaralaštvom Vlaha Poreča, Gornjeg Peka i susednih oblasti.

Ako zaboravimo ko smo, zalutaćemo

Etnolog i neumorni terenski radnik iako je načeo osmu deceniju, Durlić je pored decenijskog rada na „Vorbaru“ (vlaškom rečniku), u ovoj knjizi na vlaškom i s prepevom na srpski jezik predstavio lirsku poeziju, hajdučke i vojničke balade, mitološke pesme, pesme uz običaje, uspavanke, šaljive i satirične pesme, pesme uz posmrtne obrede, bajalice, pripovetke. Zapisane su i poslovice i izreke, psovke i kletve, pitalice, zagonetke, čak i erotske pesme. Ima tu i studija iz vlaškog folklora i beležaka sa terena.

Kako sam autor navodi, knjiga sadrži 633 zapisa iz 22 sela koje je u drugoj polovini prošlog i prvim decenijama ovog veka zapisalo 16 sakupljača. Prema njegovim rečima, namenjena je srpskoj čitalačkoj publici kako bi se lakše upoznala sa vlaškom kulturom, ali pre svega „mladim Vlasima istočne Srbije koji su se jezički posrbili, a razlog za ’bekstvo’ iz vlaškog etničkog identiteta nalaze u nametnutom shvatanju da je vlaška kultura sterilna, da u njoj nema ničega vrednog, te svako ko se sa njom poistoveti ne može osećati ništa drugo osim sramote i stida“.

Navedeni primeri, i pored različitih formi, imaju isti cilj – da u vreme društvenih, ekonomskih i tehnoloških promena, kao i izraženih migracija, sačuvaju određene oblike tradicionalne kulture i obnove interesovanje za narodnu baštinu koja je, kako ističe etnolog i antropolog Milica Vuković, predstavljala sastavni deo identiteta stanovnika sela. Usmena narodna tradicija, značajna za prenošenje kulturnih i društvenih znanja i kolektivnog pamćenja je prema njenim rečima verovatno najugroženija, budući da se broj kazivača na terenu osetno smanjuje i da će se takav trend nastaviti. Pored toga, već sada je primetno da je sve više kazivača koji jedva pamte priče, bajke, legende, mitove i običaje.

S druge strane, sve je manje onih kojima to nasleđe može da se prenese, jer sela ostaju bez mladih. Oni koji se vrate posle više decenija izbivanja, kao što je to, na primer, slučaj sa stanovnicima Kučeva koji su šezdesetih i sedamdsetih godina prošlog veka odlazili na rad u zapadnu Evropu, u međuvremenu su potpuno zaboravili svoje nematerijalno kulturno nasleđe, a njihovi potomci najčešće i jezik jer su odrastali i školovali se u inostranstvu.

Vratiti selu dostojanstvo

Imajući u vidu da je upravo nematerijalno kulturno nasleđe najugroženije, Aleksandar Repedžić smatra da bi nadležno ministarstvo trebalo da finansira više projekata koji mogu da doprinesu njegovom očuvanju i promociji. Milica Vuković ističe da je u ostvarivanju tog cilja potrebno da se struka i država još više zalažu za dobro dokumentovana terenska istraživanja, čija je korist višestruka i ne svodi se samo na snabdevanje etnografskih zbirki i zavičajnih fondova. Objašnjava da korišćenje kvalitetne tehničke opreme – diktafona, foto-aparata, kamera, računara za prikupljanje i obradu građe – postaje neophodno u ovakvoj vrsti poduhvata, „a nesumnjiv je i značaj digitalizovanja već postojećih materijala“.

Nematerijalnu kulturnu baštinu ne možemo izmeriti jer još nisu izmislili metar za to. Važna je jer doprinosi očuvanju raznolikosti, pomoću nje upoznajemo sebe, ali i učimo da živimo sa drugima. Zato je očuvanje nematerijalnog nasleđa jedan od najvažnijih zadataka koje je pred ceo svet postavio Unesko, usvajajući 2003. godine „Konvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine“ koju je 2010. godine potpisala i Srbija.
Nove tehnologije mogu biti od velike pomoći da se živa baština dugotrajnije očuva, ali nisu one te koje „odlučuju“ kako ćemo se prema tom nasleđu odnositi. Ako želimo da sačuvamo vrednosti koje su deo našeg kolektivnog identiteta, moramo selu da vratimo dostojanstvo i promenimo percepciju o seoskim sredinama kao mestima u kojima jedino caruju učmalost i zaostalost.

„Potrebno je da mladi, u školi, muzejima, na etno radionicama ali i kroz obilaske sela upoznaju našu tradiciju, način života i običaje… Jedino tako mogu da dožive selo, da shvate da to nisu samo mesta gde se proizvodi hrana za gradove, već da su sela čuvari naše materijalne i nematerijalne kulturne baštine. I da je važno da to nasleđe sačuvamo, kako ne bi zauvek nestalo iz naših sećanja“, poručuje Aleksandar Repedžić.

Jelena Bujdić Krečković

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Ilustracija zmaja: Aleksandar Simonović za knjigu Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa (Muzej u Majdanpeku, 2015.)

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar