Problem je nastao krajem maja, kada su dva putnika RyanAir-a pokušala da se ukrcaju na let noseći dve kutije u kojima se nalazilo tradicionalno pecivo sa Majorke. Problem nije nastao oko hrane koja se može uneti u avion, već zbog gabarita iste, jer je avio-kompanija ocenila da su dve kutije tradicionalnog dezerta putnički ručni prtljag.

Posada je ovim putnicima pri ukrcavanju odbila ulazak u avion osim ako ne plate 45 evra za svaku od ensaimada, smatrajući da su to dodatni komadi prtljaga. Oni su onda odlučili da ostave pecivo za sobom, a prema španskom dnevniku El Pais kolače je pojelo osoblje za čišćenje na aerodromu.

Reagovala i Vlada

Nakon incidenta, vlada Balearskih ostrva sazvala je hitan sastanak sa kompanijom RyanAir i lokalnim udruženjem proizvođača peciva. Cilj sastanka, prema rečima ministra turizma Iaga Negueruela, bio je da se “odbrane lokalni proizvodi i izbegne bilo kakva diskriminacija”, navodi se u komentarima koje je preneo The Guardian.

Jedan od poznatijih lokalnih proizvoda je upravo ensaimada, tradicionalno pecivo Majorke, napravljeno u obliku spirale od brašna. U pitanju je poslastica koja liči na pitu savijaču a pravi se sa jajima, šećerom, vodom i svinjskom mašću. Naziv potiče od reči saim, što na katalonskom jeziku znači mast.

Ishod pomenutog sastanka bio je dogovor da Ryanair dozvoli svakom putniku da nosi do dve ensaimade u avion, bez dodatnih troškova. Ova odluka je olakšanje za udruženja pekara na ostrvima, s obzirom na to da se svake godine napravi više od 40.000 ensaimada – od kojih mnoge putnici nose kao poklon na letovima sa Baleara.

Izvor: Daljine.rs

Foto: Chixoy / Wikimedia, CC3.0

Чланак Razrešen neobičan spor oko unosa peciva u avion се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da podsetimo, ova kompanija je optužena da je kršila privatnost korisnika Fejsbuka tako što je 2016. godine podatke o 87 miliona ljudi ustupila trećem licu – kompaniji Kembridž analitika. Ova britanska firma podatke je prikupljala radi plasiranja propagandnih poruka svakom korisniku pojedinačno. Tada je radila po narudžbini Donalda Trampa, kako bi mu podigla rejting pred izbore i kako bi određene glasače motivisala da izaberu baš njega. Osim zato što nije poštovala privatnost korisnika Fejsbuka, ona se u javnosti često optužuje i za prekrajanje izborne volje, odnosno da je pretnja za demokratiju, budući da se pokazalo da je specifičnim tehnikama manipulacije zaista uspevala da promeni mišljenje određenog broja ljudi.

Ipak, ništa manje kriv nije ni Fejsbuk koji joj je svoje podatke stavio na uvid. Protiv Mete je zbog toga pre tri godine pokrenuta kolektivna tužba koja će izgleda dovesti do poravnanja vrednog 725 miliona dolara. Kako piše Rojters, ovo bi trebalo da bude jedno od najskupljih poravnanja u SAD kada su u pitanju sporovi povodom kršenja ličnih podataka.

Foto: LoboStudioHamburg, Pixabay

Чланак Kompanija Meta će platiti najveću kaznu do sada zbog deljenja podataka sa Kembriž Analitikom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda (VKS) iz 2018. godine, prema kojem su se sudovi upravljali po tom pitanju, sada je – dopunjen, pa se precizno navodi da banke imaju pravo da naplaćuju i jedan i drugi trošak. Ovo je izazvalo veliki odjek kako u stručnoj javnosti, tako i među dužnicima čiji su sudski procesi još u toku. Strahuju i oni koji su već „dobili“ banke na sudu, da im ne bi tražili da tako dobijeni novac sada – vrate.

Koliko tačno ima sudskih postupaka koji se vode protiv banaka zbog naplate provizija prilikom odobravanja kredita, kao i naplate premija osiguranja stambenih zajmova kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita niko tačno nije izbrojao. Prema navodima koje su same banke obelodanjivale, krajem 2019. bilo je oko 30.000 ovakvih tužbi, a krajem prošle već oko 135.000. U junu je rečeno da je ovaj broj već dostigao 170.000.

Izazvana pometnja u javnosti

Dopuna Pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, usvojena 16. a obelodanjena 17. septembra izazvala je pometnju u javnosti.

Advokatska komora Srbije zatražila je hitan sastanak sa predsednicom Vrhovnog kasacionog suda, advokati se već spontano organizuju najavljujući proteste, udruženje za zaštitu bankarskih klijenata Efektiva ističe da je ovo nije dopuna, već potpuno suprotan stav VKS u odnosu na onaj iz 2018, dok dužnici, a najviše oni u sporu sa bankom, najviše i strahuju – koliko će ih koštati gubitak spora čiji je ishod, koliko juče – bio na njihovoj strani.

Postavlja se pitanje i da li dužnici koji su već tužili banke i dobili spor treba da strahuju da će morati bankama da vraćaju novac – s kamatom.

Tu, prema rečima advokata Jelene Pavlović, postoje dve situacije.

“Dužnici koji su dobili spor, a banka potom uložila reviziju kod Vrhovnog kasacionog suda koja je odbijena su – zaštićeni i banka tu ne može ništa da potražuje”, objašnjava Pavlović za portal N1.

Kod dužnika koji su uspeli u sporu, a gde je banka uložila reviziju kod VKS koja je još u toku postoji delimični rizik, ali kako smatra naša sagovornica, veliko je pitanje kako će se Vrhovni kasacioni sud postaviti prema tim revizijama.

„One ne ispunjavaju uslov za redovnu reviziju, gde je potrebno da vrednost spora bude 40.000 evra i više, a takođe su vrlo sporne za ujednačavanje sudske prakse po novom pravnom stavu. Jer, dosadašnja praksa, u poslednje tri godine, uvek je bila u korist klijenata“, ukazuje Jelena Pavlović.

Šta je cilj

Cilj ove dopune stava VKS iz 2018. godine je, smatra Pavlović – da se suzi broj onih koji bi mogli da podnose tužbe.

„Ovakva dopuna stava VKS izazvaće novu neujednačenost u sudskoj praksi, a VKS treba upravo da se bavi ujednačavanjem prakse i ne bi trebalo da menja stav, jer tako podriva pravnu sigurnost“, navodi Pavlović.

Ona kaže da ne smatra da će se na ovaj način „ozakoniti troškovi“ koje naplaćuju banke, jer, kako ističe – postoji mnogo razloga zbog kojih su oni sporni.

„Ne postoji nijedno jedino opravdanje da banke imaju dve kamate – nominalnu i efektivnu. Suština je, kao što je to predviđeno Zakonom o obligacionim odnosima, da dužnik zna tačno koliko plaća i da li mu ta cena odgovara. A ne da svako bude stručnjak da tumači kamate. Banke mogu i treba da pređu na jasna iskazivanja koliko košta ta njihova usluga bez dodatnih troškova“, navodi Pavlović, dodajući da očekuje da nastane velika „raznolikost“ u sudskim odlukama.

Koliko košta izgubljena parnica

Iako je donošenje dopune pravnog stava VKS izazvalo pometnju u javnosti, sagovornica portala N1 ukazuje da se deo u vezi sa pravom banke na naplatu premije osiguranja kod NKOSK odnosi samo na novije kredite, i ugovore sklopljene u nekoliko poslednjih godina kada su banke obavezane da klijentima daju i nacrt ugovora sa preciznim informacijama o kreditu, što je jasno navedeno u stavu VKS.

„Na kraju, u najtežu situaciju su stavljene desetine hiljada korisnika kredita koji su sada u sporu i kojima je preko noći stvorena velika nesigurnost u ishod postupka, jer će svako od njih u slučaju gubika spora morati da plati sve troškove parničnog postupka, oko 50.000 dinara, a tužbe su podneli upravo zbog potpuno jasne i ujednačene prakse sudova, kao i pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda iz 2018.godine. Stoga je ovakva dopuna pravnog stava povodom troškova obrade kredita izazvala veliko nezadovoljstvo građana i pitanje je kako će se dalje ovaj problem rešavati“, precizira Jelena Pavlović.

Traže hitan sastanak

Predsednik Advokatske komore Srbije Viktor Gostiljac zatražio je sastanak sa predsednicom Vrhovnog kasacionog suda Jasminom Vasović.

„Objavljeni stavovi izavali su veliko nezadovoljstvo u advokaturi i široj javnosti pogotovu zbog dosadašnjih pokušaja da se u pravni sistem Republike Srbije uvedu rešenja kojima se utiče na konkretne sudske postupke. Smatramo da novonastala situacija zahteva da se hitno sastanemo kako bih Vam izneo stavove advokature po ovom pitanju i kako bismo sprečili nesagledive posledice koje mogu nastati u funkcionisanju pravosuđa i pravnog Sistema u Republici Srbiji“, navodi se u pismu koje je predsednik Advokatske komore Srbije Viktor Gostiljac uputio predsednici VKS.

Tražićemo da se taj novi stav VKS stavi van snage

Adokat Emilija Petrović za portal N1 kaže da će se advokati u ponedeljak u podne okupiti ispred zgrade Vrhovnog kasacionog suda.

„Tražićemo da se taj novi stav VKS stavi van snage. Ne možete tri godine da zauzimate jedan stav, a posle tri da pravite dopunu koja koriguje taj prvobitni stav u drugom pravcu“, ističe Emilija Petrović.

Ona podseća da je VKS 2018. zauzeo jedan stav po pitanju troškova obrada kredita i drugih naknada koje su korisnici kredita bili obavezni da plaćaju bankama i po tom stavu sudovi su do sada donosili odluke da su sve te naknade bile nezakonite.

„Međutim, juče je VKS verovatno pod pritiskom bankarskog lobija zauzeo potpuno drugačiji stav iz koga proizilazi da su te naknade koje su banke naplaćivale – zakonite. Time nas dovodi u potpunu pravnu nesigurnost. Postavlja se pitanje vladavine prava i šta građani mogu da očekuju od našeg pravosuđa i šta advokati mogu da očekuju“, navodi Petrović.

Advokati, kako kaže, jedino mogu da se usprotive svemu tome.

Efektiva: Ako je i bilo pravne sigurnosti sad je nema

“Ovo je skandal, sada mogu da se ukinu pravni fakulteti i raspuste sudovi, jer šta će nam pravo i advokatura ako postoji sudska praksa koju Vrhovni kasacioni sud sutra može da okrene onako kako mu neko naruči”, ogorčen je Dejan Gavrilović, predsednik Udruženja bankarskih klijenata Efektiva.

On podseća da i sami bankari navode da je, posle stava VKS iz 2018. godine rapidno porastao broj tužbi.

“Vrhovni kasacioni sud prvo je svojim stavom navukao ljude da tuže banke, a sada im pravi štetu. Ovim je ubijena pravna sigurnost u Srbiji”, poručio je Gavrilović.

Kako sad bilo ko, pita Gavrilović, da tuži nekoga za bilo šta i ode sa poverenjem kod advokata, kad se preko noći sve okrene.

“VKS u stavu iz 2018. prvo navodi da banka mora da kaže šta čini strukturu troškova kredita, a sad kaže da – ne mora. Da li se nešto promenilo u zakonima u međuvremenu, pa da sud za istu stvar prvo kaže jedno, pa onda drugo? Kako da znamo da sutra neće biti nešto treće? Ovim je ubijena pravna sigurnost u zemlji. Ako smo je i imali do ovog trenutka. Jer, od ovog je nemamo”, naveo je Gavrilović.

On je podsetio da je pre svega nekoliko dana u jednom slučaju Privredni apelacioni sud presudio u korist banke.

„…Da bi potom VKS rekao – ne, i presudio u korist dužnika. I šta sad“, pita Gavrilović.

Šta je pisalo u prethodnom pravnom stavu VKS

U maju 2018. godine Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda usvojilo je Pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita.

U njemu se tačno navodi sledeće:

“Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope“.

Od tada, pravni stav VKS različito tumače s jedne strane bankari, a druge dužnici i njihova udruženja. Sudska praksa je, videli smo, u najvećem broju slučajeva bila na strani upravo – dužnika.

Jedna od polemika tim povodom vođena je početkom jula i u studiju N1.

Dopuna starog stava Vrhovnog kasacionog suda

Dok je Vladimir Vasić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije, tvrdio da banke imaju pravo na naplatu naknada za obradu kredita, Dejan Gavrilović, predsednik Udruženja bankarskih klijenata Efektiva tvrdio je suprotno ističući da banke klijentima mogu da zaračunaju ovu proviziju samo ako tačno navedu – na koje konkretne troškove se odnosi.

Vasić je, čitajući ovaj stav VKS iz 2018. istakao da je jasno da banka ima pravo na naknadu troškova i da se to vidi kroz procenat obračuna efektivne kamatne stope.

„Banka nema pravo naplate troškova obrade kredita ako dužnik nije upoznat sa strukturom tih troškova“, poručio je tada Dejan Gavrilović iz Efektive.

Da će tužbe protiv banaka biti „na dnevnom redu“ ove godine bilo je jasno još u aprilu kada je na to ukazao i Međunarodni monetarni fond posle sastanka u Beogradu.

„Pronalaženje brzog rešenja za sve veći broj sudskih postupaka protiv banaka u kojima se osporava zakonitost naknada za obradu kredita i za osiguranje stambenih kredita ojačalo bi finansijski sektor i poboljšalo poslovnu klimu“ kratko je tada poručila misija MMF u svom saopštenju.

Potom se prvo pokušalo da se kroz promene Zakona o parničnom postupku reši problem sve većeg broja tužbi građana protiv banaka zbog nezakonite naplate provizija prilikom odobravanja kredita, kao i premija osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita.

Pa se odustalo.

Ubrzo potom, kao što je portal N1 već pisao, skupštini su podneti predlozi za autentično tumačenje tri zakona, od kojih je najstariji u primeni gotovo 50 godina, čime bi se bankama omogućilo da čak i od klijenata koji su ih „dobili na sudu“ – potražuju svoj novac nazad. Posle pobune dela javnosti, ali i najave obustave rada advokatskih komora i od toga se – odustalo.

U petak je osvanula dopuna starog stava Vrhovnog kasacionog suda.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Pometnja zbog stava Vrhovnog suda o provizijama banaka:Ko na kraju dobija, a ko gubi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Krajem prošle godine doneta je konačna presuda povodom spora koji je pokrenut još pre deset godina, ali je po svemu jedinstven i verovatno predstavlja jednu od najgrubljih zloupotreba dominantnog položaja ikada zabeleženih.

Prvi učesnik ove nesvakidašnje poslovne priče je Litvanska železnica (LŽ), državno preduzeće koje upravlja železničkom infrastrukturom i pruža usluge putničkog i teretnog železničkog transporta u Litvaniji. Ova kompanija sa više od 1200 radnika, ostvarila je u 2019. godini prihod od 505 miliona evra. Najveći izvor prihoda su putnički i teretni saobraćaj, a o značaju Litvanske železnice u ovom segmentu tržišta na Baltiku govori i podatak da je u 2018. prevezla 5,1 miliona putnika i 56,8

U prevozu tereta dominira nafta, što nas dovodi do drugog učesnika u pomenutom sporu. To je preduzeće AB Orlen Lietuva (Orlen), u vlasništvu poljske naftne kompanije PKN Orlen, koja ističe da upravlja najnaprednijom rafinerijom na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i jedinom na prostoru Baltika.

Orlen broji više od 1400 zaposlenih, u 2019. godini je ostvario prihod od preko 67 miliona evra, a kompanija je specijalizovana za preradu sirove nafte i distribuciju rafiniranih naftnih proizvoda. Dobitnik je brojnih nagrada, a neke od najznačajnijih su „Izvoznik godine“, „Litvanski proizvod godine“, „Nagrada za društvenu odgovornost“…

Na osnovu navedenih poslovnih pokazatelja o akterima spora, jasno je da je reč o dve velike kompanije čiji uticaj značajno prevazilazi lokalno tržište.

Sve je počelo zbog visine naknade

Dve strane su započele saradnju 1999. godine, zaključivši ugovor o prevozu naftnih derivata iz Orlenove rafinerije u mestu Bugeniai, nedaleko od granice sa Letonijom, do litvanske luke Klajpeda, odakle su se ti proizvodi distribuirali u zapadnu Evropu. Informacije o vrednosti ovog posla nisu dostupne, ali da je ona svakako velika pokazuje podatak da je čak 90% naftnih derivata iz Orlenove rafinerije transportovano železnicom, što je Orlen pozicioniralo među najznačajnije partnere Litvanske železnice.

Problemi su nastali 2008. godine, kada je Orlen zbog visine naknade koju je plaćao Litvanskoj železnici za transport svojih proizvoda, počeo da traži jeftiniju opciju. U kompaniji su razmatrali mogućnost da prebace prekomorski izvoz iz litvanske luke Klajpede, u letonske luke Riga i Ventspils, i povere transport svojih proizvoda nacionalnoj železničkoj kompaniji Letonije, Latvijas dzelzceļš (LDZ).

Ubrzo zatim, Orlen je kod nadležnog ministarstva Letonije zatražio sastanak povodom moguće saradnje. Litvanska železnica je reagovala tako što je u leto 2008. godine pokrenula postupak arbitraže zbog jednostrane odluke Orlena da plaća naknadu po nižoj stopi od one koju je LŽ zahtevala. Ali potom je preduzela potez koji je bez presedana kada je reč o pravu zaštite konkurencije.

Litvanska železnica je uklonila 19 kilometara pruge na deonici koja je povezivala Litvaniju i Letoniju, u blizini Orlenove rafinerije, bez namere da je u skorije vreme popravi! Razlog je bio očigledan. Posle ove „demontaže“, Orlen je bio primoran da koristi značajno duži put do Letonije.

Očekivana presuda

Dve godine kasnije, Evropska komisija je primila inicijativu koju je Orlen podneo protiv Litvanske železnice. Komisija je do kraja 2015. godine sprovela kontrolu, pokrenula postupak, usvojila i poslala Obaveštenje o bitnim činjenicama Litvanskoj železnici, koja je svoj odgovor dostavila u decembru iste godine.

Konačno, Evropska komisija je 2017. donela očekivanu odluku: „Komisija je zauzela stav da je litvanska železnička kompanija u državnom vlasništvu, zloupotrebila dominantan položaj kao subjekt kome je poveren nadzor nad železničkom infrastrukturom, time što je uklonila deo pruge koja vodi od Litvanije do Letonije, i time sprečila da letonska kompanija uđe na litvansko tržište. Komisija je izrekla novčanu kaznu i naredila da se prekine sa zloupotrebom.”

Opšti sud Evropske unije je u novembru 2020. godine potvrdio odluku Evropske komisije, s tim što je umanjio novčani iznos kazne. Litvanskoj železnici je izrečena mera da preduzme neophodne radnje kako bi se sprečila dalja povreda konkurencije i novčana kazna od 20 miliona evra, dok je Komisija inicijalno odredila iznos od oko 28 miliona evra.

Ukupne ekonomske posledice uklanjanja pruge je teško proceniti, budući da je za sada jedini dostupni podatak računica o gubicima koju je zvanično iznela nacionalna železnička kompanija Letonije. Naime, LDZ je u postupku oko ovog slučaja podnela zahtev za naknadu štete u visini od 82 miliona evra, koliko prema njenoj proceni iznose gubici koje je pretrpela u periodu od 2009. do 2017. godine.

Litvanija je ovakav potez LDZ okarakterisala kao politički, dok je Opšti sud Evropske unije odbacio ovaj zahtev uz obrazloženje da uprkos povredi konkurencije, Litvanska železnica ne snosi odgovornost za finansijske gubitke letonskih kompanija.

Jasna zloupotreba dominantnog položaja

Sudske odluke u ovom slučaju zasnivaju se na članu 102 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (UFEU), koji zabranjuje svaku zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu. Potrebno je, međutim, pojasniti nekoliko važnih stvari.

Prvo, imati dominantan položaj na tržištu nije samo po sebi nedozvoljeno, pa stoga ni Litvanska železnica ne krši zakon samo zato što dominira u železničkom prevozu na litvanskom tržištu. Drugo, iako ima dominantan položaj, EU propisi ne zabranjuju ovoj kompaniji da učestvuje u tržišnoj utakmici pod uslovima koji važe za sve. Treće, kao subjekt koji ima dominantan položaj na litvanskom tržištu, Litvanska železnica ima posebnu odgovornost prema zaštiti konkurencije.

Član 102 UFEU je kontroverzan zato što većina slučajeva potencijalne zloupotrebe dominantnog položaja ima ambivalentne posledice na konkurenciju. U prevodu, nije lako kvalifikovati postupke kao zloupotrebu. Međutim, u ovom slučaju, situacija je kristalno jasna i Litvanska železnica je optužena da je uklanjanjem 19 kilometara pruge, bez opravdanog razloga, narušila konkurenciju zloupotrebom dominantnog položaja.

Ovaj primer otvara još jedno važno pravno pitanje: da li je uopšte potrebno da se analiziraju posledice po konkurenciju zbog radnji koje je preduzela Litvanska železnica, odnosno dokazivati da je reč o zloupotrebi s ciljem da se naruši konkurencija?

Naime, kada neka radnja nema drugu svrhu osim da eliminiše konkurente, ne postoji razlog da se traži dokaz o negativnim efektima na konkurenciju. Uzimajući u obzir sve relevantne činjenice, teško je naći razlog koji opravdava uklanjanje železničkih šina i braniti stav da cilj nije bio eliminisanje konkurenata. Stoga, ne postoji potreba da se analiziraju posledice takvih postupaka po konkurenciju.

U međuvremenu, obe strane su uspele da nađu zajednički jezik i dogovoreno je da se sporni deo pruge obnovi. Orlen i dalje posluje u baltičkim zemljama, i trenutno, rafinerija preradi približno 10 miliona tona sirove nafte godišnje.

Miluša Okiljević, Miloš Brkić i David Spaić, advokati i saradnici u advokatskoj kancelariji Gecić Law

broj 184, april 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Jedinstven slučaj zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu: Uklanjanje konkurencije ili uklanjanje pruge? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema rezultatima istraživanja ove kompanije, u Srbiji je potrebno nešto manje od pola sata da se skine film veličine 5GB, a prosečna brzina širokopojasnog interneta u našoj zemlji je 24,74 megabita po sekundi (Mbps).

Pre tri godine Srbija je zauzimala 45. mesto, ali to ne znači da je danas prosečna brzina interneta lošija, već da su druge zemlje značajnije napredovale.

Prosek je u Srbiji bio 12,25 Mbps 2017. godine.

Hrvatska je zauzela 25. poziciju, Rumunija je na 26. mestu, Bugarska je 36. na listi, a Crna Gora 63. Najlošiji internet je u Severnoj Makedoniji koja se nalazi na 109. mestu.

Po ceni kablovskog interneta, Srbija je zauzela 27. poziciju, sa prosečnom cenom paketa od 17,02 dolara. U Rumuniji on košta 8,15 dolara, čime je ova država zauzela 4. poziciju. Bugarska je na 23. mestu (15,93 dolara), dok je u Hrvatskoj internet skuplji skoro duplo nego u Srbiji, pa se ta zemlja našla na 65. mestu.

Prvorangirana po brzini je Kneževina Lihtenštajn gde je prosečna brzina interneta 229,98 Mbps.

Najsporiji internet se nalazi u najsiromašnijim državama u Africi, prosek je svega 3,80 megabita po sekundi.

Ni tehnološki sve naprednija Kina, sa svojim 5G gradovima, nije u mnogo zavidnijem položaju, pokazuju rezultati istraživanja. U proseku ona ima prilično spor internet.

Izvor: Nova ekonomija

Чланак Druge zemlje značajnije napredovale u brzini interneta u odnosu na Srbiju се појављује прво на Biznis i Finansije.