Dečak koji se noseći štapove za golf najbogatijim industrijalcima zarazio opsesijom veličine i bogatstva, te uverenjem da se svet deli na izuzetne pojedince i mediokritete, morao je kasnije sebi da prizna da sam nije natprosečno talentovan. Ipak, uspeo je da napravi otkriće u optici koje mu je omogućilo da postane milioner. Potom je krenuo u božansku misiju da izgradi bolji svet. Prvo se zanosio idejom o osnivanju sopstvene države, zaštićene od „idiota“, a potom je u Kaliforniji otvorio „Banku sperme nobelovaca“ za proizvodnju budućih genija.

Danas je vrlo popularna odrednica da su preduzetnici ljudi koji svojim idejama pokreću i menjaju svet. Ali istorija beleži i one kojima nije bilo dovoljno da menjaju društvo, već su nastojali da izgrade potpuno novo. Jedan od takvih je bio Robert Klark Grejam, optičar koji je mislio da vidi mnogo dalje nego većina čovečanstva. Njegova priča ne sledi preduzetnički kliše „od blata do zlata“. Život ovog preduzetnika se kretao drugačijom putanjom – od prosečnosti do megalomanije.

Grejam je rođen 1906. godine u Harbor Springsu, mestu u američkoj državi Mičigen, koje je bilo smešteno na istoimenom jezeru. Njegov otac je bio zubar i porodica je živela pristojno. Pristojno je za Grejama vrlo brzo postalo osrednje u poređenju s bogatašima koji su provodili leta u odmaralištu na jezeru.

Sin mesnog zubara je već kao dečak dao sve od sebe da se „infiltrira“ u visoko društvo, tako što je uspeo da dobije posao kao nosač štapova na privatnim terenima za golf. Slušajući razgovore igrača, koji su bili vlasnici nekih od najvećih poslovnih imperija tog vremena, Grejam se doživotno zarazio opsesijom veličine, moći i bogatstva. Taj trio je imao i četvrtog pratioca u senci – uverenje da se svet deli na izuzetne pojedince i ostatak koji čine mediokriteti.

Redak talenat – priznati sebi da nisi talentovan

Svoj san o veličini Grejam je pokušao da ostvari što dalje od zubarske stolice svoga oca, u potpuno suprotnom svetu, obasjanom svetlima pozornice. Želeo je da postane slavni operski pevač, ali se posle osam godina vratio kući kao propali student muzičke akademije. Bila je to prekretnica u njegovom životu. Ispoljio je redak ljudski talenat da prizna sebi kako nije natprosečno talentovan u bilo čemu.

Ali, video je sebe i kao čoveka koji ne pati od natprosečnih slabosti. Bio je uporan, disciplinovan i spretnih ruku. Tako se od glamura okrenuo daleko manje blještavoj profesiji – završio je školu za optičare i zaposlio se u jednoj optičarskoj kompaniji u Ohaju, a po završetku Drugog svetskog rata počeo je da radi kao prodavac u tadašnjem gigantu u ovoj branši, kompaniji „Univis“.

Ipak, bio je nezadovoljan svojim statusom i usredsredio se na rešavanje najvećeg problema koji je u to vreme mučio optičare: staklo koje se ugrađivalo u naočare za poboljšanje vida je bilo krkho, lako se lomilo i nanosilo je povrede hiljadama ljudi. Grejam je verovao da je moguće proizvesti daleko otpornija plastična sočiva. Ponet tom idejom napustio je tadašnji posao i svu ušteđevinu je uložio u sopstvenu kompaniju.

Osnovao je 1947. preduzeće „Armorlajt“ u Kaliforniji, koja je postala usijani posleratni centar američke industrije. Već pedesetih godina njegova fabrika za proizvodnju plastičnih sočiva je zapošljavala 500 ljudi, a Grejam je doživeo da ga proglase herojem optičarske industrije. Zahvaljujući dobrom poslovanju i ugledu, njegovu firmu je kupila 1978. godine kompanija 3M za 70 miliona dolara. Tako je sin skromnog zubara ipak uspeo da u 72. godini završi svoju karijeru kao milioner i poznata ličnost, barem u svetu optike.

Penzionisani milioner kao božanski misionar

Tu bi bio srećan kraj, da Grejam nije mislio kako je penzionisanje u optici tek početak nečega mnogo većeg. Naime, nikada se nije oslobodio opsesije da svet klizi u propast jer se, prema njegovim sopstvenim rečima „idioti prebrzo množe“, te da čovečanstvo mogu spasiti samo izuzetni pojedinci. Da je disciplinovani optičar bio u velikom raskoraku sa svetom oko sebe pokazivao je njegov duboki prezir prema zaposlenima u sopstvenom preduzeću, a još više haos u porodičnom životu. Ženio se tri puta i imao sedmoro dece koja su uglavnom završila tragično, uključujući i samoubistva i preranu smrt usled bolesti.

Grejam se, dok je još vodio svoju firmu, zanosio idejom da stvori sopstvenu državu. Naložio je zaposlenima da mu pronađu ostrvo na kome je želeo da osnuje elitnu koloniju koju bi činili vrhunski naučnici. On bi im svojim novcem omogućio najbolje laboratorije i raskošan život, a oni bi novac od svojih otkrića delili sa vlasnikom ove suverene države. To bi bio novi Eden, „zaštićen od morona“, objašnjavao je vatreno Grejam ideološkim istomišljenicima, uplašenim kao i on da će nesposobni i njihove komunističke ideje o socijalno pravednijem društvu uništiti Ameriku.

Iako su agenti za nekretnine pronašli pet ostrva u Atlantskom okeanu za njegovu suverenu državu, optičar nije odmakao dalje od planova jer nije imao ni dovoljno vremena, niti sredstava za tako ambiciozan naum. Kada je prodao firmu, imao je i jedno i drugo. Ipak, suverena država se svela na banku, ali banku kakva do tada nije postojala. Nalazila se pod zemljom i u svojim trezorima je trebalo da čuva mušku spermu. Ali samo odabrane, elitne klijentele. Grejam je imao u vidu isključivo dobitnike Nobelove nagrade.

Bivši optičar, a sada milioner sa božanskom misijom zvanično je otvorio svoju „Banku sperme nobelovaca“ već 1979. godine u Eksondidu u Kaliforniji. Njegov cilj je bio da spase Ameriku kroz genetsko nasleđivanje najboljih osobina genijalnih ljudi. Banka je u svemu bila savremeni koncept starih ideja o urođenoj superiornosti jedne grupe ljudi nad drugima, koja se u modernoj istoriji pod plaštom „nauke“ preobratila u eugeniku, društveni koncept za „poboljšanje“ ljudske vrste. Zasnivao se na primeni planskog smanjivanja broja ljudi koji su fizički i umno smatrani manje vrednim, a koliko je ova terorija pogubna pokazalo se kada su počeli da je primenjuju nacisti.

Kao i za Hitlera, tako je i za Grejama glavni junak u toj priči bio superiorni beli muškarac, pa otuda i banka samo za čuvanje sperme. Ali slično svom nacističkom uzoru, ni američki optičar nije hteo da potragu za odgovarajućim majkama prepusti slučaju. Rešio je da ih potraži u američkom orgranku Međunarodnog udruženja visokointeligentnih pojedinaca (MENSA).

S konja na magarca: daj šta daš

Vlasnik fabrike za buduće genije poslao je mnoštvo udvoričkih pisama poželjnim kandidatima. No, kako je njegov poduhvat jako brzo naišao na osudu u američkoj javnosti, a banka bila opsednuta novinarima, jedini koji je priznao da se odazvao ovom pozivu bio je američki fizičar i nobelovac Vilijam Bredford Šokli, nažalost poznat i po svojim rasističkim stavovima. Procurele su informacije da su se „upecala“ još dvojica nobelovca, ali njihova imena nikada nisu otkrivena.

Posle ovoga, Grejam se potpuno povukao iz javnosti, ali novinari nisu odustali od pokušaja da saznaju šta se dešava u „podzemlju genijalaca“. Ispostavilo se da nobelovci nisu baš masovno potrčali da daju svoj doprinos, te da je optičaru misionaru posao ipak bio važniji od krstaškog rata za bolji svet. Zato je snizio kriterijume i počeo da vrbuje muškarce za koje je glavni uslov bio da su jaki i zdravi, a po mogućstvu i uspešni u svom poslu.

Novinari su došli do podataka da je tokom dve decenije, koliko je radila „fabrika genija“, svoju spermu u spremištima banke ostavilo nekoliko naučnika (ali ne nobelovaca), olimpijaca koji su osvojili zlatnu medalju, kompjuterskih stručnjaka, uspešnih poslovnih ljudi i umetnika. Začeto je 217 beba, od kojih je većina bila odličnog zdravlja, osim jednog autističnog dečaka i devojčice s težim oboljenjem mišića. Neki su bili nadareniji od vršnjaka, neki ispod proseka. Ako je i rođen genije, njegovo ime još nije poznato.

Grejam je umro 1997. godine, ostavivši svoju banku sperme u gubicima od oko 200.000 dolara. Nastavila je da radi još dve godine, da bi potom zauvek zatvorila vrata, uz mogućnost da davaoci uzmu natrag svoj uzorak. Koliko je poznato, niko se nije odazvao.

Zorica Žarković

Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021

Foto: Pixabay

Чланак Preduzetnik megaloman: Propala fabrika nobelovaca се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kompanije od Njujorka do Tokija uveliko osjećaju posljedice pandemije a čitavi sektori, poput turizma i transporta, nalaze se na rubu kolapsa, mada ni ostatak ekonomije nije u puno boljoj situaciji. Tako je ekonomska kriza uzela svoj danak, pa su i globalne kompanije poput rentakar giganta Hertz Global Holding, američkog trgovinskog lanca J.C. Penney ili Neiman Marcus Group, lanca trgovina luksuznom robom, završile u bankrotu.

Bankrot je sastavni dio tržišne utakmice gdje, barem u teoriji, uvijek neko dobija a neko gubi, a gubitnicima sleduje crveni karton i izlazak sa terena. Rezultat takvog izlaska sa tržišta je da radnici ostaju bez posla a dioničari bez para, iako ni jedni ni drugi nisu imali efektivnu kontrolu nad firmom i donosili poslovne odluke koje su i dovele do bankrota, jer je stvarna moć u rukama menadžera. Teoretski, i menadžeri bi dijelili sudbinu zaposlenih i dioničara, ostajući i bez posla i bez para, odnosno bonusa.

To je teorija, ali je praksa modernog kapitalizma malo drugačija. I u praksi radnici ostaju bez posla a dioničari bez para, ali zato menadžeri, bez obzira na bankrot, uredno naplaćuju milionske bonuse, gledajući sa optimizmom u svjetliju budućnost.
Analize su pokazale da od 42 velike kompanije u SAD koje su zvanično proglasile bankrot između 11. marta i 15. jula ove godine, njih 34 su isplatile bonuse svojim menadžerima u roku od šest mjeseci prije zvaničnog proglašenja bankrota, pri čemu je polovina firmi bonuse isplatila tokom dva mjeseca prije zvaničnog bankrota.

Bonus ujutro, bankrot popodne

Formalno, po američkim zakonima firma koja je u procesu stečaja ili likvidacije ne može isplaćivati bonuse za prethodni period direktorima, pri čemu zabrana važi od momenta kada firma zvanično pokrene proces stečaja ili likvidacije. Ovo je sasvim logično i normalno i tu nema ništa sporno, ali formalno zakon isto tako nigdje ne kaže da je zabranjeno isplatiti bonuse prije zvaničnog otvaranja postupka, pri čemu ovo „prije“ može biti bukvalno dan ranije.

Ovaj „previd“ zakonodavaca tako omogućava da se potpuno legalno napune direktorski džepovi gotovinom, prije nego što vrijednost firme i zvanično padne na nulu. Malo je teže naći objašnjenje za ovaj „previd“, jer firme ne propadaju preko noći, niti se za mjesec ili dva, stabilna, uspješna i prosperitetna firma tek tako pretvara u ruinu. A direktori su ti koji najbolje znaju kakva je stvarna situacija, pa tako oni jedini imaju priliku da u posljednji tren strpaju u džepove ono što je preostalo od gotovine.

Tako su američke kompanije Hertz Global Holdings i J.C. Penney, pet dana prije zvaničnog bankrota isplatile skromne bonuse zaslužnim direktorima koji su nesebičnim radom i zalaganjem doveli kompanije do bankrota. Direktori kompanije Hertz zasluženo su inkasirali po 1,5 miliona dolara, 72 sata prije službenog bankrota dok je firma istovremeno otpustila 14.000 radnika.

U slučaju kompanije J.C. Penney, koja zadnjih deset godina nije vidjela profita i koja je od početka epidemije zatvorila 846 prodavnica, približno polovinu od ukupnog broja i na čekanje poslala 78.000 od 85.000 ukupno zaposlenih, za bonuse direktorima izdvojeno je deset miliona dolara. Više od polovine ove sume, 6,2 miliona dolara, inkasirala je generalna direktorka, Jill Soltau. U zlatno doba, ova kompanija je inače imala oko 200.000 zaposlenih. Samo 48 sati nakon isplate višemilionskog bonusa direktorki, kompanija J.C. Penney je zvanično bankrotirala.

Očigledno niko, niti direktorka niti upravni odbor koji je odobrio isplatu bonusa, nije mogao ni sanjati da bi kompanija u narednih 48 sati potpuno neočekivano mogla bankrotirati, što je sigurno šokiralo i direktora i članove upravnog odbora. U suprotnom, sasvim sigurno je da ne bi brutalno izigrali povjerenje vlasnika i nagradili direktoricu sa milionima dolara za uništenje firme.

Sličnu velikodušnost prema svojim direktorima pokazala je i avio kompanija Avianca Holdings, koja pokriva uglavnom Južnu Ameriku. Početkom maja, generalni direktor i finansijski direktor dobili su bonuse u iznosu od 3,7 i 2,6 miliona dolara. Pet dana kasnije firma je zvanično proglasila bankrot.

Praksa višemilionskih bonusa za menadžere koji su doveli kompanije do bankrota ima dugu i svijetlu tradiciju. Među uzorima su svakako direktori najvećih svjetskih banaka koji su 2008. godine, nakon što su zbog vlastite pohlepe doveli do kolapsa globalnog finansijskog sistema, panično trčali premijerima i ministrima finansija ultimativno zahtjevajući svježe pare iz budžeta, kako bi se spriječila globalna kataklizma, kraj svijeta i vasione.

Kako se kapital banaka istopio, porezni obveznici su nadoknadili izgubljeno i prva stvar koju su bankari uradili sa svježim kapitalom bila je da sebi isplate astronomske bonuse za „ostvarene rezultate u prethodnim godinama“.

Vlasnici su prolazni, a direktori vječiti

Isti primjer slijedili su i direktori kompanija, pa je i prije početka pandemije isplata bonusa neposredno prije bankrota postala standardna praksa. U zadnjih pet godina, desetine firmi koje su završile u bankrotu neposredno prije ovog svečanog čina direktorima su isplatili milionske bonuse, tako da pandemija i nema puno veze sa ovom praksom.

Kako se ova praksa opravdava druga je priča. U teoriji korporativnog upravljanja, vlasnici, tj. dioničari su ti koji biraju upravni odbor koji kontroliše menadžment i štiti interese firme i vlasnika. Upravni odbor, potom, unajmljuje direktore da vode svakodnevno poslovanje. To je teorija i bajke za djecu na Zapadu i odrasle u „tranzicijskim državama”. Praksa je, kao što se vidi, sasvim drugačija.

Paradoksalno je da zagovornici ove prakse sve opravdavaju potrebom da se „zadrže talenti“ među menadžerima, što je prilično nebulozan argument. „Talenat“ koji je i doveo firmu do propasti a vlasnike oslobodio viška para, teško da je rješenje za dizanje firme iz mrtvih i još manje je vjerovatno da za takvim „talentima“ vlada neviđena potražnja na tržištu.

Identičan argument navodile su i banke 2008. pravdajući direktorske bonuse „strahom“ da bi „talenti“ iz američkih i evropskih banaka mogli „otići kod konkurencije“. Čudno, ni onda kao ni sada, niko se nije upitao a kod koje bi to konkurencije ovi giganti mogli otići? Kina? Zimbabve? Papua Nova Gvineja? I važnije od svega, kakav je to „talenat“ kome je najveći poslovni uspjeh dovesti do bankrota globalnu banku ili kompaniju.

Na žalost, logika je odavno odbačena kao višak i nepotrebna smetnja, pa se logična pitanja više ne postavljaju, a još manje se može očekivati da se na njih dobije suvisao odgovor. Realnost je da plate i bonusi menadžera nemaju više praktično nikakve veze sa rezultatima poslovanja kompanije ili banaka. Profit ili gubitak, rast ili pad tržišnog udjela, nemaju puno uticaja na milionske bonuse menadžera velikih firmi koji praktično više ne odgovaraju nikome, ni upravnom odboru a pogotovu ne dioničarima.

Podjednako je nebitno i šta će na kraju biti sa kompanijom, jer ako im firma i završi u bankrotu čeka ih direktorska pozicija u nekoj drugoj firmi, takođe sa milionskim bonusima, jer potražnja za takvim „talentima“ ne opada.

U međuvremenu, zaposleni u ovim kompanijama nemaju tu sreću da ih uprava smatra talentima, već jednostavno potrošnom robom. Kad ništa drugo ne pomaže, masovna otpuštanja su uvijek popularan potez kako bi se pokazalo da su direktori ozbiljni u smanjenju troškova, sve dok na kraju svi zaposleni ne završe na ulici, a firma u bankrotu i bez kapitala.

Dražen Simić

broj 178, oktobar 2020. 

Foto: Pixabay

Чланак Bonusi kao nagrada direktorima za bankrot: „Talenat“ koji je doveo firmu do propasti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Чланак Predstavljena online platforma za mlade talente се појављује прво на Biznis i Finansije.