Pitanje da li bi proletos šećerna repa u nas bila i zasejana na većim površinama da država nije podelila ozbiljnu subvenciju u nameri da pomogne revitalizaciju celokupne industrije šećera.
Put u gubitak

Malina je decenijama bila snažan devizni izvor srpske ekonomije. Ovog proleća se ne može ni plasirati u inostranstvo, a cena u otkupu je sa prošlogodišnjih 500 pala na ispod 200 dinara.

Još su u goroj situaciji hladnjačari koji godinama na sebe preuzimaju kompletan rizik ove delikatne proizvodnje. Građani se žale na izuzetno visoku cenu krompira kao posledicu lanjskog katastrofalnog roda i višegodišnje preterane oslonjenosti na uvoz.

Izgleda da je najteže uzgajivačima mlečne stoke. Desilo se neverovatno, proizvodnja mleka, najsloženija poljoprivredna delatnost, vodi seljaka u gubitak od, zavisno od broja krava mlekulja u stadu, pet do 20 dinara po litru. U ovoj branši stvari se godinama kontinuirano pogoršavaju, a Srbija je od zemlje koja je decenijama izvozila više od 60 odsto proizvodnje, spala na uvoznu zavisnost.

Na dnu Atlantika

Dodatan udar na krizu u srpskom agraru uzročio je rat na istoku Evrope. Prestao je evropski izvoz sira i drugih mlečnih proizvoda u Rusiju što je dovelo do velikih viškova mleka u Evroskoj uniji uprkos tome što je, za razliku od Srbije, upravo ovu najsloženiju poljoprivednu delatnost stavila u centar agrarne politike.

Državna podrška poljoprivredi usmerena je, direktno ili posredno, na proizvodnju mleka. Istina, ne može se reći da i uzgoj povrća, voća ili proizvodnja mesa nisu bez itekako značajnih podsticaja.

Sada kada je plasman iz Unije u Rusiju gotovo presahao, stogovi mleka u prahu šalju se na sve strane samo da se evropski magacini oslobode izuzetno velikih rezervi. Stariji se sećaju slične krize pre četrdesetak godina, stotine i stotine tona maslaca i mleka u prahu završile su na dnu Atlantskog okeana.

Upravo to što je došlo do hiperprodukcije mleka na Starom kontinentu i čini krizu mleka u Srbiji izuzetno oštrom. Mada dosadašnje subvencije države nisu male, čini se da je neophodno uvećanje na 20 dinara po litri mleka i 35.000 za svako umatičeno grlo. I to što pre, odmah.

Precenjeni dinar

Međutim, subvencije, koliko god bile neizostavne, neće sve rešiti. Kriza mlekarstva u celoj Evropi jasno je ukazala na krupne slabosti srpske poljoprivrede. A one su umnogome bazičnog karaktera i često nisu uzročene samo pogrešnom agrarnom već i pojedinim orijentacijama u ekonomskoj politici Srbije.

Reč je, na prvom mestu, o monetarnoj politici oslonjene na precenjeni dinar. Odgovara uvoznicima, destimulativna je po izvoznike, time i po srpski agrar koji je sa 1,6 milijardi evra lanjskog suficita u inorazmeni oslonjen na mnogo veće tržište od srpskog.

Uz evropske viškove, dobrim delom nastale zbog rata u Ukrajini, precenjen dinar je takođe omogućio da litar mleka evropskog seljaka bude primetno jeftniji od litra mleka srpskog. Trenutno je cena u prodavnicama po Srbiji oko 140 dinara, otprilike 1,20 evra po litri.

Da je vrednost evra 180, kako većina ekonomista procenjuje, umesto 118 dinara, cena litra mleka u nas ne bi premašivala 0,8 evra po litri. Automatski bi evropski viškovi najkorisnijeg napitka po ceni iznad 0,8 postali neisplativi za uvoz.

Ni grla stoke na latifundijama

Možda je apsurdno, ali duboka kriza poljoprivrede, naročito mlekarstva, može pomoći da se sagledaju i krupnije greške u srpskoj agrarnoj i široj ekonomskoj politici koje su doprinele da u nevolje zapadnu i ostali agrarni proizvođači. Otvorilo se pitanje privatizacije nekadašnjih društvenih i državnih kombinata, preciznije društvenog zemljišta.

Kako je Srbija jedina evropska država bez zemljišnog maksimuma, u nas su nastale prave latifundije sa po deset i više hiljada hektara. Naravno da su se tajkuni orijentisali na jednostavnije i manje rizične delatnosti poput ratarstva i voćarstva, pa na veleposedima nema niti grla rogate stoke. Takođe i većina krupnih paora sa 500 i više hektara bavi se prvenstveno ratarstvom. Takva orijentacija je beskorisna, pa i štetna za srpski agrar u celini.

U Evropi veličina zemljišnog poseda je ograničena propisom svake pojedinačne države, maksimum je najveći u Danskoj, 300 hektara. Beznačajno spram srpskih latifundija. Takva struktura poseda podstakla je agrarnu politiku EU da farme podsticajima usmeri na dohodovnije segmente agrara, ali i da podstiče da se paori bave i pojedinim fazama prerade agroproizvoda. Upravo je to ono što farme po Danskoj, Holandiji, Francuskoj, Austriji, Nemačkoj, čini ne samo modernim, već i profitabilnim.

Temeljita reforma

Zaključak nije teško izvući, aktuelna kriza je ukazala koliko je privatizacija u poljoprivredi Srbije obavljena na pogrešan način. Svela se na pljačku nekadašnjeg društvenog zemljišta i decenijama sitne proizvođače polako dovodi u poziciju gubitaša i kmeta.

Nesporno je da seljake treba podržati hitnim merama poput uvećanja subvencija, oslobođanjem od akciza goriva utrošenog u agrarnoj delatnosti. No, na duži rok srpski agrar zahteva temeljitu reformu, pre svega zemljišne politike. Naravno, podrazumeva se da i država prestane da monetarnom politikom favorizuje uvoznike i trošadžije na račun izvoznika i štediša.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Srpski agrar zahteva temeljitu reformu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uzgajivači mleka u Srbiji su u najžešćoj krizi unazad više decenija. Broj mlekulja je sveden na otprilike 200.000 i ne zadovoljava potrebe ni domaće potrošnje. A važimo za „zemlju mleka“ koja je decenijama susednim republikama izvozila dve trećine domaće proizvodnje, dok je jedna bila dovoljna za lokalno tržište.

Sukob u Ukrajini

Prošle godine, međutim, uvoz je uzeo maha i umnogome zamenio domaće mleko. Nije reč o nekom posebnom kvalitetu, naprotiv, uvozimo pretežno mleko u prahu najviše za potrebe konditora. Jednostavno, u Srbiji se ne isplate uzgoj mlekulja i proizvodnja mleka. Još nekako može da prođe domaćinstvo koje se bavi i ratarstvom pa samo proizvodi hranu za stoku. Računica onih koji se bave samo uzgojem mlekulja je negativna.

Do pre koju godinu ratari su bili relativno zadovoljni, cene pšenice, kukuruza, soje i sunkcoreta bile su godinama, uz povremene izuzetke, na visokom nivou, te su se dominantno usmerili na četiri osnovna useva. Uzgoj stočne hrane, šećerne repe ili lekovitog bilja godinama je drastično smanjivan.No, sukob u Ukrajini je korenito izmenio stvari. Pokazalo se da u svetu ima dovoljno i žitarica i uljarica, pa su, posle početnog skoka, cene drastično pale. Srbija je reagovala neuko, prvo je zabranjivala, potom ograničavala izvoz. Posledice su viškovi pšenice i kukuruza na samo tri meseca od žetve.

Pitanje je hoće li u silosima biti dovoljno mesta za novi rod. Dodatni problem je znatno otežan i skup izvoz preko Konstance, baš kao i veliki nedostatak teretnih vagona. Već mesecima ratar, praktično, ne može da proda ni kilogram robe. Za jesenju i prolećnu setvu trošio je ranijih godina ušteđen novac ili je zajmio. Najgore je što mu perspektiva za ovu godinu nije naročita.

Jedni naspram drugih

Od jesenas slušamo i nedaće pčelara. To nas je iznenadilo, Srbija ima dobre pčelare i kvalitetan med. Godinama je na inotržištu plasirala znatne količine po ceni često i za 50 odsto iznad one na tržištu Srbije. Međutim, nekvalitetan med iz azijskih država, još više iz Ukrajine, uz damping cene, zaposeo je evropsko tržište. Srpski pčelari ne žele da prvoklasnoj robi spuštaju cenu i, za sada, čekaju – med ne zahteva brzu prodaju.

Duže vreme žale se i malinari, tačnije vlasnici hladnjača. Lane su od seljaka otkupljivali „crveno zlato“ za po 500 dinara za kilogram, danas je na inotržištu ovu robu teško plasirati po toj ceni. Na popriličan pritisak sa političke scene lane su vlasnici hladnjača pristali da „na slepo“ isplate izuzetno visoku cenu uzgajivačima, kojih je oko 70.000 i sasvim su pristojna baza za svaku vlast. Na otkupnu cenu treba dodati troškove odabira, zamrzavanja i skladištenja da bi se shvatilo koliko je pad cene na evrotržištu pogodio hladnjačare.

Teško na tržištu

Razlog nezadovoljstva paora je otežana realizacija na tržištu. Uzroci su različiti, problemi u uzgoju sadnica, nedovoljan kvalitet stočnog stada kada je u pitanju proizvodnja mleka, te odsustvo saradnje između seljaka i vlasnika hladnjača u slučaju maline. Umesto da jedni druge doživljavaju kao partnere na istom poslu, dve grupacije se posmatraju neprijateljski i samo razmišljaju kako da jedni drugima naude.

Međutim, u pitanju je uvek jako otežan izvoz. Ne iznenađuje, naša poljoprivreda gotovo u svakom segmentu proizvodi znatno više nego što su domaće potrebe i Srbija je solidan agrarni netoizvoznik sa gotovo 1,5 milijardi evra plusa u spoljnotrgovinskoj razmeni.

Da je ovdašnja agrarna politika osmišljenija, a ekonomska više posvećena agraru, trgovinski suficit bi brzo nadmašio i tri, u srednjem roku i pet milijardi evra. Tačno je da srpska poljoprivreda potecijalno ima velike rezerve i da joj nedostaje značajniji investicioni ciklus kako bi razvila sistem zalivanja, poboljšala rasni sastav goveda ili izgradila kvalitetniji uzgoj sadnica za pojedine vične vrste.

Na štetu izvoznika

Ipak, postoji još jedan razlog nevoljama seljaka koji je u vezi sa ekonomskom, preciznije monetarnom politikom Srbije. U pitanju je već gotovo desetogodišnja politika precenjenog dinara, čija je vrednost u odnosu na evro u poslednjoj deceniji ojačala za šest, sedam odsto, mada mu je kupovna moć u istom razdoblju gotovo prepolovljena.

Politika precenjene valute naročito pogađa izvoznike, dakle upravo one privrednike koji imaju znanja i veštine da svoje proizvode plasiraju na inotržištu, pobeđujući najsnažnije rivale. Za robu prodatu na inotržištu dobijaju odgovarajuću evro ili dolarsku cenu. No, kada devize zamene za srpsku valutu dobiju premalo dinara. Nasuprot tome, domaće tržište, takođe veoma značajno za najbolje srpske privrednike, postaje više nego povoljno za inokonkurente čija je roba u Srbiji, mereno dinarima, neuobičajeno jeftina.

Temeljite promene

Kod pojedinih grupacija problem je posebno izražen stoga što glavninu troškova isplaćuju dinarima. Malinari su upečatljiv primer, najveći troškovi uzgoja maline odnose se na branje. Trudan fizički posao u kome dnevnica radniku dostiže i 4.200 dinara, za šta se na evrotržištu u veleprodaji može kupiti 12 kilograma maline. Ranijih godina berač je dobijao nadnicu iz koje je mogao kupiti četiri do pet kilograma. Poremećaj je posledica politike precenjenog dinara.

Svakako da se srpska agrarna politika mora dopunjavati, pa i korigovati. Međutim, mada dobrodošle, ove promene neće biti i dovoljne. Za kvalitativan iskorak srpske poljoprivrede potrebno je i da državna ekonomska, pre svega monetarna, politika vodi računa o poljoprivrednicima i izvozu.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Zašto su seljaci nezadovoljni? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kupcu je potrebno između 140 i 160 dinara za litru mleka u prodavnicima, i to im je premnogo. Seljaku je 70 dinara koliko dobija za litar mleka nedovoljno da pokrije znatno poskupele troškove za uzgoj mlekulja.

Mlekare ističu da na preradi mleka nisu nikada manje zarađivale, a slične su tvrdnje i trgovaca koji mlekarama plaćuju do 125 dinara za litar prerađenog belog napitka, na šta treba dodati 10 odsto državi na PDV, a zarada prodavca je od 137,5 dinara do prodajne cene.

Pad i potrošnje i proizvodnje

Onaj ko bi pomislio da neko u lancu učesnika snabdevanja mlekom ne govori istinu brzo bi se uverio da greši. Potrošnja mleka godinama opada, lane je iznosila tek 182 litra po glavi stanovnika, u šta je uračunat i konzum mlečnih prerađevina. Očito, potrošaču je preskupo. Uz to, sve je manje seljaka aktivnih u mlečnom govedarstvu od kojih sve polazi.

Lane je i proizvodnja mleka u Srbiji opala za oko 100 miliona i stabilizuje se na oko 1,5 milijardi litara za 12 meseci. Da je isplativa ne bi imala uočljiv opadajući trend. Lane je i izvoz sira podbacio, u inostranstvo, najviše u Rusiju, Makedoniju i Crnu Goru, izvezli smo upola manje nego prethodne sezone.

Istina, zaradili smo oko 45 miliona dolara zahvaljujući uzletelim cenama hrane na celom kontinentu, ali smo na uvoz pretežno trajnih sireva izdvojili oko 55 miliona dolara, pošto smo, najviše iz Mađarske, Nemačke, Austrije, Poljske, Italije i Hrvatske, uvezli u vrednosti 55 miliona „zelembaća“. Razloga za zadovoljstvo nemaju ni izvoznici, dok u mlekarama ističu da su poskupeli prateći troškovi, pre svega u vezi sa ambalažom.

Dobri uslovi

Proizvodnja mleka je najsloženija rabota u primarnoj poljoprivredi. U nekadašnjoj Jugoslaviji Srbija je bila izazito suficitna ne samo u mleku, već i u prerađevinama. Sama je trošila najviše 42 odsto sopstvene proizvodnje, višak je plasirala u ostale republike bivše zajedničke države. No, desetak godina unazad uočljiv je pad stoke u oborima, sa 740.000 na otprilike 400.000 krava mlekulja, što ni znatno poboljšana stočna selekcija nije uspela da nadomesti. Umesto nekadašnjih 2.800 danas prosečna mlekulja u Srbiji proizvodi blizu 5.500, ali tek bi trebalo da se dostigne evropski standard od 7.000 litara za godinu dana.

Međutim, Srbija pored nešto slabije selekcije ima i mnogo prednosti u ovoj delatnosti. Prvenstveno je to proizvodnja kukuruza, osnovne hrane, ali i prednost u proizvodnji deteline, sena i ostalih hraniva za stoku. To nas je i decenijama činilo konkurentnim pa smo u okruženju i došli na glas kao „zemlja mleka“.

Kako sve, a pogotov vodeće agrarne države Evropske unije, subvencionišu proizvodnju mleka što direktno, još više posredno, neophodno je i da Srbija redovno i kontinuirano podstiče aktivnost koja je osnov za oko 300.000 porodica u Srbiji. Osim isplate subvencija, koje bi umesto preko mlekara trebalo da se isplaćuju direktno proizvođačima, bilo bi dobro da država podstakne i proizvodnju stročne hrane, te da, bar u ruralnim krajevima, podršku ne uslovljava ni brojem krava, ni količinom isporučenog mleka.

Jak dinar

Ukoliko Srbija želi da ostane relevantan proizvođač i izvoznik, sve ove mere bi trebalo da primeni, a logično je očekivati i da osmisli dodatne podsticaje. Pa, ipak, pitanje je da li bi i tada proizvodnja mleka bila isplativa.

U ekonomskoj politici Srbije postoji nešto što koči najvažniju poljoprivrednu branšu. To je monetarna politika kojom se, neprekidno ističući „jak dinar“, predsednik Vučić često hvališe. Ukratko, kurs dinara od cirka 117,5 dinara za evro opstaje bezmalo pet godina. Preciznije sa kote 125 dinara za evro na kojoj se nalazio sredinom 2012. godine naša valuta je prvo blago jačala, potom se stabilizovala na današnjoj vrednosti. Dinar je za deset godina spram evra ojačao 6,1 odsto. Inflacija je, međutim, u ovom periodu oko 47 odsto, što znači da su, u proseku, za toliko uvećani naši troškovi. Ako bi se računala samo potrošačka korpa, povećanje je i veće.

Kako kurs dinara spram evra nije pratio inflaciju, kupovna moć evra je praktično prepolovljena. Ako se izuzmu pojedini osnovi proizvodi, struja, grejanje, hleb, ulje, čiju visinu država administrativno održava, nema zemlje u kojoj se sa sto evra može manje kupiti nego što je Srbija.

Nerealna predstava

Ovakva monetarna politika, hvaljena je rastom zarada iskazanih u evrima. Lepo zvuči i godi građanima kada se kaže da je plata umesto nekadašnjih 380 sada 720 evra. Međutim, ako je mesečna zarada gotovo udvostručena, kupovna moć, ono što se za dvostruko veće plate može kupiti, uvećana je tek za nekih 16 odsto i to je otprilike rast standarda tokom decenije naprednjačke vladavine.

Aktuelna politika precenjenog dinara ima za posledicu nerealno prikazivanje osnovnih ekonomskih pokazatelja, od BDP-a do visine javnog duga iskazang kroz procenat BDP-a. Takođe, korist od izvoza čini manjom, dok su sa druge strane uvoznici itekako podstaknuti.

Glođanje oko uvozne dobiti

Posle kraćeg podsećanja na srpsku monetarnu politiku, vratimo se mleku. Kako je u Srbiji standard nizak, ljudi pretežno konzumiraju mleko i jeftinije prerađevine. Skuplje odlazi na jača inotržišta i odatle je stizalo gro dobiti čitave branše, neophodne kako bi se cela proizvodnja razvijala, a svi učesnici u lancu bili zadovoljni. Kako izvoz u nas pada, dobiti je sva manje, pa se oko njene preraspodele međusobno glođu seljaci, mlekare i trgovci.

Nasuprot tome, uvoz svega, i mleka, svejedno u prahu ili u tečnom stanju, veoma je profitan. Jak dinar čini uvozne cene iskazane u dinarima neobično povoljnim po kupce. Uvoznici je drže na tek za nijansu nižem nivou od domaće. Taman da privuku kupca i tako potisnu domaću ponudu.

Kupac u Srbiji litar mleka plaća otprilike 150 dinara, odnosno 1,26 evra. Ako bi kurs dinara bio za inflaciju u desetogodišjem periodu, 47 odsto, niži, dakle 175 dinara, tih 150 dinara bi vredelo tek 0,85 evra. U tom slučaju nikome se ne bi isplatilo da uvozi ono što se kod suseda prodaje za 0,9 evra, a sada je to prava berićet koja donosi ogromnu zaradu. Ćar uvoznicima na račun poljoprivrednika.

Kratko vreme

Država je poslednjih dana najavila da će podržati proizvodnju mleka uvećanjem subvencije sa 10 na 15 dinara po litru i uvećanjem nadoknade za matičenja svakog novog grla. Načelno, to bi mogli da budu dobri, štaviše odlični, podsticaji, ali samo pod uslovom da država vodi korektnu politiku nacionalne valute.

U suprotnom, pokazaće se nedovoljnim, dok će se u Srbiji produžiti pad i potrošnje i proizvodnje belog napitka. Samo kraće vreme, seljacima će veće subvencije izgledati privlačne, potom će se ponovo naći u današnjoj situaciji da im rad sa stokom „24 časa dnevno“ donosi manje nego što su troškovi.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Seljak 70 dinara dobije po litri mleka, a kupac ga plaća po 160 dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Retko ko je tako drastično pogođen do sada nezabeleženim rastom cene na energetskom tržištu.

Podsetimo, još u julu cena struje na evropskim berzama se vrtela oko 50 evra za megavat, da bi u roku od dva meseca dostigla 170, a poslednjih nekoliko nedelja premašuje 280 evra.
Istovremeno cena gasa se sa 350 prvo podigla na 850, potom i na 1.700 dolara za hiljadu kubika.

Tu nije kraj, pre samo 15 meseci cena barela nafte je bila 15 dolara, trostruko niža od proizvodnih troškova, a poslednjih meseci se kreće u rasponu od 78 do 93 dolara.

Veliki trošak gorivo

Poljoprivreda troši pojedine energente u velikim količinama. Tako za obradu jednog hektara pod šećernom repom, od pripreme parcele do odnošenja repe na lager u šećerani, paor utroši između 85 i 100 litara. Naravno da svaki seljak itekako vodi računa kada i od koga kupuje gorivo.

Još na početku leta litar dizela je plaćao između 125 i 133 dinara, od sredine septembra cena se kreće između 175 i 183 dinara. Razlika je 50 dinara po litri, odnosno 4.500 po hektaru u uzgoju „kraljice polja“. Kako je hemijska industrija poznata po visokom utrošku energije, te u ovoj branši na energente često ode i polovina troškova proizvodnje, znatno su poskupela i sredstva za zaštitu bilja, odnosno farmaceutski preparati za pomoć životinjama. Poskupljenja se i dalje nižu.

Možda je najizrazitije u proizvodnji đubriva. Lane je seljak za jesenje đubrenje kilogram NPK plaćao 1.070, ove jeseni čak 1.650 dinara. Još je drastičnije poskupljenje azotnih đubriva. Proletos je urea koštala 260 do 280 evra po toni, dok se cena sada kreće oko 730 evra.

Razlog je što gas nije samo energent kojim se u fabrikama koriste za pogon. Za proizvođače đubriva gas je i sirovina iz koje se izdvaja azot, ključan sastojak đubriva.

Skromna kupovna moć

Naravno da su uvećani i seljački troškovi vezani za transport robe do prodajnog mesta, troškovi čuvanja u silosima i skladištima, veterinarske usluge… Sve skupa, izuzetno visok rast cena energenata i energije je žestoko opteretio poljoprivrednu proizvodnju i cene agrarnih proizvoda nisu mogle da se održe na prethodnom nivou. Tim pre što je poskupljenje pšenice, kukuruza, ulja, mesa i drugo globalna pojava, pa nije moguće uvozom uticati na cene domaćih proizvođača.

Velika većina primarnih useva je u inostranstvu i skuplja nego što je u Srbiji. Ipak, još uvek skromno, mada stalno rastuće, domaće tržište ne dopušta prevelik rast cena hrane. Ovdašnji kupac je i dalje ispod prosečne kupovne moći.

Kada robu iznosi na tržište i određuje cenu seljak mora da računa i na mogućnosti potencijalnih mušterija. Drugim rečima, na kupca može da prevali samo deo uvećanih troškova. Ne mali deo moraće sam da otrpi.

Rival evropskom seljaku

Slične nevolje zadesile su i seljake širom Evrope. Svuda su države reagovale i dodatno podržale poljoprivrednu proizvodnju. Podsetimo, i pre aktuelnih nedaća tamo su državne subvencije, u raznim vidovima, bile od pet do deset puta puta veće nego u Srbiji.

Ne može se reći da ovdašnja vlast nije uočila problem i da nije preduzela mere podrške pojedinim delatnostima. Tako je subvencija za litar mleka sa sedam povišena na deset dinara, uvećana je podrška umatičenju svakog grla stoke. Istovremeno je i agrarni budžet sa ovogodišnjih 50 milijardi povećan na 62 miljarde dinara, a tu su i 15 miliona Evropske banke za obnovu i razvoj i novac iz evropskog IPARD programa. Računa se da će sledeće godine srpska poljoprivreda raspolagati sa oko 650 miliona evra ukupne podrške. Nominalno, više nego ikada do sada.

Međutim, do sada podrška agraru je bila bezmalo simbolična, pogotovo kada se ima u vidu obim podrške selu i agraru u evropskim državama. A našem seljaku je na inotržištu najveći konkurent upravo evropski paor. I neobično teško je poljoprivredniku iz Srbije da se nosi sa tehnološki naprednijim i od države višestruko više podsticanim rivalom iz Evropsku unije.

Ozbiljnije reformiše agrarni budžet

Agrarni budžet osnovan je 1997. godine, dok je ministar bio Ivko Đonović, dugogodišnji i veoma uspešni direktor „Takova“. S obzirom na prilike u kojima se Srbija nalazila, određeno je da iznosi pet odsto ukupnog državnog budžeta.

U zemljama razvijene poljoprivrede agrarni budžet je ravan udelu poljoprivrede u stvaranju bruto-društvenog proizvoda. Čini se da je period izrazito visokih cena energenata i pravo je vreme da se i naš agrarni budžet podesi prema evropskim pravilima.

Pogledajmo šta nam statistike kazuju o promenama. Prošle godine vrednost srpske poljoprivredne proizvodnje je oko 5,75 miljardi evra, odnosno 11,5 odsto ukupnog nacionalnog BDP. U prosečnim sezonama udeo poljoprivrede je oko deset, dok u rodnim godinama dostiže i 14 odsto.

Saglasno evropskim principima ovdašnji agrarni budžet bi trebalo da iznosi deset odsto, tim pre što je Srbija izrazito agrarna država i ima interes da razvija delatnost od koje živi oko 630.000 srpskih domaćinstava, više od trećine stanovništva.

Seljak višestruko vrati

Sada je poljoprivredni budžet zakonski određen na pet odsto, u praksi je do sada samo jednom, za ministarskog mandata Ivane Dulić, dostigao ovaj limit. U praksi se kretao između 3,2 i 4,4 odsto ukupnog državnog budžeta. Skromni državni podsticaj je najvažniji razlog zašto srpski seljak često gubi utakmicu na tržištu i što stalno kaska u tehnološkom i ekonomskom razvoju.

Do sada nezabeležena energetska kriza je pogodan trenutak da država koriguje pristup poljoprivredi i agrarni budžet osetnije uveća. Za narednu godinu, državni proračun predviđa 14,5 milijardi evra, pa bi agrarni budžet, do sada, praktično, crkavica, morao u mnogo većoj meri da preuzme ulogu okosnice razvoja poljoprivede.

Prema evropskim pravilima iznosio bi oko 1,45 milijardi evra. Možda je ovolika svota, gotovo dva i po puta veća od predviđenog, malo i veća, ali vreme je da srpska država u poljoprivredu ubaci milijardu evra podrške. Odavno seljaci mnogostruko vraćaju. Po okončanju naredne godine trebalo bi da se sačini efekat uvećanog ulaganja i na osnovu tog podatka da se odredi visina podrške agraru narednih godina.

Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić

Foto: Pixabay

Чланак Veća podrška agraru neophodna od strane države се појављује прво на Biznis i Finansije.

Komplikovan odnos države i poljoprivrednika nije nov, datira iz vremena nastanka prvih država. Na pitanje: šta je poljoprivrednik državi – odgovor je jasan. Država od poljoprivrednika dobija sve što joj je potrebno.

Prvo, stanovništvo koje uvek može da oporezuje, mobiliše ili kazni. Do polovine XX veka većina stanovnika na Zemlji bili su upravo poljoprivrednici da bi se tek u XVII i XIX veku uopšte pojavilo radništvo. Drugo, država od svojih poljoprivrednika uvek može da računa na nove stanovnike, nove poreske obveznike i vojnike, jer su upravo poljoprivredničke porodice imale mnogo dece.

Suštinski važno, poljoprivrednik proizvodi hranu, stratešku sirovinu u svakom vremenu i društvenom uređenju, a država plaća kako joj je zgodno, ili ne plaća uopšte.

Kako to?

Kroz istoriju, mnogi sistemi su počivali upravo na otimanju žitarica i stoke od ljudi koji su ih odgajili. Poljoprivrednici su bili i ostali čuvari tradicije i starih narodnih običaja, što su svi etnolozi od nastanka etnologije dobro znali. Kad zatreba podataka o običajima i verovanjima, ide se u sela, a što manje i zabačenije selo, to bolji i kompletniji podaci sa terena.

Zauzvrat, šta je država poljoprivredniku?

Prvenstveno sila koja ga oporezuje uvek, a kažnjava s vremena na vreme, što se događalo čak i u doba korone, kad su mnogi poljoprivrednici kažnjeni novčano zato što su pokušali da odu do svojih njiva za vreme zabrane kretanja. Sila sa kojom nikad nije načisto da li će mu platiti njegov proizvod, sa uračunatim radom i trudom. Država je za poljoprivrednika moć koja ga ne sluša kad se žali, upozorava i dokazuje, šalje mejlove ili organizuje proteste i nikad ne pristaje na cenu koju poljoprivrednik traži za svoj proizvod.
Dušanov zakonik iz 1349. predviđao je za isto delo različitu kaznu ako je počinilac sebar (kmet) ili vlastelin, naravno na štetu sebra – i nije to bio izuzetan slučaj nego uobičajena praksa u skoro svim državama onog vremena, i svakog drugog, sve do savremenog doba.

Carska Rusija ukinula je kmetstvo tek u XX veku, svega nekoliko godina pre nego što je propala u revoluciji. Kuluk (turska reč), obaveza seljaka da besplatno rade na imanjima imućnih zemljoposednika i „narodnih prvaka“, održala se dugo u obrenovićevskoj Srbiji, pod uslovima čak gorim i surovijim od onih u tursko doba, prema svedočenju stranih diplomata i putopisaca. Ukoliko je seljaštvo uvek bez izuzetka išlo u ratove i iskazivalo nežnu romantičnu naklonost i patriotizam prema svojoj državi, država na to nije odgovarala, osim zapaljivim govorima i saopštenjima u kojima se veličaju „pravi narodni sinovi“, a to su upravo zemljoradnici, ratari i stočari.

Da li je seljak državi partner?

U Srbiji, početkom XXI veka, poljoprivredničke penzije i dalje su najmanje, tako da se postavlja pitanje: ko može da živi od 8.000 ili 13.000 dinara?

U međuvremenu, poljoprivrednici se obrazuju, prelaze na nove mere i tehnologije u proizvodnji, prate društvene mreže i društvena zbivanja, prilagođavaju se koliko mogu promenama na tržištu, na svaki način pokazuju da žele da budu partneri države, u partnerstvu zasnovanom na međusobnom uvažavanju u ostvarenju istog cilja. Dobro organizovane države potpuno su načisto da im je poljoprivreda važna, a poljoprivrednici partneri. Ovaj jednostavan recept rešio bi mnoge nedoumice i u domaćim uslovima.

Izvor: Agroklub

Foto: Pixabay

Чланак Komplikovan odnos države i seljaka се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ostali su najsnažniji, pre svega konditori. I retke ovdašnje robne marke regionalno prepoznatljive upravo su iz ovog segmenta.

Krah srpske prehrambene industrije odrazio se i na primarnu poljoprivredu, isporučioca sirovina za preradu. Naš agrar je ratarstvo sveo na četiri pet osnovnih useva – pšenicu, kukuruz, suncokret, soju i šećernu repu, uzgoj useva za stočnu prehranu je više nego prepolovljen, jer nema stoke, dok se uzgoj nekada, posebno među vojvođanskim paorima veoma popularnog lekovitog bilja sveo na minimalne površine. Tek da ne nestane.

Seljačko kockanje

Umesto nekadašnjeg izvoza mesnih prerađevina na veliko tržište Rusije, ali i u Grčku, Italiju ili Austriju, danas se hvalimo time kako smo sa cirka tri miliona tona među deset najvećih izvoznika kukuruza. Ove sezone čuju se pohvale i na, posle dužeg perioda rekordno niskih, sve više cene pšenice za naših dva miliona tona viška u skladištima.

Naravno da je dobro da seljaci i trgovci više zarade na inoplasmanu, ali izvoz sirovine na duži rok nije razvio niti jednu poljoprivredu. Osloniti se na berzu liči na kockanje, nije to za seljaka. Bez jakog kupca u vidu prerađivača nema ni snažnog tržišnog podsticaja poljoprivrede. Pomoć države dobro dođe, ali samo kao dopuna dobrom funkcionisanju tržišta u lancu popularno nazvanom „od njive do trpeze“.

Ukratko, manimo se licitiranja miliona i miliona tona izvezenog žita, okrenimo se finalizaciji i dogradnji celokupnog agrokompleksa. Mnogo toga nam nedostaje, i ne samo za preradu ratarskih useva. Potrebne su nam i fabrike sokova, fabrike kompota i raznih voćnih namaza, proizvođači atraktivnih pića.

Nizak profit, ekološki pogubna

Kao međukorak neophodna nam je i obnova stočarstva, rogate stoke, baš kao i svinjogojstva. Nekada smo bili među pet vodećih evropskih izvoznikla mesa i prerađevina, danas meso znatnim delom uvozimo, podjednako goveđe i svinjsko.

I dok se u svinjogojstvu suočavamo sa vakcinisanjem kao preprekom izvozu, kod rogate stoke u pitanju je nepostojanje ekonomske računice. Tako se ovdašnji agrar sveo na nekoliko ratarskih useva, dobar uzlet uzgoja jabuka, bobičastog voća, bresaka, višanja, lešnika, obnovu kvalitetnog vinogradrstva. Od stočarstva znatno je poboljšan kvalitet mleka, na račun znatnog umanjenja obima proizvodnje.

Upravo suženi dijapazon agrarne proizvodnje je odlika ekološki pogubne i nisko profitne poljoprivrede. A od ove delatnosti, kao jedinom izvoru prihoda, u Srbiji živi čak 630.000 porodica. Još oko 150.000 familija obradom zemlje stiče dodatne prihode bez kojih ko zna kako bi preživele.

Hteli ili ne, agrarno smo društvo i kada nam je poljoprivreda jadna, siromaha će biti na svakom koraku. Posebno danas, kada su čitava sela sirotinja, a u retko kom, i od najvećih, ima više od pedesetak „dobrih gazda“.

Zainteresovanost ulagača

Razlog je upravo u sužavanju agrara na nekoliko ratarskih biljaka, nešto više vrsta voća i otaljavanje stočarstva. Jednostavno sve je usahlo, nedostaje prava tržišna potražnja jer nema prerađivača.

Poslednje godine mandata prethodne vlade činilo se da je nedostatak uočen. Doneta je i regulativa kojom se ulaganje u nove prehrambene pogone može podsticati iz državnog budžeta do 50 odsto vrednosti investicije.

Nije prošlo mnogo vremena, a već su se pojavili ulagači u nove prehrambene fabrike. Primera radi, fabriku krastavaca u Gospođincima finansirao je nemački preduzetnik, dok je čuvena fabrika čokolade iz Švajcarske započela izgradnju pogona u Novom Sadu.

Seljaci ili socijalni slučajevi

U raznim fazama pregovora je još desetak investitora. I kada se očekivalo da će nova vlada nastaviti trend podsticaja (i) prehrambene industrije, nelagodno iznenađenje.

Među baš prekobrojna 22 ministra nema nikog zaduženog za ovaj segment. Verovatno će se i dalje voditi kao deo privrede, uvek u senci fabrika koje, ali samo na prvi pogled, više zapošljavaju. Bolje rešenje bi bilo locirati je u minstarstvo za poljoprivredu i celu delatnost posmatrati zaokruženo, kao agrokompleks.

U svakom slučaju, nov tim Ane Brnabić je pred ne lakim zadatkom obnove prehrambene industrije u teško vreme, kada se ceo svet rve sa pošasti smrtonosne virusne zaraze. Ali, oko 800.000 srpskih porodica strpljivo čeka na pomoć u vidu izgradnje prehrambenih pogona, dobrog kupca i platiše njihovih proizvoda. Ukoliko pomoć izostane ili se dugo kašnjenje još oduži, to više neće biti robni proizvođači, već socijalni slučajevi prikriveni formalnim statusom seljaka

Izvor: 021.rs

Foto Pixabay

Чланак Da li će robni proizvođači postati socijalni slučajevi prikriveni formalnim statusom seljaka? се појављује прво на Biznis i Finansije.