Seljacima odavno nije bilo teže. Kada se pogleda bilo koji segment agrara stvari stoje loše.
Cene pšenice i kukuruza su se strmoglavile i sada za kilo žita jedva da može da se dobije 19 dinara, iako se do pre pola godine plaćalo i 42 dinara. Slično je sa kukuruzom, iako je prošle godine rod bio katastrofalan, piše 021.rs.
Pitanje da li bi proletos šećerna repa u nas bila i zasejana na većim površinama da država nije podelila ozbiljnu subvenciju u nameri da pomogne revitalizaciju celokupne industrije šećera.
Put u gubitak
Malina je decenijama bila snažan devizni izvor srpske ekonomije. Ovog proleća se ne može ni plasirati u inostranstvo, a cena u otkupu je sa prošlogodišnjih 500 pala na ispod 200 dinara.
Još su u goroj situaciji hladnjačari koji godinama na sebe preuzimaju kompletan rizik ove delikatne proizvodnje. Građani se žale na izuzetno visoku cenu krompira kao posledicu lanjskog katastrofalnog roda i višegodišnje preterane oslonjenosti na uvoz.
Izgleda da je najteže uzgajivačima mlečne stoke. Desilo se neverovatno, proizvodnja mleka, najsloženija poljoprivredna delatnost, vodi seljaka u gubitak od, zavisno od broja krava mlekulja u stadu, pet do 20 dinara po litru. U ovoj branši stvari se godinama kontinuirano pogoršavaju, a Srbija je od zemlje koja je decenijama izvozila više od 60 odsto proizvodnje, spala na uvoznu zavisnost.
Na dnu Atlantika
Dodatan udar na krizu u srpskom agraru uzročio je rat na istoku Evrope. Prestao je evropski izvoz sira i drugih mlečnih proizvoda u Rusiju što je dovelo do velikih viškova mleka u Evroskoj uniji uprkos tome što je, za razliku od Srbije, upravo ovu najsloženiju poljoprivednu delatnost stavila u centar agrarne politike.
Državna podrška poljoprivredi usmerena je, direktno ili posredno, na proizvodnju mleka. Istina, ne može se reći da i uzgoj povrća, voća ili proizvodnja mesa nisu bez itekako značajnih podsticaja.
Sada kada je plasman iz Unije u Rusiju gotovo presahao, stogovi mleka u prahu šalju se na sve strane samo da se evropski magacini oslobode izuzetno velikih rezervi. Stariji se sećaju slične krize pre četrdesetak godina, stotine i stotine tona maslaca i mleka u prahu završile su na dnu Atlantskog okeana.
Upravo to što je došlo do hiperprodukcije mleka na Starom kontinentu i čini krizu mleka u Srbiji izuzetno oštrom. Mada dosadašnje subvencije države nisu male, čini se da je neophodno uvećanje na 20 dinara po litri mleka i 35.000 za svako umatičeno grlo. I to što pre, odmah.
Precenjeni dinar
Međutim, subvencije, koliko god bile neizostavne, neće sve rešiti. Kriza mlekarstva u celoj Evropi jasno je ukazala na krupne slabosti srpske poljoprivrede. A one su umnogome bazičnog karaktera i često nisu uzročene samo pogrešnom agrarnom već i pojedinim orijentacijama u ekonomskoj politici Srbije.
Reč je, na prvom mestu, o monetarnoj politici oslonjene na precenjeni dinar. Odgovara uvoznicima, destimulativna je po izvoznike, time i po srpski agrar koji je sa 1,6 milijardi evra lanjskog suficita u inorazmeni oslonjen na mnogo veće tržište od srpskog.
Uz evropske viškove, dobrim delom nastale zbog rata u Ukrajini, precenjen dinar je takođe omogućio da litar mleka evropskog seljaka bude primetno jeftniji od litra mleka srpskog. Trenutno je cena u prodavnicama po Srbiji oko 140 dinara, otprilike 1,20 evra po litri.
Da je vrednost evra 180, kako većina ekonomista procenjuje, umesto 118 dinara, cena litra mleka u nas ne bi premašivala 0,8 evra po litri. Automatski bi evropski viškovi najkorisnijeg napitka po ceni iznad 0,8 postali neisplativi za uvoz.
Ni grla stoke na latifundijama
Možda je apsurdno, ali duboka kriza poljoprivrede, naročito mlekarstva, može pomoći da se sagledaju i krupnije greške u srpskoj agrarnoj i široj ekonomskoj politici koje su doprinele da u nevolje zapadnu i ostali agrarni proizvođači. Otvorilo se pitanje privatizacije nekadašnjih društvenih i državnih kombinata, preciznije društvenog zemljišta.
Kako je Srbija jedina evropska država bez zemljišnog maksimuma, u nas su nastale prave latifundije sa po deset i više hiljada hektara. Naravno da su se tajkuni orijentisali na jednostavnije i manje rizične delatnosti poput ratarstva i voćarstva, pa na veleposedima nema niti grla rogate stoke. Takođe i većina krupnih paora sa 500 i više hektara bavi se prvenstveno ratarstvom. Takva orijentacija je beskorisna, pa i štetna za srpski agrar u celini.
U Evropi veličina zemljišnog poseda je ograničena propisom svake pojedinačne države, maksimum je najveći u Danskoj, 300 hektara. Beznačajno spram srpskih latifundija. Takva struktura poseda podstakla je agrarnu politiku EU da farme podsticajima usmeri na dohodovnije segmente agrara, ali i da podstiče da se paori bave i pojedinim fazama prerade agroproizvoda. Upravo je to ono što farme po Danskoj, Holandiji, Francuskoj, Austriji, Nemačkoj, čini ne samo modernim, već i profitabilnim.
Temeljita reforma
Zaključak nije teško izvući, aktuelna kriza je ukazala koliko je privatizacija u poljoprivredi Srbije obavljena na pogrešan način. Svela se na pljačku nekadašnjeg društvenog zemljišta i decenijama sitne proizvođače polako dovodi u poziciju gubitaša i kmeta.
Nesporno je da seljake treba podržati hitnim merama poput uvećanja subvencija, oslobođanjem od akciza goriva utrošenog u agrarnoj delatnosti. No, na duži rok srpski agrar zahteva temeljitu reformu, pre svega zemljišne politike. Naravno, podrazumeva se da i država prestane da monetarnom politikom favorizuje uvoznike i trošadžije na račun izvoznika i štediša.
Izvor: 021.rs
Foto: Pixabay