Kada se pomene reč „vez“, prva asocijacija je tradicionalna odeća koju su nosile naše bake i njihove majke. Vez je oduvek bio neizostavan deo srpske tradicije. Vezom su se bavile žene u slobodno vreme i učio se od najranijeg detinjstva. Sprema za devojački miraz se sastojala od raznih komada odeće i tkanina koji su devojke vezle od malena. Osim što se smatrao ženskim poslom, vez je bio i pokazatelj društvenog statusa, ali i nacionalne i regionalne pripadnosti. Svako mesto imalo je specifičan vez koji su žene tog kraja čuvale i prenosile sa generacije na generaciju.

David Đorđević, student završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, dobio je inspiraciju za bavljenje vezom upravo zahvaljujući ženama iz prošlosti koje su svojim veštim rukama stvarale mala umetnička dela. I dan-danas se po mnogim kućama mogu naći vezeni peškiri, posteljina, ukrasi za nameštaj i delovi narodnih nošnji.

„Moje bake su se bavile tkanjem i vezom, tako da sam od njih nasledio talenat, a odatle se rodila i želja da probam i napravim nešto slično“, počinje svoju priču David koji se, pored veza, bavi i modnim dizajnom, gde takođe koristi vez koliko god je moguće. Kako kaže, privlači ga sve što se pravi ručno. „Moje interesovanje za bavljenjem tekstilom i modom se javilo tokom srednje škole, a na fakultetu sam jedva čekao da krenemo sa vezom, zato što me je oduvek ta tehnika najviše interesovala”.

Vez je kao slikanje na platnu

Inspiraciju nalazi u motivima istočne Srbije jer je i sam odatle, a osim izučavanja tradicije u rodnom Zaječaru, posebno se divi pravljenju pirotskih ćilima. „Uvek sam gajio ljubav prema onom narodnom, što je nama na neki način utkano u genetski kod. Maštao sam o tome da mogu da napravim moderan pristup toj tradiciji i zato sam odabrao tehniku veza“, kaže David.

Sagovornik B&F-a objašnjava da su tehnike tradicionalnog i primenjenog veza slične. Najveća razlika je u tome što moderni vez može da se prilagodi savremenom dobu i poveže sa drugim vrstama umetnosti. „Na fakultetu primenjujemo ono što je nama danas blisko, kao što su, na primer, moda ili umetničke instalacije. Razne teme mogu da se obrade kroz jednu staru tehniku veza i to ga održava“, priča David dok veze.

Prema njegovim rečima, vez je kao slikanje po platnu, jer se na kraju sve svodi na to da postoji podloga i nit. „Vez je jako sitan i upravo ta podrobnost koju ova tehnika nosi sa sobom je njena čar i lepota. To se ne može naći kod tkanja i pletenja. Dok vezete na platnu, vi kroz bod praktično slikate. Kao što neki likovni umetnik koristi boju i potez, ja u vezu koristim bod“.

David tvrdi da naučiti vez nije teško, ali treba strpljenja. Za bavljenje vezom potreban je đerđef, odnosno okvir pomoću kog se zateže platno na kom se veze, zatim platno ili komad odeće, konci, igla i makaze. Što se tiče podloge koja se koristi za vez, mogućnosti su velike: od široko rasprostranjenog platna, do kože, svile, pa i sintetičkih vlakana koja vešto imitiraju prirodu. David za sada radi samo na platnu, ali mu je želja da se u budućnosti oproba i na drugim podlogama, poput pliša, svile i kože.

Čuvar tradicije

Motivi koji ga privlače su vezani za naše kulturno nasleđe, i to su najčešće teme iz slikarstva, istorije i narodne baštine. „Nastojim da pravim modernu verziju naše tradicije i istorije, da ih praktično osavremenim i da na taj način stvorim svoj autentičan motiv. Trudim se da kroz svoj rad očuvam nešto što je naše”, ističe David.

Upravo u želji da osavremeni vez, prijavio se na konkurs za izložbu „100 žena – 100 minijatura“, u organizaciji „Etno mreže“. Iako je reč o takmičenju za koji se tradicionalno prijavljuju žene, to ga nije obeshrabrilo. Pitao je organizatore da li može da se prijavi i, nakon potvrdnog odgovora, počeo je da veze dve minijature. Tema izložbe je bila „Očuvanje narodne baštine i tradicije”, pa se David odlučio za motiv simbola Zaječara, arheološko nalazište Felix Romuliana i motiv sa mozaika Dionisa. „Uradio sam svoj doživljaj mozaika i našao sponu između samog mozaika i tehnike veza. Tako je nastao moj Dionis u vezu”.

Minijatura koju je radio je dimenzija 10x10cm i, kako kaže, to mu je bio najveći izazov. „Bilo je dosta zahtevno da motiv sa figurom smestim na malo platno, ali na kraju sam uspeo da realizujem svoju ideju i zadovoljan sam kako je ispalo“. Što se tiče vremena potrebnog za vez, za nagrađene minijature bilo mu je potrebno oko dve nedelje, dok za veće motive proces vezenja traje mnogo duže.

Vez i visoka moda

U budućnosti, David sebe vidi u radu sa tekstilom, ali kako kaže, pušta da se njegova budućnost veze sama od sebe. Nakon završenog fakulteta, David se nada da će moći da se posveti stvaranju mode koja u sebi sadrži elemente veza, jer tvrdi da vez u ovoj industriji ima puno potencijala, iako je to ručna tehnika koja iziskuje mnogo vremena. „Svedoci smo toga da se tradicionalni vez održava u visokoj modi koja je skupa upravo zbog toga što podrazumeva veliki broj sati ručnog rada i veliku veštinu“. Zato je, kaže, optimističan u pogledu budućnosti industrijskog veza, jer je podjednako dobar kao ručni, a povoljniji i dostupan običnom čoveku.

Davidov cilj je da inspiriše ljude da stvaraju. „Želim da svojim radom ukažem mlađim generacijama na vrednost onog što mi imamo i što bi trebalo da ponudimo svetu, jer svaka zemlja ima neku svoju osobenost. Verujem da su radovi sa motivima veza zaista naša specifičnost koja je vredna promocije“.

Koliko je vez utkan u našu tradiciju, pokazuje i primer veza na platnu „Pohvala knezu Lazaru“, delu monahinje Jefimije. Monahinja je ovo delo izvezla 1402. godine, kao pokrov preko kovčega za ubijenog kneza Lazara, i smatra se remek delom veziljske umetnosti. Spada u najznačajnije pesničke tvorevine srpske srednjovekovne književnosti i predstavlja važan istorijski izvor.

Katica Đurović 

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Чланак Tradicija i moderna umetnost: Davidov sitni vez се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zemlje bivše Jugoslavije i dalje se svađaju oko toga može li burek biti s mesom i čiji je zapravo ajvar, međutim, za gurmane to i nije toliko bitno – možda se iznenadite kad krenete da vrtite „atlas ukusa“ i vidite koja su najbolje ocenjena jela u našem kraju, piše Nova.rs.

Srbija

Od 59 jela koja treba probati u Srbiji, prvo mesto, s ocenom 4,8, dele ajvar i zlatiborska komplet lepinja. Ajvar je predstavljen kao „tradicionalni specijalitet od paprike i patlidžana koji je jedan od najpopularnijih priloga širom Balkana i Istočne Evrope“, dok je komplet lepinja „razložena“ na somun, pretop, kajmak i jaje.

„Iako je hranljivo i visoko kalorično, u jelu se obično uživa za doručak i najbolje se kombinuje sa čašom jogurta ili kiselog mleka. Za najautentičnije iskustvo, preporučuje se da ga jedete rukama“, navedeno je. Na drugom mestu je burek sa sirom (4,6), a slede ga sarma, krofne, pljeskavica, bela čorba…

Hrvatska

Možda će nekima biti čudno, ali kao najbolje ocenjeno jelo u Hrvatskoj prvo izađe – burek sa sirom, mada ima istu ocenu (4,6) kao riba na gradele – tradicionalni način spremanja sveže ribe na roštilju na hrvatskoj obali Jadrana.

„Reč gradele se odnosi na jednostavnu metalnu rešetku, ali je takođe dalmatinska ideologija i stil života tokom leta… Važno je da se riba savršeno ispeče, a da istovremeno ostane sočna. Tokom pripreme, riba se obično premaže grančicom ruzmarina koja je umočena u maslinovo ulje“.

S ocenom 4,5 prati ih istarski fuži (testenina koja se obično služi uz juneći gulaš), slavonski i baranjski kulen, zagorski mlinci…

Bosna i Hercegovina

Burek je, očekivano, prvi i kad su u pitanju jela BiH.

„Jelo je veoma popularno na celom Balkanu, iako je u Bosni i Hercegovini kulturni značaj ove svakodnevne namirnice neuporediv i najbolje je sažet u brojnim lokalnim poslovicama koje sugerišu da ako žena može da napravi dobar burek, ima pravo na brak“, navodi se uz napomenu da „većina lokalaca tvrdi da se samo burek s mlevenim mesom može zvati burekom“. Istu ocenu doduše imaju zeljanica i sirnica, ali i ćevapi, suvo meso, sarma i, posebno, travnički ćevapi, koji se prave od kombinacije goveđeg, telećeg, ovčijeg i jagnjećeg mesa.

Severna Makedonija

Na meniju Severne Makedonije ajvar je ocenjen sa 4,8, a ljutenica sa 4,5. Makedonski zelnik, „tradicionalna pita koja se može puniti raznim sastojcima kao što su sir, spanać, jaja, meso, praziluk ili kupus“ dobila je preporuku s ocenom 4,4, čuvena ohridska pastrmka je na 4,3, a „gravče na tavče“ 4,1.

Slovenija

Krofne drže apsolutno prvo mesto u slovenačkoj kuhinji po oceni sladokusaca s Taste Atlasa, a i u nastavku slatkiši dominiraju. Prekmurska gibanica je broj 2, tradicionalni dezert severoistočne regije Slovenije, koji u originalu ima osam slojeva – kore se filuju makom, slatkom pavlakom, mlevenim orasima i rendanim jabukama. Treća je bledska krempita, karakteristična po tome što je polovina krema od jaja zamenjena ulupanim šlagom.

Crna Gora

A kad su najbolja jela Crne Gore u pitanju, fokus je na – mezetluku. Prvi je pljevaljski sir koji, kako se navodi, karakteriše jak ukus i kremasta tekstura – „njegove jedinstvene arome su rezultat procesa sazrevanja koji se odvija u specijalno dizajniranim drvenim buradima“. Njeguška pršuta je druga, ističe se kako se soli morskom solju, zatim dimi na bukovom drvetu i suši na hladnom planinskom vazduhu. Treći je njeguški sir, punomasni tvrdi sir proizveden od ovčijeg mleka.

Izvor: Nova,rs

Foto: Pixabay

Чланак Koja su jela „predstavnici“ Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prvi put nakon Drugog svetskog rata najvitalniji deo srpske privrede se suočava sa velikim izazovom – kako i kome preneti upravljanje velikim, srednjim i malim kompanijama sa generacije osnivača. Da ovaj proces nije jednostavan i lak govori i statistika iz razvijenih zemalja sa dugogodišnjom tradicijom u nasleđivanju koja pokazuje da se on uspešno završi u 35% slučajeva, što znači da su u velikom broju ugrožena i radna mesta u okosnici domaće privrede.

Po kriterijumima EU i statističkim podacima iz 2020. godine 37.300 doo u Srbiji se može smatrati porodičnim firmama, koje zapošljavaju 264 844 ljudi (30% od ukupno zaposlenih) i ostvaruju 17 milijardi evra prihoda (28% od ukupnog) ulaze u zonu rizika uspešnosti tranzicije.

Značaj uspešne tranzicije

Ono što znamo i što nam govori o značaju porodičnih kompanija i posebno o značaju uspešne tranzicije u njima se vidi kada se primeni još jedan kriterijum iz EU a on kaže da bi većinski vlasnici koji imaju 55 ili više godina starosti trebalo da se počnu informisati i pripremati za tranziciju. Naglašavamo da nije kriterijum da se osnivači povlače sa 55 godina već da je tada vreme da počnu pripreme, ako nisu ranije.

– Zanimljivo je da je u odnosu na 2015. broj kompanija čiju su većinski vlasnici stariji od 55 godina porastao sa 32.000 na više od 37.000 a broja zaposlenih u njima sa 180 000 na skoro 265 000. Znači svakoga dana raste broj potencijalnih porodičnih kompanija koje ulaze u zonu rizika uspešnosti tranzicije – kaže Boris Vukić, regionalni direktor Adizes SEE za porodične kompanije.

Prema istraživanjima i direktnim saznanjima sa terena zaključak je da veliki broj osnivača priželjkuje scenario u kojem će se druga generacija priključiti kompaniji. Ali poslednjih nekoliko godina sve je više onih koji se otvaraju (neretko uz podršku i inicijativu „naslednika“) i prema drugim opcijama i tu prevashodno se misli na prodaju kompanije.

Minoran je broj kompanija u kojem je došlo do smene generacija

U čitavom našem regionu minoran je broj kompanija u kojem je došlo do smene generacija i to je jedan od glavnih izazova sa kojim se suočavamo svi mi na prostoru bivših socijalističkih zemalja – nemamo tradiciju tradicije u porodičnim kompanijama. Od kraja II svetskog rata pa sve do kraja prošlog veka, u socijalizmu, nismo imali mogućnost pokretanja sopstvenog biznisa. U poslednjih trideset godina osnivači sem što prave decu pokreću i kompanije. I sada smo u godinama kad biologija čini svoje, osnivači se voljno ili nevoljno povlače, i otvara se pitanje „ima li života (kompanija) posle smrti (osnivača) i kako on izgleda?“

– Uz sve moguće eksterne promene koje nosi svako vreme, pa i ovo naše, na koje sve kompanije moraju odgovoriti i adekvatnim organizacionim promenama, porodične kompanije se suočavaju i sa velikim izazovom koji se ogleda u generacijskoj tranziciji. Ova tranzicija se sa jedne strane odnosi na prenos operativnog upravljanja, to jest vođenja biznisa, i otvaraju se mnoga pitanja – ko će (da li neko iz porodice ili neko sa strane (ko nije iz porodice)) stati na čelo kompanije, kako se taj proces odvija, kada, poseduju li ti budući rukovodioci dovoljno znanja… Sa druge strane, iste težine su i pitanja koja traže odgovor, a tiču se buduće vlasničke strukture, pa opet idemo – ko će biti u novoj vlasničkoj strukturi, ima li dovoljno znanja za upravljanje kapitalom, kada i kako menjati vlasničku strukturu…. Da bi se, kako kažete prevazišli ovi izazovi, prvo je potrebno da zainteresovane strane steknu mnogo novih znanja i spoznaju mnogobrojna moguća praktičnih rešenja. Ali isto tako je važno da se krene i u primenu tih znanja kroz organizaciono i porodično upravljanje – kaže Boris Vukić.

Koja su četiri krucijalna koraka u transferu biznisa?

Radi se o koracima koji podrazumevaju pripremu naslednika, kompanija, osnivača i porodice. Priprema naslednika u skladu sa njegovim ambicijama i mogućnostima za buduću ulogu zaposlenog ili menadžera i/ili (su)vlasnika. Priprema kompanije koja će omogućiti da kroz organizaciono uređenje (tj. postavljanje sistema planiranja, strukture, sistema merenja, izveštavanja i nagrađivanja) i menadžersko opismenjavanje imamo temelj za profesionalno funkcionisanje.

Priprema osnivača koja treba da odgovori na bar dva ključna pitanja: koja je pozicija osnivača nakon povlačenja iz operativnog rukovođenja i kakva je njegova finansijska sigurnost. I na kraju isto tako važno jeste i priprema porodica – pitanje vlasničke strukture, zajedničkog ili pojedinačnog budućeg investiranja…

Potreban je ozbiljan i posvećen rad na sve četiri pripreme da bi se povećala verovatnoća uspešne tranzicije sa prve na drugu generaciju i postavljanje osnova za nove generacije.

Foto: Pixabay

Чланак Nemamo tradiciju tradicije u porodičnim kompanijama се појављује прво на Biznis i Finansije.