Fabrika naoružanja i vojne opreme MMK „Bratstvo“ osnovana je u blizini bosanskog grada Travnika 1949. godine. Vremenom je izrasla u veliki poslovni sistem koji je proizvodio delove za mašine za civilni i vojni sektor. Pored pogona su izgrađene smeštajne jedinice za radnike, čiji broj je u jednom trenutku dostigao čak 10.000 ljudi. Tako je nastao Novi Travnik koji je, zbog mladog stanovništva pristiglog sa svih strana tadašnje države, prozvan „gradom mladosti” i „Jugoslavijom u malom”. I bio je to do rata devedesetih, posle kog su i grad i fabrika postali senka onoga što su nekada bili.

Jedan od pogona „Bratstva“ koji se nalazio u Travniku, izdvojio se 1996. godine i postao nezavisna kompanija „BNT Tvornica mašina Travnik“ (BNT-TMT), ali je preduzeće loše poslovalo, sve dok nije dobilo novu šansu 2004. godine, zahvaljujući uspešnoj privatizaciji. Kako ju je iskoristilo najbolje pokazuje podatak da je prihod te firme, koja sada nosi naziv „GS-TMT“, sa 400.000 evra iz vremena privatizacije, u prošloj godini porastao na 33 miliona evra. U međuvremenu je i Travnik oživeo, pa čak postao i turistička destinacija zahvaljujući obnovi rodne kuće Ive Andrića. Za sve ovo zaslužna je jedna ambiciozna ali i humana žena, koja čak i nije poreklom iz Bosne.

Kako je ratna ruševina postala izvoznik

Snježana Kopruner je odrasla u Zadru, gde je, posle završetka studija mašinstva, radila u struci do 1991. godine, kada se preselila u Nemačku. Tamo se zaposlila u konsultantskoj kući „Global Sourcing GmbH Regensburg“ i specijalizovala za analize tržišta i troškova u mašinskoj industriji, da bi kasnije postala direktorka ovog preduzeća. U njen život daleko od Balkana, Balkan se ponovo uselio 2004. godine. Tada je od jednog klijenta dobila informaciju da zaposleni iz „BNT-TMT“-a iz Travnika traže njenu pomoć za sklapanje posla kojim bi sačuvali fabriku koja je bila pred gašenjem.

Pomogla im je da ugovore posao koji je preduzeću obezbedio bolju pregovaračku poziciju za ulazak u privatizaciju. Njen klijent, kompanija “Messer Cutting & Wellding GmbH”, bio je zainteresovan za kupovinu posustale kompanije za samo jedan evro, no pred završetak pregovora se povukao, zato što je rukovodstvo smatralo da je Bosna i Hercegovina rizična za bilo kakva ulaganja.

„Zatim su me ljudi iz ‘BNT-TMT’-a ubeđivali da nagovorim ‘Global Sourcing’ da ih kupi. Bili su veoma ubedljivi i nakon nekoliko meseci postali smo vlasnici 67% te firme. Ja sam potom dobila udeo u nemačkoj kompaniji za koju sam radila, a zatim sam otkupila još akcija travničkog preduzeća, i tako postala njegova većinska suvlasnica”, priča Kopruner kako se upustila u poduhvat na kakav ranije nije ni pomišljala, jer se prethodno u rodnoj Hrvatskoj nagledala raznih neuspelih privatizacija. Ali rukovodstvo „BNT-TMT“-a je toliko iskreno želelo da spasi fabriku, „da su me ti Bosanci jednostavno očarali svojom direktnošću, lojalnošću i vrednoćom”.

Pogoni kompanije su tada izgledali kao ratna ruševina a ona je zapošljavala 52 radnika, od čega 11 portira, čija prosečna starost je bila preko 50 godina. Sada ima 520 zaposlenih, prosečne starosti nešto preko 30 godina. Gotovo sve što radnici proizvedu ide u izvoz, najviše u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i Francusku, pa je preduzeće moralo da širi proizvodne kapacitete otvorivši pogon u Zenici, a trenutno gradi još jedan u Rami.

Fabrika u Travniku

„GS-TMT“ proizvodi različite mašinske delove, najviše za klijente iz alatne, građevinske, industrije šinskih vozila ali i za proizvođače ambalaže. Preduzeće je za vreme pandemije, u saradnji sa dizajnerima i naučnicima iz Srbije i Hrvatske, razvilo i svoje električno vozilo za dostavu. U prethodnom periodu je pravilo i ramenove za električne bicikle, ali se taj proizvodni deo u maju 2021. odvojio u zasebnu kompaniju i sada radi više različitih tipova električnih bicikala.

Minsko polje oko fabrike

Najveća promena u poslovanju preduzeća u Travniku odigrala se kada su u kompaniji „Global Sourcing“ zaključili da je Snježana Kopruner najsposobnija da vodi tamošnju fabriku jer je jedina bila „sa brdovitog Balkana“. Ubrzo se podsetila da na Balkanu nikada ništa ne teče glatko, počev od uvođenja nemačkih standarda u balkanske navike. Potom je trebalo pronaći nove klijente, proizvesti kadrove koje ne proizvodi obrazovni sistem, ali pre svega – fizički rekonstruisati fabriku. „Sve će vam biti jasno ako vam kažem da je oko pogona bilo minsko polje”, priseća se Kopruner, koja i pored svega što je prošla nimalo ne žali što je prihvatila ovaj posao. Sada mnogo vremena provodi u Bosni, gde su je očarali priroda, tradicija i najviše ljudi, „vredni, lojalni i izuzetno duhoviti“.

Da bi preduzeće stiglo tamo gde je danas, početna ulaganja su iznosila oko 670.000 evra, a kako se iz zarade neprekidno reinvestiralo u razvoj, firma je toliko porasla da su ulaganja samo u opremu i zgrade prošle godine dostigla četiri miliona evra. „Vraćanje uloženog ne gledam isključivo kroz zaradu koju ostvarimo, već pre svega kroz to koliko smo otvorili novih radnih mesta, koliko smo unapredili tehnologiju i našu poziciju na tržištu“, navodi direktorka „GS-TMT“, koja se u poslovanju ne rukovodi samo poslovnim bilansima i tabelama, nego i mišlju Ive Andrića „da nam život vraća samo ono što mi drugima dajemo”.

Naša sagovornica navodi da joj veliku podršku u poslovanju pružaju bivše rukovodstvo i radnici koji su ostali u kompaniji, ali i njena porodica. Nakon što je njen suprug preminuo, u vođenju preduzeća joj pomažu ćerka Atena i sin Petar. Veliku ljubav i podršku dobija i od sina Almedina kog je usvojila kada se preselila u Bosnu, ali i od brata koji je sa svojom porodicom došao da živi u Travniku.

Najbolje iz oba sistema

Prema mišljenju Snježane Kopruner, balkanske države se posle rata nisu razvijale na način koji bi im, pored ekonomske snage, obezbedio ono čemu bi sve trebalo da teže – da omoguće dostojanstven život za svoje građane. „Naša društva će dostići zrelost tek kada u njima društveni interes bude iznad privatnog”, tvrdi sagovornica B&F-a, koju upravo zbog ovakve retorike i njenih kritika da se vlasti ne bave dovoljno zaštitom radničkih interesa, ponekad etiketiraju kao poklonicu socijalističke ideologije.

Ona ne krije da je „dete samoupravnog socijalizma“, ali kako je dobar deo svoje karijere razvijala u kapitalističkoj zemlji, koja je pritom vodeća ekonomija u Evropi, dobila je priliku da uporedi oba sistema i da objektivnije sagleda ne samo šta je u socijalizmu bilo loše, nego i ono što je bilo dobro. Zato je neke od dobrih socijalističkih praksi nastojala da oživi u preduzeću kojim rukovodi. „GS-TMT“ ima kasu uzajamne pomoći za beskamatno kreditiranje radnika, vrtić za decu zaposlenih i izdvaja sredstva za njihovo lečenje u privatnim zdravstvenim ustanovama kada su u pitanju zdravstvene usluge na koje se čeka predugo u državnom zdravstvu. Firma stipendira decu svojih radnika, nudi mladima mogućnost za stručno obrazovanje po ugledu na nekadašnji model „Škola učenika u privredi”, organizuje izlete i putovanja, proslave praznika, izbore za radnika godine i fudbalske turnire za zaposlene.

Na pitanje zašto sve to radi, Kopruner odgovara da kada živite u državi koja i nije baš funkcionalna, onda morate preuzeti neke funkcije koje ona ne ispunjava. Uostalom, kaže, radnici to i te kako prepoznaju i vraćaju preduzeću kroz svoj trud da doprinesu njegovom razvoju. Kompanija „GS-TMT“ je poznata i po platama koje su iznad regionalnog proseka, kao i po tome da ako neko od radnika odluči da ipak ode na rad u inostranstvo i to učini na korektan način prema firmi, uvek je dobrodošao da se vrati.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Чланак Snježana Kopruner, „GS-TMT“: Uspeh se gradi na ljudskom dostojanstvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ili je ipak kapitalizam (ekonomski sistem koji karakteriše privatno ili korporativno vlasništvo nad kapitalom, investicije koje su određene privatnom odlukom i cene, proizvodnja i distribucija robe koji su određeni najvećim delom slobodnim tržištem – definicija rečnika Meriam Vebster) spreman za prelazak u novu fazu.

Ova je izgleda na izmaku kada čak i oni koji su dobili najviše od modernog kapitalizma traže njegovu promenu.

Neki od najvećih milijardera i najbogatijih ljudi na svetu, uglavnom u SAD, već godinama tvrde da je moderni kapitalizam neodrživ i da je vreme za promene.

Problemi modernog kapitalizma su brojni

Tajkuni kao što su Bil Gejts, osnivač Majkrosofta, čuveni investitor Voren Bafet, vlasnik Berkšir hataveja ili čak ajkule sa Vol strita kao što su hedž fond menadžer Rej Dalio i generalni direktor JP Morgan Čejsa Džejmi Dajmon pozivaju državu da razreže veće poreze bogatima i da se novac uloži u javno obrazovanje kako bi opet mladi imali šansu da napreduju.

Bil Gejts je prikupio obećanja 190 milionera i milijardera da će ostaviti polovinu svog bogatstva državi. Danas tek 30 odsto 30-godišnjaka u SAD zarađuje bolje od svojih roditelja, dok je 1970-ih godina prošlog veka čak 90 odsto njih bilo uspešnije od roditelja.

Problemi modernog kapitalizma su brojni, besomučno vađenje resursa i emisije gasova staklene bašte, zagađivanje planete plastikom, nemoralna proizvodnja u kojoj se koristi i dečiji rad, ali izgleda da je najveći bauk nejednakost. I to ne globalna nejednakost koja se sa usponom Kine i ostalih zemlja Jugoistočne Azije smanjuje, već nejednakost unutar razvijenih zemalja.

Nejednakost koja je u Americi dostigla nivo iz tridesetih godina prošlog veka. Nejednakost u kojoj generalni direktor korporacije zarađuje 1.000 puta više od prosečnog radnika. Nejednakost u kojoj je bogatstvo najbogatijih jedan odsto, veće od zbirnog bogatstva 90 odsto društva.

Nakon Drugog svetskog rata kapitalistički Zapad je imao neprijatelja u Sovjetskom Savezu i sama pretnja socijalizma terala je zapadne kapitaliste da povećavaju radnička prava.

Da li je socijalizam ponovo pretnja?

Nakon pada Berlinskog zida pretnje je nestalo, a gomilanje novca na samom vrhu poslovno-političke elite se pojačalo do neslućenih razmera.

Dakle, da li je socijalizam ponovo pretnja koja će naterati bogataše da podele malo svog bogatstva sa ostalih 99 odsto?

Istovremeno s rastom podrške socijalizmu kod Demokrata, na republikanskoj strani socijalizam se i dalje percipira kao pošast, pa tako predsednik SAD Donald Tramp plaši birače da će ako izgubi dobiti socijalizam.

Zanimljivo je da bi veći porez za bogate koji predlažu kolege milioneri pogodio baš Trampa koji je u 2016. godini platio celih 750 dolara za federalni porez na dohodak.

A da li je baš to problem ili možda nešto što se zove „kroni kapitalizam“?

Ekonomista Rendal Holkomb definisao ga je kao „sistem u kom ekonomske i političke elite sarađuju na obostranu korist“.

Investitor Bari Ritholc ističe da rizik za Ameriku nije socijalizam, niti obavezno zdravstveno osiguranje za sve niti rast Kine, već to što su SAD napustile filozofiju meritokratije, slobodnog tržišta i konkurencije.

Ove rasprave ne vode se samo u SAD, već ideju novog kapitalizma, koji ne bi bio zasnovan samo na interesu akcionara, već na interesu svih zainteresovanih strana, od vlasnika, preko zaposlenih, države do zajednice i društva, aktivno zagovara Klaus Švab, osnivač Svetskog ekonomskog foruma.

Mnoge kompanije uvode nove strategije održivosti

To bi bilo napuštanje ideje sažete u rečima čuvenog Miltona Fridmana: „društvena odgovornost biznisa je da povećava profit“ koja je vodila mnoge poslovne ljude u drugoj polovini 20. veka.

Danas se nameću i drugi ciljevi, rodna ravnopravnost, ekološka svesnost, obnovljivi izvori energije, briga za zaposlene.

Mnoge kompanije uvode nove strategije održivosti, Unilever, Panasonik, Ikea, Najk… Uglavnom se to odnosi na korišćenje obnovljivih izvora energije, recikliranje ambalaže i pravljenje manje otpada. Ipak i dalje je mnogo više onih drugih koji rade ono što im se više isplati u kratkom roku.

Ako pogledamo istoriju od industrijske revolucije koja se najčešće određuje kao početak kapitalizma videćemo da je ovo ekonomsko uređenje mnogo puta proglašavano mrtvim, ali se uvek prilagodilo novim okolnostima.

Da zaključimo rečima Džejmi Dajmona, prvog čoveka kompanije koja je lice kapitalizma već 100 godina – J.P. Morgan: „Kapitalizam je najuspešniji ekonomski sistem u istoriji, ali se sada nalazi na prekretnici. Možemo ga popraviti kako bismo pomogli društvu da reši probleme. Sada je vreme“.

Izvor: Danas

Foto: Piabay

Чланак Da li je socijalizam ponovo pretnja kapitalizmu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ iz Kikinde ima isto ime kao i nekadašnji vojno-izdavački gigant iz doba SFRJ, sličnost između sadašnjeg i bivšeg preduzeća se tu i završava. Gde su bili ogromno tržište i praktično neograničeni resursi, danas je „region“ izmučen ratovima i tranzicijom, u kome se vodi teška borba za svakog čitaoca.

Poređenju između ove dve izdavačke kuće ne nedostaje ni istorijske ironije: dok je „partizanski“ izdavač u doba socijalizma imao povlašćen tretman, sa unapred obezbeđenim ulaganjima i kupcima, idejni tvorci i osnivači sadašnje „Partizanske knjige“ Srđan Srdić i Vladimir Arsenić kažu da u borbi za tržište primenjuju gerilski pristup u kombinaciji sa partizanskim vrednostima.

Odluka da se opredele baš za ovakvo ime i vrednosti izaziva i pozitivne i negativne komentare, a potonji se svode na zamerku da se isticanjem partizanskih principa propagira komunizam.

„Ne bežimo od toga da su partizani bili i komunisti, ali nisu bili svi, bilo je među njima i veoma religioznih ljudi, pa i sveštenika. Partizanska borba je jedna ideja, komunizam druga. Lično grlimo i ideju komunizma, ali je ne ističemo u prvi plan, dočim partizansku borbu i način organizacije s radošću preuzimamo”, objašnjava Vladimir Arsenić.

Prema njegovom mišljenju, niti je moguće niti je potrebno skrivati promašaje i greške iz doba SFRJ, treba ih kritički promišljati, ali se ne sme bežati od jugoslovenskog nasleđa i baštine partizana.

Plate radnicima, a kapitalistima šta ostane

Ono što „Partizanska knjiga“ kao preduzeće baštini iz te ideje je odnos prema zaposlenima i honorarcima, za koji Arsenić i Srdić veruju da ih čini „organizacijom udruženog rada“ (OUR) našega doba.

S jedne strane, rukovode se uverenjem da samo udruženi rad urednika, prevodilaca, lektora, dizajnera i svih ostalih uključenih u izdavački proces može da stvori ono čemu teže – odličnu knjigu. „S druge strane, da bismo bili ’OUR 21.veka’, glas svih tih ljudi koji stvaraju knjigu mora da se čuje, pa zato mi ohrabrujemo razgovor i diskusiju, zajedništvo i poverenje. Izuzetno nam je važno da se profesionalci koje angažujemo ne osećaju kao najamnici, već kao deo organizacije, i to je taj ’udruženi rad’ u koji verujemo, i koji daje rezultate”, objašnjavaju naši sagovornici.

„Partizanska knjiga“, ipak, ne radi u vakuumu ili prošlim vremenima, nego u današnjoj Srbiji, pa se postavlja pitanje da li takvo preduzeće može da posluje tržišno i da ispunjava svoje obaveze.

„Može da se posluje bez dugova i sa određenom perspektivom“, odgovaraju Arsenić i Srdić. „Novac stiže prvo onima koji su radili na knjizi kao spoljni saradnici – honorarci, a na kraju nama dvojici. Novac koji stigne nama dvojici, ulažemo u nove knjige“.

Takav sistem raspodele prihoda zasnovan je na principu da oni koji učestvuju u procesu ili su angažovani po ugovoru da obave neki posao imaju prednost i kod finansijske kompenzacije, a tek posle njih na red u raspodeli prihoda dolaze „drugovi kapitalisti“, odnosno naši sagovornici.

Suvlasnici savremenog OUR-a ističu da su odabrali izdavaštvo zato što vole taj posao, ali napominju da im on nije jedini izvor prihoda. Vladimir Arsenić je kritičar i prevodilac, a Srđan Srdić pisac i kritičar. Takođe, zajednički vode i Radionicu kreativnog pisanja u Beogradu.

Ideologija izdavaštva

„Partizanska knjiga“ se i imenom i organizacijom posla oslanja na principe koji podrazumevaju fer odnos u radnom angažovanju saradnika i poštovanje njihovih profesionalnih i ljudskih kvaliteta.

Srdić i Arsenić naglašavaju da je za njih i samo pitanje izdavaštva ideološko, „ali ne u smislu političke levice, desnice ili centra, već u smislu borbe za autonomiju književnosti, izdavaštva i stvaranja dobre knjige.“ Upitani da li po ključu ideološke bliskosti biraju i autore čija dela nameravaju da objave, odgovaraju da se rukovode samo jednom vrednošću – dobrom književnošću.

„Srećom, u najvećem broju slučajeva se ta vrednost preklapa s nečijom ličnošću i načinom na koji učestvuje u javnom životu. Da li bismo objavili knjigu nekog potencijalnog ovdašnjeg Ezre Paunda ili sličnog zagađivača javnog i političkog prostora? Teško.”

Gde se onda vodi ta borba za autonomiju književnosti? Arsenić podseća da je do velike svetske krize (SEKA), na celom prostoru bivše Jugoslavije funkcionisala jedna prilično razvijena mreža književnog života, koja se potom urušila.

„Od SEKE do danas ta infrastruktura nije obnovljena: biblioteke nemaju autonomne budžete za proizvodnju književnih programa, zavise od lokalnih budžeta, odnosno lokalnih vlasti, a festivali niču pa se gase. Mi se trudimo da budemo prisutni ’na terenu’. Organizovali smo promocije knjiga i razgovore sa piscima u našim gradovima od Vranja do Subotice, bili smo u Tuzli, Sarajevu, Podgorici, Zagrebu…gde god nas zovu, mi ćemo doći kako bi obnovili tu mrežu“.

Izgradnja „književne infrastrukture“ u regionu, ipak, ne zavisi samo od jedne izdavačke kuće ili čak od jedne književne scene. Naši sagovornici smatraju da je ključna prepreka za njenu obnovu ista u Srbiji i bilo gde u svetu.

„Svuda se sistemski urušava kultura, pošto ona podstiče kritičko mišljenje. Danas nema prostora za kritiku, što je opet odlika našeg kao i drugih društava, gde se kapitalizam surovo obračunava sa kulturom koja je po prirodi neprofitna. Kod nas se, dodatno, jedan sistem vrednosti urušio, a zamenilo ga je društveno uređenje u kome se nisu snašli svi, a onima koji jesu kultura nije potrebna. Morali smo da se prilagodimo pa smo postali partizani, jednostavno smo prinuđeni na partizanski način borbe, od grada do grada“.

Knjiga uvek nađe svoga čitaoca

Među autorima „Partizanske knjige“ ima onih koji su živeli i radili u SFRJ, i mladih autora koji su iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, a jedna od mlađih je i Ana Vučković, čija je knjiga „Yugoslav“ bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 2019. godinu.

Na pitanje kako publika razume njihov uređivački koncept i da li zbog toga dobijaju etiketu „jugonostalgičara“, Arsenić i Srdić odgovaraju da ima izdavača koji u mnogo većoj meri promovišu regionalnu književnost nego što to oni rade, „mada nemamo ništa protiv navedene etikete. Da li je Jugoslavija bila zdravija i probitačnija sredina za literaturu, ali i život ljudi, uz sve njene teške manjkavosti? Jeste“. Interes svoje izdavačke kuće vide u tome da bude zastupljena na tržištima koja i dalje povezuje zajednički („naš“) jezik, a raduje ih podrška i razumevanje publike.

Priznaju, ipak, da su kao urednici sebični, što možda nije partizanski ali jeste ljudski. „Pri odabiru budućih izdanja uvek krećemo od sebe i sopstvenih afiniteta, od onoga što se nama sviđa a publike ako bude – odlično, ako ne bude, opet odlično. Mislimo da svaka knjiga ima svoga čitaoca i da će uvek stići do onih kojima je namenjena.“ Čitalaca ima sasvim dovoljno i u Srbiji i u regionu samo se, kako kažu Arsenić i Srdić, do njih nekada stiže pravolinijski, a nekada zaobilazno.

Milica Radisavljević

Broj 170, februar 2020. 

Чланак Kako danas posluje „organizacija udruženog rada“? се појављује прво на Biznis i Finansije.