Pod neupadljivim naslovom „javni oglas radi davanja u zakup nepokretnosti u javnoj svojini grada Beograda putem prikupljanja pismenih ponuda“, koji je 10. jula 2021. objavila Komisija za poslovni prostor Sekretarijata za imovinske i pravne poslove Gradske uprave Beograda, oglašeno je davanje u dugoročni zakup sportskog centra koji se nekada zvao „25. Maj“, a sada „Milan – Gale Muškatirović“, na Dorćolu. U oglasu nije naveden čak ni ovaj prepoznatljiv naziv, već brojevi katastarskih parcela i površina. Ali je zato “vizionarski” unapred navedeno da će postupak davanja u zakup biti sproveden i ako pristigne samo jedna ponuda.

Analizirajući sve uslove ovog konkursa, Transparentnost Srbija je došla do zaključka da bi jedini ponuđač koji ih ispunjava mogla biti firma koja je organizovala ovogodišnji „Belgrade Open“ i koja je u vlasništvu nekog od članova porodice Đoković (u medijima je kao direktor turnira govorio Đorđe Đoković, ali naziv firme-vlasnika ATP licence nije vidljiv na sajtu ATP).

Pomenuti uslovi konkursa su više nego upitni, smatraju u Transparentnosti: “Propisi ne prepoznaju mogućnost postavljanja ovakvih uslova. Uredbom je predviđeno da se u oglasu moraju propisati uslovi koji se odnose na zakup, a nije propisano postavljanje uslova koji se odnose na samog zakupca. To je i logično, jer bi gradu koji daje zemljište u zakup trebalo da bude cilj da kroz zakup ostvari što veću zaradu, a ograničavanje konkurencije uvek ima za posledicu smanjenje zarade“.

Izvor: Transparentnost Srbija

Foto: Pixabay

Чланак Transparentnost Srbija: Javno nadmetanje za zakup sportskog centra na Dorćolu je namešteno се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako Nemanju Nenadića odmah povezujemo sa borbom protiv korupcije, on nije planirao da se specijalizuje baš za ovu oblast na samom početku svoje karijere. Krajem devedesetih obavljao je pripravnički staž u sudu i planirao tamo da ostane. Posle 5. oktobra, kada smo se svi nadali velikim promenama u društvu, pohađao je obuku o borbi protiv korupcije. Dok je pripremao pravosudni ispit, otvorila se mogućnost za angažovanje u tek osnovanom ogranku Transparency International-a u Srbiji, gde je ostao i do danas.

B&F: Koliko je naše društvo za ovih 20 godina bilo uspešno u borbi protiv korupcije?

Nemanja Nenadić: Čini mi se da smo imali više razočaranja nego uspeha. Od te 2001. godine, kada sam počeo da se bavim borbom protiv korupcije, doneto je više dobrih zakona u čijem predlaganju je učestvovala i Transparentnost Srbija, ali moglo je da se uradi i mnogo više. Mislim da je najbolji rezultat postignut u podizanju svesti građana o tome šta je sve korupcija i kako joj se možemo suprotstaviti. To se najjasnije vidi poređenjem istraživanja javnog mnjenja iz 2000. godine i nekih skorijih. Sada građani bolje prepoznaju pojavne oblike korupcije i očekuju odgovornost nadležnih u njihovom suzbijanju. Uzmimo za primer devedesete godine prošlog veka. Tada su u Vladi Srbije sedeli ljudi koji su ujedno bili i direktori velikih preduzeća, a najveći deo javnosti u tome nije video nikakav problem. Sada je tako nešto nezamislivo.

B&F: Da li smo i u pogledu iskorenjivanja korupcije napredovali kao u oblasti percepcije korupcije?

Nemanja Nenadić: Danas je u našem društvu ipak manje korupcije nego pre 20 godina. I istraživanja pokazuju da opada broj ljudi koji podmićuju javne službenike. Međutim, prilikom tumačenja njihovih rezultata treba biti veoma oprezan, iz više razloga.

Prvo, izmenjene su okolnosti u sektorima koji su bili izrazito koruptivni. Primera radi, pre 20 godina je bilo malo privatnih zdravstvenih ustanova i skoro svi smo morali da se lečimo u državnim. Tada su ljudi podmićivali doktore ili tražili „vezu“ da bi dobili brzu i dobru uslugu, jer nisu imali drugog izbora. A sada, ako imaju novca, za većinu usluga mogu jednostavno da odu kod privatnog lekara. Dakle, smanjena je potreba za uslugama javnog sektora, pa je zato smanjena i potreba za korupcijom.

Drugi razlog za oprez pri tumačenjima je činjenica da ova istraživanja obuhvataju celokupnu populaciju, a ne samo one građane koji su imali najviše prilika da budu uključeni u teže oblike korupcije. Kada bismo na raspolaganju imali, na primer, istraživanja koja bi se fokusirala na privrednike, verujem da bismo dobili znatno relevantnije podatke o tome da li se obim korupcije zaista smanjio.

B&F: Šta tera privrednike u korupciju?

Nemanja Nenadić: Uglavnom preobimna državna birokratija. Gde god se traže neke potvrde, saglasnosti, odobrenja ili proverava usklađenost sa propisima, javlja se rizik od pojave korupcije. Dakle, osim samih privrednika koji su uključeni u koruptivne radnje da bi ostvarili nešto na šta nemaju pravo, još veći deo krivice leži na strani države koja je toliko iskomplikovala određene procedure da podstiče ljude, pogotovo one kojima se žuri, da traže nelegalne „prečice“. Zato je jedan od najočiglednijih načina da se korupcija smanji – smanjenje broja birokratskih zahteva.

To je, međutim, tek jedan aspekt priče o privredi i korupciji. Drugi se tiče kontrole poštovanja zakonskih obaveza. Često su te obaveze neadekvatno formulisane pa se mogu tumačiti na različite načine, što stvara ogroman prostor za diskreciono odlučivanje državnih organa, a samim tim i za korupciju. Dodatni problem su inspekcije. One ne rade dovoljno transparentno. Čak i kada se iz njihovih izveštaja vidi koliko je kontrola sprovedeno, mi ne znamo koliko privrednih subjekata je bilo potrebno kontrolisati. Zato ostaje nepoznato da li se te kontrole vrše istim intenzitetom prema svima.

I najzad, jedan od gorućih problema za privrednike je i to što često, posebno kada je reč o velikim poslovima, zavise od obezbeđivanja političke podrške. Meni se čini da u Srbiji, za razliku od mnogih drugih zemalja, moćni privrednici nisu ti koji koriste koruptivne metode da ostvare kontrolu nad političarima, već je obrnuto.

B&F: Kada se pomene korupcija mnogi pomisle na kovertu punu novca ili na skupocene poklone poput parfema, viskija, pa čak i stanova u nekim ekstremnijim slučajevima. Koji biste još vid korupcije, pored ovih, izdvojili kao izuzetno opasan po društvo?

Nemanja Nenadić: Onaj koji se možda i najteže utvrđuje – „razmenu usluga“, poznatiji u narodu kao „dođeš mi, dođem ti“. Ovaj vid korupcije je teže uočiti jer se tu ne razmenjuju vidljiva materijalna dobra, već je u pitanju trgovina uticajem. Dakle, neko koristi svoj položaj da bi nekome drugom nešto „završio“, a zauzvrat očekuje sličnu kontrauslugu.

B&F: Postoji li neko univerzalno rešenje za iskorenjivanje korupcije?

Nemanja Nenadić: Možda ne bi sasvim iskorenilo korupciju, ali bi dobar početak bilo da sve institucije rade ono što im je posao. To posebno važi za tužilaštvo, čija je odgovornost da istražuje i goni krivična dela, a koje uglavnom čeka da dobije krivične prijave pa da počne da radi. Usled toga, redovno se dešava da u medijima čitamo prilično argumentovane tvrdnje da je došlo do određenih zloupotreba, a da one ostanu neproverene.

B&F: Kakvu ulogu bi mediji trebalo da imaju u borbi protiv korupcije?

Nemanja Nenadić: Osim istraživanjem koruptivnih radnji i njihovih aktera, oni bi trebalo da se bave i informisanjem građana o korupciji i načinima za borbu protiv nje. Međutim, moram da primetim da mediji koji dopiru do najviše građana izbegavaju da pišu o korupciji, posebno kada se ona dovodi u neku vezu sa ključnim političkim akterima. Negde od 2014. smo uočili značajan pad njihovog interesovanja za ovu temu, ili svojevrsnu „autocenzuru“, zbog čega i mi teže dopiremo do građana.

B&F: Da li je pandemija korona virusa uvela neke promene u javnost rada državne uprave?

Nemanja Nenadić: Tokom pandemije je, zbog uvođenja kovid propisa, povećan rizik od korupcije, što je bio slučaj svuda u svetu. Ono po čemu se Srbija izdvaja jeste činjenica da su njeni antikorupcijski mehanizmi oslabljeni preko svake realne potrebe. Mi smo među retkim zemljama koje u potpunosti kriju podatke vezane za nabavke potrepština za borbu protiv korona virusa.

B&F: Da li ste Vi zbog ovakvih izjava ili zbog svog dosadašnjeg rada nekada doživeli pritiske?

Nemanja Nenadić: Da, svima nam se to dešavalo, najčešće kada kritikujemo neki konkretan projekat. Na primer, kada smo se bavili posebnim zakonom donetim zbog „Beograda na vodi“, izuzetno oštro, a neargumentovano, nas je kritikovao najmoćniji političar u zemlji. I to nije bio usamljen slučaj.

Ali ne bih te pojedinačne reakcije izdvojio kao naš najveći problem. Više me brine loš odnos države prema predlozima koje joj redovno upućujemo. I u prošlosti se dešavalo da državni organi ne prihvate većinu naših predloga, ali bar su nešto prihvatali, a u svakom slučaju, znatno više predloga je bilo razmatrano. Međutim, posle 2013. značajno pada broj usvojenih predloga koje je davala Transparentnost Srbija. Primera radi, kada je donet Zakon o sprečavanju korupcije mi smo dali predloge za izmenu više od polovine članova, ali ništa od toga nije bilo čak ni razmatrano u Skupštini, a kamoli usvojeno. Nažalost, izveštaji Evropske komisije i drugih međunarodnih organizacija pokazuju da nas stranci u većoj meri uvažavaju nego organi naše države, kojima se uvek prvo obraćamo.

B&F: Transparentnost Srbija je nevladina organizacija, a budući da mnogi naši sugrađani ne razumeju princip finansiranja u ovom sektoru, možete li da pojasnite kako dolazite do sredstava neophodnih za dalji rad?

Nemanja Nenadić: Naravno, to nije nikakva tajna. Mi, kao i većina NVO, konkurišemo za sredstva koja su nam potrebna da bismo realizovali određene projekte. Ako prođemo na tim konkursima, onda započinjemo rad na projektima i redovno izveštavamo donatore o trošenju datih sredstava, a informacije o donatoru za svaki projekat se objavljuju. Značajan deo naših sredstava dolazi i od Transparency International, za projekte koji se sprovode istovremeno i u drugim balkanskim zemljama.

Mnogi ljudi imaju pogrešnu predstavu da NVO dobijaju novac „na lepe oči“ ili da bi nekom naneli političku štetu. Međutim, naše iskustvo pokazuje da donatori nikada nisu tražili ili uticali na to da se bavimo ili ne bavimo nekim konkretnim slučajem, niti smo imali finansiranje koje nije bilo vezano za konkretne projekte. Štaviše, većina stvari koje radimo a koje su vidljive u javnosti, poput komentara u medijima na aktuelna zbivanja, predloga zakonskih rešenja i slično, nisu deo bilo kog projekta niti su finansirane. To radimo jer smatramo da je bitno za ostvarivanje ciljeva zbog kojih je naša organizacija i osnovana.

Marija Dukić

broj 184, april 2021. 

Чланак Nemanja Nenadić, programski direktor NVO Transparentnost Srbija: Najteže se utvrđuje korupcija „dođeš mi, dođem ti“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

To međutim ne mora da znači da je korupcije u njihovoj primeni zaista i bilo, ali ukazuje da je do korupcije lakše moglo da dođe nego u primeni „redovnih zakona“ i da su bitno smanjene mogućnosti da se ona predupredi, piše u saopštenju ove NVO. Srbija u tome nije specifična, dodaju, jer su nužnost hitne reakcije državnih organa, povećani javni rashodi i ograničavanje prava građana, što sve može uzrokovati korupciju, prisutni širom sveta. Međutim, problem je to što su u Srbiji antikorupcijski mehanizmi u vezi sa „Kovid propisima“ oslabljeni više nego što je to bilo nužno i to u većoj meri nego u drugim državama koje se suprotstavljaju istoj pandemiji.

Spornih 100 evra

Najveći koruptivni rizici su nastali u oblasti javnih nabavki, gde zakon nije menjan, već je zakonsko načelo transparentnosti u potpunosti derogirano zaključkom Vlade, iako Zakon ne predviđa takvu mogućnost kada je reč o nabavkama u zdravstvu. Usled toga je ostalo nepoznato u kojoj meri su kod tih nabavki poštovana i druga zakonska načela, poput konkurencije i ekonomičnosti.

Skupštinska kontrola nije postojala od marta do maja 2020, a nakon toga su Vladine uredbe odredbe „u paketu“, umesto da se raspravlja o svakom od akata donetih tokom vanrednog stanja pojedinačno. Takođe, na osnovu ustavnih odredbi nije jasno da li je Vlada uopšte bila ovlašćena da tokom vanrednog stanja donosi uredbe kojima se uređuje zakonska materija, jer je takvo ovlašćenje propisano samo u pogledu privremenog ograničavanja ljudskih prava. Jedna od uredbi koje su donete na taj način je i ona na osnovu koje je dodeljeno 100 evra pomoći svim punoletnim građanima. U vezi sa tim aktom, koruptivni rizik se može prepoznati najviše u periodu kada je pomoć deljena (pred izbore), naročito kada se ima u vidu da su pravo na pomoć imali upravo građani koji imaju biračko pravo (a ne i maloletnici), piše u saopštenju Transparentnosti.

Foto: leo2014, Pixabay

Чланак Transparentnost Srbija: Kovid-propisi otvaraju prostor za korupciju се појављује прво на Biznis i Finansije.