Vetar je jedan od popularnih obnovljivih izvora zato što omogućava da se na održiv način proizvodi velika količina električne energije sa malim uticajem na životnu sredinu. Ipak, ma koliko bili hvaljeni u medijima, treba imati u vidu da nisu ni vetroparkovi potpuno neškodljivi. Krakovi vetrenjača koje proizvode struju su izuzetno veliki – mogu biti dugački i kao pola fudbalskog terena – a proizvode se od fiberglasa koji u svom sastavu ima i plastiku. Iz tog razloga nije lako naći rešenje za ekološko odlaganje ovih krakova po završetku njihove upotrebe. Zato se sve više velikih kompanija i naučnih institucija trudi da pronađe način za njihovu reciklažu.

U tome su uspeli istraživači sa Državnog univerziteta u Mičigenu. Oni su kreirali kompozitnu smolu za pravljenje krakova vetrenjača kombinovanjem staklenih vlakana sa polimerima biljnog i sintetičkog porekla. Kada krakovima proizvedenim od ove smole istekne rok trajanja oni se mogu usitniti i reciklirati. Od njih se tada mogu proizvesti novi krakovi za turbine ali i drugi proizvodi, pa čak i oni jestivi.

Kako piše Gardijan, na taj način se dobija smola koja posle prečišćavanja može da se stavlja u sportska pića i slatkiše poput gumenih medvedića. Autori ovog izuma kažu da je ovaj sastojak bezbedan i da se atom ugljenika dobijen iz biljke poput kukuruza ne razlikuje od onog koji potiče iz fosilnog goriva.

Foto: martaposemuckel, Pixabay

Чланак Uskoro će se od vetrenjača praviti gumeni medvedići се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada Voren Bafet, jedan od najuspešnijih svetskih investitora organizuje sastanke sa akcionarima, obavezno na stolu ima pakovanje čokoladica. To su čokoladice koje su mu prirasle srcu već pola veka i kako često ističe u razgovoru sa novinarima, njegovo najdraže ulaganje sve do današnjeg dana. Bafetova holding kompanija „Berkshire Hathaway“ ima ukupnu imovinu od 969 milijardi dolara i poseduje firme u desetinama industrija, od osiguranja do donjeg rublja. Njegov investitorski portfelj vredan je 340 milijardi dolara, sa značajnim udelima u nekima od najzvučnijih imena u svetu korporacija, kao što su „Bank of America“, „Apple“, „Coca-Cola“, „Chevron“…

Ipak, njegovo „ulaganje iz snova“ svih vremena ne nalazi se na listi „Fortune 500“, već je to malo preduzeće za proizvodnju slatkiša „See’s Candy“ koje je kupio još pre 50 godina. S godišnjim prihodom od oko 500 miliona dolara, „See’s Candy“ čini manje od 0,1% vlasništva kompanije „Berkshire Hathaway“. Uprkos tome, Bafet tvrdi da je način na koji radi ova firma stara ceo vek, uzor dobrog poslovanja. Ona je primer da pravi uspeh nije u tome da se veliki novac zaradi preko noći, kao i da se stvarna vrednost nekog preduzeća ne može uvek proceniti samo kroz njegove bilanse.

Zanimljivo je da je ovo preduzeće pre više od sto godina pokrenula jedna žena, Meri Si. Živela je u Kanadi, gde je decenijama upravljala malim hotelom i sama pravila slatkiše u kuhinji. Kada se njen sin preselio u Kaliforniju, ona i njen suprug su odlučili da mu se pridruže. Suprug Ćarls, farmaceut po zanimanju, otvorio je nekoliko apoteka, ali kada su sve izgorele u velikom požaru, Meri je rešila da iskoristi stare recepte svoje majke i počne da proizvodi slatkiše. Iako je tada imala već 65 godina, svu ušteđevinu je uložila u novi posao i otvorila je 1921. godine prodavnicu slatkiša u Los Anđelesu.

Meri je od početka insistirala na proizvodnji malih serija visokog kvaliteta, da proizvodi uvek budu sveži i napravljeni od najboljih sirovina. Preduzeće je neposredno pre Drugog svetskog rata imalo već 160 prodavnica, radeći po istim principima. Ali naslednici nisu posedovali podjednaki dar za posao, pa je firma polako klizila u teškoće, da bi 1970. godine tadašnji vlasnici rešili da je prodaju.

Što nema u izlogu, možda ima u radnji

Budući kupac je u to vreme živeo 1.500 kilometara dalje, zvao se Voren Bafet i izrastao je iz slične preduzetničke pređe kao i Meri Si. Dok je bio dete, zarađivao je prodajući sve što bi mu dospelo u ruke: žvakaće gume, boce Koka-kole, časopise, loptice za golf i marke. Posle završene poslovne škole sklopio je brojna partnerstva koja su ga učinila milionerom. Već sa trideset godina je stekao reputaciju uspešnog investitora, a 1970. je postao predsednik i izvršni direktor ne baš stabilne tekstilne kompanije „Berkshire Hathaway“, koju je pretvorio u holding za svoja rastuća ulaganja.

Bafet priznaje da kada mu je jedan od njegovih direktora predložio da kupe „See’s Candy“, nije bio nimalo oduševljen idejom da ulazi u posao sa slatkišima. Njegovo interesovanje je dodatno splaslo kada je video bilanse firme. Prodavnica slatkiša je u to vreme imala imovinu vrednu osam miliona dolara, 30 miliona dolara prihoda od prodaje i dva miliona dolara čiste dobiti. Ali posle prvog hladnog tuša, Bafet je u svojim istraživanjima shvatio da njena nematerijalna vrednost, poput robne marke i lojalnosti kupaca, daleko premašuje brojke na papiru.

Tada je Bafet uradio nešto što je zaprepastilo sve koji su ga poznavali i hvalili kao izuzetno oštroumnog investitora. Kupio je „See’s Candy“ za 25 miliona dolara, što je bilo tri puta više od njene knjigovodstvene vrednosti. To je bila ujedno i Bafetova najveća kupovina do tog trenutka i jedno od prvih preduzeća koje je ovaj investitor odmah kupio. Ovaj potez je najavio i promenu u njegovoj investitorskoj filozofiji, koja se od tada rukovodila stavom da se isplati platiti veću cenu za nešto što obećava mnogo veću vrednost u budućnosti.

Ali zato je odlučio da ne menja poslovnu filozofiju proizvođača slatkiša koju je utemeljila još Meri Si. Umesto da forsira povećanje proizvodnje, Bafet je ostao pri tome da ona bude ograničena, a da zaradu ostvaruje na kvalitetu. Ovakvu odluku je doneo jer je prepoznao da „See’s Candy“ ima tri vrlo uočljive prednosti: kupci su bili izuzetno lojalni njihovim proizvodima, oni su bili toliko dobri da su mušterije nastavljale da ih kupuju i kada poskupe, a za posao je bilo potrebno vrlo malo operativnog kapitala.

Tokom narednih nekoliko godina, preduzeće „See’s Candy“ je imalo skroman rast od oko 2% godišnje. Ovako spor razvoj je delimično bio i posledica ograničenja na tržištu. „Industrija čokolade koja se zasniva na prodaji ekskluzivnih proizvoda u malim luksuznim pakovanjima nije naročito uzbudljiva. Potrošnja ovakve robe po glavi stanovnika u Sjedinjenim Državama je izrazito niska“, priznao je Bafet akcionarima. Ali nije propustio da doda da je ceo ovaj posao rezultat proračunate odluke da se ubire prihod od postojećih prednosti preduzeća.

Skroman organski rast i neskromna finansijska dobit

A ta prednost proizvođača slatkiša se pre svega temeljila na gotovo fanatičnoj odanosti njegovih kupaca. Kada je 1987. godine ondašnji direktor preduzeća pokušao da izbaci 14 od ukupno sto vrsta bombona koje su do tada proizvodili, kupci su bili toliko ogorčeni i digli su takvu prašnu i javnosti, da je uprava firme povukla odluku i morala da uputi javno izvinjenje lojalnim mušterijama. Bafet je iskoristio ovu situaciju da podigne cene proizvoda znatno iznad iznosa godišnje inflacije, ali su kupci to poskupljenje glatko „progutali“. Mogućnost da mali proizvođač slatkiša svoje cene podiže brže od većine ostalih industrija, Bafet je akcionarima predstavio ovako. „To je sreća, kao da ste taj novac našli na ulici“.

Preduzeće „See’s Candy“ je za deset godina od kada ga je Bafet kupio, povećalo obim prodaje po trgovini sa 187.000 na 635.000 dolara i operativnu dobit po trgovini sa 12.000 na 63.000 dolara. Bafet je baš na deseti rođendan svoje najslađe investicije, 1982. godine dobio ponudu da proda ovu firmu za 125 miliona dolara, što je bilo pet puta više od cene po kojoj je kupio proizvođača slatkiša.

Odbio je ponudu i to se pokazalo kao pametan potez. Firma je nastavila stabilno da raste, pa je do 2007. godine njena prodaja narasla na 383 miliona dolara, a dobit je iznosila 82 miliona. Prodaja je 2018. dostigla 430 miliona dolara, obezbedivši kompaniji „Berkshire Hathaway“ od 1972. godine preko dve milijarde dolara prihoda. Tokom istog perioda u „See’s Candy“ je uloženo samo 32 miliona dolara, pa je prema Bafetovim rečima „skroman organski rast doveo do neskromnog finansijskog rezultata“.

Baš kao što je preživio Veliku depresiju i Drugi svetski rat, proizvođač slatkiša je preživeo i pandemiju korona virusa i eksploziju elektronske trgovine. Mada je preduzeće omogućilo prodaju preko interneta, najveći deo lojalnih kupaca je lično dolazio u njihove prodavnice i tokom najgorih talasa pandemije. Za kompaniju staru više od veka, i investitora koji je premašio devetu deceniju života, stare životne vrednosti očigledno ne gube ni novčanu vrednost.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Michele Blackwell, Unsplash

Чланак Najslađa investicija Vorena Bafeta: Bogataš u prodavnici slatkiša се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Imate podsticaj, ponašanje i nagradu. U slučaju žudnje za šećerom, podsticaj bi mogao da bude završetak večere, ponašanje je konzumiranje slatkiša, a nagrada je osećaj koji imate nakon toga“, kaže dr Krupejn.

Hormon odgovoran za dobar osećaj koji se oslobađa nakon uživanja u omiljenom desertu je dopamin, a hormon koji reguliše nivo šećera u krvi je insulin.

„Kada jedemo šećer, insulin se povećava u mozga, što je naš put do nagrade. To prouzrokuje povećano oslobađanja dopamina, zbog čega se osećamo dobro. Takođe pretvara naše ponašanje unosa šećera u naviku. Kao rezultat toga, navikavamo se da ćemo se svaki put kada pojedemo obrok osećati dobro samo ako pojedemo nešto slatko“, objašnjava doktor i dodaje:

„Umesto slatkiša koji sadrže preteranu dozu šećera, možete uzeti kocku crne čokolade, koja može da zadovolji želju za slatkim“.

Hormoni gladi

„Drugi razlog zašto se javlja žudnja za desertom mogao bi da bude povezan sa grelinom, koji je hormon gladi“, kaže dr Oz.

„Ako ne jedete dovoljno ili nemate uravnoteženu ishranu, moguće je da telo ne oslobađa dovoljno grelina. Osim toga, prebrzo konzumiranje hrane može da pojača želju za hranom, ali i za slatkišima“, dodao je doktor.

Nizak nivo serotonina

Ako ste se ikada zapitali zašto svaki put nakon teškog radnog dana imate potrebu da konzumirate nešto nezdravo ili nešto slatko, to bi moglo da bude povezano sa nivoom serotonina, piše Real Simple.

Serotonin pomaže u regulisanju raspoloženja, pa je potpuno logično da telo žudi za njim kada smo, pod stresom ili smo depresivni.

„Poznato je da niži nivo serotonina u mozgu može da prouzrokuje žudnju za šećerom. Ishrana bogata šećerom poboljšava raspoloženje i ublažava teskobu“, kaže dr Oz.

Nedostatak sna

„Nedostatak sna povezan je sa prejedanjem, naročito nezdravom hranom. Pokušajte da spavate bar osam sati, to može da smanji žudnju za nezdravim i slatkim namirnicama“, kaže dr Krupejn.

Nedostatak hranljivih supstanci

Vrti vam se u glavi bez šećera ili imate hronično jaku želju za slatkim? Uzrok može da bude neravnoteže šećera u krvi, poput hipoglikemije.

Ne bi trebalo odmah donositi zaključke. Kada telu nedostaju određeni minerali koji su uključeni u regulisanje nivoa insulina, to takođe može da utiče na želju za slatkim.

Kada telo ne dobija dovoljno magnezijuma, imaćete problema sa snadbevanjem ćelija energijom, pa će se javiti žudnja za šećerom koji pomaže u podizanju nivoa energije.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Želja za slatkišima potreba ili navika се појављује прво на Biznis i Finansije.