Na tri hektara prostire se rasadnik “Flora” koji je Nebojša zajedno sa kumom Veljkom Pavkovićem zasadio. Elvudi, smaragd i zelena globosa, lejlandi čempres, lipa, breza, kuglasti bagrem, katalpa, japanska trešnja, tuje samo su neke od ukrasnih vrsta koje se prostiru na skoro tri hektara površine. Rastu i čekaju kupce i neko stalno mesto u vrtu.

Ali do ove konstatacije o rasterećenom i unosnom poslu u holtikulturi nije bilo lako doći, Nebojšin put traje više od jedne decenije. Da smo došli pre dve godine kod našeg sagovornika, verovatno ne bi imao vremena za razgovor. Šone je, kako ga svi u njegovom kraju zovu, pored posla oko rasadnika ukrasnog bilja, radio još dva. Posao u firmi mu je oduzimao osam sati dnevno i nakon toga bi provodio i po nekoliko sati u sezoni u zasadu jagoda. I tako godinama unazad. Sve dok nije naplatio prvu turu ukrasnog bilja, skoro pet godina nakon sadnje

Zašto je napustio uzgoj jagoda

Nikada nije žalio da uloži u proizvodnju, znao je da od poljoprivrede ne može da se živi, pa je novac zarađen u firmi ulagao u proširenje zasada. Jagode je gajio skoro jednu deceniju, i kad smo ga pitali da li bi se opet vratio na ovo voće, usledio je brz i jasan odgvor „Ne“! Razlozi su brojni, a jedan od glavnih je nedostatak radne snage i nesigurno tržište. To što je završio srednju poljoprivrednu školu samo mu pomaže da iz godine u godinu unapređuje proizvodnju i prati trendove iz okruženja.

„Nesigurno tržište, prekomerna žaštita, skupi preparati i promena klime koja ne pogoduje ovoj osetljivoj voćnoj vrsti, uticale su na to da donesem odluku i prekinem sa gajenjem jagoda. U razgovoru sa jagodarima, čuo sam da su ove godine zbog obilnih padavina u maju, poslovali sa ogromnim gubicima. Pored toga što je bila niska otkupna cena i plodovi su bili lošeg kvaliteta. U svakom slučaju, zahvalan sam jagodama jer sam ipak skoro jednu deceniju imao kakvu takvu korist od njih, a i na nekin način su me uvele u ovaj posao koji trenutno radim“.

Rasadnik sa 60.000 sadnog materijala

A trenutno naš sagovornik, vrlo ozbiljno vodi računa o skoro 60.000 različitnog sadnog materijala. Elvudi, smaragd i zelena globosa, lejlandi čempres, lipa, breza, kuglasti bagrem, katalpa, japanska trešnja, tuje samo su neke od ukrasnih vrsta koje se prostiru na skoro tri hektara površine. Što veći izbor to je bolja prodaja, ističe Nebojša i naglašava da je konkurencija velika, pa je i veća verovatnoća za uspešnu prodaju ukoliko imate raznoliki izbor.

U poslu nije sam, pored supruge Bojane i ćerkice Anje, ortački sve obaveze ali i dobit deli sa kumom Veljkom Pavkovićem i tako od 2013. godine. Tada je i zvanično registrovan rasadnik „Flora“. Sa Veljkom je ušao u posao vođeni željom da zajedno rade, ali i uče.

Inače, Veliki Šeljegovac je varošica u dolini Ribarske reke, koja je nadaleko poznata po uspešnim stočarima. U jednom trenutku je broj grla bio veći od broja meštana, a Šiljegovac nije mali, broji oko 600 kuća. Od početka dvehiljaditih, počinje da se budi interesovanje za hortikulturom. Najpre su to bile manje površine, i onako uz okućnicu, da bi sada ovo mesto postalo prepoznatljivo po velikom broju rasadnika i raznovrsnosti ukrasnog bilja i četinara.

Svaka šesta kuća bavi se holtikulturom

Prema evidenciji našeg sagovornika, svaka šesta kuća se bavi hortikulturom i ima registrovanu proizvodnju. U Velikom Šiljegovcu se proizvede i izveze 60% od ukupne proizvodnje na teritoriji Republike Srbije, i bukvalno se na svakom koraku mogu videti kako mlađi tako i oni nešto stariji zasadi. Da ovo mesto postaje ozbiljan centar proizvodnje ukrasnog bilja, govori i ovogodišnje održavanje ali i broj učesnika na prvom sajmu hortikulture, koji je okupio blizu 40 proizvođača.

Kakav rasad kupci traže

Što je više proizvođača, to su i zahtevi kupaca veći. Vremenom se definisalo kakva je roba najplaćenija i šta se sve zahteva od proizvođača da uradi kako bi finalni proizvod bio primamljiv za kupca.

“Recimo od tuje kupci sada zahtevaju da pored odgovarajuće visine, ima i „punoću“. Mora da bude „stabilna“ i „lepo obučena“. Naime potrebno je da ima pravilan kupasti oblik, koji pri osnovi mora biti lepo zaobljen i širok i da se fino sužava kako ide ka vrhu. Bilje ne sme biti zaraženo, ili da ima bilo kakva oštećenja i mora biti ujednačenog rasta. Takođe je prskanje od korova i trave obavezno, pogotovo u letnjim mesececima.”

Ovi dani su idealni da se obavi i poslednje prskanje od trave u ovoj godini, što je naš sagovornik upravo uradio u vreme kada smo ga posetili.

„Sve to iziskuje veliki rad i trud. Pogotovo kada imate površinu od tri hektara, koliko ja imam a želite da se maksimalno posvetite proizvodnji. Veliki problem nam predstavlja nedostatak radne snage. Radnika nema ni za lek. Više ni visina dnevnice nije problem, sećam se dok sam radio jagode, nismo mogli da nađemo dovoljno radnika iako je dnevnica bila oko 4.000 dinara. Tako da veći deo posla obavljamo kum i ja.“

Da bi došla do faze presađivanja na stalno mesto biljci je potrebno oko pet godina

Za 20 godina, od jednog izrazitog stočarskog mesta, Veliki Šiljegovac postaje zelena oaza u kojoj se nalazi najraznovrsnije bilje koje krasi vrtove ambasada, gradskih parkova, koridora i okućnice širom naše zemlje, ali i regiona.

Da bi došla do faze presađivanja na stalno mesto, biljci je potrebno oko 5 godina, što znači da je i pored velikog rada, u ovom poslu presudno i strpljenje.

Kako se gaji biljka – od leje do njive

„Najpre se biljka sadi u leje i tu boravi neko vreme dok se ne primi i ne izgradi korenov sistem. Nakon toga kad dostigne 30-40 cm presađuje se u saksije, i onda u drugoj godini tako formirana biljka se presađuje u njivu na razmaku od 70*70. I tu tek počinje ozbiljan posao. Redovno okopavanje, freziranje, prskanje, zaštita nekada i na 15 dana ako zatreba, obavezno je takođe i navodnjavanje”.

Kako raste

I u toj prvoj godini nakon sadnje, biljka poraste oko 20-tak cm. U drugoj godini više se vremena posvećuje rezidbi, natapanju i zaštiti kako bi narasla do 80 cm. Da bi se u trećoj ili četvrtoj godini, u zavisnosti od potrebe kupca, pristupilo vađenju i prodaji sadnica.

Zagarantovano tržište

“Tržište je zagarantovano, kupci dolaze iz cele zemlje, e sada na svakom proizvođaču je da po najboljoj ceni proda robu. Drugim rečima ako ste primenili punu agrotehniku, imaćete kvalitet koji će se lepo naplatiti.“

Godinama se priča o odličnoj zaradi od hortikulture, i od našeg sagovornika dobijamo potvrdu ovih tvrdnji.

Najpre smo pitali koliki bi troškovi bili na površini od 10 ari? Inače Neša i ne savetuje da ukoliko ste novi u ovoj vrsti posla, odmah sadite na većoj površini, jer uporedo sa sadnjom trebalo bi krenuti sa istraživanjem tržišta.

„Jedno od traženijih biljaka je “elvudi plavi”, ona ima i lepu cenu ali i sporije raste. Takođe jedna od zanimljivih ali i zahtevnijih biljaka je “kuglasta katalpa”. Za nju je potrebno više godina da bi se formirala. Razvija se iz semena, i u trećoj godini katalpa se kalemi na kuglastu katalpu i tek na kraju 4 godine ona se vadi iz rasadnika i može da se presadi na stalno mesto. Cena tako formirane biljke je od 10-20 evra po komadu, a proizvođaču ostane barem polovina odnosno 5-10 evra po biljci”.

Kako pripremiti zemljište

Na površini deset ari, neophodno je obaviti klasičnu pripremu zemljišta, đubrenje stajskim đubrivom i obavezno obezbediti navodnjavanje. Na toj površini uglavno staje oko 2.000 sadnica. Jedna sadnica je u proseku oko 100 dinara što iznosi oko 200.000 dinara. Nakon sadnje trebalo bi računati da ćete na zaštitu izdvojiti još nekih 20.000 dinara. Ovo su orijentaciona ulaganja u prvoj godini.

„Kako vreme prolazi, novac se najviše izdvaja za radnu snagu, hemijsku zaštitu i gorivo. Potencijalna dobit za biljku Katalpu, na toj istoj parceli, ako uradite sve kako treba, nakon četir godine može biti i do 20.000 evra , što je u proseku jedna sasvim lepa plata od 450 eura na mesečnom nivou. Što je za život na selu itekako motivirajući priliv novca.“

I da zaključimo. Isplativost uzgoja ukrasnog bilja je očigledna, tržište zagarantovano samo je do vas kako ćete organizovati posao i da li ćete umeti da se izborite sa jednom od većih mana ovog posla – a to je nedostatak radne snage. Moglo bi se reći da je ovo posao idealan za višečlane porodice, koje će se međusobno pomagati i kojima ovaj nedostatak neće predstavljati neki problem.

Organizovan otkup dva puta godišnje

Dva puta u toku godine se organizuje otkup. U zavisnosti od toga da li su u pitanju lišćari ili četinari, biljke se vade početkom jeseni kad opadne lišće ili s proleća pre kretanje vegetacije. I upravo to je jedan od razloga zašto se proizvođači odlučuju da sade veći broj vrsta.

Nebojša je ostvario svoj san, ukrasno bilje mu je pomoglo da omogući ćerki i supruzu bolji život na selu. Bio je strpljiv, verovao je u ovaj posao i imao je sreće da uspostavi zdravu saradnju sa kumom. Iako su ovakvi primeri retki, ipak nam pokazuju da su mogući i da bi trebalo ugledati se na njih.

Izvor: Plodna zemlja

Foto: Pixabay

Чланак Tržište je zagarantovano, kupci dolaze iz cele zemlje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Na obodu grada, na parčetu zemlje, podigao je farmu na kojoj borave ove egzotične ptice.

„Hteo sam da radim ono što ne radi niko drugi i da imam nešto što nemaju drugi. Nisam za obične stvari, to mi je dosadno. Volim izazove, da istražujem, da učim, i to mi je zabavno. Tako sam, pre dve decenije, otkrio nojeve. Uopšte nije bilo lako. Prvo, ne da vas niko ne razume, nego vam i kaže da niste čitavi. A drugo, učio sam u hodu, pa je bilo uspona i padova, kredita, ulaganja bez vraćanja. Prošlo je dosta vremena dok nisam došao do toga da budem svoj na svome“, priča Olćan.

On je odlučio da mu zarada od nojeva budu jaja i pilići. Da bi se iz nojevih jaja izlegli pilići, morate da imate poseban inkubator. Sagovornik Dnevnika objašnjava da običan, onaj za piliće, proizvodi previše vlažnosti. A za nojeva jaja je potrebna suva mikro klima, kao u Sahari.

„Drugar mi je za 500 evri napravio inkubator koji na tržištu košta deset puta više. Jaja prvo moraju da odstoje 10 – 11 dana, onda idu u inkubator i tamo provedu 40 dana. Poslednja dva dana se prebacuju u valjaonik i onda se izleže pile noja. Mada, meni se dogodilo da u, kako ja kažem, zatvorskim uslovima, na farmi, ženka noja legne na jaja, što je baš retko“, priča Olćan.

Кad se to dogodi, ženka leži na jajima danju, a noj noću. Da od pileta postane noj od 120 kilograma potrebno je godinu dana, ali tek sa tri, četiri ili pet godina nojevi dožive polnu zrelost. Nojevi su, kaže Rajko, kod njega kao u vrhunskom hotelu.

Nojevi su izuzetno korisne životinje

„U pustinji noj jede šta nađe, poneku travku, skoro ništa. Ovde svaki dan dobije kukuruz, tritikale, ovas, detelinu, suvu i zelenu, vitamine i minerale. Najvažnije je da u hrani nojevi dobiju dovoljno celuloze. Oni se instiktivno prejedaju, jer u pustinji ne znaju kada će naići na sledeći obrok. Hranu vare 40 sati i to prvo u mišićnom želucu, u kom se nalazi 1,5 kilograma kamenčića, koji tu hranu drobe i melju. Onda tako samlevena hrana odlazi u žlezdasti želudac sa enzimima“, objašnjava naš sagovornik.

Nojevi su izuzetno korisne životinje, dodaje on. Meso im je ekstra kvalitetno, nije masno i idealno je za dijabetičare ili kardiovaskularne bolesnike, koji kad jedu meso noja, kao da jedu šargarepu.

„Ako me pitate koliko je isplativo, reći ću ovako. Jedan noj, ako sve od njega prodaš, košta kao dva bika, a ne traži ništa. Hranu jednom dnevno, vodu i malo brige, da paziš da ne pobegne. A znate koliko posla ima oko jednog bika“, nastavlja Rajko.

Od jednog noja težine od 100 do 120 kila dobije se 30 do 35 kilograma čistog mesa. Cena kilograma je 25 evra. Tu su i perje i čuvena mast od noja, apotekarska, koja se po kilogramu plaća i do 100 evra. Nojevo meso je, inače, i na meniju kod Olćanovih.

„To je izuzetno kvalitetno meso, ima ukus kao teletina. Najviše volim supu od noja. Posle toga, rinflajš, krompir i sos, čisto uživanje. Zna to onaj ko je probao“, završava priču Radivoj Rajko Olćan.

Izvor: Dnevnik

Foto: Pixabay

Чланак Da li je isplativo u Srbiji gajiti nojeve се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dve američke kompanije „Apsajd fuds“ i „Gud mit“, saopštile su da su dobile konačno odobrenje američkog ministarstva poljoprivrede (USDA) za prodaju mesa „uzgojenog“ u laboratoriji.

Dve kompanije iz Kalifornije su dobile dozvolu da nude „meso iz laboratorije“ nacionalnim restoranima, a kasnije i samouslugama.

Ovim odobrenjem, SAD će postati druga zemlja u svetu, nakon Singapura, koja je dopustila prodaju takozvanog uzgojenog mesa, prenosi Rojters.

Meso se u laboratorijama uzgaja u čeličnim rezervoarima, upotrebom ćelija živih životinja ili iz specijalne banke reproduktivnih ćelija.

Ove kompanije su prve koje su prošle američku proceduru za odobravanje uzgojenog mesa a koja ima više koraka.

Američka agencija za hranu i lekove (FDA) već je utvrdila da je meso bezbedno za konzumaciju.

Međutim, nisu sve vlade spremne da ljudima „obezbede“ veštačku hranu. U Italiji je vlada srpremila u martu zakon koji kaže da hrana za ljude ali i za stoku ne može da bude proizvedena u laboratoriji.

Vlada iz Rima je odlučila je, da zaštiti poljoprivredno-prehrambeni proizvodni kompleks i gastronomsko nasleđe, izjavio je tada italijanski ministar poljoprivrede na konferenciji za novinare.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Dve kompanije dobile dozvolu da prodaju „meso iz laboratorije“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od njega se dobija ulje koje se koristi za kuvanje i prženje jer dobro podnosi visoke temperature i do 220 ° C, a primenu je našao i u kozmetici.

U pitanju je namirnica bogata monozasićenim mastima i bez holesterola bogata kalijumom, magnezijumom, fosforom, kalcijumom, bakrom i natrijumom. Kikiriki sadrži i vitamine B3 i E, a ukoliko se jede neslan poboljšava nivo glukoze u krvi, posebno kod dijabetičara tipa dva. Zbog velike kalorijske vrednosti (570 kalorija na 100 gr) preporuka je da se jedne 30-50 grama, odnosno jedna šaka dnevno. Kikiriki se ne preporučuje osobama alergičnim na ovu namirnicu, jer može da izazove burne reakcije organizma, prenosi Agrobiznis magazin.

Uzgoj kikirikija u Srbiji

Kikiriki (lat. Arachis hypogaea) pripada porodici mahunarki i potiče iz Južne Amerike odakle su ga Španci doneli u Evropu u 15. veku. Do prvih decenija 20 veka se uglavnom koristio kao stočna hrana. Najveći svetski proizvođači kikirikija su Kina, Indija, Nigerija, SAD i Izrael.

Međutim, kikiriki uspeva i u našim klimatskim uslovima a uzgoj ove biljke može biti vrlo uspešan i u Srbiji, posebno u Vojvodini. U pitanju je biljka toplih predela osetljiva na niske temperature pa se preporučuje da se seje od maja kada prođu kasni prolećni mrazevi a temperatura setvene zemlje dostigne 15 stepeni.

Za uspešan uzgoj neophodno je plodno, rastresito zemljište s dosta peska i dobrom drenažom kako bi se sprečila pojava gljivica. Za jedan hektar potrebno je 40-50 kg semena, a prinos je između 1.000 i 1400 kg po hektaru.

Dubina setve je 6-8 cm, najčešće se seje u redove sa razmakom od 25-50 cm između pojedinačnih biljaka radi lakšeg mehanizovanog uklanjanja korova i berbe. Kikiriki je zeljasta biljka koja dostiže visinu između 30 i 80 cm, ima krutu stabljiku dok se plod nalazi u zemlji. Listovi rastu jedan nasuprot drugom na grančicama i uvek ih bude po četiri na jednoj grani. Cveta u žutim grozdastim cvetovima.

Posle oprašivanja se grane na kojima je bio cvet spuštaju do zemlje i produžavaju se, cvetovi se osuše i potom ih biljka gura pod zemlju. Najvažnija mera nege je zagrtanje, jer se plod formira ispod površine zemljišta. Prvi sprat cvetova zagrće se u julu i to tako da tako da zeleni deo biljke ostane iznad tla zbog fotosinteze.

Berba

Da bi se kikiriki uspešno razvio potrebno je između 130 i 150 dana od setve lepog vremena. Biljka je zrela za žetvu kada mahune imaju zlatno žutu boju a zrno crvenu boju ljuspice. Ne treba previše odlagati berbu jer se može desiti da zrele mahune otpadnu sa biljke prilikom žetve i ostanu u zemlji. Berba se najčešće obavlja mašinski pri čemu se kompletna biljka čupa iz zemlje.

Na zadnji deo traktora se pričvrsti priključna mašina koja na osnovi ima niz zakošenih, paralelno postavljenih diskova sa nazubljenim ivicama za jednorednu ili višerednu žetvu. Diskovi biljku vade iz korena, prenosi je na rešetku u specijalne pregrade koje se rotiraju pola okreta i potom biljka vraća na njivu. Ovo je ključan korak jer se na ovaj način omogućava sušenje stabljike i lišća, kao i same mahune sa plodovima.

Nakon delimičnog sušenja na polju, mahune se odvajaju od ostatka biljke i idu na dodatno sušenje kako ne bi došlo do razvoja plesni što povećava prisustvo aflatoksina (prirodni mikrotoksini koje proizvode plesni) pa plod kikirikija postaje neupotrebljiv za ljudsku ishranu. Neoljušten kikiriki može se čuvati i devet meseci u hladnjači, ili nekoliko meseci na suvom i mračnom mestu.

Ukoliko se plodovi kikirikija koriste za proizvodnju ulja, uljane pogače koje ostaju posle ceđenja koriste se kao vrlo kvalitetna stočna hrana. Za ishranu stoke koristi se i osušeni nazemni deo biljke koji je po hranljivoj vrednosti sličan senu lucerke i deteline. Kikiriki je veoma značajan i za tlo na kome se uzgaja jer ostavlja zemlju čistu od korova obogaćenu azotom.

Izvor: Agropress

Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji može da se gaji kikiriki се појављује прво на Biznis i Finansije.

Gurmani ovaj podatak sigurno već znaju, ali nije naodmet podsetiti: iz cvetova šafrana, višegodišnje biljke – lukovice, dobija se najskuplji istoimeni začin na svetu.

Pravi šafran vas može koštati i 10.000 dolara po kilogramu, a samo ime vodi poreklo iz persijskog jezika i u bukvalnom prevodu znači „biti žut“. Često se kombinuje sa rižotom, i konzumira se uglavnom na Istoku.

Neka optimalna cena začina po kilogramu je od 1.500 do 2.000 dolara.

Može se javiti u raznim varijantama, ali se smatra da je pravi šafran isključivo jarkožute ili narandžaste boje. Tačno poreklo ove biljke još nije utvrđeno, mada vlada verovanje da mu je domovina istočna Grčka.

Sve u svemu, šafran se koristio još u Mesopotamiji, pre oko 5.000 godina, a pominje se čak i u Starom zavetu, i to kao jedan od najskupocenijih začina na svetu, pored tamjana, aloje i cimeta.

Šta utiče na cenu šafrana?

Ovde govorimo o nekoliko faktora. Najpre, kratka sezona cvetanja – samo 3 sedmice godišnje, a onda i činjenica da stabljike šafrana rastu veoma nisko, te je proces branja mukotrpan.

To svakako povećava potrebu za radnom snagom.

Zanimljivo je da se šafran ubira isključivo ručno, kao i da iz svake lukovice u jednoj sezoni izraste dva do devet cvetova ljubičaste ili plave boje; svaki od tih cvetova ima tri crvena ili narandžasta tučka, dužine 25 do 30 milimetara.

Inače, za samo 1 kilogram ovog začina potrebno je između 150 i 200 hiljada cvetova, dok se pri sušenju gubi 80 procenata mase, pa vam je onda možda malo jasnije otkud ta cena.

I kao što možemo pretpostaviti, šafran se primarno uzgaja u istočnom delu sveta: tačnije, sve od Španije do Indije. Najveći proizvođači šafrana su ubedljivo Španija i Iran, sa više od 80% svetske proizvodnje.

Treba istaći i da je 2018. Iran ostvario rekordnu proizvodnju „luksuznog“ začina – proizvedeno je čak 13 tona. Inače, tokom jedne godine, u Iranu je angažovano čak 150.000 sezonskih radnika za branje šafrana.

Izvor: Telegraf.rs

Foto: Pixabay

Чланак Najskuplji začin na svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Petoro individualnih poljoprivrednih proizvođača iz okoline Svilajnca odlučilo je da udruži snage i osnovalo je Poljoprivrednu zadrugu „Resagro“. Nedugo zatim, sa prvim odličnim rezultatima pridružilo im se desetine kooperanata.

Zvuči kao još jedna uspešna zadruga ali zapravo u pitanju je jedna ne tako česta pojava u savremenom poljoprivrednom životu Srbije – zadruga sa originalnim proizvodom.

– Odlučili smo se na udruživanje zbog muke u radu s kojom se sreće svaki pojedinačni proizvođač. Kada nastupamo zajedno na tržištu kao celina, zadrugari i više od 50 kooperanata, ne može više svako da nas ucenjuje a i mnogo je lakše da poljoprivrednik preko zadruge finansira svoju proizvodnju – objašnjava Dragan Vekić, direktor zadruge za AgroTV.

Da, „Resagro“ iz Dublja nije obična zadruga, jer ne bavi se (samo) žitom, malinama ili jabukama. Oni proizvode nešto čega nema baš na svakom koraku u Srbiji – trnjine, odnos slatko i kompot od ovog danas retkog voća na domaćem tržištu koje zbog dobrih svojstva zovu i „srpskom aronijom“.

A kako to rade, pokazuju i priznanja poput onog Beogradskog sajma za svoje slatko od trnjina, već na prvom pojavljivanju na tom sajmu.

Danas im je potražnja veća od onoga što oni u ovom trenutku mogu da ponude tržištu.

– Slatko pravimo na stari, tradicionalan način, bukvalno na šporetu „smederevcu“. U 2022. godini smo proizveli 1.200 teglica ovog jedinstvenog proizvoda na tržištu Srbije ali zalihe su nam bukvalno na nuli – ističe sagovornik AgroTV.

Zbog velike tražnje u „Resagro“ su odlučili da u 2023. godini naprave još jednu plantažu trnjina, kao prvu u Srbiji jer plodovi trnjine su dosad pribavljane sa samoniklog bilja.

Repromaterijal za sve ali i još ponešto

Otvaranje poljoprivrede apoteke za „Resagro“ je bio logičan korak da dopune ponudu svojim zadrugarima i kooperantima ali od toga koristi danas imaju i svi poljoprivrednici u tom kraju.

– Držimo sve ono osnovno što je potrebno prosečnom domaćinstvu na selu, od koncentrata za piliće i prasad, preko povrtarskog semena do recimo sekira za drva. Uz to, imamo i usluge koje nisu poljoprivredne, recimo plaćanje računa za struju, komunalne usluge ili porez – napominje Dragan Vekić

– Nadam se da će i Ministarstvo poljoprivrede da nam pomogne u tome da trnjina postane gajena biljka. Sa novim plantažama ćemo zadržati i ljude na selu, da mogu da ostanu da ovde žive i rade i da imaju sigurnost u plasmanu onoga što proizvode – kaže Vekić.

Žitarice zadrugarima produžile godinu

Nakon uspešno započetog posla sa trnjinama, u „Resagro“ su odlučili da „produže godinu“ i sezonski posao sa trnjinama prošire i na uzgajanje i otkup žita, a otvorili su i svoju poljoprivrednu apoteku.

Prošle godine su otkupili 520 tona pšenice od kooperanata koji dolaze sa terena koji ima samo 1.200 hektara za ratarstvo.

– Zadruga prati tržišna kretanja, cene pšenice i kukuruza na berzi, i kooperantima daje povratne informacije i predloge kada je najbolje prodati svoj proizvod. Kada neko ima 15 hektara, taj nema moć pregovaranja ali kada zadruga dođe sa rodom od desetoro takvih, to je već druga priča. Isto je tako i kod kupovine đubriva, nije ista cena i troškovi transporta kada se kupuje na malo i kada se kupuje 300 tona – ističe Dragan Vekić.

Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay

Чланак Povratak trnjine: Sve popularnije slatko od zaboravljene „srpske aronije“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

U sezoni proslava i preterivanja u jelu i piću lekovito bilje odlično je rešenje za detoksikaciju organizma. Mnogobrojne su prednosti korišćenja preparata na bazi ovog bilja pogotovo u zimskim mesecima kada smo izloženi raznim virusnim i bakterijsim infekcijama. U te svrhe najčešće se koriste čajne mešavine.

– Ehinacea je izuzetno dobra za jačanje imuniteta i ona se dosta gaji na području Vojvodine i centralne Srbije. Pored nje tu su i biljke malo jačeg ukusa, gorke kao što su beli origano ili neke koje imaju antiseptična dejstva. Beli origano utiče na smanjenje broja nepoželjnih mikroorganizama kao što su gljive i bakterije – kaže dr Vladimir Filipović iz Instituta za proučavanje lekovitog bilja Dr Josif Pančić.

U poslednje vreme mnogi se okreću proizvodnji lekovitog bilja jer je dosta isplativa, a potražnja raste. Sve je više mladih koji kupuju imanja izvan grada na kojima žele da uzgajaju ovo bilje. Preporuka stručnjaka iz instituta je da to u početku budu manji zasadi i da krenu sa onim što je najtraženije na tržištu, kao što su beli slez i neven.

– Važno je obezbediti i mrežu kupaca i prerađivačke kapacitete – kaže Filipović.

– Proizvođač mora da ima sušaru ili da improvizuje da bi sušio. U letnjim mesecima može i prirodno, ali naša preporuka je da to budu termičke sušare da bi kvalitet bio bolji – dodao je on.

Izvor: RTV

Foto: Pixabay

Чланак Uzgajanje lekovitog bilja isplativo, sve više mladih se bavi ovom proizvodnjom се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Finansijskom i analizom tržišta, sagledavanjem svih potencijala i problema, kao i analizom samog zemljišta došli smo do toga da je šipak vrsta koja ne zahteva preterano velika ulaganja kao što je to u slučaju oraha ili lešnika, na primer. S obzirom na to da su površine vrlo kvalitetnog hemijskog sastava i prethodnih godina su bile obrađivane nije trebalo dodatno ulaganje za obradu i pripremu zemljišta za sadnju. I cena šipka na tržištu godinama je bila konstantna, pa je i odluka da otpočnemo proizvodnju šipka veoma lako doneta.“

Ovim rečima za „Plodnu zemlju“ Nemanja Glišić (34) počinje priču poljoprivrednog gazdinstva Glišić – Popović, koje ima zasade šipaka na po dva hektara – na teritoriji sela Donja Konjuša kod Prokuplja, i isto toliko ali u selu Rakari u Opštini Mionica.

Ni suša mu ništa ne može

Divlje ruže cvetaju krajem maja tako da izbegnu mrazeve i one uvek daju lep crven plod. Nikada žbun nije bez roda crvenog šipka, koji rađa u svim vremenskim prilikama, čak i u sušnim godinama.

Nekada je kilogram šipka koštao od 90 do 100 dinara, a sada je kilogram i do 130 dinara. I cena šipka prati inflaciju. Domaći šipak je i jeftiniji od onog koji se sakuplja a čija cena sad iznosi 125 do 130. Najisplativije je prodati poluproizvod smesu za džem a još bolje džem.

Problem sa zakupom

Nemanja zajedno sa suprugom Jovanom proizvodi šipak. Oni su master inžinjeri šumarstva, Počeli su 2020. godine sa zasadom šipka na četiri hektara, plan je da od 2023. bude zasejano 10 hektara. Pitamo dokle su stigli u planovima?

„Nismo se pomerili mnogo u planovima jer imamo velike poteškoće sa zakupom odgovarajućih površina. Nažalost, lokalni stanovnici nisu voljni da daju u zakup svoja zemljišta na duži niz godina, iako naglašavam da uvek insistiramo na potpisivanju desetogodišnjeg ugovora”.

Svaku sadnicu koju su zasadili kupili su od proizvođača Poljoprivrednog gazdinstvo Bor Nandor iz Ade. Imaju samo reči hvale za ove ljude sa kojima su se dogovorili da saradnju iz godine u godinu šire, a kako budu širili proizvodnju ove biljke koja u prirodi raste gde joj se prohte. Inače, šipak, šipurak ili divlja ruža (lat. Rosa canina) potiče iz iz porodice ruža (Rosaceae), i u narodu je poznat i kao pasija ruža, a ime datira još iz stare Grčke kada se verovalo da njen koren leči od ujeda divljih pasa. Poreklo vodi sa tri kontinenta, Evrope, zapadne Azije i severozapadne Afrike. I u Srbiji se odomaćio, ne bira gde će rasti.

Dve sorte šmit ideal i inermis

Glišići su zasadili dve sorte – šmit ideal i inermis. Pitomi šipak ima inače značajno manje bodlji od divljeg. Šmit ideal je inače stara sorta šipka koja je stvorena u Nemačkoj da bi sedamdesetih godina prošlog veka bila preneta u Bugarsku. Tih godina su mnoge zemljoradničke zadruge u Srbiji koje su se bavile preradom šipurka zasadile jer je davala odlične prinose.

Poželjno je imati dve različite sorte sadnica šipka zbog unakrsnog oprašivanja, a i to utiče na veći rod. Na jedan hektar se u preoseku posadi oko 3.000 sadnica. Jedna sadnica na veliko košta 14 dinara, naravno može biti i jeftinije, u zavisnosti od rasadnika. Sadi se na jesen ili u zimskom periodu.

„Navedene sorte se razlikuju u tome kada je period sazrevanja plodova. Kod šmit ideala je to ranije, oko poslednje nedelje septembra, dok inermisa druge treće nedelje oktobra. Dok jedno berate, drugo sazreva. Očekivani urod u punom prinosu je oko 5 kg po sadnici. Prve godine nismo uopšte registrovali urod. Trenutno smo u drugoj godini, završili branje, i prinos je iznosio oko 130 grama po sadnici, u četvrtoj ili petoj godini, kaže teorija može da se očekuje pun prinos“, naglašava Nemanja.

Nije zahtevan za uzgoj

Šipak nije zahtevan, potrebno je oranje i tanjiranje. Ništa više od toga. Ne treba ni vode, ni prihrane. Dovoljno je ono što mu nebo pruži.

„Šipak je nezahtevna vrsta po pitanju kvaliteta zemljišta. Ono što obavezno preporučujemo a košta ukupno oko 5.000 dinara, da u bilo kojoj laboratoriji uradite fizičko – hemijsku analizu zemljišta gde planirate da sadite, i da stručnjake pitate da li je navedeno zemljište odgovarajuće za sadnju. Bez toga ne krećite u posao. Mi smo uzorke nosili u Institut za zemljište koji se nalazi u Beogradu, i za pet dana smo imali celokupnu analizu“.
Rad na zasadima šipka tokom godine podrazumeva da u toku vegetacionog perioda, a što je jedna od najbitnijih radnji, oslobađaju žbunovi od korova. Tako biljka brže formira žbun i rodne grane će doći do više sunca koje je neophodno za sam rast. Potrebno je i orezivanje. Do treće godine se sam rod ne očekuje na mladim zasadima, tek nakon treće godine se očekuje obilniji urod.

„Za sad imamo ugovoren otkup sa kompanijom za preradu sirovine u džem ali u budućnosti nam je u planu dorada na polu proizvod i gotov proizvod. Kupili smo mašinu za pasiranje ili pripremu sa kojom možemo da preradimo šipak i tako dobijemo sirovinu za džem“

Da li jedete džem od pitomog ili divljeng šipka, nećete znati jer je ukus identičan. Razlika je u količini tog mesnatog dela koji je veći kod pitomog šipka, a koji je sam bitan za preradu. Divlji šipak je mnogo sitniji i sa manjom količinom tog mesnatog dela. Računica pokazuje da za 100 kilograma marmelade treba oko 45 kilograma sirovog šipka.

Džem po recepturi bake iz Valjeva

“Za sada ne planiramo otkup divljeg šipka, ali planiramo da se još proširujemo i da ubacimo mašine za pravljenje polu proizvoda. Ukoliko taj plan bude realizovan za pt godina, otkup će doći u obzir. Sada smo sve snage usmerili na džem. Receptura je nasleđena od moje bake iz Valjeva i ovo nam je prva godina pravljenja. Naš džem ima pun ukus, pravi ekstrakt. Postoji još jedan način na koji šipak kao sirovina može da se iskoristi je i sušenje za čaj. To međutim zahteva sušaru, što nije prevelika investicija. Ali kao i za sve, najbitnije je naći put do kupca, a u skladu sa ovim dobom najidealnije je – onlajn”.

Za šipkom je velika tražnja, jer plodovi šipurka su veoma bogati vitaminom C, mineralnim materijama, flavonoidima i pektinima, te je izuzetne vrednosti kao antioksidans. Ima široku primenu – od jačanja organizma do antizapaljenskih i antiotičkih dejstava, kao i regulacije varenja.

Izvor: Plodanazemlja

Piše: Danijela Nišavić

Foto: Pixabay

Чланак Ulaganja manja nego za uzgoj lešnika ili oraha, a zarada veća се појављује прво на Biznis i Finansije.

– Prvo sam je sejao za sopstvene potrebe, jer je jako zdrava naročito ako je proizvodite na organski način. Ona sadrži veoma redak vitamin B12. Međutim, zbog velike potražnje, a male ponude, proširio sam površinu pod zasadima i sada cveklu plasiram i na tržište. Sve što se proizvede, otkupi domaće preduzeće iz Prijepolja, tako da sa plasmanom nemamo problem. Oni kasnije prave sokove i salatu od nje i to izvoze na inostrano tržište – ispričao je Aleksandar.

Cvekla nije zahtevna biljna vrsta, međutim organska proizvodnja kojom se bavi ovaj povrtar je izuzetno teška, jer se sve radi ručno. Jako je važno da se oplevi na vreme, jer ukoliko cveklu savladaju trava i korov, koren će biti sitan i nepravilnog oblika. Plevi se ručno, kao što se obavljaju i drugi poslovi, poput vađenja korena i uklanjanja lišća. Zbog toga zahteva značajno angažovanje radne snage, što u krajnjem ishodu poskupljuje proizvodnju.

Cvekla dobra protiv tumora i leukemija

– Setva u planinskim predelima ima i svojih prednosti, jer ovde cveklu ređe napadaju biljne štetočine, koje znaju da desetkuju rod. Najbolje prinose daje na zemljištima neutralne pH vrednosti. Za đubrenje parcele najbolji je stajnjak, ili kokošije organsko peletirano đubrivo – tvrdi Krstić.

U Vranešima, gde vlada surova klima, cvekla se seje početkom maja, a vadi pre prvih mrazeva. Aleksandar ističe da je prilikom setve bitno da se poštuje i zna plodored, što znači da se na istoj parceli seje tek nakon tri i više godina. Od šest do deset kilograma semena potrebno je za setvu jednog hektara.

Narodni vidari kažu da je cvekla dobra i protiv tumora i leukemija, da pospešuje rad nerava, mozga i podstiče aktivnosti jetre i želudca stoga nije ni čudo što je velika potražnja za ovim povrćem.

Izvor: Rina

Foto: Pixabay

Чланак Za cveklu velika potražnja, a mala ponuda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Do 2011. ova porodica proizvodila je suve šljive samo za svoje potrebe, ali, kada im biznis sa pilićima nije uspeo i kada su morali ponovo da počnu od nule, braća Marko (39) i Miloš (34) Prokić sa ocem Radišom prešli su na novi posao i okušali se sa plavim lepoticama po kojima je Šumadija nadaleko poznata.

– U to vreme brao sam aroniju i poklanjao ljudima, dok su Miloš i njegova izabranica razmišljali o tome čime bismo mogli da se počnemo da se bavimo. U jednom trenutku rešio sam da popravim staru pušnicu u kojoj smo nekada sušili šljive i tako je sve krenulo – priča Radiša za Priče sa dušom.

Miloš je studirao fitomedicinu na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i ostao u toj oblasti, a Marko snimanje i obradu zvuka. Marko je sada zadužen za prodaju, a Miloš za kompletnu nabavku i proizvodnju.

Otac brine oko proizvodnje svežeg voća, dok, naravno, u sezoni, nema podele poslova. Miloševa supruga Jasmina je grafička dizajnerka i ona je napravila logo, kao i svu pripremu za štampu.

– Posle osam godina života u Beogradu, preselili smo se u Donju Šatornju. Moja prva ideja bila je da budem fudbaler, pa sam se oprobao u poslu sa živinom, i evo na kraju sam ostao veran voću – kaže Miloš.

Pored sušare u kojoj suše voće Prokići imaju i savremenu opremu za pravljenje matičnih sokova (aronija, brusnica, nar, višnja, borovnica, malina), ulja i čajeva.

Sirove bobice su tokstične

Sada je na tržištu izuzetno tražena crna zova, biljka koja je zbog svojih lekovitih svojstava postala popularna, pogotovo u vreme pandemije. Sastojci ploda crne zove direktno deluju na virus i sprečavaju da se virus u ćeliji razmnožava.

– U ranoj fazi infekcije crna zova blokira ključne virusne proteine odgovorne za vezivanje za ćelije, ali i za ulazak u ćelije domaćina. Ona ne samo da je jak antioksidans, već je odlična u prevenciji i lečenju prehlade, kašlja, alergija, za podizanje imuniteta i izbacivanje masti i holesterola iz organizma – rekao je Marko i dodao da je preporučena dnevna doza matičnog soka 50 ml.

Bobice ne smeju da se jedu sirove jer su toksične. Zbog toga se beru tek kada su potpuno zrele, dok se termičkom obradom toksičnost u potpunosti uništava.

U Šljivku imaju zaposlene radnike i na desetine sezonaca koje angažuju kada dođe vreme za berbu.

– Šljive su iz ovog kraja, imamo 13 hektara našeg voća, a među zasadima je i aronija. Osim prodaje u Srbiji, izvozimo u Sloveniju, Grčku, Švajcarsku, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Bugarsku. Najviše suvih šljiva izvezemo u Rusiju i u Izrael, a čajeve u Australiju – dodali su Prokići, koji sa crnom zovom uskoro kreću na balkansko tržište

Nenad Blagojević

Izvor: Priče s dušom

Foto: bing.com

Чланак Crna zova sve traženija na tržištu се појављује прво на Biznis i Finansije.